Natrag

Postdemokratija

Vreme je za revoluciju

2019-ta, mogla bi biti prelomna godina, poput 19-te prošlog veka. Nekoliko revolucionarnih događaja te godine odredilo je sudbinu sveta koji se danas ponovo nalazi na prekretnici. Versajskim mirom formalno je završen prvi Veliki rat, ali odmah se počelo raditi na drugom. Tako je u Nemačkoj krvavo ugušen revolucionarni Januarski ustanak, čime je otvoren put fašizmu. U Indiji su Britanci masovno masakrirali Gandijeve pristalice za nezavisnost. A Američki Kongres je uveo prohibiciju alkohola, što je dovelo do prvih milionera koji su onda nametnuli novo pravilo kapitalizma da se za prvi milion ne pita. Svet bi danas drugačije izgledao da se tad zaista krenulo putem mira i istinske demokratije. Korporativni fašizam i kolonijalizam koji danas živimo, traži nove revolucije. Protesti kao u Francuskoj, pa ni promene kao u Grčkoj, očigledno ne daju prave rezultate. U Srbiji je revolucija započeta još dvehiljadite, ali nije realizovana posle 5.oktobra. Vreme je da se nastavi i konačno sprovede, poručuje kolumnista Magazina Tabloid Miodrag Mile Isakov, bivši podpredsednik u Đinđićevoj Vladi i amabasador Srbije u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Najpre, da se podsetimo šta je revolucija. Sama reč znači preokret, a u Vikipediji se može naći najkraća definicija koja kaže da je revolucija radikalna promena društvenih odnosa, što u političkom smislu podrazumeva korenite promene društvenog uređenja.

Najznačajnije i najpoznatije svetske revolucije su svakako ona Francuska (1789-99) i Oktobarska revolucija u Rusiji 1917. Prva, liberalna, koja se smatra najznačajnijom prekretnicom u istoriji zapadne civilizacije na putu ka demokratiji kakvu danas poznajemo, druga, komunistička, koja je sa sasvim suprotnim idealima zapalila pola planete u dvadesetom veku. Kod nas je socijalistička revolucija bila utopljena u narodno oslobodilačku borbu, pa je tako uniformisana realizovana posle njega. Nakon nekoliko decenija civilizovanja, vratila se dogmatizmu i ratovima pa je bila neophodna nova građanska revolucija da bi Srbija ušla u dvadeset i prvi vek kao sav normalan svet. Takva revolucija započeta je dvehiljadite godine, ali nije nastavljena posle istorijskog petog oktobra. Zbog izdaje revolucionarnih ciljeva došlo je do vraćanja točka istorije unazad, tako da su ponovo nephodni revolucionarna enrgija i sredstva.

Sve političke revolucije, najčešće su obeležene nasiljem jer u nastojanju da uvedu novi socijalni poredak nailaze na žestok otpor starih struktura, koje treba razmontirati. Ako uspeju, velike promene u strukturama obično rezultiraju novim institucionalnim nasiljem, koje ne retko prate čistke. Ako se to ne uradi do kraja revolucije po pravilu propadaju, a kontra mere koje uslede još su gore. Srbija upravo to preživljava, kontrarevoluciju koja osvetnički uništava sve započeto promenama, pa bi primeri iz 1919, mogli biti i poučni.

U godini u kojoj je na Versajskoj mirovnoj konferenciji potpisan sporazum kojim je formalno završen Prvi svetski rat, a 32 države prihvatile pakt o osnivanju Lige Naroda, dogodilo se nekoliko kontrarevolucionarnih prevrata koji će najaviti sasvim drugačiju sudbinu sveta od proklamovane. U Nemačkoj, koja tek što je postala Republika, surovo su likvidirane vođe levičarskog ustanka Roza Luksemburg i Karl Libkneht, u Meksiku je streljan revolucionar Emilio Zapata, a u Mađarskoj je, obrnuto, pod vođstvom komuniste Bele Kuna, oborena vlada i proglašena Mađarska Socijalistička Republika. Međutim, ta je Republika trajala samo 16 dana, posle čega na vlast dolazi zloglasni Horti. Valjda poučen tim iskustvima, Benito Musolini je negde u isto vreme napustio Socijalističku partiju Italije i osnovao fašističku stranku pod nazivom "Borbeni odredi". Ono što je usledilo je već dobro poznato poglavlje istorije sa najvećim zločinima od kad je sveta i veka.

Za aktuelne prilike u Srbiji, koju Vučić uporno ubeđuje da treba da se u svemu ugleda na Nemačku, posebno su zanimljivi dogadjaji u Vajmarskoj Republici pri njenom nastajanju, te 1919.godine. Naime, četvrtog januara u Berlinu je počeo ustanak koji je krvavo okončan već 15.januara, pa se taj datum označava kao kraj kratkotrajne nemačke revolucije. Ta se januarska pobuna naroda često naziva i Spartakistički ustanak, po levičarskoj stranci "Spartakistička Liga", čija je liderka Roza Luksemburg ubijena tom prilikom. Taj naziv pogrešno implicira da je ustanak planirala i predvodila Liga, mada je sve počelo spontanim sveopštim štrajkom i protestima građana, kojima su se "Spartakistička Liga" i Komunistička partija Nemačke samo priključile. Dakle, te stranke nisu organizovale taj "Januarski ustanak", ali su njihovi lideri Roza Luksemburg i Karl Lbkneht, bili uhapšeni, mučeni i likvidirani. Odmah posle toga, jedanaestog februara, Fridrih Ebert, koji je rukovodio obračunom sa pobunjenicima, izabran je za prvog predsednika Nemačke, a tek krajem jula Vajmarska Skupština je usvojila Vajmarski Ustav, kojim je ukinuta carevina i uspostavljena Republika. Ne možemo znati šta bi bilo da je ta najkrać revolucija uspela, ali znajući šta je tome usledilo, znamo da nije moglo biti gore. Istina, ni ona Sovjetska, koja je dve godine ranije uspela, ne nudi bajne uspomene, ali joj se bar mora priznati da je odlučujuće doprinela slamanju kičme fašizma, nastalog upravo na zgarištu neuspelog Januarskog ustanka.

Što se nas danas tiče, mnogo je polemika o tome da li se 5.oktobra u Srbiji dogodila revolucija ili nije. Vučićeva vlast i njeni analitičari tvrde da je to bio puč, što nikako ne može biti jer puč ne traži promenu sistema, samo promenu vođe. Peti oktobar je ipak imao sve karakteristike revolucije, jer je zajedno sa smenom režima zahtevao i temeljnu promenu društvenog uređenja koji je, uz male kozmetičke prepravke, zapravo predstavljao kontinuitet jednopartijskog sistema u kojem vlast izabrana na nedemokratskim izborima, kontroliše sve, od privrede i medija, do pravosuđa i kulture. Nažalost, do potpunog preokreta nije došlo, zbog čega i danas imamo sličnu situaciju.

Ljudi koji su revolucionarnim sredstvima preuzeli vlast, nedorasli istorijskom trenutku, vrlo brzo su se uklopili u postojeći sistem i zbog ličnih interesa odustali od revolucionarnih ciljeva. Sticajem okolnosti stekli su ogromnu i skoro ničim ograničenu moć, a snjom i bezbroj mogućnosti da je upotrebe ili zloupotrebe, dobro iskoriste ili upopraste. Naime, zajedno sa prethodnim režimom bili su suspendovani i Ustav i svi njegovi zakoni, pa su u tom pravnom vakumu podlegli izazovima privilegija u procesima tranzicije i privatizacije, koji su u tim uslovima bili idealni za korupciju i svaku vrstu zloupotreba. To je bio početak kontrarevolucije, čiji su Vučić i Dačić, odnosno prerušeni Radikali i Socijalisti, samo prirodna posledica. Tako nam se vratila diktatura sa usavršenim metodama pljačke i porobljavanja, uz devastaciju svih institucija sistema i svih demokratskih i kulturnih vrednosti.

Stoga se, prirodno, nastavak revolucije koja je samo započeta dvehiljadite, nameće kao jedino rešenje. Samo revolucionarni ciljevi mogu pokrenuti mase, a ova sadašnja crveno-crna koalicija, baš kao i ona prethodna, može biti najurena samo revolucionarnim metodama i sredstvima.

Sve masovniji građanski protesti u Beogradu, bez političkih partija, mogli bi biti inicijalna kapisla ali nisu dovoljni za nastavak revolucije. Pre bi se moglo reći da je to samo novi početak procesa koji bi mogao voditi u tom pravcu. Činjenica da režim za proteste koje nisu pokrenule opozione partije, ipak najviše optužuje opozicione lidere, satanizuje ih i žigoše najtežim optužbama, podseća na Januarski ustanak u Berlinu 1919. Valjda se neće sve tako i završiti, mada je fašizacija očigledna. Borko Stefanović umalo nije prošao kao Roza Luksemburg.

Ubrzanju prelomnih događaja u Srbiji svakako će doprineti činjenica da je i svet na prekretnici. Najpre, preti mu nova ekonomska kriza, za koju neki znalci tvrde da bi mogla biti mnogo gora od poslednje iz 2008.godine. A velike ekonomske krize uvek kroz istoriju su izazivale i velike tektonske poremećaje u svetu. Uz to, nepredvidivi američki predsednik, Donald Tramp, neprestano proizvodi nove krize, od one sa Kinom, preko Rusije i Irana, do Meksika, sa nesagledivim posledicama. Evropska unija je već duže vreme u krizi, zbog čega gubi kontrolu i uticaj, a ove godine joj predstoje izbori koji mogu da je sasvim izbace iz igre, što bi za Balkan i Srbiju značilo novu neizvesnost i još jaču izloženost pritiscima sa raznih drugih strana.

Paralizu Evropske unije, svakako će pokušati da iskoriste i Rusija i Turska, tradicionalno zainteresovane za ovo područje, ali ipak najviše treba da zabrine galantna ponuda američkog kauboja brzog na obaraču, da on bude pokrovitelj sporazuma između Srbije i Kosova. Razrešenje kosovskog čvora koje bi on na brzinu presekao mačem, a koje bi dvojac Vučić - Tači, morao da prihvate, umesto za pomirenje, pre bi bilo povod za sukobe između dve nacije ali i unutar njih.

Sa druge strane, međutim, svetska kriza koja će svakako preokupirati sile koje bi se inače u dokolici ponovo rado poigrale našim sudbinama, može biti i prilika da sami nešto učinimo za sebe. Da ne upotrebim već otrcanu frazu, da uzmemo svoju sudbinu u svoje ruke. Makar na unutrašnjem planu. Vreme je za preokret.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane