Natrag

Ekonomija

Potapanje Srbije pljačkom, korupcijom i neznanjem (4)

U lancima mafijaške ekonomije

Korupcija i kriminalne radnje u dosadašnjem razvoju Srbije postali su pravi karcinom ekonomije, koji je prodro u sve pore društva. Taj proces se pretvorio u gotovo „normalno ponašanje", prihvata se ćutljivo, bez reakcije javnih institucija i bez potrebnog sankcionisanja. Time je stvorena klima njihovog stalnog širenja i „bogaćenja" novim suptilnijim metodama pljačke i otimanja nacionalnog bogatstva. Gomilanje privatnog neproduktivnog i spekulativnog kapitala praćena je nestankom društvenog moguće produktivnog kapitala. Naš ugledni ekonomista prof. dr Slobodan Komazec u svom istraživanju upozorava na „put bez povratka", dugove i ucene svetskih kreditora ali i na veleizdajnički kurs koji je još više podstakao propadanje privrede i otimačinu nacionalnih resura.

Prof. dr Slobodan Komezec

Veoma su brojni oblici koruptivnog ponašanja i kriminalnih operacija. To je postala prava mreža koja je prekrila ukupan privredni i društveni sistem. U takvom sistemu nestaje moral, a prave vrednosti se marginalizuju i postaju nebitne u odnosu na snalaženje, veze, „korisne poslovne kombinacije", korišćenje položaja u donošenju odluka i sl. Teško je u jednoj ovakvoj analizi obuhvatiti svo to „bogatstvo" oblika korupcije, kriminala, pljačke i otimanja nacionalnog bogatstva, posebno kad je Srbija u pitanju gde korupcija čini ključni oblik destruktivnog ponašanja države. Ovde su navedeni samo neki značajniji i vidljiviji oblici ovakvih deformacija. Za širu i dublju analizu potrebni bi bili tomovi knjiga.

U dosadašnjoj politici i modelu razvoja zasnovanih na neoliberalizmu, realni kapital privrede se u ovom procesu najpre birao šta je najpovoljnije za „privatizaciju", a zatim se u ovom destruktivnom procesu obezvređivao, rasprodavao i prosto pljačkao. Bez obzira na sve kritičke analize ovog pogubnog i nametnutog modela i ukazivanja da ga treba odbaciti, on se do danas stalno sprovodi srpskoj ekonomiji. Nije slučajno označen kao pljačkaški sistem, jer to u osnovi jeste, ali sa teškim posledicama na razaranje i onesposobljavanje nacionalne privrede. Model radničkog (upravljačkog) akcionarstva nije prihvaćen, jer on u osnovi spaja rad koji je stvarao kapital i sam funkcionišući realni (i finansijski) kapital. Vlasnički odnosi, upravljanje i kontrola korišćenja, oplodnje i povećanja kapitala (i nacionalnog bogatstva) se time povećava, ali se onemogućava masovna i divljačka pljačka nosilaca odluka o privatizaciji preduzeća. Nema nikakve ni praktične, ni teorijske dileme čiji je to kapital. Ponoviću ovde ne znam koji put - to je vlasništvo kolektiva koji je decenijama stvarao i uvećavao taj kapital, koji se proglasio „društvenim", a zatim državnim i takav se rasprodavao kao „Alajbegova slama".

Do danas je od 2002. do 2018. godine prodato oko 2.431 preduzeća, dobijeno je za to „uglavnom po sniženoj ceni" oko 2,7... milijardi evra. Kapital je uložen u budžet i potrošen na razne budžetske oblike tekuće potrošnje. Dakle, kapital je umesto u razvoj i investicije otišao u tekuću potrošnju. Uz gubitak na prodatim obezvređenim sredstvima preduzeća, dodatni gubitak je deo koji je otišao u privatne džepove i privatni kapital aktera privatizacije, ali i gubitak nastao izostankom prihoda od mogućeg investiranja tako dobijenog kapitala prodajom preduzeća. To je trostruki gubitak uz ugrađenu „zakonsku" pljačku i ugrađene provizije.

Ovim je slomljena kičma nacionalne ekonomije, jer je najveći deo privatizovanih preduzeća prestao da obavlja dalje poslovanje, nije u poslednjih 14. godina uplaćen ni dinar za socijalni program (od 2004.), a potrebne dodatne investicije (planirane) od 1,1 milijardu evra nisu izvršene u poslednjih šest godina. To je besramna i organizovana pljačka i otimanje radničkog kapitala i potpuno njegovo odvajanje od upravljanja i rezultata poslovanja. Radnici otuđeni, obespravljeni, napušteni od države (koja se stavila i „ugradila" u taj proces pljačkaške privatizacije), izbačeni u zonu štrajkova, ponekih naknada za izbacivanje iz preduzeća, bez bilo kakve zaštite (države ili sindikati). Pre procesa privatizacije u ovim preduzećima je radilo oko 680.000 zaposlenih, a nakon privatizacije ostalo je oko 286.000. Dakle, preko četiri stotine hiljada je ostalo bez posla. Oko 36% privatizacija je poništena, ali su mnoga od tih preduzeća tek tada zapala u probleme.

Privatizacijom, kao osnovnim stubom neoliberalizma, obezvređen je (time i uništen, opljačkan) realni kapital privrede, koji je stvaran decenijama. Otpisati društvena preduzeća kao neefikasna i zastarela bila je i ostala velika greška. U procesu privatizacije i namernog obaranja vrednosti preduzeća dodatno je izložen njihov „masakr" jer ih je najveći broj stručnjaka napustio, a time dodatno onesposobio za razvoj. O tome se uopšte ne govori.

Postojao je drugi model promene vlasništva - da zaposleni postanu vlasnici kapitala preduzeća i da sistemom radničkog akcionarstva upravljaju i kapitalom i vode uspešnu poslovnu i razvojnu politiku. Pljačkašima to nije odgovaralo, sada se ukazala prilika za bogaćenje (na nesreći građana).

Da bi ih učinila atraktivnim za potencijalnog kupca država je često preuzimala na sebe dugove, poništavala ih, čime je dodatno uništavala deo nacionalnog bogatstva, ili teretila druga sredstva u budžetu. Posebno je značajno da je država davala brojne beneficije, subvencije za zapošljavanje (i do 10.000 evra za radno mesto), čime je nacionalni dohodak direktno poklanjala stranom investitoru, što je dodatni gubitak i odliv nacionalnog bogatstva.

Teško je egzaktno utvrditi visinu pljačke kapitala, gubitka dohotka, raznih donacija i dotacija. Privatizacija je vršena velikim delom i preko neposredne pogodbe, ali i pokretanjem stečaja radi okončanja privatizacije, a ne osposobljavanja i oživljavanja preduzeća.

U prilozima vrsnog poznavaoca ovih problema Miodraga K. Skulića u Magazinu Tabloid jasno se vidi sva tragedija naših preduzeća i stvaranja pravog „groblja" velikog broja preduzeća.

Ne prodaju se realno dobra države, već treba voditi politiku zajedničkih ulaganja i podela rezultata rada, dok resursi ostaju nacionalni. Kome može da padne na pamet, a kamoli da se usudi da proda PKB kao neprocenjivi kapital od nacionalnog značaja, kome pada na pamet da proda zemljišta, rudna bogatstva još neistražene Borske rudnike, vodna bogatstva (banje), velike sisteme kao EPS, informacione sisteme (strancima) i dr. To je ravno razaranju i uništavanju nacionalne privrede. Ili je u pitanju ogromno neznanje iz ekonomije i društva ili se radi o velikoj korupciji. Izgleda da se radi o obe pojave. Koliko je tu izgubljenog i opljačkanog (poklonjenog) nacionalnog bogatstva? Realna dobra (zemljište i bogatstva) se nikada ne prodaju. Nema cena za te vrednosti.

Tako jer 2014. godine objavljena prodaja 556 preduzeća, a pre toga 2013. godine najavljen je odlazak u stečaj 179 društvenih preduzeća iz restrukturisanja sa 50.000 zaposlenih. Sledilo je okončanje privatizacije 188 subjekata u 2015. godini preko stečaja, a među njima poznati veliki sistemi sa dugom tradicijom (Prahovo, Janko Lisjak, DMB Holding, Goša holding Smederevska Palanka; Goša-proizvodnja mašina, Ivo Lola sistem, Zorka -holding, Elektronska industrija Niš, MIN lokomotiva, ŠIK Kopaonik, DP Voćar - Merošina, Prvi maj Pirot, Fabrika ulja, Generaleksport, Progres kompanija i mnogi drugi).

U postupku privatizacije nalazi se još 89 preduzeća, među njima je i MSK, Beogradski sajam, Petrohemija, Telekom, JAT tehnika. Na spislu su za prodaju i Luka - Novi Sad, Hidrotehnika, Dunav a.d., Goša i dr. Kada je stupio novi zakon o privatizaciji (13.avgusta 2014.) bilo je u postupku privatizacije 556 preduzeća,u tome 161 u procesu restrukturisanja. Među ovih 89 preduzeća koja su u postupku pripreme za privatizaciju samo da se navede nekoliko značajnijih: Jugoslovensko rečno brodarstvo, Tigar, Lasta, Jat apartmani, Rad, Jumko, Holding „Kablovi" Jagodina, Trajal, FAP korporacija, Tehnohemija ad Beograd, PIM, Vojvodinaput, Mostogradnja,izd. preduzeće Rad-Beograd, Prosveta, Zastava metal, Simpo, Sloga, Fabrika reznog alata - Čačak, Slavija hoteli, FAM, G Ful protekt, Resavica i dr.

Spisak preduzeća „za odstrel" je predugačak da bi se privreda održala na nogama, a o kvalitetnom dugoročnom nacionalnom razvoju teško je govoriti.Rasprodata su i brojna trgovačka preduzeća i 21 veterinarska stanica. Stečajna likvidacija je glavna karakteristika te nesposobne upravljačke elite Srbije. Nije na tome stalo. Rušenje ekonomije moralo je biti temeljno i trajno preko stečaja i prodaje -likvidacije Azotare - Pančevo i gotovo 710 preduzeća u državnoj i društvenoj svojini: PIO fond je oglasio prodaju 30 lečilišta u Srbiji! Tako je uzurpator - država koja nije stvarala ta preduzeća , prodavala ili poklanjala imovinu koju su stvarale generacije zaposlenih u njima.

Masovna likvidacija domaćih preduzeća, obavljena je pod dirigentskom palicom nosilaca zapadnog kapitala i njihovih institucija (MMF, Svetska banka, EIB, Evropska banka u razvoju, STO i sl.) da bi se oslobodio prostor za prodor i osvajanje privrede preko stranih investicija i kapitala. To je bio legalni put osvajanja perifernih privreda i stvaranja visokozavisnih privreda od stranog kapitala i njegovih „direktnih investicija".

Uništavanje desetina milijardi evra vrednog nacionalnog bogatstva

Radi se stvarno o uništavanju desetina milijardi evra nacionalnog bogatstva i resursa u dosadašnjoj politici privatizacije i „restrukturisanja". Samo RTB je prodat za 350 milijardi evra a vrednost je gotovo 50 milijardi evra. Dugačak je spisak prodatih, privatizovanih i uništenih preduzeća.

Slučaj prodaje RTB je poznat javnosti kao i uništavanje 60 poljokombinata, koji je i uz veliki otpor javnosti i ukazivanje na štetnost prodaje, ipak prodat (poklonjen) za svega 105 miliona evra. Zar je trebalo prodati u bescenje 28.000 hektara najplodnijeg zemljišta, stočni fond, mehanizacije, objekate od strateškog značaja i osigurano tržište? To je tipičan slučaj nastavka neviđene pljačke kroz privatizaciju i rasprodaju nacionalnog bogatstva. To treba poništiti kao sistem uništavanja privrede. Ovo i ovakvo otimanje i pljačka je veoma jasna i kod slučaja projekta Beograd na vodi.

Kod Azotare - Pančevo otvoren je stečajni postupak jer je ostvaren gubitak od 4.988 miliona dinara (nepokriven) i da je gubitak iznad visine kapitala preko 11 milijardi dinara, što bi značilo da preduzeće ima negativan kapital. Istovremeno kratkoročne obaveze su veće od sredstava tako da se konstatuje da je ovo gotovo najveće preduzeće za proizvodnju đubriva i azotnih jedinjenja nesolventno, nelikvidno i prezaduženo. Preduzeće se priprema za prodaju, mada je najveći deo duga prema drugom našem preduzeću, a nije ni pokušao stvaranje konzorcijuma između njih uz povoljne dugoročne kredite.

Strancima je prodat veliki deo kompleksa poljoprivrednog zemljišta, tako da su pored nekoliko „domaćih biznismena" (Matijević, Kostić, Mišković) stranci postali vlasnici velikog dela zemljišta u Srbiji (iz Irske, Hrvatske i Mađarske). Istovremeno nestaju i gase se veliki poljoprivredni kombinati čija se zemlja rasprodaje, a koju je uzurpirala ovako rastrošna i neodgovorna država (u stvari takvi nosioci javnih finansija). Takve klijentelističke grupe na vlasti su stvarni provodnici kontrarevolucije i rušenja privrede Srbije. Ovo nije samo turbo-kapitalizam, već najgori vid pljačke naroda. To je legalizovani proces pljačke društvenog(radničkog) kapitala, uz stalni rast nezaposlenosti, siromaštva i bede su do sada svoj kapital stekli krađom, pljačkom, korupcijom, sa političkim vezama ovih na vlasti. Radi se o nekoliko desetina milijardi evra trajno ogoljenje kapitala.

Dodajmo tome i efekte pogrešne i antirazvojne politike naših vlada kada su veliki broj preduzeća, umesto podrške i osposobljavanja za dalji razvoj, gurnule u stečaj i likvidaciju. Koliko je ovde „isparilo" nacionalnog kapitala?

Predajući preduzeća stranom kapitalu i domaćim tajkunima - naši vlastodršci i falsifikatori stvarnosti, dali su im političku moć i monopol nad svim segmentima javnog života u državi. Nacija i država su stavljeni u potčinjeni položaj prema stranim i domaćim centrima moći, pljačkaškom kapitalizmu, nepravdi i siromaštvu.

Privatizacija je pretvorena u običnu pljačku i stečajeve preduzeća čiji su stvarni vlasnici bili do tada zaposleni. Oni su godinama stvarali taj kapital i razvijali svoja preduzeća. Prodato je 2.430 najboljih preduzeća, naplaćeno 2,7 milijardi evra. Priliv za ogromnu prodaju privrede manji je od jednog kredita koji smo imali kod MMF (2,9 milijardi evra). Novac je unet u budžet i potrošen u tekuću potrošnju, umesto u razvoj. U tim preduzećima je radilo 685 hiljada, a koliko danas radi? Znate li koliko su se tajkuni obogatili na toj neviđenoj pljački radničkog kapitala, čak i uzimajući kredite od banaka i na rate. Bez nužnog referenduma radničko vlasništvo je proglašeno društvenim i prodano (predano) strancima ili poluobrazovanim tajkunima. Time su zaposleni postali najamni radnici.

Radnici su izbačeni na ulicu, a za socijalni program poslednjih 10 godina nije uložen ni jedan dinar. U 2017. prodato je samo 32 preduzeća i ostvareno 12 miliona evra prihoda. Nema više šta da se prodaje. Na red dolazi Telekom, Vodoprivreda, saobraćajnice, energenti, kompleksi zemljišta i preostale banke.

Kroz proces pljačkaške privatizacije preduzeća su najpre oduzeta od zaposlenih (preko proglašavanja njihovih preduzeća kao društveno i ničije vlasništvo), a zatim prodata ili gotovo poklonjena uz provizije stranom kapitalu ili domaćim nosiocima zgrnutog (najčešće kroz kriminalne radnje) kapitala. Do sada ni jedna stranka na političkoj sceni Srbije nije istražila koren ovog vitalnog problema i potrebe njegove suštinsko-dubinske izmene. Radi se o ukidanju eksploatatorske i pljačkaške privatizacije.

Sva preduzeća koja se mogu osposobiti, koja nisu do sada u privatizaciji uništena i onesposobljena, otkupiće se od strane države i predati zaposlenim - koji su ta preduzeća stvarali. Zaposleni će postati većinski akcionari i voditi razvojnu politiku preduzeća. Preko kreditnog sistema postaće vlasnici akcija preduzeća i upravljači razvojem. Moramo da spojimo rad i kapital u preduzeću, nasuprot tajkunske i pljačkaške dosadašnje privatizacije.

Nasuprot do sada dominatnom neoliberalnom modelu u čijoj je osnovi samo stabilnost cena i deviznog kursa, treba izgraditi razvojni model, a prvenstveni cilj razvoja je ostvarivanje visoke stope rasta i pune zaposlenosti, posebno stručne i školovane radne snage. U ovakvom programu prioritet se stavlja na ostvarenje pune zaposlenosti i preusmeravanje novog zapošljavanja sa neproizvodnih sektora na privredni (proizvodni) sektor. To je u duhu programa, spajanja rada i kapitala u preduzeću, dovođenje nauke u privredu, ali uz finansijsko rasterećenje preduzeća i njihovo finansijsko osposobljavanje za razvoj, nove programe i restrukturisanje.

Poslovne banke se moraju brže transformisati u nacionalno bankarstvo i uključiti u razvojnu funkciju. U poslednjoj fazi se ide na konačnu prodaju, restrukturisanje privatizacijom 24 ukupne korporacije, čime se razara kostur nacionalne privrede.

Nasuprot tome, nudi se razvoj na malim i srednjim preduzećima upućenim na svetska tržišta (izvoz kao prioritet politike), nedovoljno podržanim makroekonomskom politikom, da uđu u konkurentsku borbu sa stranim krupnim korporacijama snažno podržanim brojnim državnim podsticajima. Uz to se bira i koncept razvoja na oživljavanju investicija i izvozu. Kakva je to koncepcija razvoja? Da li se uopšte zna struktura nacionalne privrede po veličini preduzeća, položaju grana, razvojnim mogućnostima i svetskim trendovima? Ovde se radi o ad hok politici, po osećaju, dogovorima, ugrađivanju sopstvenog interesa u te procese, a ne o strategiji razvoja nacionalne privrede.

Nametanje primitivnog i surovog kapitalizma

Uveden nam je kapitalizam primitivnog oblika, prvobitne akumulacije kapitala. Čak se i otvoreno hvale „povratkom u kapitalizam". Uveden je neoliberalni oligarhijski sistem. Radnici koji još rade u privatnom sektoru su bez bilo kakvih prava,nesigurni, eksploatisani do krajnjih granica, bez radnog vremena , pretvoreni u ćutljivu i trpljivu masu. Većina građana pretvorena je u moderne robove. Alternativa tome je, ako se pobune i traže svoja prava, članstvo u armiji nezaposlenih. Srećni su zaposleni da imaju bilo kakav posao, makar i slabo ili nikako plaćen. Velika je istorijska prevara kada su im njihova preduzeća oteta i prodata tajkunima čije poreklo kapitala nije ni traženo. Sada se otkriva da je to najvećim delom kapital iz kriminogene zone. Poništeno je oko 36% privatizacija, ali su preduzeća u međuvremenu uništena ili opljačkana. Pri tome se vrše velike manipulacije osiromašenim i ovespravljenim masama. To je bila prevara uz formiranje totalitarnog partijskog režima. To je novi ekonomski konzervatizam. Debakl? Ekonomije i društva i narastanje novog ekonomsko-finansijskog kolonijalizma je na sceni. To se jasno uočava u svim tokovima. Istovremeno je to i koncept socijalnog polarizovanja društva i velike diferencijancije u pristupu novcu i kapitalu, a to je upravo nova strategija finansijskog kapitala. Građani Srbije sada traže i trebaju nešto potpuno novo.

Prodaja i privatizacija vitalnih delova privrede ravno je dugoročnom uništavanju nacionalne privrede u celini, a ravno je izdaji i okupaciji ( ne vojno, već finansijski, privredno i razvojno). Sve je jasnije da je u ovom procesu porobljavanja i stranog upravljanja na delu prodaja vitalnih , a strateških delova državnog suvereniteta: vodeni tokovi, energenti, plodna zemljišta, informacioni sistemi, hrana, banje i lečilišta, saobraćajnice i dr.

Privatizacija školskog sistema i obrazovanja-pljačke i falsifikati

Prelazak na „paralelni sistem" školovanja mladih kadrova (i budućnosti Srbije) kroz državni (javni) sistem institucije i privatni sistem, posebno višeg i visokog obrazovanja (do doktorata nauka) značio je otvaranje širokog i dubinskog procesa njegovog razaranja (kvaliteta i morala). Otvoren je proces privatizacije ovih institucija, a time i opšte frke za zgrtanjem novca i deformaciju sistema vrednosti i morala.

Školstvo nam je gotovo uništeno, sa sve slabijim kvalitetom, od osnovne škole do sticanja doktorata nauka. Privatizacija svega i svačega i nasilna ideologija nekontrolisanog kapitalizma , čija je osnova neoliberalizam, praćena je izrazito destruktivnim konceptom obrazovnog sistema. To je za sada „problem pod tepihom" u opštem procesu privatizacije države, privrede i banaka. Mentalna kolonizacija i kulturni imperijalizam su na delu. To se provodi preko kupljenih i plaćenih struktura u ovim zemljama koje provode „reforme", a zapravo koncept liberalnog kapitalizma. Na delu je stvaranje nekritičkih ličnosti kroz školski sistem potrebnih za „totalitarni kapitalizam". Sve je manje predmeta koji traže misaoni i kritički napor. Serijska proizvodnja intelektualno nesposobnih u procesu privatizacije školstva i obrazovanja, pretvorila je institucije školskog sistema u robu, a opšta komercijalizacija razara sve moralne norme i vrednosti.

Reprodukcija mediokriteta i do najviših naučnih zvanja odraz je upravo takve komercijalizacije. Vojska neukih i nekompetentnih mladih se svakodnevno proizvodi. To su izvrsni diletanti-spremni da služe svakom.

To postaje serijska proizvodnja potrošača tuđe ideologije , bez sopstvenog lritičkog identiteta. Neoliberalni kapitalizam „pretvara čitav svet u robu i profitni odnos". Na sceni je proces destrukcije najvrednijeg kapitala i faktora razvoja društva i privrede-kvalitetno obrazovanje kritičke ličnosti. Bolonjski proces je jedna od najvećih prevara u sistemu obrazovanja. Ako im je to bio cilj - u mnogom su ga ostvarili. „Stupidifikacija" u procesu obrazovanja za totalni kapitalizam ostavlja gotovo neobrazovanim i onesposobljenim „stručnjake" za uključivanje u ekonomske i društvene (političke) sfere opšteg obrazovanja.

Stvaranje „tehničara" , bez teorijskog obrazovanja , bez kritičke misli, u stvari je stvaranje robota i roba kojim se lako upravlja. Takvi lako i nekritički prihvataju sve „inovacije" sa zapada. S druge strane, „konzumnom psihologijom omamljena populacija postaje pasivna i depolitizovana, a u stanju opšte nesigurnosti i preživljavanja (zaposlenja) prihvata uslove gotovo robovlasničkih odnosa preko usvojenog Zakona o radu. Kvalitet i znanje su narušeni, obezvređen je rad, znanje i kvalitet obrazovanja. „Kupovina" potvrda o znanju (ne pravih diploma) uništila je celi sistem vrednosti i sistem obrazovanja svela na privatno-svojinski, a ne društveni odnos. Bez kontrole i kvaliteta , negativnom selekcijom sve slabijih nastavnika, sistem se pretvorio velikim delom u koruptivni, a kvalitet „proizvoda" sve slabiji. Masovna „proizvodnja" sve slabijih kadrova je podrivanje budućnosti i dodatni izvor sistema veze, partijskog napredovanja i zapošljavanja (ne kvalitetom), čime se ruše institucije sistema i vrednosti u društvu. Masovno se dobijaju doktorati nauka, čime je i ovaj institut potpuno devalviran i postao predmet negativnog određenja. Koruptivni proces je toliko zadomonirao da je to postala prava hidra koji ulazi u sve pore društva. Poznato je javnosti koliko je u poslednjih nekoliko godina proizvedeno „doktora nauka" (gotovo koliko za pola veka postojanja univerziteta).

Veći broj političara dolazi do doktorata ili magisterija uglavnom na privatnim fakultetima, a da ne znaju gde se nalazi fakultet, ne zna profesore,ne zna programe ni smerove na fakultetu. Samo su im potrebne takve potvrde da bi potvrdili svoj društveni status. Samo im je to „nedostajalo", ostalo su postigli „poštenim radom" i znanjem. Nijedan lažni doktorat ili plagijat nije poništen ili oduzet, što samo pokazuje svu nemoć i nesposobnost državnih institucija, ali i politiku nezameranja i oportunizma.

Partijskim zapošljavanjem sve slabijih kadrova celi sistem se čini neefikasnim i koruptivnim. Mladi razmišljaju u smislu „čemu da učim i trudim se, čemu znanje, kada to više niko ne ceni i ne treba društvu".Proces vodi do gotovo besmisla kvaliteta i znanja u procesu obrazovanja, a to vodi poplavi šunda u društvenim odnosima. Može li nauka i istinsko znanje u takvim odnosima da imaju zdravu i stimulativnu društvenu klimu? Sigurno ne. Taj koruptivni virus i pravi karcinom u jednom vitalnom segmentu društva je toliko narastao da je stvarno metastazirao u sve segmente društva.

Teško je ovde doći do egzaktnih podataka koliko se ovde preliva i „valja" društvenog kapitala odlivenog u privatni sektor, ali ne u funkciji formiranja najkvalitetnije dugoročne investicije (ulaganje u čoveka i znanje)već u čistu spekulativnu neproduktivnu industriju.

Dobrih kadrova ima mnogo, ali su na margini društvenog i javnog života.Potrebno je povezati ih, ohrabriti, a zatim stvoriti pokret i program za izlaznu strategiju iz krize. Duboka ekonomska kriza, korupcija i nemoral prešli su sve granice - kada se javljaju uslovi za organizovani otpor toj pošasti i uništavanju privrede, države i nacije. Ovakav pokret treba da okupi sve snage koje će preko njega braniti i odbraniti ugroženi materijalni, biološki i duhovni opstanak svoga naroda, ali i države. To je jedina stvarna šansa za bolju budućnost Srbije.

Može li se uopšte planirati bilo kakav potreban kadar u ovom sistemu školovanja?

Stariji, kvalitetno školovani kadrovi, biološki odlaze, nadiru u društvu ovakvi gotovo poluobrazovani i bez radnih navika kadrovi. Otuđenje i „vučja borba" za pozicije u društvu, kontaminacija odnosa u kolektivu je izražena, a zajednički i opšti ciljevi u razvoju preduzeća , institucija i društva potpuno potisnuti u korist kratkoročnih i pojedinačnih interesa.

Nauka se sve više svodi na nivo improvizacija. Usavršavanje naučnih radnika i istraživača je devalvirano i svedeno na najniže grane. I do najviših naučnih zvanja se dolazi sve slabijim kvalitetom, a često i kupovinom od ispita do najviših titula. Opšti proces devalvacije je u toku. Masovno se proizvode polupismeni doktori nauka - što će uskoro dovesti do sloma naučne savesti.

Projekti se dobijaju po stranačkoj pripadnosti, a najčešće pogodnim istraživačima i apologetama sistema. Nema istinskog naučno - istraživačkog rada (vladajućim političkim strukturama nije ni potreban). Kritička misao je potisnuta i marginalizovana.

Veliki deo sredstava od međunarodnih institucija odliva se preko plaćanja brojnih stranih savetnika kao učesnika u tim projektima. Sve se svodi na nivo improvizacija uz porast korupcije.

Brojni časopisi su ugašeni, čime se istraživački rad dalje potiskuje. Stvorena je izuzetno nepovoljna klima za stvarni i kvalitetan naučno - istraživački rad. Udžbenici su sve slabijeg kvaliteta i uglavnom komercijalna roba, čime i nivo znanja studenata postaje sve niži. Nezaposlenost visokoobrazovanih kadrova kreće se preko 55%, dakle svaki drugi. Nauka se degradira do same ivice improvizacija, a pripadnost strankama je glavni argument u politici zapošljavanja i napredovanja.

Ovo je vitalni segment društva (pored zdravstvenog sistema) koji traži dubinsku reformu i „pročišćavanje". Smatram da treba razmotriti proces ukidanja privatnog visokog obrazovanja kao koruptivnog i društveno dugoročno destruktivnog sistema (najkvalitetnijeg faktora razvoja privrede i društva-obrazovanog i moralnog čoveka).

Pljačka koja omogućava visoka nezaposlenost

Visoka stopa nezaposlenosti, posebno mladih bez radnog iskustva, stvorila je klimu teškog nalaženja odgovarajućeg posla. Čekanje na posao produžava se na više godina. Takva klima, osim partijskog zapošljavanja (čak i na izmišljena radna mesta) mnoge nezaposlene stavlja u položaj ucenjivanja, a često i kupovine radnog mesta. Taj kriminalni posao poznat je javnosti , ali se teško otkriva. Stoga ovde i ne možemo dati kvantifikaciju ove kriminalne pojave.

S druge strane, usvajanje novog Zakona o radu stvorio je veliku nesigurnost, neizvesnost, posebno što je najveći broj zaposleni na određeno vreme, za određene poslove, po ugovoru ili preko posredničke Agencije za zapošljavanje. Nezaposleni nikada do sada nije bio u težem položaju, jer je ostao bez bilo kakve zaštite. Stvorena je klima pogodna za ucene, prekarne odnose, tešku eksploataciju i ćutljivu masu kojom se lako upravlja i koristi kao sirovina za totalni kapital - odnos. Država blagostanja je uništena, a radnik potpuno otuđen od odlučivanja, sredstava i rezultata rada. Spekulativni kapital je zadominirao, a zaposleni ili nezaposleni su postali privezak kapitalu.

Potkopavanje nacionalnog suvereniteta

Paralelno s duhovnom, socijalnom i ekonomskom krizom ide i rušenje temelja same države. Međunarodni kapital u zamenu za pomoć potkopava nacionalni suverenitet. Otuda i pobuna u svetu protiv MMF i svetskih bankara, njihovih ucena i oslovljavanja, namicanja omče dugova i njihovih „recepata za propast", praćenih poznatim stavom da bez njihovog „zelenog svetla" zemljama je onemogućen pristup svetskom tržištu kapitala.

Dostignute su, očito je, granice neoliberalne ekonomije u eri globalizacije, sa teškim posledicama u svim zemljama koje su ovu neoliberalnu dogmu progutale kao mamac razvijenih zemalja i nepromišljeno „počele obožavati boga slobodne tržišne ekonomije", što je siguran put u ekonomiju zavisnosti i neokolonijalni odnos. Destrukcijom i rasprodajom privrede, slabljenjem armije, sudstva, školstva, zdravstva i drugih stubova društva, naši „lideri" stvorili su osnovu za buduću „banana republiku" u kolonijalnom položaju prema zapadnom kapitalu i interesima. Prava i puna cena ove promašene politike plaća se već punih deset godina.

Razvijenije zemlje - nosioci kapitala i njihove institucije (MMF, Svetska banka, STO, i dr.) ne dozvoljavaju samostalnu i nezavisnu politiku na nacionalnom nivou, čime idu na ruku „mafijaškoj ekonomiji" klanova, uskih krupnih, ali ne i razvojnih interesa, razbijanju privrede i društva.

Treba im nesamostalna i zavisna privreda - njome se i njenom vladom lako upravlja, dok radnici i zaposleni postaju običan „potrošni materijal". „...Na radnike i ljudske resurse se gleda kao na pasivu i trošak, a ne na aktivu i faktor razvoja koji donosi dohodak i profit. Takav kapitalizam, potpuno nehuman-nedopustiv je, i to ne samo s humanog, već i ekonomskog, pravnog i društvenog stanovništva..." (Adižes, isto).

Rukovodstva u privredama u tranziciji tvrde na Zapadu, mogu da se „igraju demokratije i politike", ali „mi im dajemo zajmove, možemo i da uništimo njihove ekonomije ukoliko to želimo. Oni su nemoćni". Demokratija u zemlji za socijalno ugrožene, gladne i nezaposlene ne znači ništa - to je velika obmana.

Mala zemlja sa slabom i nerazvijenom privredom, duboko zavisna od svetskog tržišta (naša je uvozom uključena sa 48% i izvozom sa 18-20%), ne sme da bira put neoliberalne dogme i svemoćnog tržišta - to je put u anarhično tržište, uz stvaranje pravih uslova za mafijaštvo i ekonomske klanove, nasuprot opšteg razvoja nacionalne privrede. To je put u tržišnu stihiju, nekontrolisane tokove, stalne debalanse i brojne neravnoteže praćene nestabilnošću.

Ko to i dalje želi učestvovati u novoj prevari koja će dalje uništavati naciju i državu. Rukovodeće snage su postale opasne i blokiraju stvarno duboke društvene i privredne reforme. Nastao je i proces iskorenjivanja i uništavanja tradicije i kulture pod udarima „mondijalista"! i novog svetskog poretka (globalizacija), što je do sada bio temelj opstanka u svim istorijskim prelomnim trenucima.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane