Natrag

Postdemokratija

Tri ostavke najavljuju pravu

Najavljene ostavke Rasima Ljajića, Nebojše Stefanovića i Saše Jankovića, otvaraju bezbroj pitanja a sva se svode na jedno najvažnije- Kad će je podneti i Aleksandar Vučić? Odgovor je jednostavan- Kad na to bude prisiljen. Svaka od pomenutih ostavki, mada sa potpuno drugačijim motivima, doprinosi tome i pokazuje kako se krug oko njega polako zatvara i obruč steže. Jankovićeva bi mogla da opameti opoziciju, pa da se pojača pritisak sa te strane, a one koje su samo nagovestili Rasim i Nebojša iz Beograda, najava su raspada diktatorovog lanca komandovanja. Možda to neće biti baš ova ista imena, ali svakako će biti preletača koji će, kao onomad oni od Slobe u DOS, biti tas na vagi koji će pretegnuti i Vučića primorati da se povuče, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid, ugledni novinar Miodrag Mile Isakov, bivši podpredsednik u Đinićićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Prvi je nogu povukao Rasim Ljajić izjavom da više ne želi da ostane u vladi, što je mnoge šokiralo, imajući u vidu da je ovaj večiti ministar već ušao u Ginisovu knjigu rekorda po broju vlada i resora koje je promenio, a uvek ostajao u istom kabinetu. Nije slučajno jedan šaljivdžija svima savetovao da kad vide da Rasim skače kroz prozor sa osmog sprata, odmah skoče za njim, jer sigurno će ih dočekati neka udobna fotelja. Sa druge strane to je i dokaz da je u vlasti, koja uredno proizvodi dimne zavese, izbio baš ozbiljan požar, kad je čak i Rasim odlučio da iskoči kroz prozor. Obično je bilo suprotno, da kroz prozor ulazi u vladu kad bude izbačen na vrata. Stoga je njegova najava povlačenja mnoge i zabrinula, jer ako je taj rešio da napusti sve za šta je živeo dve decenije, situacija mora biti mnogo gora nego što izgleda. Naravno, mnoge opozicionare je i obradovala ta vest. Pošto ne vide kako bi mogli da obore ovu vlast, to su protumačili kao najbolji dokaz da joj je kraj sasvim blizu, da će sama pasti. Ako bi se neko teško odrekao pozicija u vladi onda je to Rasim, a kad to ipak on najavi, eto njima leba bez motike.

Rasimov slučaj je po mnogo čemu specifičan i drugačiji od druge dve ostavke, jer prozvan je u Skupštini i to od najomiljenijeg opozicionara, Vojislava Šešelja, sa kojim Vučić ima mnogo dublje i kompleksnije odnose od onih sa Ljajićem, kojeg je preuzeo od prethodne, najomraženije vlasti, samo kao dekoraciju svoje nacionalsocijalističke vlade. Naravno, da i Rasim, kao i svi koji su bili u vlasti duže vreme, ima debelog putera na glavi, ali činjenica da ga je za najtežu korupciju i kriminal optužio baš Šešelj, baš sad, a da stari Radikali koji vode tu Skupštinu, Naša Maja i Klempa, nisu reagovali, pouzdan je znak da je Vučićev režim u velikoj panici. Da više ne zna gde udara, pa je nasrnuo na jedinog predstavnika nacionalnih manjina kojeg ima, a koji im je verno služio da se njime zakite. Rasim, poslušan kakav je, sigurno nije dao povoda za napad na njega, tako da je to samo posledica njihovog straha da bi taj najiskusniji i najveštiji preletač mogao to da ponovi ako se ukaže prilika, a to znači da su svesni da je prilika blizu.

Rešili su stoga da ga pred milionskim auditorijumo namoluju tako, da onima kojima eventualno reši da pretrči ne bude trofej i pojačanje, nego bruka i teret. Zapravo, to mu je poruka da ni ne pomišlja o napuštanju Naprednjaka, da nema kud, jer će se oni potruditi da se za njega otimaju ko za usran štap.

Ne mogu tačno da odredim koji je od druge dvojice pre krenuo da skoči za Rasimom, ali pošto je Nebojša iz Beograda pre skoka rekao hop, njime se prvo treba pozabaviti. Ma koliko on delovao kao nadimak koji nosi, ma koliko bio jadan i smešan kao strogi ministar unutrašnjih poslova, njegova eventualna ostavka mnogo žešće bi uzdrmala režim od Rasimove. Ipak je on i podpredsednik vladajuće stranke, sa nekakvim vezama i uticajem u njoj, a po prirodi posla najbolje obavešten o prljavim poslovima braće Vučić, njihovih kumova i njihove mafijaške falange. Nije nemoguće da mu se sve smučilo, a svakako mu nije svejedno pri saznanju da se ubrzano približava dan kada će zajedno sa njima odgovarati za sve kriminalne radnje kao saučesnik, jer je znao i kad nije u njima učestvovao.

Naš kolega iz "Tabloida" Predrag Popović, u svojim dobro potkovanim kolumnama već duže vreme ukazuje na diskretne znake neposlušnosti doktora, Nebojše Stefanovića, prema neprikosnovenom vođi, tako da onoga ko prati ovaj magazin ne iznenađuje previše njegov pokušaj da podnese ostavku. Nije je podneo, samo je rekao Vučiću da bi hteo da je podnese, ali nije jer ga je ovaj odgovorio. To je Vučićeva verzija događaja, po kojoj sam priznaje da Nebojši iz Beograda rekao da će on otići zajedno sa njime. Dakle, nema bežanije sa broda koji tone, ima zajedno da se podave u govnima kojima su nas mazali svih ovih godina. Ministar policije, naravno, nije se javno suprotstavio gazdi, nego je u svojim nemuštim izjavama uglavnom pristajao na to tumačenje po kome nije mislio ozbiljno kad je pominjao ostavku. Rekao je to tek onako, više zbog toga što mu je bilo neprijatno zbog svega što se dogodilo u policijskoj stanici Lučana za vreme glasanja na lokalnim izborima.

A šta se zapravo dogodilo u Lučanima, na jedinim lokalnim izborima, od nekoliko održanih toga dana, na kojima je učestvovala i opozicija? Po tumačenju ministra policije dogodio se napad na tamošnje policajce, a po drugim izvorima nasilje protiv opozicije u kojem je policija saučestvovala. Koliko sam razumeo najproblematičnije je bilo ponašanje njegove saradnice u ministarstvu, Dijane Hrkalović , koja se tamo ponašala kao svemoćni rendžer, a nije jasno zašto je uopšte tamo bila u vreme izbora. Činjenica da je dr Stefanović naknadno morao da kaže da ju je on tamo poslao, navodi na sumnju da nije bilo baš tako i da se ona tamo našla bez njegovog znanja. To bi značilo da ju je neko drugi poslao, a onda ne treba mnogo pameti da se zaključi i ko bi to jedino mogao. To bi moglo povrediti zaobiđenog ministra i dovesti do "nesporazuma" sa predsednikom i usmene ostavke izrečene u afektu. Ali i da nije bilo takvog povoda, dovoljno je razloga koji bi Nebojšu iz Beograda mogli navesti da pokuša da se iskobelja iz tog zagrljaja davljenika koji će ga povući sa sobom.

Slučaj Saše Jankovića je posebna priča, sa druge strane jastuka, ali i njegova ostavka, ako je iskrena, mogla bi uticati na to da je i Vučić uskoro podnese. Indirektno, ali ne manje značajno. To što je on učinio, povlačeći se bez nekog neposrednog povoda i skandala, presedan je koji bi mogao ojačati sveukupnu opoziciju u Srbiji. Ne zato što je on nešto posebno smetao, nego tako što bi sledeći njegov primer, svojevoljno ili pod pritiskom, mogli biti uklonjeni još neki opozicioni lideri koji više smetaju nego što koriste. Na taj način opozicija bi mogla biti prečišćena, oslobođena balasta svih onih kojima se ne veruje zbog fleka iz prošlosti. A mnogo je takvih koji su debelo kompromitovani učešćem u prethodnoj vlasti i korupciji koja se razmahala upravo u to vreme.

Nova, Naprednjačka vlast, nije od njih preuzela samo njihovu proevropsku politiku, nego i njihove prljave poslove i veze sa tajkunima i mafijom. Pošto je Vučić samo nastavio tamo gde su oni stali, služeči se njihovim iskustvima i metodama, nije sasvim jasno ko je od njih danas istinska opozicija a ko se potajno kurva ili koketira sa aktuelnim režimom. Manje više svi su sumnjivi jer Vučić ih uredno optužuje za pljačku i izdaju, ali nikoga od njih ne izvodi pred sud da za to i odgovaraju po zakonu. Zašto? Zato što su isti i što jedni druge drže u fioci. Imao bi on gomilu dokaza protiv njih, ali i oni protiv njega, jer sarađivali su i jedni druge podmićivali i ucenjivali, kad je ko bio u prilici. Ko može da garantuje da i sad to ne rade i da sutra neće opet, bez obzira ko bude na vlasti, za koju se tuku preko naših leđa, praveći od nas budale.

A što se samog Saše Jankovića tiče, koji ipak nije iz tog filma, ovaj odlazak, koji se čini kao kraj, mogao bi zapravo biti početak njegovog trijumfalnog povratka. Moram da kažem da nikad nije bio moj favorit, ali ovim gestom me je naterao da još jednom razmislim. Činjenica je da se on nije u politiku ugurao samokandidovanjem, nego su ga ugledni građani vredni poštovanja pozvali, da ne kažem molili, da bude njihov kandidat za predsednika države. On je, posle izvesnog kolebanja, ipak pristao da izađe na crtu neprikosnovenom Vučiću, znajući da nema nikakve šanse. Osvojio je vrlo pristojnih i ohrabrujućih 16% glasova i uleteo u politiku bez iskustva i posebnih priprema. Očigledno, nije se najbolje snašao i nije ispunio prevelika i nerealna očekivanja, počeo je da gubi kompas a onda i popularnost i podršku, pa je odluka o povlačenju sasvim logična, mada za naše uslove sasvim neuobičajena reakcija. Stoga je njegova ostavka, zapravo šamar svim takozvanim liderima opozicije, koji su takođe jednom već izgubili poverenje i podršku građana, zbog mnogo ozbiljnijih razloga. Činjenica da za to ne mare i hoće ponovo, dokazuje da su izgubili i obraz.

Janković, dakle, možda nije idealan lider, ali jeste dokaz da oni drugi to sigurno nisu. Ako ostane dosledan, ne bih se iznenadio da ga jednog dana građani ponovo pozovu da bude njihov kandidat. Kad definitivno pročitaju sve one koji im se sad nude.

Ako dobro pročitaju Jankovićevu poruku i mnoge opozicione partije bi mogle da prozovu svoje lidere, pa i da ih zamene. To je jedini način da se opozicija očisti i tako ojača, da bi mogla na megdan sa beskrupuloznim režimom, bez kalkulacija i straha od prozivki za grehe iz prošlosti. To je jedini način da joj građani poveruju i pruže podršku, a onda nema te sile koja može da spreči promene.

Tako stižemo i do one glavne ostavke koju ove tri pomenute najavljuju. Do Aleksandra Vučića, kome se do juče činilo da mu niko ništa ne može, a danas drhti od straha pred desetak hiljada protestanata, za koje zna da govore u ime onih pet miliona, koji mu se stoga već priviđaju. Od njega više ništa ne zavisi. Kritična masa već postoji, samo nema kome da poveri mandat za odlučujući preokret. Janković se sklonio da bi ostavio prostor za pojavu ličnosti koje bi mogle da steknu to poverenje, spreman da pomogne. Kad to urade i Đilas, Jeremić, Lutovac i Borko Stefanović, kao i Boris Tadić i Zoran Živković, kao i Čeda i Čanak, to će se i dogoditi. A onda Vučić nema kud nego da odstupi.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane