Natrag

Da se ne zaboravi

Reforme i virus nacionalizma republičkih rukovodstava jugoslovenskih komunista

Ustav nas je zaustavio

U "zlatno doba" jugoslovenskog samoupravljanja, Partija (SKJ) počinje ozbiljnije da trpi sukobe različitih struja u borbi za uređenje federacije. Srpsko, crnogorsko i bosansko rukovodstvo bili su za jaču unutrašnju organizaciju i „jaku federaciju", dok su partijski vrhovi Hrvatske i Slovenije težili ka „federiranju federacije". Na taj način, promene u strukturi federacije počele su Ustavnim amandmanima 1967. i 1968, a celovit oblik poprimile 1971. godine, o čemu ekskluzivno za Magazin Tabloid je piše najstariji živi novinar u Srbiji, Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, a posle rata šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SKJ. Ovo je njegov poslednji tekst, jer je Pešaković kremiran 27. septembra na Novom groblju u Beogradu.

Milentije Pešaković

Činjenice o ideji i nastanku pogubnog jugoslovenskog Ustava iz 1974. godine, jasno govore da je Edvard Kardelj "liferovao" amandmane na Ustav SFRJ iz 1963. godine. Razume se, uz Titov blagoslov i generalni nalog, do novog ustava SFRJ usvojenog te 1974. godine.

O ovoj smišljenoj, često zakulisnoj, zaobilaznoj, često jasnom i otvorenom, politikom, pre svega sve na slabljene ustavnoga i državnoga položaja Srbije-drugom prilikom detaljnije. Sada samo konstatujem: ako je reč o ustavnom položaju autonomnih pokrajina i oblasti, prvo, autonomna oblast Kosovo i Metohija podignuto je na rang pokrajine. Delegati Kosova i Metohije (kao i Vojvodine) ranije su bili sastavni deo delegacije Srbije u Veću naroda Savezne narodne skupštine, po Ustavu iz 1974. bili su samostalni delegati, ravnopravni sa delegacijom republika.

Jednostavno: po svim ranijim ustavima Jugoslavije, sva sadržina ovlašćenja autonomne pokrajine Vojvodine i autonomne oblasti Kosova i Metohije bila su kreacija Srbije. A, onda, prema novom Ustavu iz 1974. sve je to prešlo u nadležnost, sadržinu ustava Jugoslavije. U konačnome, republika Srbija ništa od propisa nije mogla da donese bez saglasnosti, odobrenja tih propisa, pravila, od strane Republike Srbije. Bilo je to u praksi dovedeno do apsurda! Ali osnovno je „na terenu" bilo: osuda srpskih vlasti, posebno policije, za sve i svašta, i za progone nekih otvorenih državnih neprijatelja. I što je još teže-počeo je masovniji progon i iseljavanje Srba i Crnogoraca sa teritorije Kosova i Metohije.

Kad je dogorelo do nokata, rukovodstvo Srbije je sve to notiralo u poznatoj „Plavoj knjizi". Osnovni zaključak je bio: mora se promeniti savezni Ustav i povratiti pravo i obaveza Republike Srbije da mnogo toga ona reguliše i na teritoriji svojih pokrajina-Vojvodine i Kosova i Metohije. Centralna stvar je bilo stanje ma Kosovu i Metohiji, koja je u toj knjizi ocenjena i argumentima potkrepljeno kao loše stanje na Kosovu i Metohiji. Rukovodstvo Srbije odredilo je da Petar Stambolić, kao višedecenijski funkcioner u Srbiji i Jugoslaviji, i posebno-najdosledniji titovac u celom posleratnom periodu, ode kod Tita i upozna ga sa osnovnim problemima i posebno sa neizbežnošću promene saveznoga Ustava u delu koji je obezvlastio republiku Srbiju da na celoj svojoj teritoriji reguliše osnovna prava, položaj, ravnopravni, pojedinaca, i Srba i Albanaca i drugih nacionalnosti.

Stambolić je otišao kod Tita u njegovu rezidenciju u Užičkoj br.15 u Beogradu, na Dedinju da mu referiše zaključke rukovodstva Srbije, i moli za njegovu, Titovu saglasnost da se odgovarajuće odredbe saveznoga ustava izmene i da se tim promenama omogući pravo i obaveza republike Srbije za dejstvovanje na celoj teritoriji Srbije, dakle i autonomnih pokrajina Vojvodine i Kosova i Metohije. U protivnom idemo svi u „tandariju!"

Tito je bio bolestan, ležao je u krevetu kad ga je posetio Stambolić. Saslušao je Stambolića ali je kategorički odbio da se ma i jedno slovo u ustavu Jugoslavije o položaju autonomnih pokrajina menja! I Srbi su po ko zna koji put „savili šipke", ućutali, nastavljeno je ranije loše, čak eksplozivno stanje na Kosovu i Metohiji, posebno što se tiče položaja Srba i Crnogoraca.

Amandmani na Ustav iz 1963. godine, označili su i početak konkretne primene stavova Osmog kongresa SKJ koji je održan od 7. do 13. decembra 1964. godine. Na njemu je prvi put posle Drugog svetskog rata, javno „otvoreno" nacionalno pitanje, pokrenuto pitanje ekonomskih uzroka nacionalnih neravnopravnosti, uspostavljena veza birokratskog centralizma, „velikodržavnog hegemonizma" i nacionalizma.

Faktički je otvoren proces menjanja odnosa između savezne države i republika koji je doveo do temeljnog preobražaja federacije. Jugoslavija je izgrađivana kao „federacija ravnoteže". Monolitni društveni i politički život ustupao je mesto „samoupravnom federalizmu". Republičke elite počele su razmišljati o Jugoslaviji kao o „tranzitnoj" tvorevini. Administrativne granice republika (nekadašnje „žilice u mermeru") postajale su granice samostalnih država, što je za mnoge staroslovne komuniste odgajane u duhu čvrste države bio eksces nad ekscesima. Jugoslovenska država sve više je bila federacija koja „federira", praktično na putu prema konfederaciji država.

Amandmani su oslabili i ograničili samostalnost federacije i stavili je pod nadzor republičkih i pokrajinskih struktura, a ojačane su republike i autonomne pokrajine. Republike kao „društveno-političke" zajednice su tretirane skoro kao nacionalne države. Proširen je status autonomnih pokrajina i „suverena prava" počela su se ostvarivati i u pokrajinama. Dobijena je „federacija na dva nivoa". Položaj i status Srbije i autonomnih pokrajina u federaciji su u suštini izjednačeni. Ustavne odredbe o tome da su socijalističke autonomne pokrajine sastavni deo SR Srbije bile su deklarativne zato što su one u njoj imale status „teritorijalne i suverene društveno-političke autonomije". Ustavno menjanje federacije započelo je Amandmanima I-VI koje je 18. aprila 1967. usvojilo Savezno veće.

Protiv ovoga i sa ovim se polemisalo dosta i široko, kako u samoj partiji, tako i van nje. Najpoznatiji slučaj desio se sa Mihailom Đurićem, čovekom koji je bio jedan od najvećih srpskih filozofa i sociologa i profesor Pravnog fakulteta.

Đurić je imao tu nesreću da je, eto, skupio hrabrosti i napisao dva teksta - „Smišljenje smutnje" (izlaganje na sastanku sekcije udruženja univerzitetskih nastavnika održanom 18. marta 1971. godine na Pravnom fakultetu u Beogradu) i „Kamen razdora" (objavljenom u časopisu Umetnost 27-28 za 1971. godinu).

U prvom članku Đurić upozorava da je Jugoslavija već praktično razbijena amandmanima od 1971. godine, da je nacionalizam uveliko zahvatio zemlju i da srpski narod ovim razbijanjem ima da izgube naročito mnogo zbog svog prisustva u drugim republikama. Ističući da Jugoslavija postaje samo geografski pojam i da prestaje da bude politički operativna, da se na njenom tlu pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda uspostavlja nekoliko nezavisnih, čak i međusobno suprotstavljenih nacionalnih država, Đurić je govorio: "...Treba odmah reći da predložena ustavna promena iz osnova menja karakter dosadašnje državne zajednice jugoslovenskih naroda. Ili tačnije: tom promenom se, u stvari, odbacuje sama ideja jedne takve državne zajednice. Ukoliko nešto još i ostaje od nje, to je samo zato da bismo u sledećoj, takozvanoj drugoj fazi promene imali šta da privedemo kraju..."

Naravno, SKJ je na ovo morala da reaguje i Mihailo Đurić je udaljen sa Univerziteta, sudski gonjen i osuđen na dve godine strogog zatvora jula 1972. (sledećeg januara umanjeno na devet meseci). Đurić je tvrdio da, ako se tako nastavi, „ovaj Ustav je sigurno poslednja jugoslovenska raskrsnica."

Gorući problem sa ove distance, čini se, jeste taj što je pored sveopšteg razjedinjavanja državnog jedinstva, one centrifugalne sile insistiraju da se uvede sistem 'Teritorijalnih odbrana', pored žive, zdrave i funkcionalne JNA, pa je svaka država dobila svoju Teritorijalnu odbranu koja je bila van striktnog lanca komande JNA. Navodno, Teritorijalna odbrana se krajem šezdesetih pojavila kao ideja u slučaju „napada SSSR-a na SFRJ" (opet anti-sovjetska paranoja kao paravan za rešavanje unutrašnjeg problema), jer eto „Teritorijalna odbrana bi bila efikasniji sistem odbrane" itd. Međutim, kao što je pisao Čehov „puška okačena na zidu u prvom činu mora da opali do kraja predstave", tako da smo na kraju imali Teritorijalne odbrane Slovenije i Hrvatske svrstane na stranu republičkih, secesionističkih vlasti, nasuprot JNA (svoje sopstvene matice) koja se svrstala na stranu federacije.

Povodom svih mogućih problema koji su izbili u funkcionisanju tadašnje srpske socijalističke republike, (faktički izdeljenje na 3 dela: Kosovo, Vojvodinu i ostatak), Predsedništvo Srbije formira radnu grupu koja je imala zadatak da pripremi radni materijal za raspravu o svim navedenim problemima sa namerom da u njenoj završnici bude uključen sam Tito. Materijal nazvan „Plava knjiga" je bio završen i predat 5. januara 1977. godine. Pisan je vrlo obazrivo i u njenim zaključcima se upozorava da je dovedena u pitanje ustavna uloga i Socijalističke Republike Srbije da - kao i druge republike - ima funkciju nacionalne države srpskog naroda. Tada je napisano: "...S obzirom na izražene tendencije dezintegracije republike kao celine i na sve izrazitije diferenciranje tri odvojena područja, slabo ili samo formalno međusobno povezana, može se otvarati pitanje da li srpski narod, ravnopravno sa drugim narodima Jugoslavije ostvaruje svoje istorijsko pravo na nacionalnu državu u okviru jugoslovenske federacije koja počiva na principu nacionalnog samoopredeljenja..."

Rad na ovom ekspertskom materijalu podelio je rukovodstvo u Srbiji.

Protiv „Plave knjige" su bili Miloš Minić, Živan Vasiljević, Momčilo Dugalić, Stevan Doronjski, Dušan Alimpić, Dušan Popović, Mirko Popović, Radovan Vlajković, Nandor Major, Fadilj Hodža, Kolj Široka, Ali Šukrija, Mahmut Bakali, Džavid Nimani... Oni su agresivno nastupili protiv „Plave knjige", i tražili su odgovornost za pokretače ustavnih promena Dražu Markovića, Dušana Čkrebića, Đorđa Lazića, Ivana Stambolića, koji je tada bio sekretar Izvršnog komiteta CK SK Srbije.

Predstavnici CK Srbije, CK Vojvodine i CK Kosova susreli su se sa Titom 27. jula, koji je bio pozvan da arbitrira u ovom sporu republike sa pokrajinama. „Plava knjiga", posvećena problemima u narodnoj odbrani, planiranju, sudstvu, bezbednosti i kadrovskim pitanjima je odbačen. Strah od otvaranja nečega što će se ubrzo nazvati „srpskim pitanjem" pežorativno (a zapravo je bilo dosta veće pitanje od toga) je bio veći od blokade funkcionisanja republike. Odbacivanje „Plave knjige" je kraj drugog dela dramatične završnice koja će nastupiti 1991. godine, ali koja je bila samo finale ovog uvoda.

Fokus ovog članka, dakle, jeste čitav sistem kao tehnika vladanja, viđenje politike - a ne fokusiranje na neku ličnost oko Josipa Broza, neka psihologizacija ili personifikacija čitave političke epohe jugoslovenskog staljinizma. Titoizam je, stoga, jako širi pojam od Tita, kao što je i staljinizam nešto što daleko nadmašuje domete čoveka po kojem je dobio ime.

Za godinu dana dejstvovanja organizacija Saveza komunista u organima federacije u Beogradu nakupilo se par miliona dinara u kasi CK SKJ od ubrane članarine. I onda Izvršni biro naredi Stručnoj službi CK SKJ da od tih para kupi 11 mercedesa, za svakoga člana Izvršnoga biroa nova kola! Protestvovao sam zašto Izvršni komitet sam nije doneo odluku, nego je naredio Stručnoj službi da tu kupovinu ona „u svoje ime, i za svoj račun" kupi!?

Bilo mi je onda jasno da su pre svega pare bile u pitanju za osnivanje partijskih organizacija u organima federacije u Beogradu; da se uzmu pare Beogradu i Srbiji, kojima su po statutarnim procedurama pripadali delom od partijske članarine ubranoj na njihovoj teritoriji.

Prigovorio sam Stevanu Doronjskom: „...Zašto niste kupili umesto mercedesa kola kragujevačke Zastave, u pravilu državni funkcioneri se služe kolima svoje države, recimo Francuzi citroenima, itd. Što se niste ugledali na primer Miloša Minića, predsednika Narodne skupštine Srbije, koji se vozi fiatom iz kragujevačke Zastave? Doronjski mi je odgovorio: „(...)Pusti Miloša Minića, staroga demagoga! Kako član Izvršnoga biroa da se vozi kolima kragujevačke Zastave, koja nisu tako stabilna i sigurna kao Mercedesi..."

Kada je SFRJ izgubila Tita, doživotnog predsednika, SKJ je zapala u haos. Neki "teoretičari" tvrde da je „smena generacija" u partijskom i državnom vrhu tokom kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina skupo koštala SFRJ.

U starom maniru staljinističke rutine vlasti, čitave postavke ljudi na položajima su se menjale makar jednom u sedam, osam godina, da ne bi došlo do koncentracije ili restauracije bilo kog jezgra koje bi oponiralo zvaničnim odlukama partija. U takvoj jednoj rutinskoj, SKJ je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih instalirala skoro potpuno nova vođstva i u armiji i u partiji.

JNA se prvi put tada našla u šoku, jer je gurnut prst u oko prilično duboko aparatu koji se nije tako često dirao kao UDB-a i unutrašnji kompozit partije, ali eto - dođe red na JNA i skoro čitava generacija generala i visokih činova stasalih unutar NOB-a i revolucije moralo je u penziju, Titu nije trebao niko za vratom da ga grdi i priča priče o „starom Titu".

Tada na scenu stupaju oni koji su od starije garde JNA činova bili nazvani „salonski generali", tj. kadar koji nije imao nikakvo ratno i terensko iskustvo, a koji je svoje životne poglede formirao u odnosu na komunikacije sa zapadnim generalima, te su na taj način od SFRJ i njenih poreznika tražili sve što su mogli da dobiju - odmarališta, stanove, stipendije, bolnice. „Salonski generali" su bili čuveni po tome da su, skoro po pravili, svoju decu slali u inostranstvo na školovanje. Tada je JNA imala 230.000 ljudi u aktivnom sastavu (sa preko 75 hiljada starešina, od čega 10.000 najvišeg ranga.

Posle Drugig svetskog rata i u Generalštabu postojale su „taktičke grupe", mali trustovi mozgova koji su trebali da sa plansko-logističke strane obrađuju scenarije napada na SFRJ: napadnuta je Jugoslavija iz Italije - šta i kako organizovati odbranu, napadnuta je iz Austrije - isto tako - razrada spasonosnih varijanti odbrane. Tu ekipu „mozgova" u jednom trenutku sačinjavali su pukovnici: Veljko Kadijević, Franjo Tuđman i dr. Dušan Bilandžić. A, kako je ona završila? Bilandžić je doktorirao, napustio je Generalštab, Franjo Tuđman je stvorio HVO od svoje partijske i vanpartijske paravojske i naredio etničko čišćenje Srba, a Veljko Kadijević, savezni sekretar za narodnu odbranu, tačnije, ministar vojni, doslovno je odustao od sopstvene funkcije, nedugo nakon što je ušao u sukob sa Tuđmanom.

Paralelno sa tim dešavanjima sedamdesetih u armiji, „menadžerski sloj" (esencijalan faktor ove male analize) dobija na pravom zamahu. To su ljudi kojima je društvena moć finansijskih struktura oko partije dala tu privilegiju da budu van okvira partije, a da se opet pitaju oko društvenih pitanja. To je onaj sloj ljudi koji je, mahom, tražio što je moguće veće kredite od zapadnih kreditora, gurajući zemlju i narod u njoj u ekonomski bezdan osamdesetih. Pošto je ovih dana aktuelan slučaj oko Agrokora, prisetimo se i tog slučaja.

UDB-ina akcija, poznata kao 'obračun s tehno-menadžerima', odigrala se početkom 70-ih godina prošlog veka, kad je procenjeno da se koncentracija kapitala u rukama takozvane tehnobirokratije otela kontroli i ugrozila monopol SKJ. Uhapšeni su i osuđeni mnogi ugledni privrednici. Tih godina, transformisana UDB-a, intenzivno se bavila praćenjem "neprijatelja koji podrivaju ekonomske osnove društva". Služba je tvrdila da se radi mahom o direktorima spoljnotrgovinskih preduzeća i banaka, bliskih liberalnim shvatanjima i povezanih sa ekstremnom emigracijom i stranim obaveštajnim službama.

Nova vrsta neprijatelja dobila je ime tehno-menadžeri, a najviše ih je bilo u Srbiji, Sloveniji i Hrvatskoj. Istina je da se i zaista dešavao takozvani pšrivredni kriminal. Tako su pojedinci na visokim društvenim funkcijama, sa ciljem ličnog bogaćenja, a u dogovoru sa stranim kompanijama, vršili reeksport roba sa istoka na zapad i obratno, prikazujući kao da je roba jugoslovenskog porekla, kao i manipulacije sa klirinškim kursom, najčešće prikazivanjem robe koja dolazi s konvertibilnog kao da dolazi s klirinškog područja. Iako se time nanosila velika šteta privredi (nepotpuni podaci govore o brojci od 150 milijardi ondašnjih dinara), a prema tvrdnjama ondašnje DB, sudovi su zbog korupcije reagovali sporo. Još gore je bilo stanje na carini, gde je ocenjeno da treba otpustiti 20 odsto kadrova. Ipak, jedna od bizarnih optužbi bila je da među njima „dosta ibeovaca i drugih obaveštajno interesantnih lica" (!).

Iz biografije autora

Milentije Pešaković rođen je u Pločniku kod Prokuplja 1927. godine. Osnovnu školu i Gimnaziju završio je u rodnom gradu. Od 1941. bio je angažovan na kurirskim poslovima u Narodnooslobodilačkom pokretu. Sa 17 godina postao je član Okružnog komiteta SKOJ-a u Toplici. Završio je sve skojevske i partijske kurseve i škole; Novinarsko -diplomatsku visoku školu i Pravni fakultet. Bio je šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SKJ.

podeli ovaj članak:

Natrag