Natrag

Tragom vesti

Kako Vučić bestidno rasprodajom državne imovine zgrće stotine miliona evra

Do poslednjeg daha

Država je Vojinu Lazareviću, koji je povezan sa predsednikom Aleksandrom Vučićem, PKB dala po ceni od 100 dinara po kvadratu. Vinci, koji je Aerodrom Nikolu Teslu preuzeo kako bi sprečio da isti padne u ruke konkurencije, mora da od lica povezanih sa vlastodršcima kupi zemljište po ugovorenoj ceni od 100 evra po kvadratu. Ukupno će, kao mito, francuska kompanija platiti 100 miliona evra, koliko iznosi i kupoprodajna suma za PKB. Davanjem prava Vinci-u da uništi najveći aerodrom u Srbiji, Aleksandar Vučić je zaradio tačno onoliko koliko joj je trebalo da kupi najveću poljoprivrednu korporaciju na ovim prostorima.

Milan Malenović

Sve je više dokaza koji potvrđuju kako su aktuelni vlastodršci prodali Poljoprivrednu korporaciju Beograd samima sebi i to za tuđe pare. U prošlom broju Magazina Tabloid opisano je kako je nejasna vlasnička struktura zvaničnog kupca PKB-a, Al Dahra Srbija d.o.o. Zvanični vlasnik ovog preduzeća iz Iriga je AL DAHRA SERBIA INVESTMENTS LLC iz Abu Dabija kome se ne zna vlasnik.

Istoga dana kada je pomenuti broj Magazina Tabloid otišao u štampu Agencija za privredne registre je objavila kako je usvojena registraciona prijava od 12. oktobra 2018. koju je podneo Vojin Lazarević, te se on upisuje kao ovlašćeno lice preduzeća Al Dahra Srbija, umesto dotadašnje direktorke Jelene Sandić koja se od početka krila od javnosti, pa nije čak ni prisustvovala potpisivanju ugovora o preuzimanju PKB-a 4. oktobra.

Vojin Lazarević je ovdašnjoj javnosti poznat kao narko diler, trgovac oružjem i strujom. U kontakt sa Aleksandrom Vučićem došao je početkom 2004. kada je ovaj postao predsednik Anketnog odbora Skupštine Srbije za utvrđivanje činjenica i okolnosti o delovanju međunarodne organizacije u trgovanju električnom energijom i bankarskim poslovima. Pomenuti odbor je utvrdio niz nepravilnosti u trgovini električnom energijom, ali nije uspeo da preda zajednički zaklučak, tako da odgovornima (među kojima je jedna od glavnih ličnosti bio Vojin Lazarević) nije falila ni dlaka sa glave.

Lazarević i dalje ima zavidno privatno bogatstvo, iako su njegove kompanije ruinirane. Iako zvaničnici Ujedinjenih Arapskih Emirata i Srbije kriju pravog vlasnika Al Dahra Serbia Investments-a, može sa velikom sigurnošću da se tvrdi kako je upravo Lazarević jedan od njih. U prilog tome govori nekoliko činjenica.

Jedna od kompanija u njegovom vlasništvu je bila i Rudnap Agrar d.o.o. koja je kod Iriga bud - zašto dobila 500 hektara zemljišta pod voćkama da bi razvila proizvodnju i izvoz. Vrednost ovog posla bila je, navodno, 15 miliona evra. Već 2014. godine, kada je cela Rudnap Grupa bila u teškoj materijalnoj situaciji, Lazarević Al Dahri navodno prodaje 51 odsto vlasništva u svom iriškom preduzeću, koje menja ime u Al Dahra Rudnap d.o.o. Koliko je para plaćeno za ovu transakciju nikada se nije saznalo, kao ni ko je pravi davalac novca.

U međuvremenu, od početka septembra ove godine, Al Dahra International Investments LLC iz Abu Dabija je jedini vlasnik pomenutog preduzeća koje, umesto 500 hektara, sada obrađuje oko 150 hektara. Vojin Lazarević više nije suvlasnik.

Po podacima Narodne banke Srbije od 19. oktobra 2018. godine račun Rudnap Group a.d. je u neprekidnoj blokadi od 19. oktobra 2015. godine za ukupan iznos od 2.732.386.364,08 dinara. Shodno izveštaju Centralnog registra za hartije od vrednosti od istog dana, vlasnik pomenutog preduzeća je Altaria Research Ltd iz Nikozije, Kipar. Altaria je nesporno pod kontrolom Vojina Lazarevića.

Iz ovoga se vidi, kako je glavno preduzeće u Srbiji preko koga posluje Vojin Lazarević u stalnoj blokadi više od tri godine. Početkom 2016. Rudnap Group je državi dugovao 11,5 milijardi dinara na ime poreza i doprinosa. Kako je ovaj dug regulisan nije pozato.

Zvuči gotovo neverovatno da država najvažniji poljoprivredni kombinat koji ima u svom posedu prodaje, faktički poklanja kompaniji koju vodi čovek čija je osnovna kompanija pred bankrotom. Ako nema poslovne reference za vođenje jednog ovako vrednog posla, Lazarević ima preporuke druge vrste. Naime, on je već najmanje jednom zadužio arapske hohštaplere, koji mu sada vraćaju uslugu na taj način što su se, za domaću javnost, predstavljali kao navodni kupci PKB-a

U decembru 2013. godine potpisan je Memorandum o razumevanju između EPS-a i arapske firme Amplex iz Abu Dabija. Predmet ovog Memoranduma bila je izmena brojila za struju, a u tom trenutku još uvek je trajao tender za nabavku brojila na kome je učešće uzela i kompanija Meter&Contro u vlasništvu Vojina Lazarevića, koja je tradicionalno pobeđivala na svim ranijim tenderima, iako su njene ponude bile najskuplje. Lazarević se bez protesta povukao sa bojnog polja prepuštajući Arapima srpsko tržište brojila, a zauzvrat je očekivao nagradu. Kao što se videlo, samo nekoliko meseci kasnije preko preduzeća Al Dahra International Investments LLC Lazareviću stiže značajna finansijska injekcija u visini od nekoliko miliona evra, kao znak zahvalnosti.

Lazarević se iz Al Dahra Rudnapa povukao isključivo jer je to bio uslov da mu se prepusti daleko isplativiji posao sa PKB-om. Naravno da ni u ovom poslu on nije sam, odnosno i tu su mu saučesnici isti oni ljudi iz aktuelne vlasti koji sa njim sarađuju još od 2004. godine i vremena Anketnog odbora.

Slično se dešava i u slučaju Aerodroma Beograd, mada ovde nije sporno ko je vlasnik Vinci-a koji je kupio koncesiju. Sporno je kome po slovu ugovora sve ide novac, ali i zašto se koncesionar uopšte odlučio na ovako skup poslovni potez.

Vinci je koncesiju platio dve trećine od sume koja bi mu bila potrebna da kupi ceo aerodrom po (istina podcenjenoj) vrednosti akcija. Na prvi pogled, država je napravila dobar,a Vinci loš posao. Međutim, nije sve onako kako izgleda.

Prvenstveno, uopšte nije dobar posao prepuštanje jednog od strateških resursa stranom investitoru.

Vinci je cenu od pola milijarde evra samo za preuzimanje koncesije očigledno ponudio kako bi sprečio nekog od konkurenata da preuzme Aerodrom Nikola Tesla. Pitanje je samo ko je bio taj konkurent i šta zapravo smera Vinci sa beogradskim aerodromom? Jer, ako je sprečavao preuzimanje od strane konkurenta to znači da je hteo da zaštiti neki svoj drugi posao, pa je pitanje šta je garancija da on neće nastaviti da štiti taj svoj aerodrom tako što će namerno da uništava Nikolu Teslu?

Kada se dođe do finansijske konstrukcije, prvo što se primeti jeste da Vinci nema dovoljno sredstava da preuzme Nikolu Teslu, što je veoma čudno za ovakvog jednog giganta. To pokazuje kako poslovodstvo francuske kompanije prilikom planiranja ovogodišnjeg budžeta nije računalo sa kupovinom ove koncesije ili, bar, sa plaćanjem ovolike sume. Kompanije ove veličine uvek imaju otvorene kreditne linije.

Vinci je od Evropske banke za obnovu i razvoj tražio kredit od 100 miliona evra kako bi sakupio 500 miliona evra potrebnih za kupovinu koncesije. Bord direktora EBRD-a će konačnu odluku o ovom zahtevu doneti neposredno pred izlazak ovog broja na kioske. Očigledno je poslovodstvo Vinci-a planiralo da za koncesiju da oko 400 miliona evra, koliko je i obezbeđeno, a pomenutih 100 miliona je neočekivani višak.

Drugo što je čudnovato u celom poslu jeste tajnovitost koja pokriva kako pregovore, tako i sam koncesioni ugovor. Kako je međunarodna istraživačko.novinarska organizacija OCCRP saznala, deo ugovora se odnosi na obavezu kupovine zemljišta za proširenje aerodroma. Najveći pojedinačni vlasnik pomenutog zemljišta je Stanko Subotić, a ugovorom između Republike Srbije i Vinci-a kvadratni metar je procenjen na vrednost od 100 evra. Subotić bi tako trebalo da dobije oko 28 miliona evra. To, međutim, nije sve.

Na pitanja OCCRP-a ko je još vlasnik oko 111 hektara zemljišta predviđenog za prodaju Aerodromu, katastar za nepokretnosti je ostao nem.Treba znati kako je još Detaljnim urbanističkim planom iz 1989. označeno koje će zemljište biti potrebno za proširenje Aerodroma, tako da su vlastodršci, isto kao i Subotić, imali više nego dovoljno vremena da kupe pomenute parcele. Iako katastar ćuti, istraživači OCCRP-a su uspeli da saznaju kako je pre više od 10 godina Subotić , znajući za plan prodaje zemljišta, preko svoje firma D-Trade kupio pomenute parcele. D-Trade je pravni naslednik preduzeća Mia koje je Subotić osnovao još 1991. godine.

Jasno je sada kako je pomenutih 100 miliona neočekivanog dodatka na troškove koncesije u suštini mito za vlastodršce koji preko mreže povezanih lica drže u vlasništvu zemlju koju Vinci mora da kupi i to po ugovorenoj ceni od 100 evra za kvadrat. Podsetimo kako je zemljište PKB-a Vojinu Lazareviću i saučesnicima prodato po ceni nižoj od 100 dinara po kvadratnom metru!

Šta je Vinci dobio kao protivuslugu za ovaj mito od 100 miliona evra saznaćemo tek kada neka buduća, poštena vlast bude obelodanila ne samo ugovor o koncesiji, već i sve anekse.

A 1. Jedan primer pljačke budžeta

Prosto je neverovatna maštovitost kojom vlastodršci izvlače novac iz budžeta i trpaju u svoje i džepove povezanih lica.

Privatno preduzeće Glass Slipper d.o.o. na adresi Smiljanićeva 37, u vlasništvu Jelene Olson osnovano je 13. januara 2018. sa osnivačkim kapitalom od 400.000 dinara. Već 30. januara pomenuta firma od države dobija 800.000 dinara kao podsticajna sredstva?!?

Kako su objavila sredstva informisanja 3. oktobra 2018. ovo preduzeće je dobilo još i 80.000 evra bespovratnih sredstva za inovativna rešenja. Radi se, navodno, o istraživanju i izradi projekta za zamenjive štikle na ženskim cipelama, što se odavno već koristi u industriji. Glass Slipper je tako za "otkrivanje rupe na saksiji" samo u prvoj godini svog postojanja iz budžeta dobio skoro 90.000 evra.

Zanimljivo je kako je kao pružalac usluge u projektu otkrivanja zamenjive potpetice naveden Fakultet za mašinstvo i građevinarstvo u Kraljevu, koji radi u sklopu Univerziteta u Kragujevcu.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane