Natrag

Razaranje

Šta su Potemkinova sela na pančevački način?

Kolonija mazala i škrabala

Kako su u Pančevu bivši crveni drugovi naprasno postali žuta gospoda? Koja su to parazitska udruženja građana, a ko su relikti socijalističkog samoupravljanja u Pančevu? Kako grad Pančevo finansira Potemkinova sela? Kako se već pedeset godina muze gradski budžet u korist bizarnog udruženja građana, ko su doživotni kulturni radnici i kakav je njihov pedigre, kako se i na šta zapravo arče državne pare a gde završavaju slike i kako se prosvećuje narod i kakva je međusobna veza trajne vrednosti, kolonije Deliblatski pesak i Coca Cole? Na ova pitanja odgovore je potražio Stanislav Živkov, istraživač Magazina Tabloid

Stanislav Živkov

Upravo ovog meseca u Pančevu je održana svečana proslava 50 godina konstantnog štetočinstva i muže državnog budžeta od strane pravih pančevačkih socrealističkih Potemkinovih sela oličenih u slikarskoj koloniji "Deliblatski Pesak" koja je već decenijama servis za štancovanje kvadratnih kilometara i kvadratnih hvata uglavnom bezvrednih mazarija.

Tokom istorije, uvek su postojale dve vrste ljudi - jedni koji su do kraja ostajali dosledni svom ubeđenju, i drugi koji su poput ventilatora menjali mišljenje i političko ubeđenje samo kako bi po svaku cenu nastavili dalje u istom stilu, zadržali stečene privilegije i još se pri tom pravili velikim demokratama. Ovo se na najgori mogući način potvrđuje u Pančevu, u kome je kulturni život više od 50 godina sistematski uzurpiran od krajne bizarnih likova, koji su u međuvremenu samo promenili boju odore i to tako što su naprasno od velikih komunista najčešće postali veliki demokrati, a onda dalje nastavili po starom.

O tome da se sve, poput dečje igre "kolariću-paniću", već decenijama zapravo vrti u istom interesnom krugu, notorna je i opšte poznata činjenica, a tužna je istina da je u Pančevu svima sve poznato i svi se poput tri majmuna prave da ništa ne vide, ništa ne čuju i, što je najgore - ništa ne govore. Nažalost, u gradu postoji više zaostalih relikata socijalističkog samoupravljanja, parazitskih udruženja građana koja predstavljaju pravi izmetastazirani karcinom koji nanosi nemerljivu štetu kulturi i ugledu grada. Jedno od takvih štetočinskih udruženja građana sigurno je pančevačka KPZ, Kulturno-prosvetna zajednica, u Pančevu poznata kao Kazneno-popravni zavod. Iako je pre više od 40 godina osnovana kao prava socijalistička tvorevina, KPZ Pančevo članica je Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, koja je pak u međuvremenu preregistrovana kao vanstranačka društvena organizacija, asocijacija stvaralaca, kulturnih i prosvetnih ustanova, društava, udruženja, sekcija i klubova, na principima dobrovoljnosti i samostalnosti sa jasnim ciljevima prosvećivanja i podizanja kulturnog nivoa stanovništva.

O tome koliko je pančevačka KPZ poznata po "prosvećivanju" stanovništva najbolje govori slučaj likovne kolonije Deliblatski pesak koja je idealni primer štetočinstva i lopovluka. Naime, iako ovu manifestaciju grad Pančevo decenijama pomaže na više načina, besplatno ustupajući objekat u gradskom vlasništvu za smeštaj i rad umetnika, finansirajući rad kolonije, sam grad, nažalost, osim trivijalnih izložbi, od kolonije nema ama nijednu jedinu korist jer sve slike završavaju ili zabunkerisane u depou kolonije ili u privatnim rukama Inače, jedan od rukovodilaca kolonije, izvesni Mile "Mazalo" Đorđević je decenijama bio poznat po brojnim skandalima, među kojima treba pomenuti svojevremenu blamažu prilikom dodele nagrada Književne omladine, kada je uz skoro fizički nasrtaj na voditeljku programa, vređanje prisutnih uz viku i dreku pod vidnim dejstvom alkohola, ovaj "eminentni " slikar sprečio dodelu nagrada samo zato jer izložba u čijoj organizaciji je on učestvovao po njemu nije bila primereno mesto za dodelu nagrade. Naravno, niko na ovo nije reagovao jer je još tada u Pančevu postojala tzv. kulturna elita, koja se pojavljuje na manifestacijama ne da bi nešto videla nego da bi bila viđena i uz to jela i pila na prigodnim koktelima, što je praksa veoma prisutna i danas. Stara nagađanja da je održavanje likovne kolonije Deliblatski pesak zapravo idealan paravan za nenamensko trošenje para pre desetak godina dobio je i svoju potvrdu kada je finansijska inspekcija utvrdila da je prema računima kojima su pravdana dodeljena sredstva, za 15 dana trajanja kolonije potrošena "sitnica" od svega devet kilograma bibera u zrnu, što je objašnjavano time da su miševi krali i jeli biber!

Naravno sve ovo ima i svoj predistoriju! Naime, o tome koliko je ova manifestacija zapravo bizarna najbolje govori činjenica da je decenijama rukovodilac kolonije bio pančevački dozlaboga netalentovani opskurni i izvikani slikar Mile Đorđević, u javnosti poznatiji kao Mile Mazalo, koji naprosto nije u stanju da naslika pravu liniju, notorni grubijan koji uopšte nema diplomu Likovne akademije, koji je zbog toga 1971. godine najuren iz pančevačkog muzeja, samoproglašeni restaurator slika najviše poznat po pijanstvu, bahatosti, brojnim skandalima, a o tome ko je i šta je Đorđević najbolje govori i primer kada se "proslavio" urinirajući usred hola zgrade Magistrata samo zato jer je jedan sastanak u vezi primopredaje likovne zbirke Kazneno popravnog zavoda potrajao nekoliko sati!

Naime, nakon promene vlasti 1997. tadašnja resorna odbornica za kulturu pokojna Borislava Kruška pokušala je da zavede red u totalni haos koji je vladao u vreme SPS-a, a kada su neviđene količine novca upumpavane u Kazneno popravni zavod te, se stoga prestalo se sa finansiranjem ovakvih Potemkinovih sela.

Tada je takođe bilo planirano da organizaciju same kolonije preuzme sama gradska uprava a da postojeći fundus slika preuzme Narodni Muzej čemu su se pre svega opirali drug Boškov i gospodin Mazalo pošto bi time izgubilo kontrolu nad zlatnom kokom odnosno organizovanjem trivijalnih izložbi po Srbiji a verovatno i dilovanjem slika o čemu svedoči činjenica da svojedobno ustanovljeno kako su navodno nepoznate osobe u navodno nepoznato vreme iz fundusa kolonije razvukle deo slika sa prvih kolonija čime je ova zbirka osakaćena. Pošto je pokojna Kruška bila član DSS-a tadašnji sekretar KPZ drug Stojan Boškov se pothitno slizao sa DS kako bi po političkoj liniji zaštitio ovu parazitsku organizaciju od koje, umesto grada Pančeva, jedinu korist imaju drug Boškov i bulumenta parazita oko njega. Tako su glavni zaštitnici druga Boškova i bulumente postali upravo isti oni koji su se kleli u demokratiju busajući se u agipropovske grudi uz parolu KPZ mora preživeti.

Podsećanja radi, drug Boškov je svoj meteorski samoupravljački uspon započeo kao vrlo istaknuti lokalni društveno politički radnik , najpre kao direktor Doma omladine Pančevo koji je kako je sam rekao osnovan sticajem okolnosti, a ideja je bila prisutna desetak godina u okviru Komiteta omladine. Kao direktor, Boškov je u Domu omladine proveo četiri godine a koncepcija Doma se bazirala na nekoliko pravaca čiji je cilj bio da zadovolje opšte kulturne potrebe - da se podstiče omladinsko stvaralaštvo i da se organizuju omladinske zabave. Među manifestacijama iz tog vremena treba podsetiti na festival FAM -film i akcija mladih koji je recimo bez ikakvog suvislog koncepta u uzastopnim večerima prikazivao Poslednje krike iz savane i Odiseju 2001, a drug Boškov je te 1978. godine ostao zapamćen po javno izrečenom pitanju šta ovde svake večeri neko nešto treba da drkelja...

Sve u svemu, penzioner, drug Stojan Boškov, pravnik po struci i višedecenijski doživotni komunistički funkcioner i radnik u kulturi, direktor Doma omladine, član brojnih radnih grupa koje su zavodile red po partijskim ćelijama, a koji se svojedobno prišljamčio DS-u kako bi sačuvao stečene pozicije da bi potom nevladinu organizaciju Kulturno prosvetna zajednica Pančevo volšebno proglasio za pravnog sledbenika one osnovane 1958. Godine samo kako bi i dalje uzurpirao zbirku slika kolonije Deliblatski pesak čiji rad finansira grad Pančevo, a koja broji preko 1300 umetnina i danas leži bačena u totalno neobezbeđenom depou. Dotični drug sekretar siza kulture a sadašnji gospodin demokrata Stojan Boškov inače još uvek zamišlja da traje vreme davanja direktiva jednim telefonskim pozivom pa stoga ni najmanje ne čudi da je pre jedno pet godina nazvao telefonom autora ovog teksta kako bi mu skrenuo pažnju da je čuo da se sprema tekst o njegovoj malenkosti i da dobro vodi računa šta piše. Tirada je momentalno prekinuta, a dotičnom drugu vrlo eksplicitno rečeno gde da ide i šta tamo da radi jer su, barem za ovog autora, vremena telefonskog naručivanja tekstova pluskvamperfekat, odnosno davno prošlo vreme, dok je sa druge strane, isti taj drug nekadašnji vrlo crveni dres sa sve petokrakom u to vreme zamenio žutim.

Naravno pokazalo se da svaka stvar ima i dva lica, jedno uglancano, iza kojeg se krije drugo, mnogo mračnije koje samo odslikava totalno urušavanje kako društva, tako još više njegove kulture što se uveliko ubrzalo završetkom doba komunističkog jednoumlja i pokušajem stvaranja demokratskog poretka u kome bi najnormalnija stvar bila demokratičnost javnog komuniciranja, odnosno pluralizam mišljenja i ostvarivanje prava medija na objavljivanje istine, u ovom slučaju o pravom Potemkinovom selu beščašća, samovolje, bahatosti i lopovluka. Podsećanja radi, Potemkinova sela su fraza koja označava nešto što u stvarnosti ne postoji, već postoji samo kao privid i opsena. Ova metafora nazvana je po ruskom vojskovođi i knezu Grigoriju Aleksandroviču Potemkinu, koji je u vreme Rusko-turskog rata 1789 -1792. postao namesnik novoosvojenih krajeva (Krim) i priobalje Crnog mora. Potemkin je tada po opustelim stepama južne Rusije duž puta kojim je carica Katarina II sa svojom pratnjom trebala da prođe lažna sela sa lažnim seljacima lažnim pastirima i lažnim stadima koja su premeštana po potrebi čime je obmanuo caricu Katarinu II koja je prolazeći tuda 1787. na svom putu za Krim, videla lažnu sliku brze i uspešne obnove kojom je rukovodio Potemkin.

Potemkinovo selo o kome je rečje parazitsko udruženje građana zvanično poznato pod imenom Kulturno prosvetne zajednice Pančevo u Pančevu a u široj javnosti poznate kao Kazneno-popravni zavod koja predstavljaju pravi izmetastazirani karcinom, bolje rečeno zaostali relikt socijalističkog samoupravljanja koji nanosi nemerljivu štetu finansijama, kulturi i ugledu grada, a istovremeno predstavlja najordinarniji atavizam, odnosno sličnost sa precima, u ovom slučaju vrlo ideološku pri čemu po pravilu do izražaja najviše dođu najgore osobine. Prvobitno osnovana kao prava socijalistička tvorevina, KPZ Pančevo na volšeban način u međuvremenu je registrovana pod visokom zaštitom žutog preduzeća kao udruženje građana čija je delatnost ostalih organizacija na bazi učlanjenja sa ciljem kulture, umetnosti i razvoja amaterskog stvaralaštva a na još volšebniji način je samo sebe proglasilo pravnim sledbenikom pokojne društveno političke organizacije SIZ - a kulture Pančeva.

Naravno predsednik i lice ovlašćeno za zastupanje je pančevački doživotni društveno-politički radnik gospodin drug Stojan Boškov, po profesiji pravnik. O tome koliko je pančevačka KPZ poznata po "prosvećivanju" stanovništva najbolje već decenijama govori samo bitisanje likovne kolonije Deliblatski pesak koja je idealni primer štetočinstva i lopovluka. Naime, iako ovu manifestaciju grad Pančevo decenijama pomaže na više načina finansirajući rad kolonije (500.000 dinara u 2012. godini, 734.000 u 2013. godini samo za održavanje kolonije i to sa sledećim troškovima: 170.000 dinara za materijal za slikanje, 70.000 dinara za opremanje nastalih slika , dakle oko 40 mazarija, 90.000 dinara za izradu kataloga izložbe, 189.000 ishranu učesnika odnosno 8591 dinar po osobi, zatim sitnicu od 45000 dinara za prevoz na relaciji Pančevo -Devojački Bunar - Pančevo od svega 72 kilometra povratne vožnje za koju bi po ovome trebalo potrošiti 300 litara najskupljeg goriva , za električnu energiju za desetak dana sitnicu od 60.000 dinara, što ako se uproseče cene više i niže tarife izađe oko 6200 kilovata, odnosno preko 600 kilovata dnevno te naravno premija osiguranja od svega 110.000 dinara a veliko je pitanje ko se i za koji slučaj osigurava, da li možda ostarele i odrtavele slikarske keše od srčanog udara ili šloga prouzrokovanog prežderavanjem, lokanjem ili upotrebom vijagre, možda za slučaj vaginizma kod nimfomanki...

O tome šta se zapravo dešavalo tokom gotovo svake kolonije Deliblatski pesak, svojedobno je autoru ovog teksta pričala pokojna Jelena Trumić, glumica i supruga čuvenog pančavačkog slikara Stojana Trumića koja je sva zaprepašćena rekla otprilike ovo: ...ona kolonija to je prava Sodoma i Gomora. Non stop su svi pijani a onu jednu smo uhvatili na stolu u kuhinji sa kelnerom i kuvarom u isto vreme a nakon toga ista ta se ljubakala sa onim Žanom koji je koliko naredne večeri pred svima u detalje objasnio šta je joj radio prethodne noći na livadi!

A kada je već reč o dotičnom Žanu, ostala je zabeležena i svojevremena žalopojka jednog od bivših upravnika pančevačkog zatvora koji se javno žalio kako više nemaju dobrih slika za poklone za svadbu te je nakon toga molio inspektore i sudije za prekršaje da istog tog Žana pritvore na nekoliko meseci kako bi u zatvoru na miru naštancovao nekoliko kvadratnih kilometara slika! Doduše, što se tiče te dotične koja je u Pančevu a i šire od 1974. godine poznata kao seksualni predator, ovo iz Peščare nije sve pošto je nekoliko dana kasnije usledio nastavak kada je jedan danas pokojni slikar vrlo kreativno doprineo pisanju istorije beščašća Deliblatske peščare! Naime, upitan kako može da vrši preparatorske radove kada je dotična tako ružna, mrtav hladan slikar je odgovorio: nema problema, navučem joj jastučnicu preko glave pa ne gledam. Inače javna je tajna da su kolonije redom bile idealno mesto za raznorazna švrljanja i kombinacije menage a trois et a quatre pa stoga nikoga ni najmanje nije začudio svojedoban javni spektakl koji se sastojalo u tome što je jedan samoproglašeni vrhunski akvarelista pred svima lupao šamare svojoj ženi, inače poznatoj po stalnom erotskom uzdisanju, ne bi li je na taj način oterao kući da bi neometano mogao da se posveti preparatorskim radovima na najnovijem ženskom eksponatu u svojoj zbirci trofeja!

Takođe je pre nekoliko godina jedan zvanično prethumni slikar volšebno oživeo ne bi li izvršio preparatorske radove na nekim holanđankama koje su bežale od njega kao đavo od krsta. Stvari su tek postale daleko zanimljivije kada je doneta odluka da se kolonija Deliblatski Pesak internacionalizuje i to tako što su dovođena raznorazna mazala i škrabala sa strane a ovako eminentne zvanice zahtevale su i posebno poboljšanje ugostiteljske ponude za učesnike likovne kolonije Deliblatski pesak, za šta se sticajem okolnosti pobrinuo jedan povučeni bračni par iz Pančeva koji je već odranije redovno u Deliblatskoj peščari pravio pijanke i orgije sa pederima i lezbejkama a pošto, kako to lepo kaže poslovica nije teško ribu u vodu naterati, nije mnogo trebalo da se sveopštoj zabavi povremeno pridruže i neki od učesnika kolonije Deliblatski Pesak posebno oni iz uvoza!

Naravno orgijanje je imalo i svoju cenu pa je ostalo zapamćeno da se svojevremeno jedan or organizatora kolonije toliko ožderao i prežderao da mu je do nebesa skočio šećer pa su usred noći kolima išli u Vršac ne bi li pronašli neophodne lekove za šećerka, a poslednjih godina, jedan drugi od organizatora, inače netalentovano apstraktno mazalo nadmašio je samog sebe ali tokom kolonije Dunavom do slike napivši se toliko da su ga jedva spasli sigurne smrti od alkoholizma, pošto je očito bilo premalo tragova krvi u njegovom alkoholu.! Inače posebna zanimljivost desila se 2015. godine kada je sirota kolonijica najpre kasnila navodno zbog radi problema sa snabdevanjem vodom u Devojačkom bunaru što zvuči vrlo čudno i neobično ako se ima u vidu da učesnici kolonije uglavnom konzumiraju sve vrste vatrenih voda umesto pijaće a poseban problem nastao je jerbo je umesto planiranih 900 000 dinara za sirotu kolonijicu bilo obezbeđeno svega 755.000 dinara.

Međutim ako se zna da je te godine na koloniji učestvovalo svega 11 mazala i škrabala iz toga je jasno da su troškovi učešća svakog "umetnika" bili po 68636 dinara, odnosno 7626 dinar dnevno pošto je ta kolonija trajala svega devet dana tačnije od 12. Septembra do 20. Septembra 2015. Međutim posebno je zanimljivo ono za šta nisu obezbeđene pare a o čemu je kukumavčio drug Boškov koji je tako zavapio kako nećemo uspeti da poboljšamo smeštaj, što smo planirali, od Grada Pančeva smo dobili 405.000 dinara, od Pokrajine 100.000 dinara, a od donatora oko 250.000 dinara. Ovo je najmanja suma u proteklih pet godina koja izdvojena za koloniju iz gradske kase. Zbog toga neće biti moguće urediti i adekvatno uskladištiti zbirku od skoro 1.200 umetničkih dela, a ni renovirati objekat u kome će umetnici biti smešteni.

Ovom izjavom drug Boškov je očito sam sebi skočio u usta pošto je javno priznao nenamensko trošenje novca o čemu najbolje govori činjenica da je sa novcem traženim za likovnu koloniju delom želeo da preuređuje depo, koji je inače u vlasništvu grada Pančeva kao i da preuređuje zgradu u Devojačkom Bunaru koja je takođe u vlasnitšvu grada a kao poseban kuriozum Boškov je izjavio da kolonija najviše zavisi od finansiranja iz budžeta Grada, ali da bi grad trebao da pažljivije bira manifestacije koje će finansirati što samo po sebi potvrđuje vrlo crveni manir druga Boškova koji je osamdesetih godina bio član raznoraznih radnih grupa koje su zavodile red po pančevačkim ćelijama SKJ o čemu svedoče brojni sačuvani zapisnici pa tako saznajemo da se drug Boškov u partijskoj ćeliji jedne pančevačke ustanove bavio obaveznom dopunom procene da bi ona što realnije odslikala stanje, te da u proceni nema mnogo samokritičnosti jer se direktoru pripisuje konzumiranje alkohola u radno vreme koji bi mogao da obrazloži svoj stav mada je to vrlo neprijatno.

O tome da su mnogi žalili za starim dobrim vremenima najbolje govori svojedobna izjava Mileta Mazala koji je mrtav hladan izjavio da su se stvari tako drastično promenile da je to strašno. Nekada su svi voleli Koloniju, pare si mogao da nađeš gde si hteo. Sad, za 100.000 moraš da moliš, da kukumavčiš, niko nema para. Jer kad su privatnici dohvatili stvar...Oni čuvaju pare! Sve se promenilo, jako se promenilo jer privatnici jako vode računa o svakom dinaru a neki su se dobro opekli o čemu najbolje govori slučaj donacije pančevačke mesare Mala Srbija koja je svojedobno za potrebe održavanja Kolonije poklonila toliku količinu mesa da je veliki deo podeljen zaposlenima u Kazneno popravnom zavodu, kao deo plate pri čemu je do izražaja došla prava demokratičnost druga Boškova pa je meso deljeno, ne prema broju članova porodice zaposlenih, već prema visini plate! Naravno da su se stvari promenile i to iz vrlo prostog razloga jer je već i vrapcima na grani odavno bila poznata činjenica da je u tzv. zlatno doba likovna kolonija bila idealno mesto za zajednički boravak slikara i slikarki, muževa, žena, švalerki, švalera, kumova i kuma, društveno -političkih radnika, kulturtregera, uz koje su se naprosto šlihtali svi oni koji su želeli da se ogrebu o besplatan slikarski materijal: platna, četke, boje, hemikalije, a istodobno da dobiju džabe smeštaj, hranu i piće i to u lukulovskim količinama a uveče nakon slikanja i krkanja čvrstih i tečnih ručkova i večera da učestvuju u bogatom kulturno-umetničkom programu. A pošto se tokom ovog bogatog kulturno umetničkog programa sukcesivno smanjivao procenat tragova krvi u alkoholu pojedinih učesnika, dolazilo je do brojnih bizarnih scena!

Sve u svemu, sam grad Pančevo, nažalost, osim trivijalnih izložbi, od kolonije nema ama nijednu jedinu korist jer sve slike, osim nekoliko koje služe kao ukras u zgradi Opštine, završavaju ili zabunkerisane u totalno neuslovnom depou kolonije u nekadašnjim prostorijama PSS-a u ulici Dimitrija Tucovića 3/I a o navodno velikom ugledu i još većoj posećenosti ovakvih izložbi najbolje govori činjenica da svaku godišnju izložbu slika sa prethodne kolonije pogleda najviše 200 posetilaca od čega se 150 nacrta na otvaranju što samo po sebi potvrđuje staru pančevačku praksu da se na otvaranjima najčešće nakupi gomila zazjavala koja dođe da se ogrebe o koktel, te masa snobova koji dolaze ne da vide izložbu nego da budu viđeni na otvaranju. Ovde se sa pravom postavlja pitanje šta je to i kakva je to trajna kolonijalna vrednost o kojoj se sme govoriti samo sa strahopoštovanjem, a pravi odgovor na takvo pitanje dao je najveći svetski dirigent Sergiu Celibidache koji je upitan za Herberta fon Karajana izjavio da je Karajan trajna vrednost podjednako kao i Coca cola s tim što se Coca cola daleko lakše guta i ne zahteva gomilu para, limuzinu, kamarilu i svečanu večeru...

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane