Natrag

Zadnja

Marinko Arsić Ivkov: zašto nas je tako teško pomiriti i ujediniti

Čekajući pomiritelja

Ako nam je verovati, svi smo siti međusobnih svađa i podela. Iako nam je najomiljenije geslo da nas jedino sloga spasava, bar u poslednja dva veka bolje nas je određivao stih „Dve se u meni pobiše sile...". Istorija svakog naroda, pa i naša, puna je paradoksa. Najveći paradoks u srpskoj istoriji vezan je upravo za pomirenje i slogu: od svih pomiritelja u poslednjih osam vekova priznajemo i slavimo samo jednog - Svetog Savu. U potonjih osamsto godina pomiritelj kao da nam nije bio potreban, konstatuje naš ugledni književnik i književni kritičar Marinko Arsić Ivkov u svom eseju o "nepomirljivoj" Srbiji.

Marinko Arsić Ivkov

Da ne znamo za sve naše podele, da nismo svedoci današnje nesloge i u narodu i među „elitom", možda bismo i mogli da spavamo mirno. I da zaboravimo one retke intelektualce-pomiritelje i njihove sudbine, čiji je nauk kratak i jasan: teško pomiriteljima!

Prvi među njima koji zaslužuje pomen je Jaša Prodanović, pisac, istoričar, političar, član Republikanske stranke. Nakon pobede komunista, od 1945. godine, kao opozicionar bio je čak ministar u vladi Josipa Broza i potpredsednik skupštine. Naivno je verovao da može da pomiri dve zavađene strane - komunističku i građansku opciju, one za diktaturu i one za demokratiju. Ishod Jašinog preduzeća svima je poznat. Njegova sudbina, manje je poznata. Komunisti nikad nisu prihvatili ni njega kao opozicionara i neistomišljenika, ni njegovu ideju pomirenja. Njegovi dojučerašnji istomišljenici, koje je zastupao u parlamentu, odrekli su ga se kao izdajnika, prodane duše, konvertita. Kad je 1948. umro, spevali su mu epitaf:

Ovde leži Jaša Prodan,

Kralju veran, Titu odan.

Značajno delo Jaše Prodanovića iz književne teorije (posebno narodne književnosti) i istorije srpskog naroda ostalo je skrajnuto i gotovo nepoznato današnjim čitaocima.

Vredan pažnje je njegov tekst o Nikoli Pašiću (objavljen u Srpskom književnom glasniku nedugo posle Pašićeve smrti), u kojem argumentovano skida oreol sa ovog neobrazovanog i nesposobnog političara i dovodi u sumnju mit o njegovim državničkim sposobnostima. (Nažalost, ni ovde ga niko nije poslušao, Pašić je i danas zvezda vodilja naših političara, bilo da su levičari ili desničari, totalitaristi ili demokrate.)

Zanimljivo je da je sudbinu sličnu Jašinoj u Francuskoj doživeo najčitaniji francuski pisac, autor Malog princa, Antoan de Sent-Egziperi. On je odmah nakon okupacije Francuske, na samom početku Drugog svetskog rata, kada se njegova zemlja, kao i Srbija, podelila na dva tabora - višijevce i degoliste, počeo da se zalaže za pomirenje i zajedničku borbu protiv Nemaca. Ali njegovu parolu „Svi smo mi Francuzi" nijedna strana nije prihvatila. De Gol je otišao čak toliko daleko da je u jednom govoru Sent-Egziperija proglasio izdajnikom i prijateljem Nemaca, iako je u to vreme autor Malog princa kao vazduhoplovni major i pilot-izviđač nosio uniformu vojske Slobodne Francuske, kojoj je budući francuski predsednik bio vrhovni komandant. General je čak zabranio prodaju Sent-Egziperijevih knjiga. Progoni su išli toliko daleko, da je Sent-Egziperi morao da traži zaštitu od Ajzenhauera i Ruzvelta.

Koliko je nezahvalna uloga pomiritelja najočiglednije se pokazalo nakon pogibije Sent-Egziperija. Kad je njegov avion jula 1944. zauvek nestao iznad Mediterana prilikom izviđačkog zadatka (uzrok pada aviona ni do danas nije utvrđen), degolisti su lansirali vest da je autor Malog princa prebegao u Viši, a višijevci da je Sent-Egziperi žrtva degolističke sabotaže. Pisac Žil Roa, takođe pilot Slobodne Francuske, s tugom je konstatovao: bio je pomiritelj, nije bio ni protiv Petena ni protiv De Gola, i baš zbog toga su ga obe strane smatrale svojim neprijateljem.

No Francuzi su Sent-Egziperiju bar posthumno sve oprostili i priznali svoju zabludu. Čak je i sujetni De Gol „reterirao" i pokušao da opravda svoje postupke prema piscu pomiritelju: „Razlog za to je što u meni postoje dva čoveka: čovek i general. Čovek je ponekad rad da nešto učini što general ne može, bar ne odmah."

Ali to je Francuska, i to je De Gol.

Pre Jaše Prodanovića, među Srbima je slično prošao i drugi Jaša pomiritelj.

Jaša Ignjatović je buntovne 1848. nastojao da stiša patriotske strasti na Majskoj skupštini u Sremskim Karlovcima i da saradnju i dogovor sa Mađarima pretpostavi revoluciji i krvoproliću. Od tada pa do kraja života zalagao se za politiku dogovoranja i pomirenja. I od tada pa do kraja života bio je obeležen i odbačen, i kao čovek i kao pisac. Jedan od najvećih srpskih romansijera 19. veka nikada neće dobiti mesto koje mu u književnosti i istoriji pripada, zahvaljujući upravo svom pacifističkom pristupu rešavanju „srpskog pitanja" u Vojvodini onog vremena.

Sudbina književnika i novinara Grigorija Božovića surovija je i od sudbine Jaše Prodanovića. On je u svojim pripovetkama iz Metohije pokušao da miri nešto što je još teže pomiriti - kamilavku i keče, pravoslavlje i islam, srpski i albanski narod. To je upravo i tema jedne od njegovih najlepših pripovedaka, „Čudni podvižnik". Ako se za umetnost može reći da spaja, zbližava i miri ljude, onda to Božovićeve pripovetke potvrđuju na očigledan način. Crnohumorno zvuče reči komunističkog pisca Đorđa Jovanovića da je Božović kao pripovedač nacionalista i šovinista. Za vreme masovnih likvidacija političkih neistomišljenika nakon oslobođenja Beograda, danas poznatih kao „divlja čišćenja", Vojni sud Komande grada Beograda početkom januara 1945. osudio je, bez suđenja, Grigorija Boživića na smrt streljanjem, gubitak građanske časti i konfiskovanje imovine.

Malo je poznato da je pesnik Rade Drainac 1941. godine na jugu Srbije pokušao da izmiri dva sukobljena srpska pokreta otpora: Pećančeve četnike i partizane. Mirotvorca ne samo da su odbili i jedni i drugi, nego je on morao da pobegne u Beograd (gde je 1943. godine umro). Iako su komunisti kasnije pokušali da ga prikažu kao svog pristalicu (postoje čak sumnje da su upravo iz tih razloga falsifikovali i njegov dnevnik), on, jedan od najautohtonijih srpskih pesnika i esejista, nikad nije dobio mesto koje mu pripada u srpskoj književnosti.

Dragiša Vasić je još jedan književnik koji je pokušao nemoguće - da, bar dok traje rat za oslobođenje, pomiri i ujedini dva protivstavljena srpska pokreta otpora: ravnogorski, pod komandom Draže Mihailovića i partizanski, pod rukovodstvom Komunističke partije i Tita.

Visoki komunistički funkcioner Miloš Minić u sećanjima tvrdi da mu je Dragiša Vasić 1941. godine, na pregovorima, kao član ravnogorskog pregovaračkog tima, obećao da neće doći do bratoubilačkog rata između partizana i četnika dok je on Dražin zamenik. (Vasić je s tog položaja vrlo brzo smenjen, ali je malo verovatno da bi mogao da ispuni obećanje, pošto je za saradnju potrebna dobra volja obe strane.)

Nikola Milovanović navodi da je Dražin pukovnik Dragoslav Pavlović, u vreme pregovora o saradnji između partizana i četnika, pripremao atentat na Tita (izvršilac je trebalo da bude kapetan Vučko Ignjatović), ali da su ga Draža i Dragiša Vasić sprečili u toj nameri i tako Titu spasli život.

Iako građanski orijentisan, Dragiša Vasić je kao advokat na tzv. vidovdanskom procesu 1922. godine bio jedan od branilaca Spasoja Stejića, optuženog za neuspeli atentat na regenta Aleksandra. Vasić je ubedio sud da KPJ ne stoji iza atentata. Na Krležinu molbu, zahvaljujući svom ugledu, Vasić se kod tadašnjeg predsednika vlade, generala Petra Živkovića, založio za puštanje iz zatvora bivšeg sekretara CK KPJ Đuke Cvijetića, koji je i oslobođen 1931. godine.

Prema komunističkom publicisti Vladimiru Dedijeru, Dragiša Vasić je 1941. godine bio među zaverenicima koji su pripremali puč protiv kneza Pavla. Dedijer tvrdi da je Vasić u to vreme održavao veze sa sovjetskom obaveštajnom službom i sovjetskom ambasadom, ali do danas nije obelodanjen nijedan dokumenat koji bi potkrepio tu tvrdnju.

Za vreme Drugog svetskog rata Vasićeva porodica je bila zatočena u banjičkom logoru.

Pisac Crvenih magli nestao je u proleće 1945. prilikom povlačenja dela Dražine vojske na zapad. Prema jednoj verziji, njega su zajedno sa Đurišićem i nekoliko članova pregovaračkog tima na prevaru, za vreme pregovora u Staroj Gradiški, ustaše zarobile i potom likvidirale u Jasenovcu. Prema drugoj verziji, on se našao u banjalučkom zatvoru kao partizanski zatočenik, gde je streljan bez suđenja, po nečijoj hitnoj naredbi.

Kao pisac potpuno je prećutkivan sve do sloma komunizma, mada je i danas potpuno marginalizovan i gotovo nepoznat, iako spada u najznačajnije srpske prozne pisce prve polovine 20. veka. Ni Tito, ni komunisti, pa čak ni njihovi današnji sledbenici, nisu našli za shodno da bar rehabilituju i vrate u književnost pisca koji je, iako njihov politički protivnik, toliko učinio za njih. Nisu to učinili ni „antikomunisti", dok su u Srbiji bar izvesno vreme imali vlast posle 2000. godine.

Koliko li je u Srbiji tek bilo „bezimenih" pomiritelja, običnih ljudi koji su u pomirenju videli jedini razuman i civilizovan put ka demokratizaciji i napretku Srbije.

Pomenuću sudbinu jednog od njih, Svetozara Stojanovića Buđića, predsednika opštine Vlasotince u vreme oslobođenja grada septembra 1944. godine. Vlasotince su oslobodili četnici, ali su potom jake partizanske snage napale grad. Predsednik opštine je sa grupom uglednih građana obelodanio „Apel građanima Vlasotinca da se obustavi bratoubilački rat", u kojem je predloženo da se sporovi između zavađenih strana reše posle rata, uz arbitražu saveznika. Kad su partizani zauzeli grad, među prvima streljali su predsednika koji se založio za nacionalno pomirenje.

Svi oni su pokušali nemoguće - da nas pomire i ujedine. I svi su doživeli tužnu sudbinu.

Teško pomiriteljima.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane