Natrag

Ekonomija

Pljačka decenije: kako je vladajući režim opljačkao penzionere u Srbiji pod izgovorom "fiskalne konsolidacije" (3)

Lažiranje socijalne pravde

Poznat je slučaj „fiskalne konsolidacije" preko otimanja penzija kao Regularno stečenog kapitala penzionera radnim doprinosom. To je sistem kao da ste u toku radnog veka ulagali (doprinosi za penziono osiguranje) i banke, ali bez odgovarajuće kamate. Pošto se iz povećane efikasnosti privrede i zdravim sistemom finansiranja nije mogao uravnotežiti budžet i otkloniti deficit, pribeglo se već oprobanom metodom u svetu-smanjili penzije i plate u javnom sektoru. To su najveće dve pozicije budžeta, na koje otpada oko 52% svih rashoda budžeta. Od 1,7 miliona penzionera njih oko 660.000 ima preko 25.000 dinara. Onima od 25-40.000 oteto je 25% preko iznosa od 25.000, a onima preko 40.000 čak 25% .

Prof. dr Slobodan Komazec

Kriza javnog sektora je postala gotovo univerzalan problem. Globalna finansijska kriza se „transformisala" u dužničku krizu, a ova u krizu javnih finansija , odnosno budžetsku krizu i krizu javnih dugova. Kriza javnih finansija i budžeta je svom snagom izbila ma površinu kao jedan od najtežih problema u daljem razvoju privrede i društva. To je najuže vezano i za narastanje i gotovo eksplozivni rast spoljnog (i javnog) duga kada je sve teže servisirati. Preti finansijski bankrot niza država ukoliko se hitno ne prorede dubinska reforma privrednog i finansijskog sistema.

Države nastoje da „olabave" omču dugova preko specifične „reforme javnog sektora", koja se uglavnom odnosi na povećanje poreza i drugih javnih prihoda, uz istovremeno snižavanje javnih (državnih) rashoda, odnosno njihovo zadržavanje na dostignutom nivou, eventualno sporiji rast u odnosu na porast javnih prihoda. Sve je to u nameri da se smanje deficiti budžeta, koji su eksplodirali, ali i javni dugovi koji se koriste za „dopunsko" finansiranje budžetskih deficita. Veliki je problem što se istovremeno povećavaju porezi na dodatu vrednost (potrošnju), uz smirivanje ili relativno snižavanje socijalnih rashoda (transfera), posebno penzija, socijalnih davanja, davanja za nezaposlenost, ali i za druge klasične funkcije države - školstvo, zdravstvo, socijalno starenje i sl.

Neznatno se ulazi u strukturnu i konjukturnu politiku, kako u politici javnih prihoda, tako i rashoda, a još manje u stimulativnu i razvojno usmerenu budžetsku politiku. To je jedina moguća strategija izlaska iz budžetske krize, krize javnih dugova i deficita, jer samo bržim privrednim rastom, porastom zaposlenosti, porastom bruto domaćeg proizvoda i raspoloživog nacionalnog dohotka za raspodelu (iz čega sledi rast lične potrošnje, investicija i opšte potrošnje i izvoza) može se očekivati porast mase poreza i doprinosa i smanjivanje budžetskog deficita. Fiskalna kriza ne postavlja kao imperativ samo poresku reformu, već ukupnog fiskalnog sistema.

Opšta je konstatancija da je "slab privredni rast najslabija karika budžeta" od 2012. do 2018. godine. Šta znači za privredu i stanovništvo kada se deficit budžeta smanji sa 217,4 milijarde dinara (2012) na svega 7,9 milijardi (2016) i ostvareni suficit od 34,6 milijardi u 2017. godini. To je ukupno smanjenje deficita od 252 milijarde dinara. A to je smanjenje deficita u budžetu sa 7,1% na suficit od 0,8%. Pri tome je ostvaren privredni rast od svega 0,9%.

Kako se ma primer odrazilo povećanje poreza na dohodak (dividende i udeli u dobiti) sa 10% na 15%, porast poreza na dobit sa 10% na 15%, povećanje stope PDV sa 18% na 20%, porast akciza i dr. Sve su to pitanja na koja fiskalna politika mora odgovoriti, a posebno u pogledu efekta na investicije, potrošnju, tražnju, zaposlenost, uvoz, izvoz, cene, preraspodelu nacionalnog dohotka, ali i na servisiranje dospelih dugova javnog sektora i privrede u celini. Da li ponovo slede redovni i česti rebalansi, jer se slabo planira budžet u celini? Budžetska procedura i donošenje budžeta, što je trenutno prisutno kod nas, uglavnom se statistički, stacionarno i čisto kvantitativno sagledava, posebno u pogledu usmeravanja i korišćenja sredstava budžeta. Posebno se gleda „kako je ko prošao" u raspodeli očekivanih (planiranih) javnih prihoda, ali se uopšte ne vrši analiza suštinskih efekata javnih prihoda i rashoda u procesu njihovog prikupljanja i trošenja.

Radi se u osnovi o planu javnog sektora, bez kasnije analize očekivanih i ostvarenih efekata brojnih oblika poreza, doprinosa, javnog duga, ali i brojnih oblika javnih rashoda. Ovo posebno i iz razloga što se ne usvaja i analizira završni račun budžeta (planirano i ostvareno). Kako je budžet jedan od najznačajnijih instrumenata državne politike ovde ćemo se baviti ostvarivanjem efekata poreske i ukupne fiskalne politike.

Namera nam je u ovom radu da izučimo brojne stimulativne mere i instrumente poreske i ukupne fiskalne politike usmerene na oživljavanje proizvodnje, porast zaposlenosti i investicija , porast izvoza, da bi se na „zdrav" način vršilo uravnoteženje javnih finansija. Nasuprot konceptu stimulacije štednje, koja dominira u većini država (Nemačka, Austrija, Grčka, Italija , Španija, Portugal, Mađarska, Bugarska, Francuska, Luksemburg i druge), uz ozbiljne rezerve i narasle otpore u nizu drugih država, ovde istražujemo poreske i fiskalne stimulanse i podsticaje u strategiji razvoja i porastu selekcionirane potrošnje.

U ekonomskoj istoriji, teoriji i praksi, ne postoji ni jedan slučaj da je neka ekonomija izašla iz krize samo programom forsirane štednje. Rigorozna štednja samo produbljuje i produžava krizu.

Rešavanje razarajuće dužničke krize samo rigoroznom štednjom i svođenje budžetskog deficita ispod 3% bruto domaćeg proizvoda nije moguće bez velikih socijalnih i političkih potresa. Taj koncept je doveo do pada 12 vlada od 17 u sastavu evrozone (sve u 2011. godini), Finske (april), Portugalije (juni), Slovenije (septembar), Slovačke (oktobar), Slovenija (februar 2012.), Grčke i Italije (novembar), Španije, Holandije, Rumunije (krajem 2011.godine). Oland je „Fiskalnom paktu" i štednji Merkelovoj suprotstavio program podsticaja privrednog rasta. On traži investicije u velike infrastrukturne projekte kao podsticaj rastu i zaposlenosti. Mora najpre da se oživi privredni rast, a preko toga smanji deficit (ali samo relativno u odnosu na rastući i bruto domaći proizvod).

Posebnu pažnju u analizi posvetili smo efektima poreskih stimulansa i ograničenja u podsticajnoj politici razvoja i zaposlenosti. U planu budžeta za 2019. godinu kaže se „biće više novca za penzije, plate i kapitalna ulaganja". U ekonomskoj teoriji poznat je fenomen nazvan „paradoks štednje"- kad kad povećava štednja smanjuje investicije, a ove multiplikativno negativno deluju na nacionalni dohodak. Pad dohotka obara sklonost štednji, a povećava sklonost potrošnji. Tako se razvija poznati "efekat restriktivnog tobogana"-uzajamne kontrakcije i ograničenja.

U ovom radu želimo da dublje istražimo ulogu savremene države u ekonomiji , nasuprot stavu neoliberalne stabilizacione mantre. Posebno istražujemo brojne i raznovrsne fiskalne stimulanse i olakšice u politici podsticaja privrednog rasta i povećanja zaposlenosti, odnosno vođenja odgovarajuće i potrebne socijalne finkcije.

Tek iz navedenog se može videti da li je naš budžet za 2019. godinu „razvojni, stabilizacioni i socijalno uravnotežen" - kako se to ističe pri prezentaciji predloga budžeta. Nakon ovakve funkcionalne analize može se videti šta se sve moglo učiniti u podsticanju privrednog rasta i porasta zaposlenosti, a svelo se samo na jedan gotovo simboličan instrument (smanjenje doprinosa za nezaposlenost poslodavcima za 0,7%, čime će se kapital i sredstva preduzetnika „obogatiti).

Slom socijalne ravnoteže, nezaposlenost i neoliberalni model kapitalizma

Ranije vrlo razvijen socijalni sistem i ravnoteža snaga u društvu na bazi neokejnzijanske teorije državnog intervencionizma potpuno su razoreni. Neoliberalna i u osnovi konzervativna politika nastala preko „reganomike" i „tačerizma" uvodi dogmu masovne i brze privatizacije , deregulacije svih tržišta i liberalizacije ekonomsko-finansijskih i međunarodnih odnosa s težnjom za sve manjom ologom države u privredi.

Ogroman pritisak neoliberalnog koncepta koji nameću MMF, Svetska banka, Federalni sistem SAD i STO, potpuno se stavlja u interese krupnog finansijskog kapitala. Deregulisana finansijska tržišta (berze, banke, osiguravajuće kompanije) dovele su do svetske finansijske krize i novih odnosa rada i finansijskog kapitala. Visoka nezaposlenost i potisnuti radnički sindikati slabe položaj i moć radničke klase. Država se svojom funkcijom stavlja i štiti interese ukupnog kapitala, uz interesnu spregu političara na vlasti, bankara i krupnog preduzetničkog lobija (i kapitala). Smatra se da je „era socijalne države" završena. Sistematsko uništavanje tekovina socijalne države i države blagostanja, praćeno je ukidanjem ograničenja ranije nametnutih kapitala, ukidanjem regulacije bankarskog poslovanja i finansijskih tržišta.

Tako je ograničena ili dokinuta infrastruktura na kojoj je počivala socijalna država. Novi odnosi moći i internacionalizacija kapitala koji upravljaju vladama i politikama-vode nestanku socijalne ravnoteže.

Država se cepa na uski sloj vrlo bogatih s ogromnim zgranutim bogatstvom i ogroman deo osiromašenog i nezadovoljnog stanovništva. Sukob razvijenih i socijalnih ciljeva je neminovan. Neravnomerna raspodela bogatstva dostigla je neslućene razmere. Tako samo 1% građana u SAD poseduje 40% imovine, a sledećih 4% još 20% imovine. Samo 5% stanovništva poseduje 60% bogatstva u SAD. Moć se koncentriše u rukama nove klase krupnih kapitalista - špekulanata.

Finansijske spekulacije kapitalom dominiraju , realna ulaganja opadaju i postaju manje atraktivna u brzom zgrtanju profita, dok se radu nameću novi „okovi štednje", odricanja i smanjivanja zarada, penzija i drugih socijalnih davanja. Kriza kapitalizma u čijoj je osnovi spekulativni finansijski kapital, služi kao „opravdanje" za uvođenje mera štednje i preraspodelu nacionalnog dohotka u korist kapitala. Narod treba da plaća za krizu koju su bankari proizveli beskompromisno zagovarajući štednju. Pod pritiskom „trojke" (Evropske komisije, Evropske centralne banke i MMF), većina vlada država Evrope je tako postupala.

Ali, štednja neće podstaknuti ekonomski rast i rast zaposlenosti. Osnovni cilj"trojke" nije oživljavanje ekonomskog rasta i porasta zaposlenosti i veće socijalne ravnoteže, već upravo poništavanje socijalne države i veliki poraz sindikalnog pokreta. Posleratni socijalni kapitalizam nestaje, dok narasta grubi i brutalni kapitalizam sve oštrije konkurencije i eksploatacije na nacionalnom i međunarodnom planu. Solidarnost se zamenjuje individualizmom i otuđenjem, a često i patološkom zavidnošću i čak mržnjom. To je vučiji, a ne humani sistem.

Narasta i razvija se berzanski i bankarski spekulativni kapital i društveni sloj potpunog otuđenja. Kamatni i profitni spekulativni kapital su zadominirali. Nije slučajno da je bruto proizvod u svetu dostigao oko 54 biliona dolara, a naduvani balon finansijskih derivata i bankarskih proizvoda 360 biliona. Kapitalizam usluga, finansijskih transakcija i infrastrukture formira oko 70% bruto proizvoda , dok industrija pada na 8-10%, a trgovina i promet 20%. Realna ekonomija je razorena. Sarkozi je na kraju isticao da je potreban „kapitalizam veće socijalne prirode" i demokratije i da je nužna njegova stvarna reforma i moralizacija. Dakle, kapitalizam s većim ljudskim likom, a ne isključivo nemilosrdnog profita, rušenja svih moralnih vrednosti, otuđenja neizvesnosti i straha za posao trenutno zaposlenih. Traži se ekonomski sistem koji se „zasniva na vrednosti rada, a ne na finansijama. Do toga je došao i Sarkozi kao predsednik interesa krupnog kapitala i interesa SAD u Evropi.

Do istih stavova dolazi i Džefri Saks kao jedan od glavnih zagovornika neoliberalizma, čijih se osnobnih stavova ne samo odrekao, već i postao veliki kritičar. Takvo „posipanje pepelom" i naknadna pamet ove liberalne dogme, neće moći da otklone katastrofalne posledice ovog nametnutog modela u svetu i nacionalnim privredama (koje su ovaj model nekritički prihvatile i provodile).

U dosadašnjem razvoju zapadnog kapitalizma koncentrisani kapital vodio je obaranju najamnina na sledeće načine:

1) Dislokacijom industrija u nerazvijene zemlje s jevtinom radnom snagom u trci za profitom,

2) Konkurencijom jevtine uvezene radne snage , uz obaranje cena „domaće" radne snage, sa slabljenjem uloge sindikata,

3) Inflacijom i obaranjem realnih najamnina i plata,

4) Nesigurnošću radnog mesta, slabim sindikatima, tako da je zaposlenim najvažnije zadržati radno mesto i po cenu smanjenja zarade ili privremenog odricanja od zarade „da bi se finansijski stabilizovala korporacija".

5) Krupni finansijski kapital ne strepi od socijalnog bunta i sloma sistema. U traganju za jevtinom radnom snagom kapital se seli iz države u državu. Sindikati i štrajkovi nisu više opasni , više služe kao „barometar" raspoloženja masa i smanjenja socijalnog pritiska u „Pretisovom loncu" nacionalnog nezadovoljstva. Opada cena radne snage. Lomi se socijalna kičma preko nezaposlenosti ili nedovoljne zaposlenosti. Zaposleni pristaju i na ucene. Restrukturisanje privreda pod neoliberalnom dogmom (posebno privatizacija) „oslabađaju" veliki deo slobodne (od rada), dakle nezaposlene radne snage. Slab i trom privredni rast ne ublažava nezaposlenost i socijalnu nesigurnost. Multinacionalni kapital u procesu globalizacije proizvodi tamo gde su najniže nadnice, prodaje gde je roba najskuplja i gde se plaćaju najniži porezi.

Neoliberalni digitalni kapitalizam dovodi do brzog propadanja čitavih grana privrede, korporacije se šire, stapaju, dele ili propadaju velikom brzinom, tako da postoji velika neizvesnost da li će zaposleni zadržati radno mesto. Bankarski kapital se širi, mreža banaka prekriva realni sektor i visokim kamatama isisava životne sokove privrede i sektora stanovništva.

Socijalna funkcija države je potisnuta od strane neoliberalne dogme slobodnog tržišta u korist kapitala i profitabilnosti. Bez socijalne funkcije države, istopljene novčane štednje, bez podrške sindikata, stvara se velika nesigurnost zaposlenih.

Velika konkurencija na tržištu rada i brutalni uslovi rada vode „isisavanju" profita i viška rada od strane finansijsko-bankarskog kapitala. Jaz bogatih i siromašnih se širi kao spirala otuđenosti i socijalnih potencijalnih konflikata". Moralne vrednosti i sistem nestaju, nekontrolisano u svetu bujaju kriminal, korupcija i spekulativni kapital.

Učešće najamnina i plata u bruto nacionalnom proizvodu smanjeno je poslednjih petnaest godina za gotovo 15% (sa 68% na 54%), za koliko je povećano učešće profita (kamata, dividende, rente i dr.).

Radi se o krizi neoliberalnog koncepta kapitalizma, što se vidi po tome da su euforične apologete liberalnog kapitalizma zaćutale i ne govore više o njegovom krajnjem trijumfu. Duže su se gomilali faktori krize. Strah od gubitka radnog mesta dovodi do smanjenja rashoda stanovništva, ali i klasične štednje kod banaka. Zaduživanje kod banaka postaje sve rizičnije. Banke postaju opreznije u kreditiranju. Krediti opadaju, tražnja slabi, reprodukcija realnog kapitala je ugrožena.

Preduzeća sve manje investiraju i manje se zadužuju. Uzeti krediti se sve teže vraćaju. Stopa nevraćenih kredita naglo raste. Važno je „održati se na površini" i ne potonuti u talasima krize. „Nemojte verovati da moderne vlade imaju situaciju pod kontrolom".

Samo u 2008. godini porastao je broj nezaposlenih za 20 miliona. U SAD do sada je nezaposlenost povećana na preko 10 miliona (stopa nezaposlenosti je 10%), uz tendenciju da se pretvori u još veću milionsku bujicu.

Veliki rast nezaposlenosti „mogao bi da dovede do prezaposlenosti vlasti". Štrajkovi već potresaju mnoge zemlje. U mnogim se presecaju nacionalne saobraćajne i druge vitalne arterije. Nezaposlenost će rasti i kada privreda izađe iz globalne recesije. „Nezaposlenost je najpotresnija od svih socijalnih beda", ali ipak, otkazi pljušte na sve strane više nego ikada od drugog svetskog rata do sada.

Prema jednom istraživanju neizvesnost u pogledu zadržavanja radnog mesta kreće se od 15-18% u razvijenim državama, a kod privreda u tranziciji između 20 i 25%, kod nerazvijenih i do 40%.

Razvijene zapadne države „uspevaju da održavaju inflaciju" na niskom nivou, ali je stopa nezaposlenosti izuzetno visoka i kreće se preko 10% (u nekim državama EU ova stopa se kreće između 15-27%, npr. Španija 27%, Grčka 26,9%, Irska, Italija 18-20%).

Inflacija i nezaposlenost u EU u novijem periodu razvoja najbolje ilustruju takve tendencije, njihovo često istosmerno kretanje , a u poslednjim godinama porast inflacije i veliki porast nezaposlenosti (indeks bede stalno raste).

Država iz budžeta , da bi smanjile socijalne tenzije, sve više izdvajaju za socijalne potrebe (nezaposlenost, zdravstveno, socijalno staranje, penzije) kao vrlo neelastične rashode.Otpor upravljačkih struktura , nosilaca kapitala daljim širenju javnih rashoda, posebno socijalnog karaktera , je sve veći u razvijenim privredama. Neosporno je da je slomljena socijalna poluga koja je donekle održavala socijalnu ravnotežu u kapitalizmu do danas.

Država, tržište i makroekonomska politika

Da li je u savremenoj privredi pogođenoj dubokom finansijskom, realnom i moralnom krizom potrebna državna intervencija u funkcionisanju privrednog mehanizma, tržišta i faktora razvoja? Da li država uopšte treba da se meša u „spontane" tržišne odnose? Da li da sprečava i onemogućava socijalne sukobe? Savremeno liberalno shvatanje države i tržišta, vidimo, zasniva se na uverenju da će tržište izvršiti najbolju alokaciju proizvodnih faktora osigurati rast i stabilnost.

Država treba sve manje da se meša u privredu. Međutim, klasični liberalizam čiste tržišne ekonomije , kako se to od nekih ekonomista i dalje zagovara, nikada nije funkcionisao u čistom obliku.

Novija shvatanja vezana za kejnzijansku i neokejnizjansku teoriju, traže stalno prisustvo državne intervencije na tržištu. Tržišni automatizam redovno „otkazuje" i vodi u krizu, depresiju, nestabilnost, tako da država mora da interveniše u otklanjanju tih neravnoteža. Tržište samo po sebi daje dovoljne informacije ili su krive ili potpuno zakasnele, a često i frizirane od vlasti,, tako da odluke subjekata na tržištu nisu uvek optimalne i ekonomski racionalne. Zbog toga državni intervencionizam postaje objektivno nužan. Istovremeno „industrija" propagande i dezinformacija i agresivno ponašanje u ponudi na tržištu - vodi iskrivljavanju odnosa na tržištima.

Radi se u osnovi o nizu programa koji čine sastavni deo intervencije države u privredi i finansijski sektor, bez čega privreda zasnovana na klasičnoj ekonomskoj teoriji i liberalnom tržištu ne bi našla izlaz iz krize, odnosno redovno bi ulazila u poznate periodične krize ili recesije u razvoju i gubitke u procedsu ekonomskog razvoja. Tržište ne može da vrši optimalnu alokaciju faktora razvoja, a time osigurava optimalan i uravnotežen ekonomski rast.

Disproporcije razvoju bi nastale kao neminovnost automatskog delovanja tržišta, dok bi mnoge strateške grane od vitalnog interesa za društvo i nacionalnu ekonomiju (zbog niže profitabilnosti ulaganja) zaostajale u razvoju. One nisu od interesa za privatni kapital. Država preuzima brigu da ih podrži određenim merama , instrumentima ili direktnim ulaganjima , jer su od vitalnog značaja za privredu u celini. Država „jednom rukom uzima" od onih koji imaju, a drugom daje kojima je potrebno, čime uravnotežava „socijalnu infrastrukturu" i podržava prioritetne pravce razvoja.

Državni intervencionizam u ekonomiji sadrži celi spektar mera i instrumenata za usmeravanje i podržavanje ekonomskog rasta i socijalne strategije. Država, između ostalog:

1) Planira ekonomski razvoj i osigurava optimalan uravnotežen rast i potrebnu strukturu za takav razvoj,

2) Usmerava investicije i pomaže određene prioritetne investicije, (posebno infrastrukturu, izvoznu privredu, poljoprivredu, energetiku, informacionu tehnologiju),

3) Štiti domaću proizvodnju putem raznih mera zaštitne (protekcionističke) ekonomske politike,

4) Odlučujuće deluje u politici obrazovanja, uz brigu o zaposlenosti. To nikada i nigde nije bila briga i interes privatnog kapitala, kao ni socijalni problem društva,

5) Stimuliše i usmerava tehnološki razvoj,

6) Država obezbeđuje funkcionisanje velikih sistema (transport, poljoprivreda, energetika, saobraćaj, izvoz, komunikacije)od vitalnog nacionalnog interesa,

7) Vodi razvojnu, stabilizacionu, finansijsku i spoljnotrgovinsku makroekonomsku politiku, posebno međunarodne ekonomske i finansijske aranžmane (priliv i odliv kapitala, ditektne investicije),

8) Primenjuje brojne mere u cilju regulacije investicija, kontrole i politike cena, fiskalnih i monetarnih podsticaja (kamatna stopa, devizni kurs, devizne rezerve, krediti banaka, primarna emisija, međunarodne obaveze, finansijsko tržište),

9) Država kontroliše i ograničava oligopolske i monopolske strukture,

10) Država kontroliše i usmerava formiranje novih firmi, ulaganja u nove investicije, a preko javnih preduzeća direktno interveniše u oblasti proizvodnje, uvoza , izvoza investicija, razvoja,

11) Država direktno utiče na transformaciju privredne strukture,

12) Vodi politiku spoljne zaduženosti i unutrašnjih dugova,

13) Vodi statistiku na nivou države.

Postoje i drugi segmenti privrednog i finansijskog sistema u kojima je prisutna „javna ruka".

Savremeni državni intervencionizam sa poznatim modelom „obnova, reforme, razvoj" u novoindustrijalizovanim privredama krajem devedesetih godina, potpuno oslonjen na neokejnzijansku teoriju, doprineo je brzom ekonomskom razvoju ovih privreda (J. Koreja, Tajvan, Singapur, Hong Kong, odnosno „pet tigrića"). To su tzv. novoindustrijalizovane zemlje. Model je nastojao da izgradi „vođeno"! i kontrolisano (a ne potpuno slobodno) tržište, a to znači socijalna i regulisana privreda (po uzoru na nemačko-japanski model kapitalizma). U ovim privredama država je vršila izbor i podsticala prioritetne industrijske sektore, kreirala i sprovodila odgovarajući (sebi podešenu) izvoznu, finansijsku, monetarnu, investicionu, stabilizacionu i tehnološku politiku. Režim spoljne trgovine , deviznih kurseva, korišćenja inostranih kredita bio je visoko kontrolisan i centralno vođen. Vođena je politika supstitucije uvoza i snažne stimulacije izvoza. Uvoz je strogo kontrolisan i vrlo selektivan, a devizna kontrola vrlo česta. Bankarski (nacionalno očuvan) sistem je putem kreditne i kamatne politike korišten kao glavna poluga državne stimulacije jednih i destimulacije drugih sektora u cilju restrukturisanja privrede.

Ovaj model je omogućio ovim privredama impozantnu dinamiku ekonomskog rasta (sve do 1998. godine). Pojedine novoindustrijalizovane zemlje su se vrlo brzo približile visoko razvijenim privredama. Proces globalizacije preko nametnute in nagle liberalizacije trgovinskih i finansijskih tokova, a zatim deregulacija, privatizacija, uz stabilizacioni program MMF, razorila je navedeni model, koji je omogućio ovakav visok privredni rast.

Model državnog intervencionizma tipa „obnova - reforme - razvoj" uvažava logiku tržišta, ali je država otklanjala nedostatke tržišta i birala prioritete, uz potrebnu zaštitu domaće privrede. Ona je intervenisala kada tržište nije moglo da osigura optimalnu alokaciju resursa, podsticala je izvozni sektor, selekcionirala uvoz, podsticala istraživanja i razvoj, obrazovanje , zapošljavanje i dr. Dakle, model je bio vrlo konzistentan i razvojno usmeren. Nažalost, isto tako i države EU su prihvatile tržišni fundamentalizam iz SAD , sa svim slabostima koje ovaj sistem nosi sa sobom.

Uzroci sadašnjih ekonomskih i finansijskih budžetskih kriza u gotovo svim državama u tranziciji se nalaze upravo u potpuno drugačijem konceptu makroekonomske politike:

1) Spoljnoekonomska liberalizacija i deregulacija finansijskog sistema (doktrina i ofanziva neoliberalizma i tržišnog fundamentalizma),

2) Odsustvo kontrole i nadzora centralnih banaka u pogledu zaduživanja u inostranstvu i kontrole nacionalnog bankarstva ,

3) Ogromni deficiti budžeta i kriza javnog finansiranja,

4) Nerealni, obično precenjeni, devizni kurs,

5) Velika zaduženost (unutrašnja i eksterna) i veliki dužnički teret,

6) Deficiti platnog bilansa i naglo otvorene ekonomije za razorno delovanje inostranog kapitala i nekontrolisanog uvoza,

7) Liberalizacija svih tržišta i proces kriminalizacije društva,

8) Dominantna uloga neoliberalizma u nametnutoj monetarnoj politici centralnih banaka,

9) Gubitak kredibiliteta države i institucija sistema (stvaranje partijskih država).

Grčka je najbolji primer kako se uz „pomoć" banaka i međunarodnog kapitala razara privreda, socijalni sistem, ubija razvoj i gomilaju spoljni dugovi koji guše privredu.

Klasične teorije spontanog razvoja, stalne ravnoteže i pune zaposlenosti, odnosno nepotrebnosti mešanja države u privredni život ponovo su oživele u obliku neoliberalizma i tržišnog automatizma (fundamentalizma). Velikom ekonomskom krizom (1929-33) srušen je mit i dogma o spontanitetu razvoja i punoj zaposlenosti, na čemu izraste sve razvijeniji državni intervencionizam kejnzijanskog tipa i kejnzijanski principi finansijske politike.

Državna intervencija u procesu razvoja i stabilizacione politike

Stalni rast državne intervencije najvećim delom se ostvaruje kroz rast javnog duga, subvencijama, vojnim narudžbinama, nacionalizacijom, održavanjem „nerentabilnih segmenata" sistema u podržavanju profita, kao i nizom drugih monetarnih, fiskalnih ekonomskih mera.

Sve razvijeniji spoljni javni dug koji često prelazi i visinu bruto domaćeg proizvoda, a i sve šira međunarodna povezanost u kretanju robe, rada i kapitala, dovode do prevazilaženja kejnzijanske teorije determinisanosti nacionalnog dohotka. Dopunjeni domaćim i međunarodnim dugom makroekonomski odnosi se iz osnova menjaju. Finansisjki tokovi se ne odvijaju više pod dominantnim delovanjem zakona vrednosti ili čisto tržišnih zakona , već manje ili više razvijenim javnim sektorom i monopolskom strukturom u savremenoj privredi. Taj sektor zahteva od 35-62% bruto domaćeg proizvoda , a uključujući i javni dug onda često i iznad visine bruto domaćeg proizvoda . Domaća ponuda i tražnja teško se mogu uravnotežiti, a tako i odnosi štednje i investicija. Radi se o danas o otvorenim i visokozavisnim privredama. Poznati odnosi S = I proširuju se eksternu ekonomiju S + M =I + X, a kod ukupne funkcije potrošnje Y + D = C + I + G + (X - M). Dakle, nacionalni dohotak uvećan za neto javni dug (posebno spoljni javni dug).

Državni rashodi i prihodi postaju funkcija fluktuisanja ekonomske aktivnosti. Fiskalni i monetarni egment sistema kao celina slede razvoj pojedinih ekonomskih aktivnosti i različite manifestacije proizvodnje, raspodele i potrošnje. Time i savremeni budžet i budžetska politika postaje gotovo osnovni osnovni instrument stabilizacione i socijalne politike. Fiskalna poltika se pretvara iz samo dopunskog , korektivnog faktora razvoja privrede i preraspodele dohodaka i bogatstva , a osnovno područje preko kojeg se deluje na ekspanziju i stabilnost privrede. Strategija globalne ekonomske politike brojnim intervencionim mehanizmina države (javni radovi, rashodi, nacionalizacija, državna participacija, porezi, izvoz i uvoz kapitala, kreditna politika, subvencije, dotacije, međudržavni krediti, nabavke države i stvaranje rezervi, carine, devizna politika i dr) uglavnom je orijentisana na otklanjanje danas najtežih problema nastalih iz nabujalih protivrečnosti savremenog kapitalizma (nezaposlenost, inflacija, depresivna stanja ciklusa , monetarna i finansijska kriza, kriza na berzama i teškoće u reprodukciji kapitala ukupnog i velikih stratešlih sistema posebno i dr).

Destrukcija „socijalne države"

Država je ušla u procesu dosadašnjeg razvoja u sve segmente privredno - finansijskog i socijalnog sistema. Ranijim preraspodelama u korist najamnina i plata kroz socijalnu funkciju i „državna blagostanja" i brigu za zaposlenost u sklopu „države blagostanja", budžetska politika je zahvatila veliki deo bruto domaćeg proizvoda i „reproduktivno"! ga koristila, čime je ugrozila samu osnovu kapitalizma - profit. Efikasnost privrede je opadala, kao i profitna masa i štednja, investicije su slabile , privreda sve češće ulazi „recesiju". Recesija ili dublja kriza postaju „normalno stanje i gotovo stalna pojava izlaska iz jedne i ulaskom u drugu krizu. Nastaje period „reganomike" i „tačerizma", novi konzervatizam u korist krupnog finansijskog kapitala, ali na štetu radnika i najamnina. Najamnine se obaraju , nezaposlenost naglo raste , država se potiskuje iz privrede , intervencija države slabi, socijalno raslojavanje društva je ogromno, dok jača uloga tržišta i ponude i tražnje. Nameće se masovno antietatistička retorika u model razvoja.

Dolazi u stvari do sprega države i kapitala i oligopola na nacionalnom i međunarodnom planu. Socijalna funkcija i izdaci države se smanjuju, a briga za nezaposlenost prepušta tržištu (uz smanjenje zaposlenosti u javnom sektoru) sve do „prirodne" stope nezaposlenosti. Sukob interesa rada, kapitala i države oko preraspodele nacionalnog dohotka je zaoštren do krajnjih granica - na štetu zaposlenih i nezaposlenih. Neoliberalizam i automatizam tržišta bez potrebne kontrole otvara neslućene mogućnosti novih preraspodela i „legalne" pljačke radnika. Rastući sukobi klasnih interesa sve više izbijaju na površinu kapitalističkog društva.

Tržište je u sistemu izgubilo, čak i po većini građanskih ekonomista (pre svega pod uticajem starih protivrečnosti savremenog kapitalističkog društva), sposobnost da automatski reguliše robnonovčane tokove, da je mesto verifikacije, vrednosti i mehanizam koordinacije aktivnosti.

Razvojem kapitalizma, odnosno s njegovim postepenim prelaskom u drugu i najnoviju fazu, u fazi monopolističlog kapitalizma ili imperijalizma, dolaze do punog izražaja sve protivrečnosti koji inače prate ovaj sistem proizvodnje i raspodele bruto domaćeg proizvoda i nacionalnog bogatstva. Sve češće dolazii do pojave kriza i depresija, do hiperprodukcije raznih vrsta robe, visoke inflacije, ogromnih deficita budžeta, visoke poreske presije, do zloupotreba „vlasnika svetskog novca"(dolara), do masovne nezaposlenosti, što prouzrokuje velike i gotovo nepremostive teškoće u procesu reprodukcije ukupnog društvenog kapitala.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane