Natrag

Feljton

Usponi i padovi Ivana Ivanovića: autoportret poslednjeg srpskog književnika - disidenta (2)

Crveni kralj na sudu

U svim režimima nepodoban, ugledni srpski književnik, Ivan Ivanović, pisac kultnog disidentskog dela "Crveni kralj" (i još petnaest romana!), sumirajući rezultate epohe u kojoj je stvarao, došao je do zaključka da je, kao Hemingvejev ribar, svoj ulov dovukao do obale, ali da je njegova lovina oglodana do kosti. Šta se stvarno dešavalo sa romanima Ivana Ivanovića, tokom trajanja socijalističke Jugoslavije i nakon njenog pada i kako su ga (ne)vešto zaobilazili, kad god bi se smenjivali razni režimi? Komunistima je smetalo što mu je otac, Boža Ivanović, bio komandant topličkih ravnogoraca, "demokratskim vlastima" je smetao što je naklonjen tradicionalnoj Srbiji i njenim vrednostima, a novim desničarima je smetao zbog toga što im se nije pridružio i što ima kritički stav prema svakoj nadri-ideologiji. O svemu tome, piše u eseju "Usponi i padovi Ivana Ivanovića", koji Magazin Tabloid objavljuje u nekoliko nastavaka

Ivan Ivanović

Profesor je tražio od nas da vodimo lični dnevnik. To dotad nismo radili. Ja sam taj posao shvatio krajnje ozbiljno. U stvari, u dnevniku sam neprekidno pisao onaj fatalni pismeni zadatak iz petog razreda koji nisam uspeo da napišem. Tako su nastale moje prve priče. Opisao sam sve ono što se nisam usudio da stavim u pismeni zadatak. (Te motive sam kasnije iskoristio za roman „Vreme sporta i razonode".) Čak sam opisao i onu kočićevsku epizodu sa zadružnim i seoskim bikom. Zadružnom biku sam dao ime Buđoni! (Na jednoj književnoj večeri u Pirotu, jedan čitalac moje literature, inače posleratni javni tužilac, rekao mi je da sam ga duboko uvredio. Pitao sam kako. - Dali ste biku ime sovjetskog generala Buđonija, komandanta Crvene konjice. Zašto? Rekao sam: - Zato što je taj Staljinov general posekao sabljom negde u sibirskom logoru pisca "Crvene konjice", Isaka Babelja, jer je bio nezadovoljan načinom na koji je opisan.)

Na kraju prvog polugodišta profesor je pokupio naše dnevničke sveske da ih pregleda. Kad ih je u drugom polugodištu doneo, nije krio nezadovoljstvo njihovim učinkom. Ali - izdvojio je moj dnevnik. Još mi je rekao da dođem posle časova kod njega u kancelariju da porazgovaramo. Jedva sam dočekao da se završe ti časovi. A onda - ulazim u školu na profesorski ulaz! Famulus me zaustavlja i pita šta tražim, kažem da idem kod direktora. On me odvodi do kancelarije i prijavljuje direktoru.

Čujem kako Buda viče: - Neka uđe. Profesor me dočekuje stojeći, drži moju svesku u rukama. Pruža mi ruku, pozdravlja se sa mnom kao sa sebi ravnim. Zbunjen sam, da ne kažem inhibiran. Profesor mi kaže da sednem, pita me pijem li kafu. Verovatno nisam umeo ništa da kažem, tek on zove onog famulusa i naručuje dve turske kafe. Raspituje se o mom poreklu, kaže da je čuo za mog oca kapetana Božu. Za moju majku kaže da je najbolji učitelj u srezu! Kad famulus donese kafe, Buda me nudi cigaretom, pita me da li pušim. Nisam pušio, a bila je to prva kafa u mom životu! - Slušaj, konačno Buda prelazi na stvar, pozvao sam te da ti kažem da ćeš biti pisac. Imaš talenat! Samo ako istraješ. Onda mi priča kako je on celog života pisao, ali nije imao mnogo uspeha. (U prokupačkom pozorištu, koje je tada bilo profesionalno, izvedene su tri njegove drame. Ja sam u Topličkim sveskama objavio dve, treća je izgleda izgubljena. Objavio je i sedam priča, i njih sam preštampao. Bio je prestrog prema sebi, nije bio bez talenta.)

Otpratio me je do vrata kao budućeg pisca. Ne znam kako sam uspeo da izađem na ulicu, ali tog trenutka sam postao pisac.

U tom sedmom razredu sam se usudio da odem na literarni sastanak. Bez kompleksa inferiornosti! Vrhovni književni autoritet na literarnoj sekciji bio je učenik osmog razreda, Predrag Milićević. (Kasnije će završiti književnost, uređivati neke zabavne listove, ali, koliko znam, književnošću se nije ozbiljno bavio. I danas mislim da je to šteta!) Na tom sastanku je čitao pesme neki Dragoljub Marković (ako sam ime dobro zapamtio, za njega više nisam čuo); bio je krupan, uobražen, imitirao je Branka Radičevića. Pesme su mu bile patetične, srceparatelne, romantičarske. Usudio sam se da uzmem reč i da raspalim po pesniku! Napao sam lažni romantizam u srpskoj poeziji! (Bio sam pročitao Pevanje i mišljenje Svetozara Markovića.) Čitajući kao Skerlić! Za diskusiju sam bio napadnut od nekih devojaka, ali sam dobio podršku Predraga Milićevića. Postao sam istaknuti član literarne sekcije!

Posle toga sam se prijavio da na literarnoj sekciji pročitam jedan svoj rad. Prijavio sam priču "Nikad nije kasno", iz sveske koju je Buda podržao. I tu nastaju prve peripetije oko moje literature. Šta se stvarno dešavalo u pozadini saznao sam mnogo kasnije od tadašnjeg osmaka, a potom poznatog advokata i političara, Galje Milanovića. Galja je u to vreme bio predsednik Omladinske organizacije škole i član gradske Omladinske organizacije. Na gradskom forumu postavilo se pitanje da li da se uopšte dozvoli sinu Bože Ivanovića da nastupi na literarnom sastanku. Rukovodstvo gradske organizacije, podržano od partijskog komiteta, bilo je protiv moje literarne promocije. Galja, koji je bio liberalni omladinac (kao liberal je politički stradao u partijskoj čistki početkom sedamdesetih godina Dvadesetog veka), zastupao je stav da Omladinska organizacija ne sme da bude cenzor, zbog čega je dobio nekakvu opomenu. Ipak, posle dosta neizvesnosti, dobio sam dozvolu da pročitam priču na školskom literarnom sastanku. Odluku mi je saopštio upravo Galja Milanović, pod uslovom da prihvatim neke sugestije gradskog omladinskog Komiteta. Izvesno je da ne bih prošao da iza mene nije stao direktor Gimnazije Buda Ilić. Ne možemo mi sprečiti četničku decu da se bave umetnošću, samo zato što su im očevi bili na drugoj strani! - navodno je rakao je Buda na sastanku Komiteta.

Taj moj prvi literarni nastup u maju 1954. godine bio je senzacionalan! Kasnije sam imao mnogo lomova u literaturi, uspona i padova, pohvala i pokuda, ne može se reći da nisam doživeo izvesnu afirmativnost i popularnost, ali se sve to ne može meriti sa tim mojim literarnim debijem u prokupačkoj Gimnaziji. Razlog je bio u samoj pripoveci, u njenoj sadržini. Postavio sam moralno pitanje svoje generacije.

Nažalost, priču nisam sačuvao, kao ni dnevničku svesku. Sećam se da je priča imala naziv "Nikad nije kasno" i bila je tipična moraleska. Bila jedna gimnazijalka Maja i imala dva udvarača. Jedan je bio student Miša, tih i neupadljiv, pesnik; drugi je bio sportista Boban, atraktivan i razmetljiv, fudbaler. Devojka se u svojoj naivnosti i lakomislenosti opredeljuje za fudbalera, ali kad je on uskoro izigra shvati šta je izgubila. (Tako je već ova gimnazijska priča inicirala osnovnu temu moje literature, etičko pitanje.)

Pripovetka je u potpunosti podelila, kako učesnike literarnog sastanka, tako i čitavu školu. Cela škola je samo o tome pričala, svaki gimnazijalac je smatrao da treba da se opredeli prema problemu koji sam postavio. (Sličnu situaciju sam ponovio sa "Crvenim kraljem".) Pogotovo je polemiku izazvala scena slobodne ljubavi na Hisaru. (Bio sam pročitao Lorensa, "Ljubavnik ledi Četerli".) Diskutanti su se polarizovali. Među onima koji su me hvalili bio je Predrag Milićević, glavni književni autoritet Gimnazije, arbitar eleganciorum. On je rekao: Ljudi, ovo je veliki dan za prokupačku Gimnaziju! Danas smo dobili topličkog Hemingveja! Izneti dileme generacije na tako jasan način, pa to može samo istinski talenat! Među onima koji su me napali bio je jedan učenik, koji je tek bio prispeo u prokupačku Gimnaziju iz Novog Sada, Petar Milosavljević (kasnije profesor univerziteta). On je rekao: Ova pripovetka nema nikakvu umetničku vrednost, jer sam je u potpunosti razumeo! Književnost, dakle, ne sme da bude razumljiva! Poruke ne smeju biti jasne. (Ova dva stava u pogledu moje literature pratiće me do današnjeg dana!)

Poslednji pismeni zadatak u sedmom razredu bio je nagradni. Tema je bila ponovo slobodna, kao u petom razredu. Nagradu je dodeljivao Savez književnika Jugoslavije a sastojala se od "Almanaha" Saveza. Sad je moj zadatak ocenjen kao najbolji u školi, dobio sam knjigu sa potpisom predsednika Saveza književnika Jugoslavije Josipa Vidmara. Pola Nastavničkog veća je bilo za mene, a pola protiv. Moj rad je bio dosta slobodan, a to je okrenulo konzervativne profesore protiv mene. Ipak, prevladali su liberali! Tako sam izravnao račune sa odlikašima iz petog razreda.

Računam da sam ta dva meseca (maj i jun 1954. godine) bio pravi pisac. O meni se u Gimnaziji neprestano pričalo, čak su i gradske devojke počele da se u mene zaljubljuju! (Samo mi se još jednom to desilo, kad sam objavio "Crvenog kralja"! I tad su u pitanju bila samo dva meseca, septembar i oktobar 1972. godine. Ali to je druga priča.)

Još kad mi je Buda u osmom razredu gimnazije objavio U Topličkim novinama priču iz one sveske, "Gaga", umereno modernističku, mogao sam da upišem Svetsku književnost.

Ovaj moj gimnazijski uspon, dolaskom u Beograd bio je u potpunosti poništen. Za četiri godine studiranja nisam uspeo da objavim nijedan redak, iako sam pisao roman! Ako sam u Prokuplju doživeo uzlet, u Beogradu sam doživeo pad. Beograd me je, jednostavno, pojeo. To sam opisao u dve novele, „Ikarov let ili Između oca i ujaka" i „Ikarov pad ili Povratak u zavičaj".

Ova događanja u Prokuplju su u potpunosti odredila moj životni put. Lokalni uspeh priče „Nikad nije kasno" za uvek me je otrgnuo od matematike i gurnuo u literaturu u kojoj sam se proveo kao, da upotrebim narodski izraz u Srba, bos po trnju. Ne znam šta bih uradio kao graditelj, kao pisac sam bio uvek u problemu.

Moj drugi uzlet vezan je za „Crvenog kralja". To je bio let Ikara u bekstvu iz Lavirinta. Ja sam provinciju doživeo kao Lavirint na Kritu. Kao svaki mladić, Ikar je poleteo pravo na sunce. Senzacionalni uspeh „Crvenog kralja" u svemu je podsetio na Ikarov let. Činilo se dva meseca 1972. godine da sam uzleteo u neviđene visine, da sam zauvek pobegao iz Lavirinta. Gotovo da sam postao slavan pisac (ovo mi zvuči degutantno, ali u Beogradu je taj termin bio u opticaju), sa izgledom da postanem svetski pisac! (aluzija na moj studij Svetske književnosti).

Ali, uskoro je došao pad. Komunistička država mi nije dala da letim, odlučila je da me strmoglavi. Jednostavno je zabranila „Crvenog kralja", odsekla mi je krila, priredila mi je zabranu romana. Ako je moj uzlet bio senzacionalan, pad je bio katastrofalan! Prošao sam kao legendarni Ikar.

Pošto su se prvom letaču u ljudskom rodu krila od voska, pod toplotom sunca, otopila, Ikar je doživeo strmoglavi pad. Iz Lavirinta je uspeo da pobegne Ikarov otac Dedal, arhitekta koji je sagradio ovo čudnovato zdanje, jer ga je životno iskustvo naučilo da leti neposredno iznad mora i stalno prska krila od voska da se ne otope. Postao sam zabranjeni pisac sa neizlečivim posledicama.

Ja nisam umeo da letim kao Dedal. Dedala je za svog književnog junaka uzeo Džems Džojs, to je Stiven Dedalus.

Upotrebio sam ovo poređenje, jer sam napisao dve novele o Ikaru, „Ikarov let ili Između oca i ujaka" i „Ikarov pad ili Povratak u zavičaj". Sa „Crvenim kraljem" mi se desio u stvari Ikar. No da vidimo kako mi se dogodio „Crveni kralj". Evo šta sam rekao o tome Dragoljubu Todoroviću u knjizi „Antipolitičar", 2004. godine...

„Roman sam napisao u martu i aprilu 1969. godine. Smislio sam ga znatno ranije, ali nisam se usuđivao da literarno uobličim banalnu temu kakva je fudbal. Uz to, tema je zahtevala za govor ulični žargon, kojim je moj zamišljeni junak jedino mogao da govori, jer sam se bojao da taj jezik nije književno legitiman. (Bilo mi je jasno da se fudbalska priča ne može ispričati otmeno i uzvišeno, nego grubo i sirovo.) Nalazio sam se u dilemi da li je fudbal dozvoljena tema i da li je žargon kljiževno dopustiv? Pojava Mihailovićevih "Tikava" i pohvale koje je ovaj roman dobio dali su mi legitimitet da ispričam fudbalsku priču kako sam je zamislio. Roman sam mogao da napišem za tako kratko vreme, jer sam ga dugo pre toga nosio u sebi. Tad sam bio na bolovanju (zarazna žutica) i bio sam oslobođen od školskih poslova.

Prvi put sam odlomke iz romana čitao u stanu pesnika i nastavnika Aleksandra Černova u Maloj Plani. Slušaoci su bili Černov, moj kolega iz kuršumlijske Gimnazije Miloš Cvejić i student književnosti na Prištinskom univerzitetu Spasoje Šejić. Sećam se da se Cvejić mrštio (Nije to književno dopustivo!), Černov se kolebao (Đavo bi ga znao!), ali Šejić je bio oduševljen. (Takav „raspored snaga" će ostati do kraja!) Bio je to u svemu šezdesetosmaški roman. Pokrenuo je iste probleme kao studentski protest u junu šezdeset osme.

"Crveni kralj" je u rukopisu, nemam izdavača, štampam odlomke. Ovde je bitan odlomak iz romana štampan u listu niških studenata List mladih 68. pod naslovom Zoran Jugović, centarfor na radu u Ameriki.

Urednik kulture u ovom šezdesetosmaškom glasilu bio je pesnik Zoran Milić, koga sam poznavao sa Drainčevih susreta. Kad sam mu odneo priču, rekao mi je da je to pravi tekst za revolucionarni studentski list. Ali bio je u neprilici, prethodni broj je prvo bio zabranjen pa posle oslobođen, zato što je preneo odlomak iz romana "Čangi" hrvatskog pisca Alojza Majetića. Taj roman, čija se radnja dešava na radnoj akciji, bio je svojevremeno zabranjen, ali je upravo bio ponovo štampan. Zoran mora da pokaže tekst glavnom uredniku. Sišli smo u bife, gde je glodur zasedao sa još nekim drugovima. Bio je to Ljubiša Igić, kasniji Miloševićev visoki zvaničnik i bankar. Igić je, dozvoljavam na brzinu i ne udubljujući se preterano, pročitao tekst i klimnuo glavom. (Kasnije je tvrdio da tekst uopšte nije video, pa je sva krivica pala na Zorana Milića!) Tekst je objavljen u septembru 1969. godine. To je bila poslednja glava "Crvenog kralja", ona koja će me kasnije odvesti na sud.

Objavljivanje teksta izazvalo je veliku gužvu, najpre u Nišu a potom u Kuršumliji. Zoran Milić mi je panično telefonirao preko školskog telefona (svoj nisam imao, naravno) i rekao mi da je tužilac podneo zahtev za zabranu broja. Tražio je da dam izjavu da je reč o romanu i da je radnja izmišljena. No do zabrane nije došlo, tužilac je povukao prijavu. (Šta se onda dešavalo u Nišu saznao sam mnogo kasnije od Veselina Ilića, koji je u to vreme bio sekretar niškog Komiteta i predsednik Ideološke komisije pri CK Saveza komunista Srbije. Veselin Ilić je napisao studiju o "Crvenom kralju", pa smo se tako upoznali.) Kad je tužilac podneo prijavu, Veselin je odmah sazvao Komisiju na kojoj je zaključeno da je u pitanju umetničko delo i da Partija ne stoji iza zabrane. Tužilac Niša je poslušao svoju Partiju.

Ako sam se spasio Niša, Kuršumlije nisam mogao! U nastalim partijskim podelama, Toplica je dobrim delom podržavala tvrdi kurs koji je predvodio Draža Marković. Najpre me je pozvao direktor Gimnazije da dam pismenu izjavu o tekstu i ja sam napisao ono što sam rekao Zoranu Miliću. Onda se sastao Komitet SK, na kojem je partizanski borac, direktor najveće radne organizacije u gradu ŠIK Kopaonik, Korčagin, udario pesnicom o sto i izrekao čuvenu rečenicu, koja će tri godine kasnije postati partijska maksima: S neprijatelji treba račistiti! Komitet je naredio svim partijskim organizacijama da raspravljaju o mom slučaju. Tako se o mom tekstu u studentskom listu govorilo u najudaljenijim selima opštine, kao što su Žuč ili Merdare. Zaključak je svuda bio isti: da kolektiv Gimnazije u Kuršumliji preispita dalji opstanak u nastavi neprijateljski raspoloženog profesora Ivana Ivanovića. Ali u samoj Gimnaziji nije otvoren proces. Kako? Pošto su 69. liberali bili na vlasti, u Srbiji jači od konzervativaca, spasila ma je Partija, tačnije Veselin Ilić, koji je kao predsednik Ideološke komisije CK Srbije, mogao da zaustavi proces.

„Crvenog kralja" sam ipak uspeo da objavim, ali tek 1972. godine, poslednjeg dana avgusta, kod nezavisnog (privatnog) izdavača Slobodana Mašića. Troškove štampanja smo podelili.

Komotno se može reći da je to bilo senzacionalno otkriće. Za dva meseca, koliko je roman bio na slobodi, napisano je više veoma pohvalnih kritika i novinskih tekstova; sklopio sam ugovor za snimanje filma i TV serije; roman je stavljen na okvirni repertoar beogradskog pozorišta Atelje 212; bili su u izgledu prevodi. Rečju, bio sam na putu da postanem slavan pisac! A onda, poslednjeg dana oktobra 1972. godine, došao je nokaut! Okružni javni tužilac Pančeva (mesno nadležan pošto je Mašić konačno našao štampariju u Pančevu) pokrenuo je postupak za zabranu "Crvenog kralja", samo dan kasnije pošto je palo srpsko liberalističko rukovodstvo. Stvoren je politički okvir za seču knezova, što će reći progon liberalnih ljudi. Moguće je da sam ja tu bio kolaterarna šteta, da je sa prljavom vodom iz korita izbačeno i dete. Jednom piscu se teža stvar od zabrane nije mogla dogoditi!

Okružni javni tužilac Pančeva, Vladeta Nedeljković, optužio je moj roman da vređa javni moral, a mog junaka da je povredio ugled SFRJ, jer zemlju posprdno naziva Jugom i Jugovinom. Mašić se dogovorio sa advokatom Srđom Popovićem, koji je tada branio gotovo sve disidente, da zastupa odbranu pred Okružnim sudom u Pančevu. Odbrana je predložila veštačenje, da se utvrdi da li roman povređuje javni moral. Za veštake smo predložili profesora Pravnog fakulteta Radomira Lukića i profesora Filozofskog fakulteta Vuka Pavićevića. Sud je, na veliko iznenađenje Srđe Popovića, kome su dotad svi sudovi odbijali veštačenje, prihvatio za veštaka Vuka Pavićevića, koji je predavao etiku i bio član CK SK Jugoslavije! Činilo se da se stvari odvijaju povoljno po nas i da će sud da donese oslobađajuću odluku.

Kako je postupio sudija Antonije Stojković? On je Vukovu ekspertizu delimično uvažio, onaj deo koji se odnosio na moral, pa je knjigu oslobodio od optužbe da vređa javni moral. Ali je odbacio onaj deo koji se odnosio na politiku, profesor tu nije stručan. (A član je CK!) "Crveni kralj" je, bez sumnje, politička diverzija i Sud je jedini nadležan da to utvrdi! Tako je Okružni sud u Pančevu zabranio "Crvenog kralja'" iz političkih razloga, a Vrhovni sud Vojvodine je tu presudu potvrdio.

Nevidljiva strana mog slučaja izgledala je ovako. (Priču je ispričao direktor štamparije, u kojoj je "Crveni kralj" štampan, Slobodanu Mašiću, a ovaj je preneo meni. Ne znam da li je priča istinita, ali veoma je ubedljiva.) Kad je u Okružni sud stigao zahtev za zabranu romana, predsednik Suda je predmet poverio svom najobrazovanijem sudiji, Antoniju Stojkoviću. Ovaj je pročitao roman i bio njime oduševljen. Ali sudija ipak nije taj koji može da donosi takve dalekosežne odluke kao što je sloboda umetničkog stvaralaštva. Stoga je učinio ono što bi uradio svaki vojnik Partije, otišao je u Novi Sad predsedniku vojvođanskih komunista, Mirku Čanadanoviću, da od njega čuje svoje mišljenje.

Čanadanović je bio u liberalističkom timu, ali je važio za čvrstorukaša (kao i predsednik beogradskih komunista Bora Pavlović). Zvali su ga Čanadašvili. Ali bio je magistar književnosti, što znači neko ko zna kako su u istoriji prolazili oni koji su nasrtali na umetnička dela. Stoga je njegov odgovor bio da ne treba zabraniti roman. Zato je sudija prihvatio predlog za veštačenje da bi u ekspertizi imao pokriće za oslobađajuću presudu, kakvu u to vreme nije bilo lako doneti. Međutim, za mesec dana, dok je Vuko Pavićević napisao ekspertizu, stvari su se bitno promenile. Mirko Čanadanović, koji se pominjao kao naslednik Marka Nikezića na položaju predsednika srpskih komunista, i sam je došao pod udar, nabeđen je da je liberal. Da bi pokazao da to nije tačno, da je na liniji Partije i kursa druga Tita, predsednik vojvođanskih komunista je instruirao pančevačkog sudiju da zabrani roman. Moguće da je računao da će se time spasiti. (Nije. Otišao je sa vlasti neopravdano svrstan u libarale, kao i Bora Pavlović u Beogradu.) Antonije Stojković, kao poslušan đak, odnosno sudija, revnosno je izvršio domaći zadatak. Žrtva te politike bio sam ja!"

Dakle, bio je to moj drugi uspon i pad. Zabrana romana značila je zabranu mene kao pisca."

O ovome je dosta pisano, a ja ću ovde ću da govorim o Dragoljubu Todoroviću. Todorović je bio advokat ljudskih prava i književnošću se bavio samo uzgred. Ali, po osećanju umetnosti, po dubini prodora u književnost, po argumentaciji u odbrani slobodne reči, po jasnoći kazivanja te odbrane - u potpunosti je nadmašio univerzitetske profesore književnosti, koji su se bavili književnom kritikom u vidu profesije. Ovoga puta amater je bio iznad profesionalaca.

Todorovićeve knjige su do danas, nažalost, ostale nepročitane, da ih ovde navedem: „Knjiga o Ćosiću" 2005. godine; „Boja đavola" 2006. godine; „Bilans srpskog termidora" 2010. godine. Ja znam još za rukopis o Branku V. Radičeviću, na kojem je advokat najduže radio, koji je ostao nepublikovan. Vidim da ga Marinko Arsić Ivkov citira - to znači da ga je Todorović pokazivao i drugima.

Tekst kojim ću da se bavim u ovom poglavlju, Dragoljub Todorović je objavio prvi put u maju 2002. godine, u listu Republika, glasilu građanskog samooslobođenja, koje je uređivao Nebojša Popov. I prodavao na ulicama Beograda, kao što je Andre Žid prodavao svoje knjige na mostovima na Seni u Parizu. Kasnije je ovaj tekst više puta preštampavan, a konačnu verziju je dobio kao predgovor knjige „Slučaj Crveni kralj", 2005. godine. Kad god je neko pisao o meni, po pravilu je citirao ovaj tekst, tako da se može reći da je to jedan od najznačajnijih eseja o meni.

Na početku eseja, pod tačkom 1, Todorović eksplicitno ističe da se moj proces dosta razlikuje od drugih:

„U bogatoj tradiciji montiranih, političkih, sudskih procesa, suđenja za verbalni delikt, delikt mišljenja, zabrana umetničkih i naučnih dela, sudskih progona političkih neistomišljenika (...) procesi Ivanu Ivanoviću pre više od četvrt veka odlikuju se nizom specifičnosti i posebnosti sa velikim brojem karakterističnih detalja, koji slučaj Ivana Ivanovića čine izuzetnim, osobenim i drukčijim od svih progona ljudskog mišljenja koje traje skoro 60 godina. Te originalnosti Ivanovićeve golgote i, čak i za Srbiju, nezapamćenog i nezabeleženog progona, tema su ovog teksta."

Na čemu zasniva Todorović ovu tvrdnju?

„...Ivan Ivanović je kao profesor gimnazije u najdubljoj srpskoj provinciji, 1969. godine napisao roman Crveni kralj i objavio ga 1972. godine kod privatnog i nezavisnog izdavača Slobodana Mašića. Prijem romana kod kritike, čitalaca i najšire javnosti bio je izuzetan, moglo bi se reći briljantan. O kakvim relacijama i razmerama pohvala i visokog vrednovanja romana se radilo dovoljno je, primera radi, podsetiti da su dvojica značajnih i vrlo uglednih beogradskih književnih kritičara ocenila da je Crveni kralj bolja knjiga od romana Dragoslava Mihailovića Kad su cvetale tikve."

Zatim Todorović daje ocenu mog romana.

„Crveni kralj je autentično i po svim merilima i kriterijumima potpuno nesporno umetničko delo koje podleže samo estetskim ocenama, vrednovanjima i tumačenjima. Glavni junak romana Crveni kralj Zoran Jugović plod je autorove imaginacije i predstavlja romansijerski lik par ekselans, koji je autor stvorio i umetničkim sredstvima u njega ugradio život, karijeru i sudbinu stvarno postojećih fudbalera toga doba: Ostojića, Milutinovića, Bečejca, Lamze, Šekularca i drugih."

Kao komentar, ja bih ovde mogao da dodam istinitu anegdotu sa suđenja u Pančevu kad je zabranjen moj roman. Pritešnjen znalačkom ekspertizom sudskog veštaka, profesora etike na Filozofskom fakultetu u Beogradu, dr Vuka Pavićevića, Okružni javni tužilac Pančeva, da bi opovrgao profesora, izašao je sa tvrdnjom da taj moj izmišljeni junak Zoran Jugović King nije otišao u Ameriku da igra fudbal nego da radi za CIJU protiv Jugoslavije! Pri tom je mahao nekakvim papirom koji je dobio od Službe državne bezbednosti o špijunskoj delatnosti rečenog fudbalera. Začas je sudnica pretvorena u teatar apsurda. Junak romana koji je izmišljen, koji ne postoji, koji je plod piščeve fikcije, proizveden je od strane tajne policije u istinskog špijuna! U teatru apsurda jedini se snašao moj izdavač Slobodan Mašić i obratio se Sudskom veću: „Mogu da izjavim da ja nisam znao za takvu delatnost junaka Ivanovićevog romana, sad to prvi put čujem. Da sam znao, ne bih štampao roman. A uveren sam da ni pisac to nije znao. Da je znao, svakako ne bi ni napisao roman!"

Svejedno, u tom teatru apsurda, moja knjiga je stradala.

Dragoljub Todorović je dalje napisao da sam ja za kratko vreme bio žrtva tri procesa.

„Nikome nije organizovano toliko procesa i to u intervalu od dve godine (oktobar 1972 - oktobar 1974.) koji su svi bili zasnovani na eklatantnom i vrlo otvorenom i bahatom kršenju zakona. U drugim slučajevima, makar je fingirana primena zakona, primenjivane su, inače vrlo rastegljive, a bezobalne zakonske norme. Kod Ivanovića ni takav napor podvođenja dela pod nekakav zakonski tekst, makar nasilno, nije učinjen."

Pod tačkom 2 Todorović govori o mom radnom procesu na kojem sam udaljen s posla gimnazijskog profesora.

„Od sva tri procesa najteži, najnemoralniji i najmonstruozniji bio je onaj u kome su Ivanoviću presudile njegove kolege, profesori gimnazije Radoš Jovanović - Selja u Kuršumliji. Po tadašnjim komplikovanim i birokratskim pravilima samoupravnog socijalizma, predlog Disciplinskog suda o Ivanovićevom isključenju iz škole trebalo je da potvrdi Radna zajednica gimnazije. Svi profesori, njih 24, prisustvovali su sednici Radne zajednice i na tajnom glasanju čak 18 izjasnilo se za isključenje Ivana Ivanovića, samo dvoje je bilo protiv, a četvoro su se uzdržali od glasanja.

Ivan Ivanović nije napravio nikakav propust, prekršaj ili bilo šta nedozvoljeno kao profesor. Naprotiv, bio je jedan od najuglednijih profesora, posebno omiljen kod učenika. Sa svim kolegama bio je u dobrim, korektnim i kolegijalnim odnosima. Međutim, sve to, kao ni tajnost glasanja, nije pomoglo. Kod profesora je prevladao strah koji ledi krv u žilama, atavizam, malograđansko poimanje sveta, tipično provincijsko licemerje i hipokrizija, podanički mentalitet, beskrajna prosečnost, neinventivnost, moralna tupost i ravnodušnost, karakteristični za provincijske prosvetne radnike i, u poslednjoj instanci, zavisti, pošto je Ivanović potpuno neočekivano visoko uzleteo i vinuo se do, za njih, nedostižne i nezamislive visine."

Ja bih dodao da je to bila slika Srbije toga vremena.

U tački 3. Todorović ističe da je u svemu tome bilo dobro to što su sudovi priznali da se radi o romanu, dakle o umetničkom delu.

„U svim ostalim slučajevima suđenja umetničkom ili naučnom delu tužioci i sudije su se trudili da izbegnu eksplicitno priznanje da se krivično delo vrši umetničkom ili naučnom tvorevinom, jer nauka i umetnost mogu se procenjivati samo naučnim i umetničkim metodama i za njih važe samo estetička i naučna merila. U tom izbegavanju korišćeni su termini štampana stvar, spis, materijal, tekst i tako je stvoren privid da se ne sudi umetničkom ili naučnom delu. Kod Ivanovića otvoreno se priznaje da je u pitanju književno delo i da se sudi piscu za književno delo."

Problem je bio u tome što po Ustavu SFRJ umetnička i naučna delatnost je slobodna, dakle, nije podložna sudskom gonjenju. Sudovi su sudeći meni kršili Ustav SFRJ!

(Nastavak u sledećem broju)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane