Natrag

Tragom vesti

Teror u pogonu JKP Gradska čistoća: zaposlenima tri evra za sat ropskog rada, a osuđenici ne dobijaju ništa

Gulag u Beogradu

U Beogradu postoji jedan pogon Gradske čistoće u kome se radi 12 sati dnevno, šest dana u nedelji. U njega se šalju osuđeni na društveno-koristan rad, a od sledeće godine bi trebalo da im se pridruže i zatvorenici iz Padinske Skele. Grad je, radi uštede, otpustio najveći broj čistača ulica, pa njihove poslove preuzimaju osuđenici. Novac koji se na taj način uštedeo uplaćuje se privatnom konzorcijumu koji će od sledeće godine spaljivati đubre.

Igor Milanović

Početkom 2017. godine grupa radnika JKP Gradska čistoća iz Beograda protestvovala je ispred skupštine grada. Razlog za njihovo nezadovoljstvo bilo je to što rade preko omladinskih zadruga (neki i duže od 15 godina) bez prava na plaćene slobodne dane, odmor ili bolovanje. Tražili su tada da gradska vlast hitno reši njihov status, jer rade isto kao i kolege koje su za stalno primljene, ali nemaju nikakva prava.

I gradska vlast im je izašla u susret i rešila status većine njih tako što ih je - otpustila. Sada više ne rade ni preko omladinske zadruge, ali mogu da rade preko presude suda koji ih upućuje na društveno koristan rad, koji se ne plaća.

Jedan naš čitalac, koji je tražio da ostane anoniman i koga ćemo za potrebe ovog članka zvati Jovan (pravo ime i prezime poznati redakciji) osuđen je nedavno u Prvom osnovnom sudu u Beogradu na kaznu društveno korisnog rada u trajanju od preko 100 sati i upućen da se javi u upravu Gradske čistoće u Ulici Mije Kovačevića 4. I nekoliko drugih, koje je u međuvremenu upoznao, takođe su dobili istovetne presude.

Jovanu je sudija rekla kako je njoj i njenim kolegama i koleginicama naređeno da sve prestupnike za koje procene da ne mogu da plate ne osuđuju na novčanu kaznu koja se zamenjuje zatvorom, već odmah na društveno koristan rad - i to u Gradskoj čistoći.

Beograd je velegrad sa skoro dva miliona stanovnika, ali sa izuzetno malim brojem čistača ulica i sa zanemarljivom mehanizacijom koja je, uglavnom, neispravna. Zato moraju da pomažu osuđenici. Za sada samo oni koji dobiju kaznu društveno korisnog rada, ali od sledećeg leta, kako se priča u Prvom osnovnom sudu, njima će se pridružiti i regularni osuđenici iz Padinske Skele.

Grad mora da se čisti, ali novca nema za čistače, jer mora da se plati mešoviti strani i domaći konzorcijum koji će praviti palionicu smeća u Vinči. Grad se odlukom prethodne skupštine donetom na samom kraju mandata 2017. obavezao da će za to godišnje izdvajati najmanje 4,6 milijarde dinara, a ugovor stupa na snagu 31. decembra ove godine. Zato nema para za nove zaposlene u Gradskoj čistoći, pa posao moraju da obavljaju osuđenici koji ne primaju platu.

Direktor Gradske čistoće je tridesetjednogodišnji Marko Popadić iz Prijepolja, koji je, po zvaničnoj biografiji završio Fakultet političkih nauka u Beogradu (mada ne piše kada) i koji je stekao izvesna radna iskustva kao rukovodilac u JKP Zelenilo Pančevo (ni tu ne piše kada), da bi zatim prešao u Ministarstvo prosvete (ne piše kada) i, konačo, uhlebljenje od ove godine našao u Gradskoj čistoći.

Popadić je sredinom oktobra, posle nekoliko vetrovitih dana, zajedno sa glavnim gradskim urbanistom Milutinom Folićem obišao centralne gradske ulice (i to samo odabrane, one oko Starog dvora) i konstatovao kako je čistoća na zadovoljavajućem nivou. Tako je objavio zvanični sajt ovog javno-komunalnog preduzeća. Poznata beogradska košava nekada, stvarno, čini čuda. U ostale ulice njih dvojica nisu zalazila.

Jedan od pogona Gradske čistoće u koji se rado šalju osuđeni na društveno koristan rad je deponija u Vinči, poznata po tome što je gorela samo uoči izglasavanja pomenutog ugovora o izgradnji palionice. Čim su odbornci u skupštini grada izglasali da se posao dodeli konzorcijumu stranih i domaćih mešetara deponija je prestala da gori isto onako misteriozno kao što se pre toga upalila. U delu pomenutog Ugovora označenoim kao 8. FINAL Schedule 4 Payment Mechanism, na strani 29 nalazi se i rečenica: "Svi troškovi u RSD su troškovi vođenja Opex-a ili SPV-a koje treba 'naduvati' ". Da bi se to postiglo grbaču moraju da podmetnu ovdašnji radnici i osuđenici.

Kako nam čitalac Jovan opisuje, ulaz u deponiji se nalazi nekih pet autobuskih stanica daleko od tramvajske okretnice u Ustaničkoj ulici. Posle prve ulazne rampe sledi put od oko tri kilometra koji mora da se pređe peške. Nekada je postojao interni prevoz, ali je to nekada odavno prošlo. Tek tada se nailazi na drugu rampu i tu je faktički ulaz u pogon gde se upisuju radnici.

Svi radnici, računajući i one koje je sud poslao na prinudni rad, u pogonu moraju da budu najkasnije u 7 ujutru. Tada im šefovi podele radne zadatke, pa radnici kreću na posao, a šefovi na ispijanje kafa koje traje, po pravilu, do oko 11 sati.

Radno vreme u tom pogonu traje od 7 ujutru, do 7 uveče, svakim danom, osim nedelje. Napuštanje pogona tokom radnog vremena je strogo zabranjeno, pa radnici od kuće moraju da donose provijant kojim će se hraniti, ili da gladuju. Šefovi su izuzetak - oni mogu da odlaze i da se vraćaju kada hoće.

Osuđeni na društveno koristan rad teoretski bi mogli da dolaze na posao kada hoće i da odlaze kada hoće (bitno je samo da u roku koji im je sud odredio ispune svoju radnu kvotu), ali to u deponiji Vinča ne važi. I oni, kao i regularno zaposleni, moraju da se na radnom mestu pojave u 7 ujutru, ili da taj dan ne dolaze. Društveno koristan rad kao krivična sankcija je smišljen da bi oni koji su već zaposleni ostali u radnom odnosu (koji bi bio prekinut da su otišli na izdržavanje zatvorske kazne), tako da je zakonodavac odredio da oni u skladu sa svojim redovnim radnim obavezama odlaze na kazneni rad. Zakon u Vinči, međutim, ne važi.

Regularno zaposleni dobijaju 300 dinara na sat, tako da na kraju meseca imaju platu sličnu onoj gradskog odbornika. Jedino što, za razliku od gradskog odbornika, nemaju vremena da se odmore ili da budu sa porodicom. Kome se ne sviđa, može da traži premeštaj u neki drugi pogon Gradske čistoće, pa kada se ukaže slobodno mesto.

Radni dan zaposlenog u ovom pogonu izgleda ovako: ustajanje najkasnije u 5 sati ujutru, pijenje kafe i istovremeno brijanje dok neko od članova porodice sprema krišku hleba i neki mesni narezak koji će se poneti na posao. U pola sedam oni mlađi i brži moraju da budu na prvoj ulaznoj rampi, jer im treba najmanje pola sata hoda do pogona, gde se upisuju da su došli na posao. Zatim rad do uveče u sedam, ponovo pešačenje najmanje pola sata do autobuske stanice, odlazak kući, neki zalogaj jela koje je žena skuvala tog dana i odlazak u krevet. Obično im, zbog lošeg gradskog prevoza, ne preostaje više od osam sati boravka u kući. I tako šest dana u nedelji. Onaj sedmi se, obično, provodi u krevetu da bi se sakupila snaga za narednu radnu nedelju.

Ovo je Srbija u 21 veku, njen glavni grad, navodna metropola.Ljudi od umora ispijeni i nalik na zombije, koji nemaju ni vremena, a ni snage da pogledaju neki film, da sa decom negde odu, da malo pažnje posvete svojim roditeljima, a ljubavi supruzi...

Žrtve uštede kako bi se strani „investitor" platio za palionicu, a koji gradu zaračunava 18 evra kao satnicu svog portira, dok je satnica menadžmenta, po slovu ugovora, čak 170 evra. Naš radnik ne dobija ni tri evra za sat ropskog rada, a osuđenici ne dobijaju ništa. Tako se prave pare.

A 1. Krađa kao ljudsko pravo

U pogonu na deponiji Vinča između ostalog se vrši izdvajanje i sortiranje sekundarnih sirovina koje se zatim prodaju za dalju obradu. Kako bi se smanjile krađe početkom ove godine instalirane su kamere koje su snimale šta se dešava u pogonu, pogotovo noću. Posle toga je smenjeno nekoliko radnika koji su uhvaćeni kako trguju sekundarnim sirovinama sa stovarišta.

Kamere su, međutim, zabeležile i veće grupe ljudi kako posle radnog vremena kroz odavno uništenu ogradu ulaze u pogon i već sortirani otpad utovaruju na svoja kolica koja zatim odvoze. Ubrzo se ustanovilo da te iste sirovine kasnije prodaju JKP Gradska čistoća koja ih vraća na deponiju u Vinči da bi već sledeće veče one ponovo bile ukradene i tako u krug.

Trgovina sekundarnim sirovinama je veoma unosan posao. Tako, na primer, sama JKP Gradska čistoća bakar otkupljuje po ceni od 330 dinara za kilogram, a prodaje za 550 dinara po kilogramu. Isto je i sa ostalim materijalima.

Kada je uprava Gradske čistoće, posle pregledanih snimaka početkom jeseni htela da postavi zaštitnu ogradu, kako bi se sprečile krađe, na protest su izašle brojne nevladine organizacije koje su tvrdile da se na ovaj način Romima uskraćuju njihova prava?!? Koja su to tačno prava niko nije umeo da kaže, osim da oni imaju pravo na slobodan prolaz i to preko tuđeg privatnog poseda.

Reagovanje

(Povodom teksta "Moj Milinko lego je da sluša'', Magazin Tabloid 426)

Nisam taj

U navedenom tekstu pominje se i moje ime, na način koji me obavezuje da reagujem.

Duži vremenski period nisam u kontaktu sa gospodinom Milinkom Isakovićem, koji je, trebalo, pretpostavljam, da bude predmet novinarske pažnje, ali je veći deo posvećen i mom životu i radu. Nije tačna nijedna tvrdnja o mom, navodno, prestupničkom radu, kako za vreme dok sam bio u policiji Policijske stanice u Loznici, tako ni kasnije, kada sam radom ostvarivao prihode da prehranim porodicu. U tekstu se pominje i moja majka, koja je teško i naporno radila u Nemačkoj, da bi prodajom kuće u Nemačkoj meni pomogla da obezbedim stan za porodicu, o čemu reakciji dostavljam pismene dokaze.

Nisu tačni podaci da sam prislušnu opremu uvezao na majčino ime iz Nemačke, jer je to, prosto rečeno, nemoguće izvesti.

Zoran Cvijanović, Loznica

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane