Natrag

Pogled iz Moskve

Britanski politikolozi su shvatili zašto se Zapad okomio na Rusiju

Zašto nas ne vole

Realan cilj politike Zapada u odnosima sa Moskvom je očuvanje ekonomske hegemonije SAD, takav zaključak izvlače engleski politikolozi T. Dž. Koulz i Metju Elford u svojoj knjizi „Ujedinjeni militarizam: ono što vam mediji i profesori ne govore o britanskoj spoljnoj politici" (Union Jackboot: What Your Media and Professors Don't Tell You About British Foreign Policy), čiji odlomak je objavljen u magazinu Counter Punch (Kontraudarac). „Rusiju mrze jer ona ne radi ono što joj govore", priznaju autori, a prenosi istraživač Vladimir Mališev

Piše: Vladimir Mališev

U knjizi koja sadrži provokativna pitanja Elforda i detaljne odgovore Koulza, ova dva autora predstavljaju svoju analizu odnosa SAD i Velike Britanije prema Rusiji. Politikolozi tvrde da se Vašington iz sve snage trudi da sačuva svoju hegemoniju, ali Moskva ne želi da popusti i ometa dominaciju neoliberalnog poretka.

Koulz ocenjuje da u Velikoj Britaniji Rusiju smatraju neprijateljem još od početka 20. veka, a britanski istoričari nazivaju taj period „prvim hladnim ratom". U to vreme zemlje su vodile borbu za strateške resurse i trgovačke puteve, a sa dolaskom na vlast boljševika Rusija je počela da predstavlja još i ideološku pretnju.

Politikolog naročito ističe kao primer britansku partiju laburista, stvorenu 1900. godine, koju je Vinston Čerčil nazivao pokrićem za boljševike. Osim toga, Velika Britanija je prva koristila hemijsko oružje na teritoriji Rusije, kada je sprovodila operaciju podrške Belogardejcima. Pritom je Čerčil ovo oružje otvoreno nazvao „pravim lekom". „Ali danas iz nekog razloga govore o tome kako Moskva preti Zapadu, recimo svojim „novičokom"", u nedoumici je Koulz.

Posle silaska sa vlasti ruskog predsednika Borisa Jeljcina, država je počela da se kreće ka „ekonomskom nacionalizmu", tržišta su prestala da budu slobodna, američke korporacije morale su da se nose sa novouvedenim carinama, ocenjuje ekspert.

To je postala realna pretnja, ali društvu se tako ne govori - da Zapad „ne voli Rusiju zato što ona ne radi ono što joj se govori". Realan cilj u odnosu prema Moskvi je očuvanje američke ekonomske hegemonije i kulture „slobodnog tržišta", u trenutku kada SAD, kada su oni u pitanju, nastavljaju da budu protekcionisti.

Pored toga, Koulz podvrgava kritici i vojne akcije Zapada. Prema njegovim rečima, američki vojni specijalisti su još pre mnogo godina govorili da će svaki pokušaj NATO uticaja na Ukrajinu dovesti do „aneksije" Krima. I sada Moskva, što nije neočekivano, „napada" Kijev, u stvari pokazujući tako svoju reakciju na delovanje NATO. „Zamislite šta bi bilo kada bi se Škotska otcepila od Velike Britanije, a ruske snage počele da organizuju vojne vežbe na našim granicama, navodno da bi zadržale Britance od zauzimanja Škotske. Upravo to mi radimo u Ukrajini. Ili, kada bi Rusija održavala svoje manevre u Kanadi ili Meksiku, to bi se smatralo ogromnom pretnjom i narušavanjem Ustava UN, ne manje od toga", kaže politikolog. „Šta god tvrdili mejnstrim zapadni mediji, Rusija ili Kina ne predstavljaju vojnu pretnju. Jednostavno, Zapadu se ne dopada „ekonomski nacionalizam" i razvoj ovih zemalja", ističe Koulz.

Priznanje britanskih politikologa je indikativno. Ipak, Zapad uopšte nije počeo da smatra Rusiju za svog geopolitičkog protivnika početkom 20. veka kako oni tvrde, već mnogo ranije. Sve je počelo još u srednjem veku. Tako je 1548. godine, po narudžbi Ivana Groznog, saksonski trgovac G. Šlite vrbovao po raznim evropskim gradovima 123 majstora različitih zanata. Bez obzira na dozvolu nemačkog cara Karla V, oni nisu stigli u Rusiju, jer su ih uhapsile vlasti Libeka, na molbu rukovodstva Livonskog reda, države krstaša koja se nalazila na teritoriji današnje Estonije i Letonije. Oni su strahovali od jačanja Rusije na vojnom i ekonomskom planu. Godine 1570. počelo se sa uvođenjem sankcija. Tako je u Frankfurtu, vojvoda od Albe predložio da se „ne šalje artiljerija u Moskoviju (Rusiju), da ona ne bi postala neprijatelj koji ne ugrožava samo imperiju, već i ceo Zapad".

U tom periodu počinje i široka informativna kampanja ocrnjivanja Rusije. U nizu velikih evropskih gradova u ogromnom tiražu su štampani „leci" u kojima se govorilo o tome da je Moskovija zemlja mraka, da su „Rusi - divljaci, varvari, da im je car strašan... Turci, u poređenju sa Rusima, ne predstavljaju najveću pretnju Evropi." Kasnije, ne samo da su težili da Rusiju pobede, već i da je ponize, postavivši na čelo države prvo „lažnog Dimitrija" (lažni car Dimitrije, poznat i kao Dimitrije Samozvanac), a zatim i sina poljskog kralja Vladislava.

Engleski istoričar A. Tojnbi je pisao da je „pritisak na Rusiju od strane Poljske i Švedske u 17. veku neminovno morao da izazove odgovarajuću reakciju. Privremeno prisustvo poljskog garnizona u Moskvi i stalno prisustvo švedske vojske na obalama Narve i Neve, neprestano su traumirale Ruse, i taj unutrašnji šok podstakao ih je na praktičnu akciju...

Bilo je potrebno da prođe skoro sto godina, računajući od Petrovih podviga, da Švedska izgubi vlast na istočnim obalama Baltika, uključujući i svoje davnašnje teritorije u Finskoj. Što se tiče Poljske, ona je bila izbrisana sa političke karte." Nakon što je Petar I „otvorio prozor" u Evropu, i u Rusiji postepeno stvorena moćna država koja je postala garant mira i stabilnosti u Evropi, Zapad se neko vreme primirio. Kako je tada govorio kancelar Ruskog carstva A. Bezborodko: „Nijedan top, ni u Evropi, ni u Aziji, bez znanja carice Katarine nije smeo da opali".

Tek sredinom 19. veka, iskoristivši za Rusiju neuspešan Krimski rat, protiv nje su ponovo uvedene sankcije. Rusiji je zabranjeno da ima flotu na Crnom moru, a njena trgovina sa spoljnim svetom preko Bosfora i Dardanela našla se pod kontrolom ne samo Turske, koja je vladala ovim moreuzima, već i Velike Britanije.

Kao odgovor na to, Rusija je morala da se „fokusira". Godine 1860. ona je izašla iz nametnutog Pariskog ugovora, usmerila je pažnju na realizaciju svojih životno važnih nacionalnih interesa i tako postala jedna od uticajnijih država koja se najdinamičnije razvijala. Tada je car Aleksandar III izrekao svoju čuvenu rečenicu: „Kada ruski car lovi ribu, Evropa može i da sačeka." Jasno je da protiv tako moćne države niko nije ni pomišljao da uvede sankcije.

Ipak, na Zapadu su u medijima i dalje bezobrazno klevetali Rusiju. U Engleskoj, na primer, u karikaturama je predstavljana u obliku ogromne hobotnice koja svojim pipcima obuhvata celu Evropu, iako u to vreme Rusija nije vodila nijedan rat! O njoj su govorili kao o „svirepom agresoru", spremnom da u bilo kom trenutku proguta „civilizovanu" Evropu.

Nije slučajno da je upravo tih godina veliki ruski pesnik i diplomata Fjodor Tjutčev ovako pisao o politici Zapada prema Rusiji:

Svi bogohulni umovi

Svi bezbožni narodi

Izdigli su se sa dna carstva tame

U ime svetlosti i slobode!

Tebe hoće da podjarme

Za tebe predviđaju sramotu...

Odnosno, Zapad se još tada bavio istim onim čime se bavi i danas: pokušavao je da pod parolom demokratije uništi i porobi Rusiju. Takođe, oduvek je pokušavao da je okleveta.

U to vreme rusko društvo bilo je šokirano objavljivanjem, na Zapadu, knjige „Rusija u 1839"

Francuskog markiza de Kistina, koji je bio ljubazno primljen u Peterburgu. Kao odgovor na veliko rusko gostoprimstvo, u toj knjizi je on opisao Rusiju sa mržnjom i prezirom, istovremeno slučajno odajući tajne planove Zapada protiv Rusije.

„Taj podmukli plan", govorio je brbljivi markiz, „potiče iz epohe Napoleona. Pronicljivi Korzikanac video je opasnost koja preti Evropi od rastuće moći ruskog kolosa, i želeći da oslabi strašnog neprijatelja, pribegao je sili ideja... Poslao je u Peterburg, pod izgovorom da pomaže mladom monarhu (Aleksandru) da ostvari planove, čitavu plejadu političara - nešto poput prikrivene vojske koja je trebalo da u tajnosti raščisti put za naše vojnike. Ovi iskusni spletkaroši dobili su zadatak da se infiltriraju u administraciju, pre svega da preuzmu obrazovanje i da u mozgove omladine posade ideje u suprotnosti sa političkim simoblom vere države, tačnije njene vlade..."

A početkom 20. veka kako su s pravom ukazali u svojoj knjizi T. Dž. Koulz i Metju Elford, kada su u Rusiji vlast osvojili boljševici, ona je za Zapad postala još i ideološki protivnik. I protiv nje su ponovo uveli ekonomske sankcije. Kada je Građanski rat u Rusiji bio u punom jeku, uvedene su joj sankcije, na inicijativu SAD, kao i zemalja Antante (Velika Britanija i Francuska). Tadašnji premijer Velike Britanije D. Lojd Džordž, opravdavajući svrhu uvođenja sankcija protiv Sovjetske Rusije, rekao je: „Ideja da se boljševizam uguši vojnom silom je čisto bezumlje...i oslanjati se na njih (Denikina, Kolčaka, Čehe i Poljake) - znači zidati na živom pesku." Odnosno, kao i danas, ulog je stavljen na ekonomsko gušenje.

Sankcije su konačno bile skinute 1925. godine. Ali, onda su bile uvedene nove - ustanovljena je tzv. „zlatna blokada".

Povod za nju bile su optužbe za nacionalizaciju stranog vlasništva, izvrtanje NEP-a i raskid ugovora u koncesiji.

SAD, Velika Britanija, Francuska i niz drugih zapadnih zemalja odbile su da u trgovini sa SSSR-om koriste zlato i tražile su od Rusije da za opremu koju je kupovala plaća naftom, žitom, drvnom građom. Od 1930. kupovina tehnologije i opreme bila je moguća samo ako se plaćalo u žitu.

Mišljene niza istoričara i publicista je da se sve to radilo sa ciljem da se podstaknu protesti stanovništva SSSR-a (tada, kao i sada!). Kastrofalna suša 1931. godine pogoršala je situaciju, propao je značajan deo roda. Usledila je glad u SSSR-u u periodu 1932-1933, koja je u istoriji zapamćena kao „pomor glađu" (golodomor). Odnosno, ono za šta danas, na primer, Ukrajina okrivljuje Rusiju, u stvari je bilo isprovocirano sankcijama zapadnih zemalja!

Godine 1932. SAD su uvele potpunu zabranu uvoza roba iz SSSR-a. I tek posle 1934. godine zlato je ponovo počelo da se prima kao sredstvo plaćanja. Ali, 1939. SSSR-u su ponovo uvedene sankcije zbog početka sovjetsko-finskog rata. Bile su zabranjene isporuke u SSSR avionske tehnike, kao i materijala za avio industriju, kao što su aluminijum, molibden i gorivo za avione.

Nakon što je nacistička Nemačka napala SSSR, antisovjetske sankcije nisu uvođene iz očiglednih razloga - Americi i Velikoj Britaniji bio je potreban SSSR za borbu protiv Hitlera. Ali, čim je nacizam bio poražen, posle Čerčilovog govora u Fultonu protiv SSSR-a, počeo je „hladni rat" - opet su uvedene sankcije. Bila je doneta tzv. „Trumanova doktrina", usmerena na „zaustavljanje" SSSR-a u svim sferama. SAD su ograničile izvoz strateških materijala, opreme i naoružanja u SSSR i socijalističke zemlje Istočne Evope. Za realizaciju ograničavajućih mera, 1949. godine, na inicijativu SAD, oformljen je Koordinacioni komitet za kontrolu izvoza (KOKOM), koji je ostvarivao nadzor nad trgovinom robom i tehnologijama zapadnih država prema SSSR-u i njegovim saveznicima.

Tako je počeo novi višegodišnji period antisovjetskih, a zatim i antiruskih sankcija. Zabrana prodaje SSSR-u turbina velikog prečnika uvedena je 1962. godine, što je dovelo do usporavanja izgradnje gasovoda „Prijateljstvo" ka Evropi. Kongres SAD je 1974. godine doneo zloglasni amandman „Džekson-Venik" kojim se zabranjivalo davanje statusa povlašćene nacije u trgovini, davanje državnih kredita i kreditnih garancija državama koje narušavaju ili ozbiljno ograničavaju prava svojih građana na emigraciju, kao i druga građanska prava. Sa dolaskom na vlast Reganove administracije, politika ekonomskog gušenja SSSR-a je procvetala. Jedna od prvih akcija ove administracije bilo je 1981. godine uvođenje zabrane isporuke u SSSR opreme za izgradnju naftovoda i gasovoda koji je trebalo da povežu Sibir i Zapadnu Evropu. Ali, SAD nisu uspele da prekinu ovaj projekat, između ostalog i zbog odbijanja evropskih i japanskih kompanija da učestvuju u američkim sankcijama. Na kraju je gasovod ipak postavljen i pušten u rad.

Ubrzo je američko rukovodstvo odlučilo da je najosetljiviji segment sovjetske ekonomske politike njena zavisnost od izvoza nafte i naftnih derivata, pa je organizovalo obaranje cena nafte.

To su uspeli da urade uz pomoć Saudijske Arabije. Cena „crnog zlata", u julu 1986., pala je sa više od 30 dolara za barel na skoro 10 dolara. Izvoz nafte, koji je u to vreme bio glavni izvor deviznih prohoda SSSR-a, praktično je postao nerentabilan. Rezultat je bila ekonomska kriza u SSSR-u, koja je postala jedan od razloga raspada države.

Ali, čak i raspad Sovjetskog Saveza 1991. godine nije uticao na politiku sankcija Zapada, iako je komunistički sistem propao, a u međunarodnoj areni SAD je licemerno počeo da govori o prijateljstvu i saradnji sa „oslobođenom" Rusijom.

Sankcije, određene u okviru KOKOM-a, bile su na snazi do 1994. godine. Čak i posle njihovog ukidanja, ostale su mere zabrane uvedene u septembru 1991. godine, koje su se odnosile na isporuku u Rusiju elektronskih sistema, optičkih vlakana, sredstava veze, pomorske i aeronavigacione tehnike, reaktivnih motora itd. Godine 2012. Kongres SAD doneo je „Akt Magnitskog", po imenu advokata Sergeja Magnitskog koji je bio svedok i osumnjičeni za velike ekonomske prestupe fonda Hermitage Capital Management.

Šta se danas dešava sa sankcijama, svima je već poznato. A za njihovo „opravdanje", drugim rečima za ispiranje mozga sopstvenog stanovništva rukovodioci zapadnih zemalja izmislili su „slučaj trovanja Skripaljevih", „okupaciju Krima i Donbasa", imaginarno mešanje Rusije u američke izbore, a sada i „rusku špijunažu" u Austriji...

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane