Natrag

Pogled iz Moskve

Rast bez razvoja: brojke i činjenice - šta kažu ekonomisti

Plate rastu, narod sve siromašniji

Ruska ekonomija nastavlja da stagnira već 10 godina; prema podacima Svetske banke godišnji razvoj je 0,5%, u trenutku kada se ceo svet razvija tempom koji premašuje 3%, dok zemlje poput Kine i Indije beleže ekonomski razvoj od 6-7% godišnje. Ekonomisti i stručnjaci koji se bave sastavljanjem plana razvoja zasnovanog na novim predsednikovim uredbama, dele se na one koji predlažu da se ništa ne menja, već da se sačuva stabilnost, i na one koji su za promene i ekonomski rast, piše ruski ekomomski analitičar Ivan Poletajev

Piše: Ivan Poletajev

Nedavna izjava predsednika Računske komore Ruske Federacije Alekseja Kudrina o tome da je nivo siromaštva u Rusiji kao i ranije visok, izazvao je zbunjenost među birokratama. Neki službenici nisu poverovali da 19,3 miliona ljudi, odnosno više od 13% ukupnog stanovništva Rusije, ima prihode niže od egzistencijalnog minimuma.

Zašto realni prihodi stanovništva padaju kada rastu plate i penzije? Kudrin je pokušao da objasni ovo činjenicom da su plate samo deo prihoda stanovništva. Pritom, mnogi građani, npr. domaćice i penzioneri, kao po pravilu ne povećavaju svoje prihode. Čak i penzionerima koji i dalje rade, pojasnio je prvi čovek Računske komore, prihodi ne rastu, jer im se penzije ne indeksiraju. Tako i proizilazi da su „penzioneri na dobitku od rasta plata, ali u relanim brojkama njihovi prihodi padaju". Ipak, do poboljšanja situacije će doći uskoro: indeksacija penzija, smatra Aleksej Leonidovič, neusumjivo će dovesti do rasta prihoda.

Zamenica predsednika vlade Tatjana Golikova je pokušala da još više omekša izjavu predsednika Računske komore. „...Aleksej Leonidovič je izneo one pokazatelje koji karakterišu sprovođenje budžeta za 2017. godinu", pojasnila je ona i složila se sa tim da je 2018. godine stopa siromaštva prilično visoka. I „upravo zato je i u poruci predsednika i u ukazu predsednika od maja 2018. godine, smanjenje siromaštva za dva puta bilo označeno kao nacionalni cilj zemlje... A sada mi vidimo pozitivan trend pada nivoa siromaštva, ali ipak ne onoliko koliko bismo želeli."

Golikova je zamolila da se sačekaju podaci za treći kvartal 2018. godine kako bi se „na neki način ocenili novi trendovi". Prema njenim rečima, već danas se može govoriti o tome da se broj siromašnih smanjio za nešto više od milion, što je očigledno povezano sa povećanim nivoom plata, odnosno sa ispunjenjem zadataka navedenih u predsednikovom majskom ukazu (2012. godine), povećanjem minimalnih zarada, sprovođenjem planiranog indeksiranja. Primećujemo da i Ministarstvo za ekonomski razvoj takođe mašta o uvećanju realnih prihoda stanovništva na kraju 2018. godine za 3,4%. Ali, da li će se ovi snovi ostvariti? Poslednji podaci Rosstata pokazuju da ovo povećanje neće biti veće od 2,2%.

„...Ruske državne službenike zbunjuju siromaštvo i beda i zato koriste zastarele podatke. A prag siromaštva počinje onda kada čovek od tekućih prihoda ne može da dozvoli sebi kupovinu običnih kućnih aparata", objašnjava ovu igru brojki direktor Instituta za probleme globalizacije Mihail Deljagin. „...Ako zbog toga morate da se zadužujete, uzimate kredit ili zajmite od prijatelja, znači da ste siromašni."

Tatjana Golikova priznaje da mere kojima se država danas bori protiv siromaštva ne daju mogućnost da se ostvari smanjenje siromaštva za dva puta, kako to traži šef države. Čini se da bi novi projekat Osnovnih pravaca delovanja vlade za period do 2024. godine trebalo da donese pojašnjenja u najbližoj budućnosti. Saglasno novom dokumentu, borba protiv siromaštva ne treba da se ograničava samo na povećanje plata i socijalnih davanja. Nivo realnih prihoda zavisi i od razvoja saobraćajne mreže, i od toga da li postoji realna mogućnost da se brzo i jeftino stigne do drugog grada u kome ima dobrih poslova.

Za projekte u oblasti demografije i zdravstvene zaštite u sledeći tri godine biće opredeljeni trilioni. Socijalna izdavanja počeće da se indeksiraju prema faktičkoj inflaciji, uz obećanje povećanja materinskog kapitala (materinski dodatak). I sam sistem socijalne pomoći žele da sagrade na principima pravednosti i ciljanog davanja, kako je ne bi dobijali svi, već samo oni građani i porodice kojima je stvarno potrebna. Tada će porasti i nivo državne podrške, a pomoć neće biti tako mizerna kao danas. Vlada se nada da će zajedno sa regionima razvijati oblike podrške onima kojima je potrebna i preporučuje im da donesu svoje specijalne programe za smanjivanje broja ljudi sa prihodima koji su niži od egzistencijalnog minimuma.

Navedena uputstva su tačna. Samo su, kao i obično, činovnici na konkretne brojke u dokumentu - zaboravili. Ako je reč samo o nekoliko desetina ili stotina rubalja koje treba dodati kako bi se građani preveli iz kategorije siromašnih u dobrostojeće, to neće biti moguće. Merila na osnovu kojih su državni službenici navikli da određuju broj siromašnih su uvek različita. Za prvi kvartal 2018. godine granica siromaštva u Moskvi je postavljena na 16.160 rubalja mesečno. O tolikom novcu u mnogim siromašnim regionima mogu samo da maštaju. Na primer u Ufi, gde je granica siromaštva duplo niža. Ali, čak ni mokovski orijentiri nisu uporedivi sa predlozima Sveruskog centra za životni standard.

Prema procenama tog Centra, u Rusiji ima mnogo više siromašnih nego što pokazuju zvanični podaci. Ako se sabere broj svih koji imaju prihode od 10 do 30 hiljada rubalja mesečno, odnosno ne više od tri egzistencijalna minimuma, onda u siromašne može da se ubroji još polovina stanovništva! Upravo tim ljudima, kako smatraju u Sveruskom centru za životni standard, i treba povećati prihode, pre svega plate i penziije, jer male plate i penzije negativno utiču na kupovnu moć i u krajnjem na celu ekonomiju, kočeći njen rast. Činovnici su navikli da se orijentišu prema minimalnoj potrošačkoj korpi. A u nju je uključen samo minimum koji dozvoljava kupovinu neophodnih namirnica plus male količine odeće i obuće koja treba da se nosi nekoliko godina, a od onoga što preostane - da se plate, minimalne stambeno-komunalne usluge i gradski prevoz.

Odnosno, sadašnji egzistencijalni minimum i „potrošačka korpa" odražavaju model života koji ne odgovara minimalnim uslovima potrebnim savremenom čoveku. Zar nije očigledno da su savremenom čoveku, između ostalog, potrebni i mobilni telefon, internet, kompjuter, da ne pominjemo mogućnost korišćenja potrošačkih kredita. Potrošačka korpa ne uzima u obzir ni to da porodica mora negde da živi - da iznajmljuje ili kupi stan. Kao da se podrazumeva da ima obezbeđen krov nad glavom. Tu je i obedovanje van kuće. Po pravilu, ishrana na poslu ozbiljno poskupljuje život.

Kada su sabrali sve nabrojano, naučnici Sveruskog centra za životni standard su zaključili da norme koje su odredili naši ministri, ljudi koji su, uzgred, daleko od siromaštva, treba povećati tri puta u odnosu na postojeći egzistencijalni minimum. Drugim rečima, minimalni prihod po glavi stanovnika ne bi trebalo da bude niži od 30 hiljada rubalja. A ako se uzme u obzir da najveći deo porodica u Rusiji ima decu, onda bi svaki roditelj, da bi obezbedio normalan život svojoj porodici, trebalo da zarađuje ne 30, već 60 hiljada rubalja mesečno.

Naravno, te brojke se u planovima i programima za budućnost ne pominju. U Baškiriji na primer, mesečna novčana pomoć za dete do 16 godina je samo 225 rubalja, u Rostovu na Donu - 374 rublje, a postoje i regioni koji uopšte ne plaćaju novčanu pomoć za decu. Zdrave porodice ne mole od države milostinju. Njima je važno da dobiju dobar posao, mogućnost da se podignu na „društvenoj lestvici", da imaju mogućnost da poboljšaju životni standard i da tokom odmora odvedu decu na more. Ovaj problem treba rešiti standardom blagostanja, nekakvom „korpom" socijalnih usluga, dobro finansijski obezbeđenim, koji bi pratio građanina gde god on živeo.

Prezidijum Naučno-ekspertskog saveta predsednika Saveta Federacije predložio je da se razradi takav standard. Ideja je da se svim građanima Rusije obezbedi, nezavisno od prebivališta, minimalni životni standard. Tu ulazi i pristojna plata i pristup kvalitetnim medicinskim uslugama, obezbeđen smeštaj i prevoz, mogućnost dobijanja savremenog obrazovanja i korišćenje savremenih tehnologija. Odnosno, senatori predvođeni Valentinom Matvijenko zajedno se zalažu za to da je vreme da se napusti „minimalni životni standard", jer je tu reč o standardima preživljavanja, a ne pristojnog života o kojem je govorio predsednik.

Ipak ćemo primetiti da Komora regiona ne ističe prvi put svoju koncepciju „standarda blagostanja". I iako je ona idealno usaglašena sa nizom nacionalnih ciljeva koje je označio predsednik: to su i povećanje nataliteta i dužine života, i obezbeđivanje održivog razvoja realnih prihoda Rusa, i smanjenje stope siromaštva za dva puta, najviše vlasti ne žure da je podrže.

I kada državnim službenicima govore: „Zar nije vreme da se podigne lestvica nivoa siromaštva", oni ćute ili savetuju da se pogleda u prošlost, u devedesete. U odnosu na to vreme, nekome se život u savremenoj Rusiji može učiniti rajskim. Trenutna situacija u zemlji je takva da oni koji su „na budžetu" redovno dobijaju plate i penzije, a cene u prodavnicama ne skaču rekordno, kao prilikom šok terapije. Za dve decenije zemlja je uspela da za više od 22 puta smanji državni dug, inflaciju za skoro 10 puta, a prihodi mnogih Rusa danas ne mogu da se porede sa onim mrvicama koje su dobijali devedesetih. Takođe, značajno je smanjena stopa nezaposlenosti, koja je danas u Rusiji, prema statističkim podacima, čak i niža nego u nekim zemljama EU. Malo, ali ipak raste i BDP, kao i zlatnovalutne rezerve, poljoprivredna proizvodnja i mnogi drugi pokazatelji. Upravo na ovom poređenju voli da insistira savremena ruska vlast. Ali, bez obzira na spoljašnje poboljšanje stanja ruske privrede, mnogi analitičari i eksperti ne žure sa radovanjem. Među ekonomistima se čak pojavio specijalni termin koji opisuje stanje dela ruske privrede - „rast bez razvoja".

To znači da, bez obzira na brojčano povećanje ekonomskih pokazatelja, industrija nastavlja da egzistira na niskom nivou razvoja, zaostajući za vodećim zemljama. A, naše zaostajanje u tehnologijama stavlja zemlju na ivicu svetskog progresa.

U naučnoj sredini već drugu deceniju se razmatra koncepcija „nove industrijalizacije" koja je usmerena na preobražaj ruske privrede do visokotehnološkog nivoa. Autore ovih ideja smatraju nepopravljivim sanjarima. Što ne čudi, jer veliki deo ruske elite ne zanima privreda i razvoj njihove zemlje, već otvoreno pokazuju da ih interesuje samo lično bogaćenje.

Ekonomista Dmitrij Travin ističe da je jedna od glavnih zamki u ekonomiji korupcija, koja postepeno izmiče svakoj kontroli. Apetiti činovnika stalno rastu i to može da dovede do toga da veličina mita bude prevelika za preduzetnike. Preduzeća će se ili zatvarati, ili će otići u sivu zonu. Država će jednostavno prestati da prikuplja poreze od kompanija koje su „iščezle".

O razmerama korupcije govori i niz akcija koje su odjeknule u javnosti u periodu 2015-2017, kada su bili uhapšeni ministar i osam aktivnih i bivših gubernatora (jedan od njih u odsustvu), pokrenuti krivični postupci protiv desetine zamenika gubernatora i brojnih činovnika federalnih ministarstava.

Samo u Rostehnadzoru (Federalna služba za ekološki, tehnološki i nuklearni nadzor) u poslednje tri godine uhapšeno je 11 rukovodilaca regionalnih odeljenja, samo u toku prošle godine njih sedam, dok je od poslednjeg uhapšenog konfiskovano oko milijardu rubalja gotovine. Talas krivičnih dela raširio se od republike Komi do Dagestana, od Sahalina od Karačajevo-Čerkezije. Prošle godine Računska komora je otkrila prekršaje vredne 1,9 triliona rubalja. Posmatrajući ova hapšenja činovnika, ljudi se nadaju da će pravda pobediti i da će život zbog toga postati bolji. Ali, život se ne poboljšava.

Najlakše je naplatiti neplaćene poreze ili zatvoriti nekog činovnika. Mnogo je teže promeniti instrumente ekonomskog sistema: pojednostaviti fiskalni sistem, smanjiti nivo oporezivanja ili raspustiti posebna ministarstva koja proizvode samo instrukcije i preporuke, a nemaju želju da se bave korisnim stvarima.

Rast cena nafte omogućava činovnicima da se opuste i da se nadaju naftodolarskoj kiši. Ali, teško da će nad Rusijom pasti onakva kiša kao 2008. godine. Resursna baza naftne industrije brzo propada: zapadnosibirska gigantska nalazišta koja su otvorena još u vreme SSSR-a i koja su za ekonomiju zemlje do danas ostala glavni izvor dolarskih prihoda, troše se. Prema prognozama Ministarstva energetike, u Rusiji će od 2022. početi da pada proizvodnja nafte i ako se ništa ne uradi, za 14 godina pašće dvostruko.

Ako se tako i dalje nastavi, poslovna aktivnost će se smanjivati, a državu čeka dug period stagnacije. To znači i da se pitanje o povećanju kvaliteta života i standarda Rusa odlaže do boljih vremena.

Statistika govori o povećanju prihoda stanovništva, o niskom procentu broja nezaposlenih i maloj inflaciji. U tome nema ničeg iznenađujućeg. Ako kombinujete prihode ultrabogatih koji postaju još bogatiji i najsiromašnijih koji postaju još siromašniji, onda u proseku dobijate solidnu sliku: blagostanje raste, poslovi napreduju. Ali, ako pogledate brojke, onda vidite da nije sve baš tako dobro. Kod najvećih kompanija nefinansijskog sektora, na koje odlazi 35% ukupnog prihoda privrede, već treću godinu zaredom beleži se pad rentabilnosti. To je znak za zabrinutost.

Rusko siromaštvo odlikuje to što ima više od 60% siromašnih - reč je o porodicama sa decom, kako su utvrdili stručnjaci Visoke ekonomske škole. Svaki treći stanovnik Rusije koji, prema zvaničnoj statistici, spada u kategoriju siromašnih je dete uzrasta do 16 godina. Za deset godina broj dece među siromašnim stanovništvom Ruske Federacije se uvećao za 25%.

U zemlji raste dečje siromaštvo, a ono može da ugrozi socijalnu stabilnost. Prema navodima stručnjaka, državne mere podrške - ni stare, ali ni nove, propisane majskom uredbom predsednika - teško da će pomoći da se to ispravi. Jer, za decu takvih programa podrške, kakvi postoje za stare, mi nemamo. Možemo pomenuti regionalne mere pomoći (regionalni dodatak), ali to je suviše malo da bi izvuklo porodice iz siromaštva.

Šta nam govori podatak o siromaštvu dece? To, da u ekonomijama koje se normalno razvijaju, prema mišljenju eksperata, ne može da se dogodi situacija da 40% porodica sa dva deteta rizikuju da uđu u krug siromašnih. Znači da nešto nije kako treba.

Država, koja je izgleda predvidela moguće poteškoće, napisala je strog budžet za sledeće tri godine.

Iako mnogi specijalisti sumnjaju u predviđenu mogućnost uspostavljanja solidnog ekonomskog rasta 2020. godine i pitaju se kako bi to moglo da se desi. Jer, niko se ne sprema da promeni ekonomski model koji je postavio još pokojni Jegor Gajdar. Pa i činjenica da vlada nastavlja očajničke pokušaje da uštedi novac za Fond nacionalne bezbednosti, povećavajući pritom poreze i takse, navodi na pomisao da država nije osigurana od nove velike ekonomske krize

Za to vreme, predsednik se fokusira na zadatke „daljeg uvećanja prihoda građana, jačanja socijalnih funkcija države, podrške preduzetnicima i razvoja visokih tehnologija u sferi proizvodnje u Rusiji".

Do 1. oktobra 2018. godine, kako je rekao Putin, odredbe njegovog dekreta „O nacionalnim ciljevima i strateškim zadacima razvoja Rusije do 2024. godine" trebalo je da budu pretvoreni u konkretan program delovanja, koji između ostalog predviđa usaglašen rad federalnog centra i ruskih regiona. Pitanje je kako to uraditi. Uostalom, ni do sada mnogo onoga što je navedeno u majskim ukazima predsednika iz 2012. godine nije ispunjeno.

Već smo imali antikrizne programe koji su dobro podržali bankarski sektor i bogate. Statističke igre su sve više udaljavale vlast od realnosti, a povećanje penzija i naknada pojela je inflacija. Ekonomisti i stručnjaci koji se bave sastavljanjem plana razvoja zasnovanog na novim predsednikovim uredbama, dele se na one koji predlažu da se ništa ne menja, već da se sačuva stabilnost, i na one koji su za promene i ekonomski rast.

Naši državni službenici su navikli da rade po preporukama MMF-a, u kojima se direktno govori o tome šta i kako treba reformisati da bi se „omogućila integracija ruske ekonomije u globalni lanac dodate vrednosti" i da bi se sačuvao budžetski suficit. Ovde je pre svega reč o pojeftinjenju troškova radne snage na račun snižavanja socijalnih davanja, odnosno o jačanju eksploatacije najamnog rada o kojem je svojevremeno pisao Karl Marks.

Prema ovim preporukama MMF-a kod nas su sprovođene reforme sistema zdravstvene zaštite i obrazovanja, koje su lekare i učitelje pretvorile u specijaliste koji svoje usluge pružaju građanima po minimalnom standardu. Prelazak na samoodrživost industrije uticao je na službu socijalne zaštite. Na redu je reforma penzionog sistema koja je takođe usmerena na to da se penzioni novac koiristi za biznis, ili kako kažu - da se radi za ekonomiju, a ljudi i u starosti da do iznemoglosti rade za nezahvalnu državu. Moguće je i ne graditi preduzeća i fabrike, a povećavati poreze i starosnu granicu za odlazak u penziju i na tome graditi razvoj. Sve to odgovara Međunarodnom monetarnom fondu.

Ako nema dovoljno novca za projekte, može se uzeti iz džepova naroda, povećanjem PDV-a i njegovim ugrađivanjem u cenu osnovnih životnih namirnica. Ljudi neće imati kud: mora se kupovati osnovno, meso koje je poskupelo, voće, povrće. Bogati od toga neće propasti, a siromašni...?

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane