Natrag

Tabloid istrazuje

Da li se Vučićeva Srbija nalazi pod neslužbenim sankcijama institucija međunarodne zajednice?

Zatvor otvorenog tipa

Kao međunarodno-pravni naslednik Savezne Republike Jugoslavije i državne zajednice Srbije i Crne Gore i jedna od zemalja sukcesora SFRJ, Republika Srbija je članstvo u većini međunarodnih organizacija, naročito iz sistema UN, regulisala putem sukcesorskih izjava datih u periodu od 2000. do 2003. godine. U pojedinim međunarodnim organizacijama bilo je neophodno da se ponovo zatraži prijem pa je i to obavljeno. Međutim, većina tih organizacija danas se nalazi u konfliktu sa režimom Aleksandra Vučića jer je ovaj samodržac suspendovao pravnu državu i radi protiv njenog ponovnog uspostavljanja, stvorio kriminalne monopole na uvoz i izvoz roba i usluga, ukinuo slobodu medija, otvorio ovdašnje tržište najgorim afro

* azijskim despotskim režimima i sukobio Srbiju sa međunarodnim pravom. Suprotno licemerju pojedinih interesnih sfera u svetskoj zajednici koji mu ovo još uvek tolerišu (mada ni oni neće još dugo), brojne globalne institucije su se odavno okrenule protiv njegovog režima. Srbija zbog toga pati, ali, ovde je reč o obračunu sa diktatorom.

Nikola Vlahović

U petak pre podne, 19. oktobra 2018. godine, iz kabineta predsednika Vlade Srbije Ane Brnabić, upućeno je hitno pismo menadžmentu kompanije Google u Sjedinjenim Američkim Državama, u kome ona traži objašnjenje zbog informacije da je Srbija stavljena na takozvanu "Crnu listu" ovog najvećeg internet pretraživača na svetu. Brnabićeva je dobila takođe hitan odgovor u kome se isključuju "politički, finansijski i pravni problemi", ali uključuju "tehnički". Dalje od ovog objašnjenja kompanija Google nije išla. Takozvani "poprečni izvori" iz Vašingtona govore da je do ovoga došlo zbog stalne zloupotrebe pravila poslovanja kompanije Google, od strane državnih institucija, privatnih kompanija i "važnih pojedinaca" iz Vučićeve Srbije.

Možda je Ana Brnabić sama odgovorila na razloge zbog kojih je morala da piše pismo menadžmentu kompanije Google, kad je, u vezi čitavog ovog slučaja rekla: "...Objavljivanjem neproverenih informacija narušava se imidž Srbije i otežava situacija poslovnoj zajednici". Upravo to je i Google imao vidu kad je Vučićevu Srbiju označio kao problematičnu.

Nije teško zaključiti da je Vučićeva Velika propaganda laži, pokušala da "upregne" čak i ovu globalnu elektronsku mrežu, da je u Srbiji cenzuriše i preko nje blokira rad opozicije i svakoga ko na društvenim mrežama kritikuje vladajući režim. Jedna od najstarijih američkih nevladinih organizacija Fridom haus, koja je decenijama bila naklonjena Srbiji i nekadašnjoj Jugoslaviji, okrenula se protiv Vučićevog režima optužujući ga da nastoji da istisne kritičke medije, pa je još 2016. godine, u obrazloženju napisano i ovo: "...Sve autoritarnija Vlada Srbije konstantno tokom četiri godine guši medijske slobode, od kada je postao premijer, nastojao da istisne sa tržišta kritičke medije i diskredituje malobrojne novinare koji raspolažu novcem i mogućnošću da i dalje rade..."

Ovakvi i slični slučajevi, gde multinacionalne kompanije te razne globalne institucije, pod kontrolom UN, SAD, Evropske unije, zemalja Komonvelta, pa čak i neke članice takozvane evroazijske ekonomske zone vrše povremenu ili stalnu strategiju blokada, ili otvorene izolacije Vučićeve Srbije, nisu retkost, već pravilo. Vučićev režim u tom smislu, malo se razlikuje od režima poput onog u Severnoj Koreji, samo je lažiranjem medijskih sloboda i demokratskih procesa, donekle "pokrivena" skoro totalna cenzura. Srećna je okolnost što se Srbija geografski, geopolitički i kulturološki nalazi na evropskom kontinentu, inače se Vučić ne bi ni trudio da stavlja "smokvin list" preko gole diktature koju je uveo.

Podsetimo, još pre četiri godine, tačnije 2. juna 2014. godine, izbio je sukob izvestilaca OEBS-a i Vučića lično, povodom zavođenja medijske hajke protiv svakoga ko drukčije od njega misli. Od tada do danas, taj sukob traje, nekad jačim a nekad slabijim intenzitetom. Vučić nije odstupio od kriminalne namere da zatvori usta svakome, a OEBS je prema njegovom režimu zaveo neku vrstu specijalnog monitoringa, pa čak i jedan oblik sankcija.

Ovakvo stanje je prošireno i na sve druge oblasti života, pa je tokom sedam godina njegove lične vladavine, javnost uporno obmanjivana, da Srbija ne može ući u Svetsku Trgovinsku Organizaciju (STO) jer je ona, navodno, zahtevala od Srbije da prihvati program proizvodnje genetski modifikovane hrane (GMO). Ispostavilo se da ništa od ovoga nije tačno, te da su mnoge velike i važne zemlje

* članice odavno zabranile proizvodnju, uvoz i upotrebu GMO hrane.

Zašto Vučićeva Srbije ne može u najmoćniju svetsku trgovinsku organizaciju, ako znamo da STO omogućava "...predvidljivost uslova za obavljanje trgovine kroz mehanizam kontinuiranog i sistematičnog nadzora nad trgovinskim politikama članica...", kako piše u njenim aktima?

Ovde treba pogledati i malo u prošlost, kako bi se razumela sadašnjost. Naime, iako je Srbija u okviru SFR Jugoslavije bila članica GATT-a (Opšti sporazum o carinama i trgovini), pre nego što su mnoge današnje članice EU bile deo tog sporazuma, Srbija je proces pregovora o članstvu u STO morala da pokrene iz početka. Taj proces je pokrenut još 2005. godine. Srbija je danas, na kraju 2018. godine, i dalje van članstva u ovoj organizaciji. Iako je najveći deo multilateralnih i bilateralnih pregovora o pristupanju okončan još 2011. godine, dolaskom lične vladavine Aleksandra Vučića, stvari su se znatno pogoršale.

Naime, vlastodržac je zajedno sa svojom naprednjačkom mafijom, još od leta 2012. godine, sve učinio da Srbija bude ne samo udaljena od članstva u STO, nego čak i pod svojevrsnim sankcijama ove globalne organizacije, mada je članstvo u STO u ekonomskom interesu Srbije, a takođe predstavlja i jedan od neophodnih uslova za ulazak Srbije u Evropsku uniju (EU). Treba podsetiti da su Evropi još jedino Bosna i Hercegovina i Belorusija van ove organizacije. Takođe, valja znati da se članstvo u STO pokazalo kao korisno za svaku zemlju

* članicu, pa bi i Srbiji, kao maloj državi, koja sa svojim kapacitetima nije u stanju da aktivno održava ekonomske odnose sa mnogim državama, takođe bilo od velike koristi da postane njen član. Ulazak u STO bi omogućio domaćim privrednicima da pod znatno povoljnijim uslovima izvoze i u države sa kojima Srbija sada nema sporazume koji regulišu trgovinske odnose.

Ali, već godinama, Vučićeva družina ne dozvoljava da se to desi, jer bi im ovakav razvoj događaja oteo iz ruku najpovlašćeniji status koji imaju i monopol u izvozu koji su sebi na kriminalan način onemogućili. Evropska unija je ovim povodom takođe odregovala pa je čak tri poglavlja o pridruživanju indirektno vezala za ovaj slučaj. Da stvari budu jasne, Srbija neće moći da zatvori Poglavlje 30 u procesu priključenja Evropskoj uniji koje se odnosi na ekonomske odnose sa inostranstvom, pre nego što ne postane članica Svetske trgovinske organizacije Ukratko, onaj kome su puna usta Evropske unije (AV), sve čini da Srbija nikada ne stigne u nju.

I, umesto da bude pridružena članice gde je to od gorućeg interesa, Srbija se često nalazi u organizacijama koje nemaju više nikakve veze sa njom. Tako, na primer, Srbija ima status posmatrača (dakle, nije član neg posmatrač!) u Pokretu nesvrstanih zemalja od 25.09.2001. godine, a istri status ima i u Afričkoj uniji od 08. 03. 2005. godine i u Međunarodnoj organizaciji frankofonije. Zašto? Kome je to u Srbiji potrebno?

Još jedan primer govori o tome šta Vučić radi Srbiji, kako je izoluje od međunarodnih institucija i međunarodnih ugovora koje je Srbija u ranijem periodu potpisivala. Naime, na sastanku u Briselu 26. septembra 2018. godine, Evropska komisija je optužila kinesku kompaniju Hestil, koja deluje u Srbiji i koja u svom sastavu ima Železaru u Smederevu, zbog nelojalne konkurencije. Tom prilikom je Vladi Srbije upućeno "poslednje upozorenje pred sankcije" ukoliko se kineski Hestil u najkraćem periodu, ne usaglasi sa zakonskim propisima EU. O tome nijedan Vučićev medij nije izveštavao, kao da se ne radi o ozbiljnoj pretnji utemeljenoj na činjenici da njegov režim "solistički" pravi ugovore sa kineskim državnim kompanijama, bez konsultacija sa Evropskom unijom, što je, inače, u obavezi da čini tokom celog procesa pridruživanja.

U ovom slučaju, Evropska komisija je ustanovila da kineski vlasnik železare dobija "skrivenu državnu pomoć od Vlade Srbije" kako bi unapredila svoje poslovanje, pa je optužila Vučićev režim za "neodgovorno ponašenje" i o namernom podsticanju nelojalne konkurenciji. Mada je to u Vučićevoj Srbiji notorna pojava, u Evropskoj uniji je zakonski zabranjeno da država na bilo koji način pomaže kompanijama jer se to smatra kršenjem pravila slobodnog tržišta i nelojalnom konkurencijom. Zakonske norme u EU kažu da, ukoliko neka kompanija krši ta pravila (bilo u regularnim državama članicama ili onima u procesu pridruživanja) administracija u Briselu može da uvede sankcije kao njoj tako i zemlji iz koje dolazi.

U poslednjih sedam godina, gotovo svi segmenti međunarodne ekonomske saradnje sa svetom, kao što su trgovina, finansije, intelektualna svojina, telekomunikacije i slično, našli su se u problemu zbog Vučićeve "privatne politike" koju vodi pozivajući se na Srbiju i njene interese. Došla je u pitanju čak i regionalna ekonomske saradnja koja se do sada ostvarivala preko Organizacije za crnomorsku ekonomsku saradnju, Dunavsku komisiju i EFTA sporazum. Mnogo šta od toga Vučić je shvatio kao "slučaj za jednokratnu upotrebu", pa se okrenuo proverenoj politici podaništva prema finansijskim institucijama, prvenstveno MMF, grupaciji Svetske banka i Evropske banke za obnovu i razvoj, koji su danas većinski poverioci i na taj način praktično vlasnici Srbije.

Početkom godine, 28. februara 2018. godine, dakle, pre samo osam meseci, posle izveštaja američkog Senata, pojavio se i dokument Evropske komisije pod nazivom „Strategija EU o Zapadnom Balkanu" u kome se takođe analizira (štetan i preteći po demokratske tekovine, ljudska prava, slobode i uopšte vladavinu prava) učinak režima Aleksandra Vučića na čitav region u kome (i to je pomenuto), postoje barem još tri slične nedemokratske vlade.

Potom je američki Kongres naložio Džejmsu Matisu, šefu Pentagona, da pripremi analizu bezbednosne saradnje svake pojedinačne zemlje Zapadnog Balkana sa Rusijom

* Srbije, BiH, Kosova, Makedonije. U zahtevu je tražen detaljni spisak „ruskog oružja i vojne opreme i tehnologije u vrednosti većoj od milion dolara koje je ili kupljeno ili dobijeno od svake zemlje Zapadnog Balkana od 2012. do danas". Pokazalo se, barem u slučaju Srbije, da je i tu Vučić "prekoračio poslovnu saradnju", u ovom slučaju sa vojnom industrijom Rusije, te da se radi o iznosima daleko većim od milion dolara, ali je vladi SAD podnet izveštaj da se radi o opremi i oružju koje je "...tehnološki nedovršeno ili zahteva doradu, zastarelo i kupljeno po znatno većoj ceni od tržišne..." Ukratko, rekoše Amerikanci, da je ovde reč o štetnim međunarodnim ugovorima između Srbije i Rusije. Naravno, na štetu Srbije.

Veliku štetu u međunarodnim ekonomskim odnosima Srbija je doživela i propalom idejom o angažovanju takozvanih ekonomskih diplomata. Uprkos postojanju ekonomskih atašea, ova grupa za "sondiranje" interesnih grupa u zemljama gde postoje diplomatsko

* konzularna predstavništva Srbije, samo je urušila kakav

* takav ugled koji su do tada gradili ekonomski atašei. Za svakog "ekonomskog dipomatu", osim impozantne plate, bili su plaćani i smeštaj, reprezentacija, automobili...

U nekim državama sveta, srpski "ekonomski diplomata" koštao je i do 10 hiljada evra mesečno! Efekat je bio ravan nuli. Tačnije, Srbija je bila na gubitku jer su pojedini ekonomski sporazumi koji su do tada bili aktivni, prestali da postoje zarad lične volje jednog čoveka. Ugledni londonski magazin Ekonomist, osvrnuo se na fenomen zaludnih srpskih ekonomskih diplomata, pa je pobrojao i nekoliko dobrih poslova za Srbiju, koji su propali zbog njihovog diletantizma. U pitanju su bili američki Dženeral elektrik (koji, istina, radi neke male poslove u Srbiji, ali beznačajne za takvu kompaniju), a onda i nekoliko britansko -kanadskih kompanija i finansijskih konzorcijuma koji su odustali od poslova u Srbiji zbog nepostojanja zakonskih garancija i statusa "nesigurnog tržišta" koje "krasi" Vučićevu ekonomsku politiku.

Srbija je članica većeg broja organizacija u okviru sistema Ujedinjenih nacija, ali je sa većinom njih u formalnim relacijama, gde ima svoje dobro plaćene predstavnike sa bogatim budžetom, i kancelarijama u najprestižnijim svetskim metropolama poput Londona, Pariza, Brisela, Beča, Njujorka, Toronta...Pokazalo se da zbog diktature koju Vučić u Srbiji sprovodi već sedmu godinu (a, kako reče, na proslavi desetogodišnjice svog političkog preduzeća, planira da potraje barem još toliko!), članstvo u Organizaciji UN za industrijski razvoj (UNIDO), Međunarodnoj organizaciji rada (ILO), Svetskoj organizaciji za intelektualnu svojinu (WIPO), Organizaciji UN za hranu i poljoprivredu (FAO), Međunarodnoj organizaciji za atomsku energiju (IAEA) i još nekoliko njih, postoji samo formalno, zbog svojevrsne izolacije Vučićevog režima koja je došla kao odgovor na teror koji on sprovodi nad građanima Srbije, kako radnicima tako i intelektualnoj eliti. Ovde izuzetak čini UNESKO, jedna od retkih institucija koje su stale iza interesa Srbije, i to prevashodno zahvaljujući angažmanu sada već bivšeg ambasadoru pri ovoj organizaciji u Parizu, Darku Tanaskoviću.

Mada Vučić u svojim medijima uporno sebe opisuje kao "čoveka promena", jedna svetska organizacija (Svetski ekonomski forum), svojim načinom rada i organizacijom skupova, slučajno ili namerno, njega predstavlja onakvim kakav je zaista. Tačnije rečeno, daje mu priliku (kad god plati "kotizaciju") da se umeša u stvarnu svetsku finansijsku elitu, gde izgleda onakav kakav je: neuk, pohlepan, slavoljubiv, neuravnotežen...Mali, iskompleksirani "šibicara" sa Balkana, spreman da otme od svakoga, samo da sebe uzdigne na tron za koji zna da mu ne pripada, ali ga žarko želi.

Tako je, prilikom svakog njegovog boravka u Davosu u Švajcarskoj (gde je sam lutao po hodnicima, unezveren i bez ideje šta će sa sobom), Srbija platila za svaki "paket" od po deset dana 38.000 evra. A, za korištenje poslovnog prostora, Davos državnim delegacijama bezdušno uzima po 272 hiljade evra u istom periodu. Stvarni organizatori Svetskog ekonomskog foruma (i zimskog i letnjeg), žive od "kotizacija" koje plaćaju skorojevići poput Vučića.

U leto prošle 2017. godine, tačnije, 29. juna, Vučić se u Beogradu sastao i sa Talebom Rifaijem, predsednikom Svetske turističke organizacije. Susret je bio u javnosti predstavljen kao razgovor o promociji srpske turističke ponude, a zapravo se radilo o zahtevu ove organizacije da Srbija stavi pod kontrolu kriminalne turističke agencije, koje dovode u problem i svoje građane koje na prevaru šalju u svet, ali i one države na čijoj teritoriji turistički nameravaju da borave. Umesto odgovora na to, Vučić je zatražio pomoć Svetske turističke organizacije u stvaranju novog turističkog brenda pa je još dodao i ovo: "...Srbija će u narednom periodu raditi na kreiranju sveukupnog imidža zemlje kao bezbedne i privlačne turističke destinacije". Neposredno nakon što je prvi čovek ove svetske organizacije otišao iz Beograda, stiglo je i pismo iz njenog sedišta u Njujorku, u kome se kaže da Svetska turistička organizacija obaveštava svoje članice o stanju u državama koje su rizične za tu vrstu putovanja.

I, kao u mnogim drugim svetskim organizacijama, tamo gde je još i prisutan, posredno ili neposredno, preziru ga, zaobilaze, ignorišu, bojkotuju, ali on sve to uredno finansira novcem građana Srbije i svaki svoj "nastup" predstavlja kao njegov veliki međunarodni uspeh. I tako dok ne padne.

U vreme dok je bio premijer Srbije, sada već davnog 2. juna 2013. godine, današnji ministar spoljnih poslova, Ivica Dačić, u razgovoru za britanski "Daily Telegraf" rekao je da Srbija više nema vremena za čekanje i da svoje nacionalne interese može zaštiti samo ako bude poštovana u svetu, te da ona mora da pronađe novu politiku za novo vreme kako bi ponovo postala član porodice evropskih naroda i naglasio: "...Srbija je postala izopštena država sa kojom se nema kontakt kao da je gubavac. Moramo da pronađemo novu politiku za novu eru kako bismo ponovo postali članovi porodice evropskih naroda..."

Pet godina kasnije, može se sa sigurnošću reći: ta "nova politika" odvela je Srbiju u beznađe. Prava nova politika bi podrazumevala da se gospoda, drugovi i neopredeljeni "intelektualci" sa kriminalnim dosijeima, sklone iz javnog života Srbije. A, Vučićev režim ih ima toliko, da bi sa tom masom "prekvalifikovanom" za prinudni rad, ova zemlja mogla da procveta kao feniks iz pepela.

A 1. Pregled dela međunarodnih organizacija gde je Srbija član ili posmatrač

* Ujedinjene nacije (1. novembar 2000. godine)

* Svetska banka (1992. godina, Sporazum o sukcesiji 2001)

* Međunarodni monetarni fond (IMF) (1992. godina, Sporazum o sukcesiji 2001.)

* Svetska meteorološka organizacija (WMO) (23.03.2001.)

* Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) (19.01.2001.)

* Svetska organizacija za intelektualnu svojinu (WIPO) (24.09.2001.)

* Svetska poštanska unija (UPU) (18.06.2001.)

* Svetska turistička organizacija (UNWTO) (25.09.2001.)

* Organizacija UN za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESCO) (20.12.2000)

* Organizacija UN za industrijski razvoj (UNIDO) (06.12.2000.)

* Svetska zdravstvena organizacija (WHO) (28.11.2000.)

* Organizacija UN za hranu i poljoprivredu (FAO) (02.11.2001)

* Međunarodna organizacija rada (ILO) (24.11.2000.)

* Međunarodna organizacija za atomsku energiju (IAEA) (31.10.2001.)

* Međunarodna organizacija za civilno vazduhoplovstvo (ICAO) (13.01.2001.)

* Međunarodna unija za telekomunikacije (ITU) (18.06.2001)

* Međunarodna organizacija za migracije (IOM)

* Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OSCE) (10.11.2000.)

* Savet Evrope (CoE) (3.4.2003.)

* Međunarodna organizacija za železnički transport (OTIF) (01.08.2001.)

* Međunarodna organizacija za telekomunikacione satelite (ITSO)

* Međunarodna elektrotehnička komisija (IEC)

* Međunarodna železnička unija (UIC)

* Međunarodna policijska organizacija (INTERPOL)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane