Natrag

Postdemokratija

Moj odgovor predsednicima

Predsednik države je lično uputio pismo svim penzionerima, pa i meni, u kojem se svakom od nas ponaosob zahvaljuje na finansijskoj pomoći njegovoj državi, koju je on kao predsednik vlade dobrovoljno odvajao od naših usta. Pismo mi je poslao kao predsednik partije, tako da su mi se faktički obratila tri predsednika, predsednici države, vlade i vladajuće stranke. Nije to mala stvar, a i red je da se na pismo odgovori. Budući da ne znam kojem od njih trojice da otpišem, ovo otvoreno pismo je moj odgovor svim predsednicima koji se potpisuju kao Aleksandar Vučić. A u pismu piše da ne mogu da primim zahvalnicu koju nisam zaslužio. Nisam ja svojom voljom dao pomoć državi, nego mi je deo penzije otet bez pitanja i uprkos mom protivljenju. Umesto zahvaljivanja od svih predsednika očekujem izvinjenje za tu pljačku, a kad vrate ukradeno razmisliću da li da ga i prihvatim, zaključuje kolumnista Magazina Tabloid Miodrag Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador Srbije u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Mali moj Alek,

Znam ja da si ti sad predsednik države, ali ne znam zašto mi šalješ pismo kao predsednik stranke, sa kojom nemam ništa i ne želim da imam. I zašto se praviš da se ne poznajemo. Obraćaš mi se kao i svim penzionerima koje nikad nisi sreo, a mi se baš dugo i baš dobro znamo. Pozivaš se na našu zajedničku ljubav prema svojoj zemlji, a dobro znaš da u našem odnosu prema Srbiji nema ničeg sličnog. Ja ljubav prema domovini nikad ni ne pominjem jer smatram da se to podrazumeva i vidi, pa nemam potrebu da se tako dokazujem. Uostalom, "Šta sad ljubav ima stim", kakve veze ima ljubav sa otimačinom moje zaslužene penzije.

Tako ja doživljavam tvoj letak upućen nekom po tvom ukusu zamišljenom penzioneru. Mogu samo da zamislim kako li je tek tvojim nastavnicima i profesorima, doktorima i sestrama koji su te lečili i negovali, koji su kao i ja od tebe dobili pismo u kojem im se obraćaš u množini, kao delu penzionerske bezlične mase. I još ih vređaš cinično tvrdeći da su podržali nešto što nisu odobravali, da su uradili nešto što nisu, umesto da im se izvineš za ono što si ti njima uradio. Ipak su to stariji ljudi, koji već samim tim zaslužuju veće poštovanje, a još veće kada se zna da su se radeći svoj posao starali o tvom zdravlju od malih nogu, o tvom obrazovanju i tvojoj budućnosti, odvajajući od svoje plate za tvoje besplatno školovanje i lečenje, za stan tvojih roditelja u kojem si odrasta, kao i za onaj tvoj prvi, koji si dobio od države čim si završio fakultet.

I pored svega toga što su uložili i u tebe, natezajući kraj s krajem, uspeli su da odvoje nešto i u penzioni fond za svoju starost, upravo zato da ne bi nikome, pa ni tebi, bili na teretu kad više ne budu mogli da zarađuju. To je njihova imovina zagarantovana Ustavom, njihova ušteđevina, na koju su računali i kada su dizali kredite za svoje potrebe ili za krov nad glavom svojoj deci, koja neće dobiti stan kao ti. Umanjujući im penziju ugrozio si njihovu egzistenciju i zdravlje, sve ono što su oni tebi bezrezervno darovali. Neki od njih su te sigurno i podržali u borbi za vlast, verujući da si onaj isti mali Alek koji im se kao klinac divio i koji im je kao zreo čovek obećao da u penzije neće dirati. Ali, bez obzira kako su glasali i kako su primili te tvoje mere štednje na njima, duguješ izvinjenje i pare svima od kojih si otimao četiri godine. Njima ništa ne znače reči zahvalnosti, još manje obećanja bolje budućnosti koju neće doživeti.

Jedino što sadašnjim i svim budućim penzionerima treba i što očekuju od svake vlasti, pa i tebe, je sigurnost da će do kraja života imati onoliko koliko im po zakonu pripada, da tačno znaju koliko je to pa da mogu da planiraju svoje troškove, od hrane i lekova, preko obaveza prema državi, do svoje dece i unučadi. To pravo svih građana, upisano u Ustav, ne sme da zavisi od trenutne volje bilo kog predsednika bilo čega. Udar na penzije predstavlja udar u same temelje društva i države, sa nesagledivim posledicama. Osim, generalno, pitanja koliko će se posle tvog kršenja uopšte poštovati Ustav i zakoni, time se otvara i konkretno pitanje ko će ubuduće uplaćivati u penzioni fond, ako ne zna da li će i koliku penziju imati kad dođe vreme.

Još manje razloga imaš da se zahvaljuješ onim penzionerima kojima penzije nisi smanjivao već, naprotiv, povećao na račun onih kojima su smanjene, koristeći prastaru taktiku zavadi pa vladaj. A i njima si, koliko čujem, poslao isto pismo, sa istim sadržajem, koji tek za njih nema nikakvog smisla. Ne mogu čestiti ljudi čudom da se načude zašto se ti zahvaljuješ njima, kad zahvalnost oni duguju tebi. Posebno se čude oni najbolje stojeći među svim penzionerima, koji primaju male penzije samo zato što su tokom radnog veka prijavljivali znatno manja primanja nego što su imali, da bi plaćali manje poreze i doprinose. Dakle, najbolje su prošli oni koji su kršeći zakon oštetili i državu i penzioni fond. Na čemu li se tek njima zahvaljuješ? Kakvu to poruku šalje svim zaposlenima?

Sve u svemu, zahvalnica ti je potpuni promašaj. Čak i ako si je pisao sa ciljem da dobiješ nešto glasova na nekim vanrednim izborima, koje nam, sudeći po ovom gestu, ponovo pripremaš, džaba si krečio, jer nema ko od adresiranih penzionera da ti doda ni jedan jedini glas. Samo si zbunio i one koji bi za tebe svakako glasali, jer ne znaju na čemu im se zahvaljuješ, a mogu i da se naljute kad čuju da si se zahvalio i onima koji su protiv. I još im dao nikad veće penzije, kako sam kažeš.

A te protivnike, kojima vređaš inteligenciju saopštavajući da si im oprostio što si ih pokrao, samo si još više okrenuo protiv sebe, pa će neki od njih koji dosad možda nisu izlazili na izbore, sad sigurno izaći da ti tako odgovore.

A sve bi moglo jednostavnije. I za državu, i za tebe, i za nas oštećene penzionere mnogo bolje. Ako je tačno da je, kao što nam pišeš, zahvaljujući našim novcima budžet sasvim stabilizovan, da je stanje državnih finasija odlično i da će biti sve bolje, ne bi trebalo da bude nikakvih problema da nam se vrati sve što nam je oduzeto za ove četiri godine, uz kamatu u znak zahvalnosti što smo, hteli ne hteli, pomogli. Ne mora odmah sve, može i u ratama, za dve-tri godine, kao što je vraćana stara devizna štednja posle dvehiljadite. Onda bi otvoreno mogao da kažeš: Ljudi, nije bilo druge, morali smo tako. Izvinite i hvala vam. Čak i ako ste bili protiv toga, hvala jer i vaš novac kojim smo se poslužili je pomogao. Ponekad država jednostavno mora da posegne i za prinudnim merama za opšte dobro. Pokazalo se da smo bili u pravu i sada je, zahvaljujući vašoj, voljnoj ili nevoljnoj pomoći, situacija mnogo bolja tako da možemo da ukinemo privremene mere i vratimo penzije u okvire sistemskog zakona koji to reguliše po Ustavu. Sve što vam je oduzeto u periodu od četiri godine bilo je pozajmica koju ćemo vratiti sa odgovarajućom kamatom. Ne možemo sve odjednom, jer bi to moglo ponovo da destabilizuje državne finansije, ali sve će biti isplaćeno za nekoliko godina. Čist račun, duga ljubav.

Zašto ti je teško tako reći. Zašto ne možeš otvoreno i pošteno da priznaš šta je urađeno, čak i ako se to pokazalo dobrim rešenjem. Čemu nove izmišljotine i laži , ako je stvar čista i ishod povoljan. Zašto sad o novcu koji treba da vratiš govoriš kao o povećanjima koja će biti sve češća i sve veća. Uostalom, neka ti bude, zovi to kako hoćeš, hvali se time, samo kaži da mora biti vraćeno, makar kroz te tvoje povišice. Ili da neće. I to bi ljudi lakše podneli nego to muvanje i lagarije. Tako, samo stvaraš nove sumnje i produbljavaš nepoverenje. Prva je, da stanje nije baš tako dobro kao što kažeš, jer zaista nema ni jednog razloga da se pozajmica od penzionera, kojima si navodno toliko zahvalan, ne vrati ako ima para i ako će ih biti sve više. A ako je ta sumnja opravdana, ako tih para nema i neće ni biti, onda nije u pitanju samo sudbina naših penzija, nego cele države i svih njenih građana. Kad se laže, obično biva da je stanje mnogo gore nego što izgleda. Drugo pitanje je, na čemu si zapravo zahvalan penzionerima, na strpljenju kao što kažeš, što bi značilo da će im novac ipak biti vraćen, ili na tome što su taj novac po tvom shvatanju bespovratno darovali državi. Treće se samo nameće, ako je sve to laž, ima li imalo poštenja i dobre namere u svemu što radiš ili je sve prevara i manipulacija? Na osnovu ovog tvog nemuštog pisma, reklo bi se da je baš tako, a to znači da je naš najveći problem tvoj lični problem. Zato ću završiti sasvim lično.

Znam da više nisi onaj desetogodišnji klinac, kojeg sam upoznao kada te je majka Angelina dovodila na posao u TV Novi Sad, ali mi sve češće ličiš na tog znatiželjnog šiljokurana koji je, zevajući po redakciji, otvorenih usta pratio šta se zbiva u društvu oko mog stola, gde je uvek bilo dobrog zezanja. Sećam se i kako te je mama Angelina, koja to nikako nije razumela, prekorevala: „Šta si zino ko da igra mečka". Verovatno si već tad poželeo da jednog dana nađeš posao na kojem ćeš se i ti tako zezati.

Ta želja ti se, kako vidim ostvarla, samo što ni ti nisi ništa razumeo. Mi smo se zezali na radnom mestu ali ne sa poslom, koji smo obavljali mnogo ozbiljnije i bolje od uvek ozbiljnih kolega bez duha, poput Angeline Vučić. Sprdali smo se međusobno, na račun sebi ravnih ili onih iznad nas, glodura, direktora i njihovih šefova u partiji, a ti se šegačiš sa slabijim od tebe, na račun starih i nemoćnih, dok se jačima podanički dodvoravaš, od Šešelja i Miloševića, pa i Tome dok je to bio, do Merkelove, Putina i Trampa. Čak sam i ja doživeo da mi se ponizno predstaviš kao neko ko me kao uzor pamti iz detinjstva, u trenutku kada sam postao deo vlasti, a ti je, činilo se, bespovratno izgubio. Sad si je povratio, ali ona mečka čeka da ti zaigra pred vratima.

Džaba nam se sad u pismu obraćaš umiljato biranim rečima. Dela su ta koja otkrivaju pravi karakter ličnosti, a ti si, lečeći svoje komplekse, ponizio sve penzionere. Smanjenjem nešto većih penzija svetiš se svima onima koji su bili uspešni u svom poslu, jer ti nikad nisi radio pošten posao i nisi poštenim radom u struci zaradio ni jedan dinar. A povećanjem onih najmanjih penzija, u pokušaju da kupiš te očajne ljude, zapravo gaziš njihovo dostojanstvo znajući da su u takvoj situaciji da ne mogu da odbiju tu milostinju i oteraju te u materinu.

podeli ovaj članak:

Natrag