Natrag

(P)likovi

Vođa nema načina da suzbije neposlušnost u vrhu SNS-a

Pobuna na Vučićevom Titaniku

Protiv Aleksandra Vučića na ulici protestuju normalni građani, a pobuna traje i u Srpskoj naprednoj stranci. Svi pametniji funkcioneri traže izlaznu varijantu za bekstvo s broda koji tone. Srbija će, sigurno, preživeti Vučića. Preživljavanju se nadaju i neki od njegovih najbližih saradnika. O dezerterima i osveti koju im je namenio vladar piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog telegrafa, Nacionala i Pravde, nekada blizak Vučićev saradnik i prijatelj.

Predrag Popović

Diktator je opasan za sve podanike, najviše za one koji su mu najbliži. Dok je bio jak i moćan, oni su uživali u njegovom okruženju. Skupljali su mrvice s njegovog stola, kupovali vile u Atini, na Dedinju i Bežanijskoj kosi, razvijali su samostalne poslove, trgovali pozamljenim uticajem, punili sefove u domaćim i stranim bankama, sve nadajući se da će njihova pohara trajati večno. Svom snagom pomagali su mu u izdaji državnih interesa, okupaciji institucija, porobljavanju naroda, gaženju ljudskih prava, zavođenju tiranije... Ne misleći na sutra, na mogućnost da kad-tad budu privedeni k poznaniju prava, iskoristili su pozicije u naprednjačkom kartelu i dvorskoj sviti da zgrnu što više. Sad, kad im se učinilo da je stiglo ono što je bilo daleko, uhvatila ih je panika. Neki od njih, normalniji i plašljiviji, požurili su da operu ruke pre svođenja konačnog računa.

Međutim, nikome nije lako da pobegne iz Vučićevog zagrljaja. Srpska napredna stranka nije nastala na principima obične političke organizacije već mafijaškog kartela. Iako Vučić nije mafijaš, nego mali kriminogeni politikant, iz filmova Frensisa Forda Kopole naučio je osnovno pravilo: ulaz u mafiju plaća se krvlju, kao i izlaz. To je primenio u naprednjačkom kartelu. Svi državni i stranački funkcioneri ćutanjem su platili tuđu krv - sedam ugašenih života iz helikoptera, zlostavljanog čuvara iz Savamale, oca četvoro dece koji se ubio jer nije imao 22.000 dinara da plati struju, obešenog proletera iz "Goše", mladića koji je umro u zatvoru, gde je smešten zbog psovanja Vučića. U taj spisak ne mogu da se poimence nabroje svi mladi i obrazovani, koji su se razbežali širom sveta, dajući naprednjački danak u krvi, kao i njihovi roditelji, kojima su otete penzije. Vodeći naprednjaci svoj plen su plaćali i tuđim znojem i suzama. Niko od njih nije reagovao, nije digao glas zbog predaje Kosova, zbog policijskog, pravosudnog, medijskog i batinaškog progona svakoga ko misli drugačije. Svakim dizanjem ruke u Skupštini, glasajući za pogubne zakone, svakim aplauzom ili idolopokloničkom izjavom ugrađivali su sebe u zločinački projekat uništavanja Srbije.

Vučić je u vrh digao opskurne likove s dna. U vlast je uveo nekoliko bivših i mnogo budućih robijaša. Uz kompromitovane i kriminogene primerke poput Maje Gojković, Ane Brnabić, Zlatibora Lončara ili Aleksandra Vulina, raznim slugama dodelio je funkcije koje su stoput iznad njihovog nivoa kompetencije. Poslaničke mandate dobile su neke njegove sekretarice, čelna mesta u beogradskim opštinama automehaničari, limari, starlete i kafedžije. Možda bi uzeo i gore od njih, ali nije mogao da ih nađe.

Ulaskom u kartel i prihvatanjem svih benefita, oni su se odrekli svoje slobode. Sad, kad su shvatili da dolazi kraj, ne sviđa im se ideja da snose odgovornost. Svaki od njih, od Vučića je uzeo sve što je mogao, rado bi to zadržao i izbegao suočenje s pravdom. Neki od njih, hrabriji i svesniji opasnosti u kojoj se nalaze, već su pokušali da pobegnu ili da se makar distanciraju na bezbednu udaljenost.

Težak je to posao, diktator je još dovoljno jak, ima načina da naplati izlaznu kartu iz kartela. Kako to izgleda u praksi, videlo se na primerima naprednjačkih petlića koji su prvi kukuriknuli. Saša Mirković je, dok je bio u SNS, imao poslanički mandat i funkciju predsednika zaječarske skupštine. Kad je digao sidro, uništeni su mu poslovi, na zgradu mu je bačena bomba, provučen je kroz medijsko blato, da bi na kraju bio i uhapšen. Slično je prošao i Vilibald Erić. Kao naprednjak, predsedavao je stranačkim Savetom za medije, išao na porodična zimovanja s Vučićima, širio biznis... Čim je napustio to okruženje, stavljen je na listu za odstrel, što dokazuju meci ispaljeni u njegovu kuću. Još gore je prošao Zoran Bašanović. Povlačenje iz diktatorovog prvog ešalona platio je medijskim i fizičkim progonom, zabranjeno mu je da radi u Srbiji, ovde može da očekuje samo da ga kum Vučić spakuje u zatvor.

Ima još takvih primera, ali svi su beznačajni u odnosu na nove pobunjenike. Nezadovoljstvo, koje je tinjalo kod mnogih naprednjačkih vrhovnika, naprasno je eskaliralo. I to po svim linijama, po političkim, poslovnim i privatnim, a svaka od njih suštinski ugrožava Vučićev status nedodirljivog apsolutiste. Što je, po njega, najgore, odnosi s najbližim saradnicima zaoštrili su se istovremeno.

Najteže udarce, s različim motivima, zadali su mu doskora najznačajniji i najlojalniji saborci - Nebojša Stefanović i Goran Veslinović. Oba slučaja, svaki na svoj način, vrlo plastično ilustruju stanje u kartelu, ali i u celoj državi.

Problemi između Stefanovića i Vučića kulminirali su u nedelju, 16. decembra, na dan izbora u opštini Lučani. Geneza tog sukoba, prema informacijama iz vrha SNS-a, imala je ovakav tok: prvo je, na Vučićevo insistiranje, a bez Stefanovićevog znanja, Bratislav Gašić poslao Dijanu Hrkalović u Lučane, da organizuje rad lokalne policije, koja je bila uključena u zastrašivanje i hapšenje predstavnika opozicije. Stefanović je burno reagovao kad je saznao da ga je šef isključio iz akcije. No, ipak je on Vučićev učenik već 15 godina. U toj školi prošao je sve i svašta, naučio je da primenjuje svakakve trikove. Zahvaljujući tom iskustvu, na sastanak s Vučićem došao je smiren, ali rešen da spletku okrene u svoju korist. Umesto da troši snagu na raspravljanje o tome zašto je preskočen u lancu subordinacije, obavestio je Hrkalovićku da uhapsi Boška Obradovića. Njoj se to svidelo, pošto je Obradović mnogo nervira stalnim podsećanjem na njenog izrešetanog nesuđenog kuma Aleksandra Stankovića, zvanog Sale Mutavi. Ipak, nimalo naivna, prvo je nazvala Vučića, da proveri da li ima dozvolu. Vučić joj je odgovorio psovkama, a mnogo tišim glasom odmah je pozvao Stefanovića da dođe na brifing.

Ministar ga je poslušao, došao je i obavestio o tome šta je naumio. Obojica su znali da ne bi bilo pametno da, baš na dan unapred dobijenih izbora, hapse jednog od lidera Saveza za Srbiju. Međutim, Stefanović je na tome insistirao. Hteo je da spoji lepo i korisno. Lepo bi mu bilo da se Obradoviću osveti za otvaranje korupcionaške afere u kojoj glavnu ulogu ima Stefanovićev kum Dmitar Đurović, a korisno bi mu bilo da Vučić podvije rep i pristane na izvršenje tog uslova, što bi bitno podiglo rejting ministra policije kod kolega iz vrha kartela. Naravno, Vučić nije hteo ni da čuje za to. U početku, mirnim tonom nabrajao je razumne razloge za odbacivanje ideje o hapšenju Obradovića. Stefanović je, jednako mirno, nastavio da insistira. Kao što je moglo da se očekuje, Vučiću su brzo popustili živci. Osuo je paljbu na ministra policije. Poput svake bračne svađe, koja liči na rok-koncert, i ova je počela starim, a nastavila se novim hitovima. Vučić je istresao sve optužbe kojih je mogao da se seti, Vučić je Stefanovića podsetio i na detalj s proslave pobede na predsedničkim izborima. Dok su nazdravljali šampanjcem, Vučić je zagrlio Stefanovića i ushićeno dreknuo:

"Nešo, pobedili smo, sledećih pet godina imamo svu vlast".

- Ma, imaš doživotnu vlast! - uzvratio je Stefanović.

Scena bi prošla nezapaženo da nije bilo Nikole Selakovića. Kasnije, kad su se strasti stišale, Selaković je Vučića podsetio na Stefanovićeve reči i podsetio ga na anegdotu o rumunskom diktatoru. Nikolae Čaušesku je na poslednjim izborima 1989. godine osvojio 97,7 odsto glasova. Dok mu je čestitao, ministar odbrane Viktor Stankulesku mu je rekao: "Predsedniče, sada ste osvojili doživotnu vlast". Ministar je, pokazalo se, bio u pravu.

Za razliku od većine naprednjaka, Selaković ne čita samo sms poruke, pa se setio paralele između načina na koji su diktatorima izbornu pobedu čestitali Stankulesku i Stefanović. Vučić, staro zlopamtilo, to je sad izvukao kao dokaz Stefanovićeve izdaje, pošto je, eto, i opozicija sledeći protest u Beogradu zakazala za 22. decembar, na dan kad je svrgnut Čaušesku.

Uzalud je Vučić kukao što mu zli izdajnici, guje iz nedara, žele da ga vide pred streljačkim strojem. Stefanović je mirno sačekao da sa šef istutnji, da bi mu postavio ultimatum: "Ili Obradović u zatvor ili ja odoh s mesta ministra policije".

- Razmisli, pa me obavesti, idem da pišem ostavku - rekao je Stefanović i napustio sastanak.

Iako vlada uverenje da Vučić ne reaguje dobro u kriznim situacijama, što nije daleko od istine, sad je izabrao pravi potez. Razmislio je, ali o tome šta je odlučio nije obavestio Nebojšu, nego Branka Stefanovića. U polučasnovnom monologu ministrovom ocu je nabrojao sve opcije koje mogu da budu otvorene ako Nebojša napusti SNS i Vladu. Seriju pretnji završio je upozorenjem na makedonski scenario.

- Možda ću ja proći kao Gruevski, ali Nebojšu čeka sudbina Đoke Popovskog - rekao je Vučić.

Nije morao dvaput da ponavlja. I senior Stefanović je znao da je Popovski, zamenik ministra policije u vreme vladavine Gruevskog, osuđen na devet godina robije zbog nezakonite nabavke 300 vozila. Kad su pali s vlasti, Gruevski je zbrisao na sigurno, a Popovski trune u nekoj ćeliji. Da ne bi tako prošao, Nebojša Stefanović je pristao da se isto veče pojavi na konferenciji za novinare na kojoj je Vučić objasnio da je ministar, osetljiva duša, bio samo nervozan jer nije mogao da pomogne lučanskim policajcima koje je šikanirao Boško Obradović.

- Nebojša će napustiti stranku i politiku kad i ja - naglasio je Vučić, ne propuštajući priliku da i javno podseti svog eks-miljenika, a i sve ostale saradnike, da su sudbinski povezani, nikome neće biti dozvoljeno da skoči s broda koji tone.

U vrhu kartela i ranije je dolazilo do sukoba, čak i s ozbiljnijim pretnjama, ali ovo je prvi put da je Vučić dozvolio da stignu do medija. Uradio je to kako bi svim saradnicima poslao dve suštinske poruke. Prvo, pokazao je da još ima dovoljno snage da uceni Stefanovića, što znači da će tako proći i ostali pobunjenici. I, drugo, otkrio je da poverenja ima, bar kad je represivni aparat u pitanju, samo u Gašića i Hrkalovićku.

Za Gašića se znalo. Kad je postavljen na mesto direktora Bezbednosno-informativne agencije, svima je bilo jasno da će s istom revnošću špijunirati opozicionare i naprednjake. Što je još gore, zna se da će Gašić izvršiti sve što mu Vučić naredi, ne razmišljajući o posledicama, istini, pravdi, zakonima i ostalim tricama.

Pored njega, sertifikat o podobnosti dobila je i Dijana Hrkalović. Neposredno po dolasku na vlast, Vučić je nju izabrao za političkog komesara u BIA. Poslao ju je na obuku, da nauči kako se zaobilaze procedure i zloupotrebljavaju ovlašćenja. Kasnije je prebačena u Ministarstvo unutrašnjih poslova, da kontroliše Stefanovića i završava prljave poslove, koje je ministar odbijao. Hrkalovićka je lično nasrtala na aktiviste opozicionih pokreta, učestvovala je u uličnim tučama, saslušavala nepodobne novinare i organizovala nezakonito praćenje sumnjivih političkih protivnika. Od nje su zazirali i istaknuti naprednjaci, ali tek posle Lučana, kad je dobila medijsku promociju, postala je pravi strah i trepet.

- Nikad više neću reći da je Diksi obična trandža - pokajnički je revidirao stavove čak i Zlatibor Lončar.

Ipak, "srpska Nikita" nije uplašila predstavnike opozicije. Uz stare optužbe na račun njene veze s ubijenim narko-dilerom Saletom Mutavim, Boško Obradović je dodao nove, potkrepljene dokazima i konkretnim zahtevom za njenom ostavkom na funkciju državne sekretarke u MUP-u.

- Hrkalovićka je lice mafije u vrhu MUP-a. Po Zakonu o policiji, ona nema pravo da sa svojom političkom funkcijom komanduje časnim policajcima. Hrkalovićka mora da ode, jer ne sme mafija da ima državnog sekretara i ne sme da se državni aparat stavlja u službu SNS-a kako bi se pokrali još jedni izbori - rekao je Obradović.

Na dan izbora u Lučanima, uhapšeni su članovi izbornog štaba Saveza za Srbiju Borko Puškić, Milovan Jakovljević i dr Lazar Đurović, pod optužbom da su vršili nasilje nad novinarom "Nikolom S". Taj "Nikola S" je, zapravo, Nikola Stojiljković, direktor pančevačke Turističke organizacije, bivši svadbarski fotograf. Lažni svedoci optužbe u policijsku stanicu su došli belim džipom bez registarskih tablica, sve pod kontrolom Dijane Hrkalović.

- Hrkalovićka je eksponent organizovanog kriminala u policiji. Po izgledu, ona je starleta, ali taj utisak je pogrešan. Ona je ozbiljan kriminalac - ocenio je Vuk Jeremić.

Sad, kad je krenuo u opšti rat, sam protiv svih, Vučiću su potrebni vojnici poput Gašića i Hrkalovićke, lojalni i beskrupulozni. S obzirom na koga se namerio, kad već pameti nema, potrebno mu je i mnogo, mnogo sreće.

Usred obračuna s pobunjenicima, Vučić je odlučio da front proširi prema Amerikancima, opoziciji, tajkunima, svojim kumovima i sponzorima. Što je najčudnije, istovremeno je krenuo u juriš na sve neprijatelje.

Odmah po povratku iz Njujorka, posle mlakog i beznačajnog nastupa u Ujedinjenim nacijama, javno je pohvalio američkog predsednika Donalda Trampa i njegovu rešenost da "pomogne u rešavanju spornih pitanja u regionu", a tajno se u Beogradu, 20. decembra, sastao s Trampovim najvećim neprijateljem Aleksabdrom Sorošom Juniorom. Iako su na tom sastanku dominirale dve teme - Kosovo i migranti - Vučić je iskoristio priliku da Aleksandra Soroša obavesti o nameri da bojkotuje sve planove zvaničnog Vašingtona dok Kajl Skot ne napusti ambasadu u Beogradu.

Vučić je Skota označio kao glavnog kreatora svih opozicionih i unutarstranačkih akcija protiv njega. Vučić je uveren da je Skot pokrenuo proteste u Beogradu, za šta je iskoristio izvesnu studentkinju Jelenu Anasonović, čije reference vode ka USAID-u, Libeku, austrijskim stipendijama za studije ženskih prava...No, ona nije bitna, s takvima je Vučić ratovao još pre 20 godina. Mnogo veći problem Skot je stvorio uključivši u igru Miroslava Miškovića.

- Mišković i Đilas sve rade zajedno. Zajedno su pljačkali Srbiju, zajedno žele da se vrate na vlast i da nastave pljačku - izjavio je Vučić u poslednjem intervjuu na RTS-u.

Veza Miškovića i Đilasa nije ništa novo. Međutim, Mišković je mnogo veći problem napravio Vučiću kad je počeo da sarađuje s pojedincima iz vrha vlasti. Da bi presekao te veze, diktator je za ogledni primer uzeo svog kuma Gorana Veselinovića. Vučić ga je napao najbrutalnije, žešće nego Đilasa, Jeremića, Obradovića ili bilo kojeg drugog protivnika. Kroz sve medije pod svojom kontrolom provukao je Goranovu suprugu Nevenu Veselinović. Ritualno, da svim potencijalnim izdajnicima pokaže koliko će biti nemilosrdan, naterao je Gorana da u svojim novinama objavljuje uvrede protiv svoje supruge.

Medijski juriš pokrenut je preko nedeljnika Afera, koji je Nevenu Veselinović optužio za političku prostituciju i trgovinu uticajem. U tekstu se navodi da je Mišković angažovao Vučićevu kumu kako bi "kupio naklonost Srpske napredne stranke i beogradskoj političkoj i biznis čaršiji poslao poruku kako je ponovo u sedlu". Od tog pamfleta, tankog i neubedljivog, mnogo značajniji simptom Vučićeve panike osvanuo je na naslovnoj strani nedeljnika Ekspres.

Pod naslovom "Fatalna privlačnost", Ekspres je najavio da "otkriva vezu kontroverznog biznismena Stanka Subotića Caneta i advokatice Nevene Veselinović. Koji se sve interesi kriju iza poslovno-emotivnog savezništva. Advokatica prenosila informacije iz najbližeg okruženja predsednika države tajkunima Canetu i Miškoviću, s kojima ima višemilionske ugovore." Nevena Veselinović je opisana kao "odskora poznata beogradska advokatica, supruga uticajnog funkcionera SNS i kuma predsednika države, koja je moć i uticaj, a sledstveno tome i novac, crpela upotrebljavajući i koristeći pomenute okolnosti - muža, kuma i stranku, sa eksplicitnim pozivanjem na iste ili bez njih, ali uz jasnu demonstraciju da sva tri idu u paketu u njenoj advokatskoj kancelariji". Istaknuto je da su se Subotić i Veselinovićeva upoznali prošlog leta u njegovom stanu u beogradskoj Ulici kneza Miloša. Subotić je koristio njene konsultantske usluge, ali i informacije koje je ona, "inače sklona brzopletim ispadima i verbalnoj demonstraciji moći i uticaja", donosila iz okružena Aleksandra Vučića. Pored toga što ju je koristio za prikupljanje tajni, Subotić je pokušavao preko nje da raščisti račune s Miškovićem. Poslovni odnosi su, prema tim navodima, brzo prekriveni emocijama, pa je Nevena 1. septembra 2017. napustila porodicu.

Neko neupućen lako bi mogao da stekne utisak da je tekst motivisan Vučićevom namerom da obruka kuma Gorana Veselinovića, s kojim je već dugo u problematičnim odnosima, o čemu je izveštavao i Magazin Tabloid. To ne čudi ni poznavaoce odnosa u vrhu kartela, pošto su mnogi od njih imali priliku da čuju Vučića kako se ruga na račun Veselinovića. Upravo je Vučić autor glasina da je Nevena iskoristila ovlašćenja i sa zajedničkih računa u stranim bankama skinula Goranovih pet miliona evra. Nakon što ga je žena opelješila i napustila, on se, kao pravi Srbin, propio i propao.

Ipak, Goran Veselinović nije bilo ko. Već 25 godina, on je jedini iskreni i bezuslovni prijatelj Aleksandra Vučića. Zajedno su prošli sve, i lepe i ružne trenutke Vučićevih političkih i poslovnih avantura. Zahvaljujući uzajamnom poverenju, Veselinović je od šofera avanzovao do nivoa čuvara Vučićevog trezora. Sve Alekove kombinacije ne zna ni bata Andrej, u njih je upućen samo kum Goran.

Javnim udarom na Veslinovića i brutalnost s kojom ga je devastirao i ponizio, Vučić je poslao jasnu poruku ostalim kumovima, rođacima i saradnicima. Ako je njega, s kojim je toliko dugo, mogao ovako da napadne, može samo da se pretpostavi kakva sredstva će koristiti u obračunu s usputnim parazitima.

Druga poruka, koja je plasirana prozivkom Stanka Subotića, još je važnija. Pokušajem da kompromituje "kontroverznog biznismena", Vučić je otvorio Pandorinu kutiju. Davno, kao mlad radikal, optuživao je Subotića za šverc duvana, ubistvo policijskog generala Radovana Stojčića Badže i vodeće mesto u srpskoj mafiji, zbog čega su se upoznali u sudnici beogradskog Prvog opštinskog suda. Kad se primirio i iz politike iskoračio u biznis, Vučić je stav o Subotiću okrenuo do krajnosti. Subotić mu je postao najznačajniji saradnik, koji mu je u odlučujućoj meri pomogao da uspostavi kontakte u Francuskoj, Britaniji i Briselu. Pored zahvalnosti, u tumačenju tog odnosa ne treba zanemariti ni Vučićev strah. Bez ikakvih problema hapsio je Miškovića i Kosmajca, ali saradnicima je često ponavljao da nikad, ni po koju cenu neće napasti Subotića.

- Tek 40 dana posle Canetove smrti, prvi put ću pomenuti njegovo ime, a četiri godine kasnije možda ću priznati šta o njemu mislim - govorio je Vučić do juče.

Danas, sve se promenilo. Strah od gubitka vlasti nadvladao je inteligenciju, pa je odlučio da udari i po onome koga se plaši. Rezon mu je jednostavan, želi na vreme da spreči mogućnost saradnje Subotića i Miškovića. Obnova njihovog partnerstva, u kome Subotić ne bi mogao da utiče na Miškovićevu želju za osvetom zbog hapšenja i prvostepene presude, ugrozio bi Vučićev opstanak na tronu. Ipak, ovom spletkom Vučić se nije zamerio samo Subotiću, nego i njegovim saradnicima Vladimiru Bebi Popoviću i Nikoli Petroviću. U tom sukobu, kako sad stoje stvari, Vučić ima 45% šansi za pobedu i 100% za poraz.

Vučić nema načina da suzbije pobunu u vrhu SNS-a. Pritiscima, pretnjama i ucenama može da privremeno obuzda pojedince koji žele da se povuku, ali taj proces ne može da se zaustavi. Stefanović i Veselinović su zaljuljali kavez, a, kad pukne katanac na izlaznim vratima, nastaće opšta bežanija. Uostalom, već je očigledno da je Vučić ostao sam, bez ijednog prijatelja i iskrenog saveznika. Hteo je apsolutnu vlast, a s njom je dobio istu takvu odgovornost. S njom će se suočiti brže nego što je mislio, čim izgubi ratove u koje je krenuo.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane