Natrag

Francuska

Pogled na 2018. iz Pariza: od Jupiterovih afera, do masovnih pobuna

Prohujalo sa vihorom

Svaki novinar zna da izgradnja jednog mosta i nije neka važna vest, sve dok se most ne sruši. Na primer, u protekloj godini iz Đenove je stigla vest koja je hranila medije ceo avgust. Takav je to zanat. Ali, ni to nije sve. Katastrofa je tokom 2018. bilo na sve strane: ratnih i prirodnih, socijalnih i političkih. Puno pobuna i ubistava, proslava i komemoracija, sportskih medalje i pehara, a sve zapravo postoji samo ako nas mediji obaveste. Bez medija svet se svodi na komšiluk i rekla-kazala na radnom mestu. Pravi novinar ne izmišlja istinu, ali ima ih koji je prećute, ako tako vole sponzori. Gledajući iz toga ugla, ima se utisak da su se francuski mediji i ove godine revnosno pridržavali nepisanog zakona i čak ga malo i usavršili pa ga i nafiluju po potrebi. O svemu onome što se napisalo, kazalo i videlo u ovoj godini na francuskim medijima, izveštava Mile Urošević, naš stalni dopisnik iz Pariza.

Mile Urošević (dopisnik iz Pariza)

U godini koja je prohujala sa vihorom, beše svega i svačega, ali malo lepog i dobroga. Izuzetak su lopovi, prevaranti, kriminalci ili izdajnici. Njima sve ide od ruke, često leve, a završava se najčešće u desnom džepu. I svaka im je nova godina srećna i berićetna. Interesantno je i to da se u Francuskoj, inače veoma korumpiranoj i sve nepravednijoj sredini, bar sudeći po mišljenju 70% radnog plebsa u žutim dresovima, tokom protekle godine zbilo mnogo manje važnih događaja nego u ostalim delovima sveta ( ?!) Razlog je jednostavan: ono što mediji ne objave, što prećute zatvorenih očiju, to za narod i ne postoji. A, Francuzi puno toga kriju. Na primer, Bondstil je za većinu ljudi vrsta čelika ili nepostojeći grad iz ukrštenica, a nevažni su im i ostali kosovski problemi ili tamo neki uspesi stranih sportista, i slično. Sve su takve vesti u suprotnosti sa željama pa se i ne spominju, da im ne baksuziraju i ne prave zbrku. Gledajući TV "made in France", odmah se vidi da je politička linija informativnih redakcija čist nombrilizam u stilu: pričaj mi o meni, to me interesuje.

Zbog toga, u Francuskoj prolaze samo francuske vesti i poneka strana koja hvali Arapski, Američki ili EU svet, a rado prolaze i vesti koje pljuju po Rusiji, Mađarskoj, Poljskoj ili Austriji, kao i po svakoj onoj državi gde narod više voli sebe i svoje bližnje nego strance i migrante s kraja sveta. Na sreću, za one koji ne misle po ključu, postoji internet mreža u koju se upeca i malo drugačije mišljenje od politički korektnog i od usta do usta od mejla i od "Fejsbuka " preko "Tvitera" i "Jutuba" oboji celu Francusku u fluorescentno žuto.

U svakom slučaju, po mišljenju mnogih šefova redakcija i njihovih nadležnih ministarstava, raju mnogo više interesuje venčanje princa Harija i Megan Markl, seksualne avanture ili zlostavljanja u krugu poznatih, pa čak i smrtni slučajevi milionera, od Arete Frenklin ili Šarla Aznavura bitniji su nego tamo neki genocid u Jemenu, terorizam u Siriji, afera oko trgovine ljudskim organima, vojska Kosova ili prava uloga golfskih kraljevina u švercu oružja i direktnim pomaganjem islamizma i terorizma ID. Doduše, nađe se i na Zapadu poneka hrabra ili suluda čutura koja zalaje i iznese delo na videlo, napravi skandal, ali onda brzo izgubi vidljivost i nađe se ili na berzi rada ili na nekom odgovornom mestu, gde se buntovnički instikt pretvara u plodnu kooperaciju i saradnju.

U julu je bio dan pobede! Bar u Francuskoj, kada je nadigrala "Kroate" za zlatnu titulu Žila Rimea i donela pehar u Pariz, pravo Makronu u avliju palate. Pratili su Francuzi zimsku olimpijadu u Južnoj Koreji, pričalo se i kritikovalo oko izbora u Italiji i a pogotovo u Rusiji, gde su nepoželjni i opasni neprijatelji mondijalizma odneli pobede. Pratio se feljton o spašavanja dece iz potopljene pećine na Tajlandu, i hvalio na sva usta novi talas ženskih zahteva za malo više od ravnopravnosti. Cinkarenje za udvaranje itd. Tako je stiglo dugo toplo leto, sva zagađenja i zagrevanja planete, velike suše i mega požari od Kalifornije do Portugalije; i okoline. Kao i svake godine, već više od jednog stoleća Francuzi su prikazali svetu svoju omiljenu trku na dva točka i pedale, a odma potom je stigla afera Benala!

Na početku 2018. godine zvali su ga Jupiter, a onda je došlo leto, pa afera Benala i pad Makronovog bodigarda i žestokog pendrekaša amatera koji voli da bije demonstrante, onako besplatno, za svoju dušu. Par meseci kasnije, Jupitera su svake subote prozivali da podnese ostavku! Nikada nijedan predsednik nije tako naglo pao u tako duboku nemilost onih koji su ga izabrali. I sve zbog toga što je slagao i opelješio radne ljude, kao da se to ne radi vekovima i na svim delovima sveta. To mu dođe kao pravilo, a ne izuzetak. Makronizam je sistem koji je istoimeni nekrunisani kralj zaveo u Francuskoj po želji svojih sponzora, bar po ubeđenju onih kojima je dojadio toliko da ne žele više da ga vide. Ali njemu se ne daje fotelja i cela priča je u tome.

Svakom narodu, a pogotovo slobodoljubivom, brzo dojadi jedna arogantna i nepravedna politika, pa pobunjenike na kraju dovede do toga da moraju da gluvaraju po ciči zimi na kružnim tokovima širom države ili da krenu na Jelisejsku palatu na inicijativu samog Makrona, koji je letos lansirao poziv onima koji žele njegovu glavu: neka dođu da je potraže. Nije ni čudo da se zbog takvog nesporazuma ova 2018-ta godina završava na otvorenom prostoru, duž okićenih bulevara uz vatrometinu svega što gori i lomljavu izloga. I tako u Francuskoj zamalo prevrat, ali s obzirom na to da ni NATO, a ni ostali zapadni organizatori plišanih revolucija nisu stali iza žutih prsluka, to je pokušaj smene vlasti protestima propao. Za mnoge će ova epizoda francuske abortirane revolucije ostati kao simbol prohujale godine mada je bilo i drugih markantnih trenutaka.

Sve je počelo od cene benzina, a završava se zahtevom za ostavku glavnog krivca, ili bar za neki referendum, jer bez referenduma nema demokratije. S obzirom na to da je politički sistem svake demokratije autoritativan i reprezentativan (glasanjem se biraju narodni predstavnici), a ne participativan, gde se narod izjašnjave referendumima po važnim pitanjima, dođe ponekad vreme obračuna i svođenja računa na jedini mogući način, nasiljem.

Nije tačno da Francuska ne voli referendume. Evo, prošlog meseca je organizovala jedan lokalni u svojoj sunčanoj i niklom bogatoj pokrajini Novoj Kaledoniji, s one strane zemljine kugle. Na pitanje: Hoćete još malo sa nama da budete, bar dok ne završimo udarničko rudarenje po brdima i planinama, ili i želite da Nova Kaledonija postigne punu suverenitet i postane nezavisna? Većina je rekla "da, s vama", ali još samo ovog puta.

Ipak od svih dogodovština treba izdvojiti tri. Najpre pomenimo pedeset godišnjicu majske revolucije iz1968., koja se ovoga maja (i pored zalaganja sindikata i levičara), nije pretvorila u reprizu. Studentarija koja je '68. imala po 20 godina danas je penzionerska jedinica koja u žutim prslucima provodi dane na kružnim tokovima i naplatnim rampama. Tako je duh '68. oživeo sa pola godine zakašnjenja. Godina beše bogata i atentatima, ne samo po Aziji i Bliskom istoku. Bilo ih je i u Strazburu. Tragično i nerazumljivo je ubistvo nepoznatog prolaznika sa detetom u naručju. Ali ljudi su čudo, pa vide zaveru svuda, a pogotovo tamo gde tragedija pada ko kec na desetku vladajućoj klasi. Tako se tu i tamo po Francuskoj širila vest da je ovaj atentat deo jedne moguće zavere kako bi se zaplašili " žutaći" i onemogućile dalje manifestacije po velikim gradovima. Tenkovi i hiljade robokap-policajaca nije dovoljno da zaplaši one koji više vole slobodu i pravdu od golog života.

Bilo je i drugih komemoracija, od kojih je stogodišnjica od kraja Velikog rata svečano proslavljena, uz prisustvo poraženih Nemaca i nekih država koje nisu ni postojale u to vreme, ali imaju dobre veze sa organizatorima. Možda je to razlog da je i najviši gost (naš dvometraš) dobio mesto na pomoćnom sedištu ili magarećoj klupi, što je ostalo totalno neprimećeno u zemlji slobode ali je prouzrokovalo velike pripreme za neprijatan doček Makrona, kad bude došao u zemlju seljaka na brdovitom Balkanu. Plan je bio da se iz poznatog narodnog inata organizuje doček kakav nije video, uz sve slasti i počasti da se vidi šta Srbi umeju. Ipak, u ovu zaveru umešala se neka viša sila koja deli pravdu, te su Jupitera zatrpali kamenicama u njegovom skloništu i poseta je odložena na veliko zadovoljstvo širokih narodnih masa. Tako se umesto uspomena na plavu grobnicu ceremonija završila u žutom jeleku, jedinoj pametnoj odeći koju je francuska moda izbacila ove jeseni i zarazila celu planetu. Ako se traži simbol godine, onda je to baš ovo prsluče bez rukava i bez broja, uniseks iste veličine za sve pobunjenike širom sveta.

Sa pokretom žutih prsluka, francuski revolt protiv Jupitera je sa ekonomske prerastao u političku bunu na dahiju Jupitera i onda je spontani pokret počeo da se organizuje i da jede sam sebe. Neki žuti besposličari ili ambiciozni profiteri su počeli da sanjaju fotelju u skupštini ili bar stolicu savetnika i saradnika na državnim jaslama uz lepe plate. Ljudska priroda je takva, pogotovo kad je kriza. Nema samo ratnih profitera već i lisica među demonstrantima. Da nije, ne bi svet slavio više deda Mraza nego Hristovo rođenje. Ljudska priroda je čudo i Francuska nije izuzetak.

Za kraj smo odabrali dve vesti. Jedna dolazi iz Maroka, gde je 150 država potpisalo dokument koji liči na pakt sa đavolom, po rečima Marine Le Pen. Radi se o novim pravima migranata da se dosele i nasele gde im se dopada na principu: sve je to naše, a da im država sa svoje strane obezbedi uslove i priredi lep doček. Poslednja vest ove godina je neka vrste prognoze vremena za sve naredne godine, a dolazi iz Poljske sa samita COP 24: dišite na škrge, planeta jeste zatrovana, ali budimo pozitivni. To nije ništa u odnosu na zagrejanost, zagađenost i prenaseljenost koji tek dolaze. Ipak...nek je sa srećom u novoj 2019! Možda će biti bolja od ove koju smo nekako preživeli.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane