Natrag

Razaranje

Sahrana duhovnog, socijalnog i materijalnog u Etnografskom muzeju u Beogradu

Cvetanje balkanskih tikava

Gde je pokrenuta priča o čuvanju nematerijalne baštine, šta su smislili mudroseri Uneska, kakve su sve nebuloze obuhvaćene deklaracijom o svetskoj nematerijalnoj baštini, gde je trebao da bude osnovan nacionalni centar za nematerijalnu baštinu, gde su kupovani sanduci za čuvanje nematerijalne baštine, kako su fejslifting i liposukcija postali deo nematerijalne baštine, zbog čega je Centar osnovan u Etnografskom muzeju i kakva je međusobna veza nematerijalne baštine i doktorata muzejskih baba? Ko su najidealniji primerci nematerijalne baštine i kako je zahvaljujući svom uništenju materijalna baština prerasla u nematerijalnu baštinu? Na ova pitanja odgovore je potražio Stanislav Živkov, istraživač Magazina Tabloid.

Stanislav Živkov

Brojne narodne poslovice, iako nastale jako davno i danas su veoma aktuelne pre svega zbog prosto proširene činjenice da proporcionalno broju stanovnika na Zemlji, još brže raste stepen glupiranja, a tri puta više psihička onanija najbolje oličena u narodnoj poslovici „zaludan pop i jariće krsti" Punu potvrdu ovakve psihičke onanije, i to dirigovane, zahvaljujući uvoznom ispiranju mozga i primeni još jedne poslovce, „kod svi tud i mali Mujo" možemo naći u pravom psihopatološkom drndanju vune vezano za tzv. nematerijalnu baštinu. Podsećanja radi, mlaćenje prazne slame započelo je još devedesetih godina kada je očito vrlo dokon, UNESCO-v odbor za zaštitu svetske baštine, očito u nedostatku pametnijeg posla počeo oblikovati pojam nematerijalna svetska baština kao dela svetske baštine koja će se koncentrisati na nematerijalnu baštinu.

Godine 2001. UNESCO je napravio analizu među zemljama članicama kako bi uobličio definiciju, a od 2003. godine konvencijom u Abu Dabiju, svetska baština UNESCO-a postala je i nematerijalna svetska baština o čijem upravljanju vodi računa "Međudržavni odbor za očuvanje nematerijalne svetske baštine". Po ovim nebulozama, nematerijalnu svetsku baštinu čini nematerijalna kulturna baština kao što je: usmena tradicija, umetničke izvedbe, društveni običaji, rituali, festivali, znanja i običaji vezani za prirodu i svemir, te znanja i umeća tradicionalnih zanata. Sve ovo bi bilo jako lepo i inovativno kada ne bi postojala starija naučna podela etnologije na materijalnu, duhovnu i socijalnu kulturu, pri čemu su se socijalna i duhovna kultura odnosila na isto ono što je sada naprasno proglašeno nematerijalnom baštinom.

Naravno, tek kada se pogledaju budalaštine koje su potrebne radi upisa na listu svetske nematerijalne baštine, odmah postaje jasno da bi svakom iole normalnom čoveku zapravo trebali pri ruci da budu psihijatar, psiholog, prevodilac za nemušti jezik pošto po belosvetskim laprdanjima nematerijalna baština mora biti tradicionalna, ali još uvek živa jer tu ne spadaju samo nasleđeni običaji, nego i savremena ruralna ili urbana praksa u kojoj su uključene različite kulturne grupe. Naravno nematerijalna baština mora biti inkluzivna, tako da povezuje prošlost, sadašnjost i budućnost, te doprinosi društvenom jedinstvu, ohrabruje osećaj identiteta i pripadnosti različitim društvima i društvu uopšte. Naravno pošto je sve ovo toliko glupo da je više nego tupo, nematerijalna baština treba da bude reprezentativna tako da predstavlja znanja, tradiciju, običaje i veštine koje se prenose u jednoj zajednici s kolena na koleno, ili drugim zajednicama; te napokon utemeljena na zajednici koja se s njom identifikuje koja je stvara, održava i prenosi. Nakon svega ovoga sa pravom se postavlja osnovno pitanje šta je autor ove paškvile zapravo hteo da kaže, osim što je pokazao zavidnu količinu volje za psihičkom onanijom i egzibicionizmom!

Što se egzibicionizma tiče najčešće se kod raznoraznih likova radi o rešavanju nečijih osnovnih egzistencijalnih problema kao što su bigamija, nimfomanija, impotencija, slugeranjstvo, sadomazohizam , zatim pretvaranje muzeja u šoping mol, nameštanje poslića kumovima, braći i sestrama, ljubavnicima, mužu, integracija nevladinog sektora u ustanove kulture, promocija savremenog stvaralaštva, sadomazohizam, pretvaranje umetnosti u omaž Aušvicu, struganje smrdljivih koščurina, dovlačenje kubika zemlje ili ruševina u galerije...a sve to na kraju krajeva prestavlja svojevrsnu nematerijalnu baštinu koja ponekada rezultira i nekakvi pseudomaterijalnim dobrom baš kao u slučaju ozloglašenog pseudoumetnika i obožavatelja kanibalizma Zoranu Todoroviću koji je iz kase ministarstva kulture uzeo 100.000 eura kako bi na venecijanskom Bijesranju 2009. godine organizovao degustaciju pihtija od hirurškog otpada nakon obrezivanja dečaka, pranje ruku sapunom skuvanim od sopstvenog sala i još prodavao po 200 eura ćebiće istkane od ljudske kose a kompletna ta svinjarija je naravno kod pseudokulturne rulje dobila status nematerijalnom kulturnog dobra, pošto je eto ovakvim strahotama siroma umjetnik učinio performans u znak protiv nečega i sam taj njegov čin napr skidanja sala sa trbušine bi po njima trebao da predstalja kapitlanu nematerijalnu baštinu plaćenu 100 000 eura.

Doduše, ima još sličnih primera vezanih za navodna pokretna materijalna dobra a cela stvar postaje još zanimljivija u slučaju čuvenog fejsliftinga i liposukcije svojevremene saborske zastupnice Vesne Škare Ožbolt koja je naprosto zaboravila da u imovinsku karticu prijavi nematerijalo dobro sa ograničenim rokom trajanja tako da su njen fejslifting i liposukcija dobili status nematerijalne baštine oko koje se čak vodila i rasprava u hrvatskom Saboru. Doduše, nije to jedina novotarija koja je otuda stigla. Tako je recimo izvesna Iris Biškupić Bašić, imajući u vidu sve veću potrebu za prikupljanje nematerijalne kulturne baštine, pre jedno deset godina mrtva hladna naručila specijalne sanduke za čuvanje nematerijalne baštine koje je Etnografski Muzej u Zagrebu platio 40.000 kuna, tj.oko 600. 000 dinara pri čemu nikome do danas nije uopšte jasno kako se u šupljem može čuvati prazno odnosno nepostojeće.

Inače malo je poznato da je u vreme početka baktanja sa nematerijalnom baštinom republički centar za to zamlaćivanje trebao da bude u Etnografskom Institutu ANUS-a, odnosno u još jednom u celoj seriji besmislenih instituta u državi koji od samog osnivanja uglavnom služi za mlaćenje prazne slame, drndanje vune i mužu novca iz budžeta za besmislene naučne projekte nabeđenih naučnih saradnika i doktora nauka a pošto je tamo bilo previše doktora i doktorki nauka, koje su onako oblajhane na terenu brkali sa kafanskim pevaljkama, onda su u Etnografskom Muzeju poželeli da se i oni pridruže mlaćenju prazne slame i svemu ostalom i da uz dovoljno štancovanje doktorata dostignu potreban broj doktora (10) i postanu paralelni Etnografski institut a samo štancovanje doktorata jedan od zaposlenih u muzeju prokomentarisao je rečima: dosta mi je nedojebanih doktorki nauka"!

Samim štancovanjem doktorata sami muzeji hteli nehteli počeli su sa proizvodnjom kapitalnih dostignuća nematerijalne baštine, a u Etnografskom Muzeju je osnovan i Nacionalni centar za nematerijalnu baštinu za koji doduše ne znamo da li je do sada nabavio dovoljan broj sanduka za čuvanje nematerijalne baštine koja se u tom muzeju sistematski proizvodi već decenijama. Bilo bi jako zanimljivo videti kako se čuva i kako se tamo uopšte prikuplja nematerijalna baština. Tako bilo bi jako zanimljivo videti kako se čuva nematerijalna baština recimo skaradna izložba Plastične devedesete koja je dobila prave hvalospeve od tadašnje pomoćnice ministra kulture, Dušice Živković, koja je otvorivši izložbu, rekla da su autori primenili savremeni muzeološki i antropološki koncept, koji se ne fokusira samo na izlaganje predmeta, već i na tumačenje uslova i okolnosti njihovog nastanka i upotrebe, te da postavka 'Plastične devedesete', najavljuje razvoj Etnografskog muzeja u smislu novog, savremenog koncepta čuvanja i predstavljanja baštine što se posebno ogledalo u činjenici da su autori izložbe izložili vibrator, dildo i plastičnu lutku na naduvavanje koji su zahvaljujuć prisebnosti jedne od retkih normalnih osoba u tom Muzeju ekspresno sklonjeni sa postavke nakon čega je usledilo njištanje Damjanovih zelenaca tj. autora izložbe dr Miloša Matića i Marka Stojanovića koje je odjekivalo do neba jer je navodno okrnjena kapitalna izložba svedena na "jeftino buđenje skupih uspomena", na vreme međunarodne izolacije i krize humanih vrednosti, morala, privrede i društva u celini, kada se raspao socijalizam, a tranzicionu ekonomiju započinju "plastičari" iz Nove Pazove.

Naravno, autori izložbe nikada javnosti nisu saopštili kojim ciljnim grupama je zapravo bilo namenjeno izlaganje vibratora i lutke na naduvavanje, pa nam ostaje da samo pretpostavimo da je izlaganje vibratora bilo namenjeno nimfomankama, a izlaganje plastične lutke na naduvavanje impotentnima, pri čemu nije ni razjašnjeno da li je bila predviđena i mogućnost fizičke interakcije posetiocima iz ovih ciljnih grupa sa nestalim kapitalnim eksponatima!

Doduše, tu je već odavno sve dobro poznato, pošto je srpski jezik definitivno najbogatiji po količini specifičnih imenica i glagola, među kojima na slovo J počinje najznačajniji glagol, koji se koristi u svim mogućim situacijama što napokon objašnjava ideju o izlaganju volšebno nestalog vibratora i lutke za naduvavanje, a to je potreba praktične primene spomenutog glagola, za koji je u seriji Šogun korišćen eufemizam jastučenje. Sve u svemu, očito je da u okviru etno-atropologije i muzeologije pod izgovorom čuvanja nematerijalne baštine, neko sve ostale već godinama dobro jastuči u glavu, samo ostaje u nauci do sada nerešeno pitanje, šta se dešava ako se jastuk od preterane upotrebe raspadne, i ostane samo jastučnica? Možda raspad srpske muzeologije koji uveliko traje što najbolje pokazuje činjenica da se po muzejima i muzejčićima, umesto prikupljanja predmeta za etnološke zbirke, počelo sakupljati sve i svašta i pretrpavati muzejske zbirke kojekakvim kršem koji vlasnici najčešće nisu znali kome da uvale. Počelo se sa dovlačenjem plastičnih lavora, balona i kofa, šerpi Emo Celje, progorenih šporeta Smederevac, radio aparata i televizora, kuhinjskih kredenaca, kompletnih regala i sofa, čak je u jednu etnološku zbirku svojedobno dovučen i rashodovani ginekološki sto da bi najnovija moda bilo proučavanje nematerijalne baštine, što je zapravo posao etnografskih instituta i istraživača sa fakulteta, a u svakom slučaju ne muzeja. Što se samog Etnografskog muzeja tiče, tamo već godinama traje prikupljanje specifične nematerijalne baštine a svakako ponos te zbirke je penzionisani pandur Milan Žilović koji navodno ima penzijicu od svega 60.000, plus platicu od preko 30.000, a bog te pita koliki mu je dodatni bonus za zastrašivanje radnika, novinara i špijuniranje, a tu je sigurno i keširana lova za druge prljave poslove. Naravno posebno mesto u zbirci nematerijalne baštine ima i doskorašnji muzejski sultan Miroslav Tasić čije su bivše ljubavnice i doskorašnje najodanije pratilje bile upravo najmanje dve Vesne i jedna Mirjana!

Naravno, jedna od tih (tajnih) ljubavi bila je "obrazovana" i doživotna pretendentkinja i samoproglašena kandidatkinja za mesto direktora Muzeja. Reč je o ex načelnici i odeljenja, Vesni Marjanović, alias Mahidevran, koja kad već nije mogla da bude direktor onda je makar šaputala redom direktorima šta da rade a uz to je naprasno postala i univerzitetski profesor u Kikindi. Druga pratilja, odnosno Vesna Dušković, alias Hurem, kao zamenica, bila je lišena potpisa, ali sa zadatkom izvršnog organa, te u slučaju odsustva ili smrti direktora niko nije imao tapiju na novac, koji je isključivo trošio Miroslav Tasić.

Okružen sa dve Vesne Sultanije, Tasić je mislio da je neoboriv što mu se obilo o glavu kada su ove dve javno izigravale nedonoščad a tajno pravile dilove sa Menkovićkom što je izišlo na videlo tek prigodom promocije knjižice „Kovčežić Etnografskog muzeja u Beogradu 1901-2016" muzejske savetnice Vesne Dušković koja je inače najpoznatija pre svega po višedecenijskoj fascinaciji Dr Ivanom Kovačevićem koji je bio i ostao njena neostvarena ljubav, baš kao i status doktorke nauka, odnosno supruge doktora nauka. Elem rečena knjižica na koju je po običaju straćena gomila novca ni na šta trebala je da čitaoce upoznaje s bogatim etnografskim nasleđem Srbije, susednih zemalja i Balkana a jedino sa čime je publika upoznata bio je Duškovićkin novogovor zasnovan na beooooooogradskim Keve ti, koji ti je moj ti je i ostalim mudrolijama!

Vesne Dušković za koju se ne zna šta je uopšte tokom decenija uradila za Etnografski muzej osim što je menjala ljubavnike i udala se u noći muzeja, dajući primer direktorkinom sinu i snajki, ne bi li tako postala muzejski eksponat Vesna Dušković Barišić-Jeremić, dodajući poslednje prezime na svoje pravo i svoje izmišljeno Barišić, nakon svojevremenog boks meča u Muzeju, kada je muzejski savetnik Ranko Barišić zatekao sultaniju Vesnu Hurem Dušković, kako pretura po kancelariji vd direktorke Vilme Niškanović, na šta ga je ona gađala i rasekla! On joj se revanširao mlateći je, nakon čega je pozvana policija kojoj se Vesna Hurem Duškovic predstavila kao Vesna Hurem Barišić Dušković, verovatno tako pokazujući svoju podsvesnu želju za vlašću! Naravno prikupljanje nematerijalne baštine nastavilo se još intenzivnije u vreme strahovlade Mirjanice Menković koja je na kraju dala i najveći doprinos muzejskoj zbirci nematerijalne baštine I to tako što je zbog lopovluka uhapšena I direktno odvedena na saslušanje što do sada nije pošlo za rukom nijednom od brojnih direktora Etnografskog Muzeja! Ipak apsolutni hit u kulturnom svetu, u brojnim medijima i društvenim mrežama, svakako je bila inovativna metoda prikupljanja nematerijalne baštine odnosno slučaj skandalozne svadbe, odnosno prijema koji je usred muzeja bivša direktorka Etnografskog muzeja Mirjana Menković priredila povodom venčanja svoga sina Stefana i snajke Slađanice koji su samim svojim ponašanjem pokazali da im je do kulture i muzeologije stalo kao do lanjskog snega.

Prosto je neobjašnjivo da prigodom ove i ovako eminentne svečanosti nije još zapaljen i roštilj, a ako ne roštilj, ono makar vatra u mangalu, kako bi se postigla interaktivnost izložbe kojom je Menkovićka, primorana da prizna da su to njen sin i snajka, pokušala da opravda njihovo ponašanje. Najlepše u svemu što se o svemu ovome ne bi ni znalo da snajka Slađana Menković, primenjujući narodnu poslovicu "čega se pametan stidi, time se lud ponosi", sva sretna i presretna nije dotične slikice pokačila na svoju Fejsbuk stranu i još pritom pokazala malo zezanja sa eksponatima i za sada nikom ništa? Nisu predmeti ni muzej ni Menkovićkini a još manje sinčićevi i snajkini već državno vlasništvo a Etnografski muzej je samo čuvar, a kako čuva muzejsko blago jasno se vidi iz dotičnih slika! Kako je krenulo u najskorije vreme, Muzej Srpske pravoslavne crkve će uz adekvatnu naknadu biti otvoren kad neko poželi da tamo proslavi porodičnu slavu po mogućnosti sa živom svirkom pošto ima nekoliko popova koji najpre u crkvi venčaju mladence, potom odu kući da skinu odoru i presvuku se u civilku a potom odu na slavlje gde mladencima pevaju sa orkestrom! Lepo je neko napisao živimo u ludnici u kojoj je ponestalo lekova.

Pitanje je samo vidi li se kraj sveopštem beščašću i totalnom urnisanju klutre i muzeologije. Kako je krenulo, uskoro će se venčavati i pijančiti u Domu Narodne Skupštine! Ili još bolje kako ih razne viđamo na svojim radnim mestima, neki nekrofili će zapodenuti kolce na nekom groblju upravo kao u "narodnoj" pesmi "sva je moja rodbina u grobu" (za neupućene postoji spot na Ju Tubu). Pa da, zamislite crnu eleganciju na svadbi! Skroz kul! Kada je već o nekrofiliji reč treba napomenuti da je u holu SANU takođe odlična hladovina, a imaju i restoran u mezaninu! Možda se još niko nije setio ili su akademici mnoooogo matori za svadbe, doduše jedan se oženio u osamdesetoj godini da bi ga mlada defintivno sredila godinu dana kasnije! U svakom slučaju, ima još mnogih drugih atraktivnih mesta po gradu gde bi uskoro moglo da se desi jer našu kulturu uglavnom vode raznorazni marginalni likovi i pokondirene tikve. Kako bi to bilo atraktivno staviti svetleću reklamu posetite muzej i muzejsku birtiju kod Balkanske Tikve: "...Garantujemo dobru zabavu a posle 22 časa muzeološki kulturno-zabavni program sa striptizom i poseban provod u separeima, upravo kao pre dvadesetak godina na tadašnjoj birtiji Srpska kruna koja je radila u zgradi Katoličke crkvene opštine u Pančevu!"

Takve bahatosti nije bilo ni u Rimskom carstvu pre no što će se raspasti! Arkan je počeo a ovi nastavljaju! U svakom slučaju, ovo sa balkanskom tikvom bio bi idealan novi slogan za ovogodišnju i naredne turističke sezone, a još kada bi se sredilo da se usluge mogu platiti državnim vaučerom od 5.000 din po osobi, svi bi bili sretni i zadovoljni! Samo se postavlja pitanje fotografa i kvaliteta slika u ovakvim okolnostima. Jeste da se direktorkin sin ženio, a nekome, fotografu ili samim mladencima je palo na um da bi bilo super napraviti slike u muzeju, kao one slike što se rade na zapadu. Međutim desilo nešto se desilo - direktorka sinčić i snajka iskoristili mamicin položaj, slikali se, a slike nikakve. Na slikicama se vidi kako sinčić Stefan svira klavir na koji se natrćena naslonila snajka Slađana, nesvesno imitirajući Lorin Bekol samo je još falilo da sinčić zasvira u stilu „Sviraj to ponovo Stefane", pa da ugođaj bude kompletan! Bruka sada i za fotografa a i za direktorku. E, a u Nadzornom odboru tada je bio farmaceut. Možda tamo imaju neku posebnu drogu. Kradeš na sred Studentskog trga i niko te ne vidi. Ili su skinuli prsten sa nekog mrtvaka. Konačno da se vidi kako je dr Mirjana Menković pravila prijem u Etnografskom muzeju za svatove svog sina kao i šta su isti ti svatovi radili u muzeju, osim što ih je šampanjcem počastila Vesna Marjanović. Da li to znači da bi sada neko recimo trebao da raspali i roštilj u muzeju kako mu padne napamet? Doduše bivša direktorka pančevačkog muzeja je do sada oblačila dečurliju u muzejske predmete da se dobro iznoje i pocepaju, prala iste te predmete u vešeraju, srozavala zbirku kožuha praveći od njih čvarke, držala inventar štamparske radionice mesecima u vlažnom i memljivom podrumu da dobro izrđa pa onda ovo ni ne čudi, tim pre jer je Menkovićka direktno odgovorna za pretvaranje materijalne baštine odnosno hiljada predmeta sa zlatovezom iz zbirke koju duži a koji su upropašteni sistematskim tamanjenjem insekata miševa i pacova nekom gasom koji je izazvao koroziju i raspadanje što se zna već 15 godina i nikome ništa iako su trodimenzionalni predmeti zahvaljujući tamanjenju miševa i pacova postali nematerijalna baština!

Naravno, ako su ovo prve vijoline i trube u prikupljanju nematerijalne baštine, onda ni najmanje ne čudi kakve se sve budalaštine finansiraju iz budžeta pod izgovorm prikupljanja nematerijalne baštine. Dovoljno je pogledati rezultate konkursa za „zaštitu nematerijalne baštine" koje je objavilo Ministarstvo kulture! Bilo bi jako zanimljivo videti šta recimo predstavljaju ove kapitalnosti: Muzejska prezentacija žive zanatske aktivnosti u valjevskom kraju; Istraživanje, dokumentovanje i prezentacija nematerijalnog kulturnog nasleđa etničkih zajednica u Vojvodini; Istraživanje i dokumentovanje običaja Vertep na području Srema; Alhemija svadbe - nematerijalno nasleđe svadbenog rituala na Kosmaju; Gajdaški etno kamp - Sivac; Permanentna edukacija profesionalaca o Uneskovoj konvenciji o zaštiti nematerijalnog kulturnog nasleđa i njenoj praktičnoj primeni; Edukativne radionice zaštite identifikovanih muzičkih elemenata NKN Srbije (frulaška praksa, pevanje uz gusle, sviranje na gajdama, groktalice) za šta je dodeljeno 300.000,00 „Narodne rukotvorine i alati drežničkih Srba" 300.000,00 Nematerijalno kulturno nasleđe u kulturnoumetničkim društvima i kulturno-prosvetnim udruženjima u Srbiji i dijaspori 300.000,00; Dokumentarni film kao rezultat etnodijalektoloških istraživanja i promocija kulture Čeha na prostoru Srbije 300.000,00; „Kordunaška ojkača": zaštita nematerijalnog kulturnog nasleđa kroz: seminar, radionicu i prezentaciju kordunaške ojkače 300.000,00; Kurs za instruktore pevanja „Izvika" 300.000,00; Panel konferencija „Usmeno narodno blago, običaji i tradicija bačkih Bunjevaca" inicijative za upis u Nacionalni registar; "Smeh od Segovije do Romulijane - plej Servantes" 400 godina od smrti Migel de Servantesa", Zavetina - evidentiranje novog elementa nematerijalnog kulturnog nasleđa 548.000; Čuvari nematerijalne baštine timočkog govora, za šta je iskeširano svega 1. 250. 000 dinara. Naravno ima tu još jakih stvari poput bisera pančevačkog muzeja , najpre konzervacije prastarog klozeta čučavca koji je trebalo konzervirati zbog specifične nematerijalne baštine odnosno svih onih koji su ga koristili ali ipak prava kapitalnost bio je „projekat" pod imenom Živeti s nasleđem - zanatsko nasleđe južnog Banata za šta je iskeširano 527.517 dinara koji se sveo na višenedeljno vozikanje privatnim vozilom i fotografisanje svega i svačega a kada su na terenu prikupljeni fragmenti polomljenih saksija naprasno je to proglašeno za nedozvoljena arheološka iskopavanja i još koješta drugo tako da je tadašnji skandal rezultirao smenom BMW Svetlane Mesicki, a sa druge strane neko u Ministarstvu kulture je napokon shvatio o kakvim se budalaštinama barem u ovom slučaju radi, pa su zato na konkursu Ministarstva za lovu za ovu godinu pančevci izvisili za dalje blesavljenje predviđeno projektima Tradicionalno vino i vinogradarstvo iliti, Kopa Mara Vinograd, što je zapravo trebalo da bude izgovor za lokerisanje vina i ostalog u Dolovu a verovatno kao interaktivna dopuna ovog projekta bio je planiran i projekat vožnje vozom od Pančeva do Alibunara što je trebalo ovekovečiti filmskom kamerom a tako nastalom filmu kao saundtrek najbolje bi odgovarala nadopunjena pesma Bijelog Dugmeta "Selma ne naginji se kroz prozor" i ne povlači vodu dok je voz u stanici!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane