Natrag

Feljton

Usponi i padovi Ivana Ivanovića: autoportret poslednjeg srpskog književnika - disidenta (7)

Nepoželjan u društvu, poželjan za raspravu

U svim režimima nepodoban, ugledni srpski književnik, Ivan Ivanović, pisac kultnog disidentskog dela "Crveni kralj" (i još petnaest romana!), sumirajući rezultate epohe u kojoj je stvarao, došao je do zaključka da je, kao Hemingvejev ribar, svoj ulov dovukao do obale, ali da je njegova lovina oglodana do kosti. Šta se stvarno dešavalo sa romanima Ivana Ivanovića, tokom trajanja socijalističke Jugoslavije i nakon njenog pada i kako su ga (ne)vešto zaobilazili, kad god bi se smenjivali razni režimi? Komunistima je smetalo što mu je otac, Boža Ivanović, bio komandant topličkih ravnogoraca, "demokratskim vlastima" je smetao što je naklonjen tradicionalnoj Srbiji i njenim vrednostima, a novim desničarima je smetao zbog toga što im se nije pridružio i što ima kritički stav prema svakoj nadri-ideologiji. O svemu tome, piše u eseju "Usponi i padovi Ivana Ivanovića", koji Magazin Tabloid objavljuje u nekoliko nastavaka

Ivan Ivanović

Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Jovica Trkulja javlja se kao treći moj biograf u ovom nizu. Njegova knjiga „Uspon i pad Ivana Ivanovića" (Anatomija progona jednog pisca), objavljena 2014. godine, znatno je produbila pristup mojoj literaturi i pokušala da je spasi od komunističkog nipodaštavanja. Jovica Trkulja je bio jedan od retkih autora koji su na ono Hikmetovo pitanje odgovorili pozitivno: Ivan Ivanović je postojao, bio je pozitivna činjenica!

Kako je došlo do pisanja ove knjige? Pred pad komunizma (vreme Slobodana Miloševića) postala su aktuelna ljudska prava u Jugoslaviji. Mnogi autori pišu knjige o progonima i stradanjima ljudi u Titovoj državi. N na tu temu nastaje značajna literatura (Borislav Pekić, Antonije Isaković, Dragoslav Mihailović...) Pekić objavljuje snažnu memoarsku knjigu „Godine koje su mi pojeli skakavci" o svojim stradanjima u komunističkom režimu; Mihailović u velikom proznom zamahu oživljava Goli otok. Isaković je tu naslabiji, on se kao i Dobrica Ćosić preumio, pa njegov doživljaj Golog otoka nije autentičan, više je knjiški. Javljaju se značajne teorijske knjige, hronike progona u Titovoj Jugoslaviji. Naročito je impresivna trotomna knjiga advokata Srđe Popovića „Poslednja instanca", za koju se može reći da je enciklopedija sudskih stradanja u Srbiji. (Srđa Popović je bio disidentski advokat, branio je na sudu gotovo sve disidente koji su došli pod udar komunističkog režima, zbog čega je bio i sam osuđen.) Veoma je značajna knjiga Marinka Arsića Ivkova, „Krivična estetika", kojom sam se već bavio, da ovde to ne ponavljam.

O žrtvama titoističkog režima pišu novinari (Marko Lopušina), advokati (Rajko Danilović), politikolozi (Želimir Kešetović) itd. Toj grupi se priključio i Jovica Trkulja sa nekoliko monografija o stradanju profesora Pravnog fakulteta (Mihailo Đurić, Stevan Đorđeviđ), slikara (Radivoje Berbakov),profesora gimnazije (Boža Todorović). Imam utisak da mu je prosto trebala mnografija o jednom piscu, izbor je pao na mene.

Ljudska prava postaju kako istorijsko, tako i pravno pitanje. Grupa profesora Pravnog fakulteta, koju je Miloševićev dekan Oliver Antić oterao sa fakulteta, formira Centar za unapređivanje pravnih studija (CUPS) i osniva privatni unuverzitet, za koje projekte dobija značajnu finansijsku potporu od Evropske unije. Među njima je Jovica Trkulja koji piše knjige o žrtvama komunizma. Ali najupućeniji u ovaj problem je Dragoljub Todorović, u međuvremenu promovisan u advokata Fonda za humanitarno pravo. Pravi mali Larus! Bio sam prisutan kad je u kafani Todorović izdiktirao Trkulji autore kojima treba da se bavi, što je Jovica zapisao na salveti. (Kao u Jalti!)

Jedna od prvih knjiga u tom opusu bila je knjiga o meni, „Slučaj Crveni kralj", 2005. godine. Knjigu su priredili (bar tako su napisali) Dragoljub Todorović i Jovica Trkulja. U stvari, Todorović je napisao predgovor Izgon Ivana Ivanovića, a Trkulja je odabrao priloge. Advokat je tekst najpre objavio u Republici koju je uređivao Nebojša Popov. Izgleda da je ovaj tekst značajan, ko god je pisao kasnije o meni koristio ga je i citirao. Profesoru sam posao olakšao i ja, jer sam mu ustupio dve sveske velikog formata sa napisima o meni, koje sam počeo da skupljam još u Kuršumliji. Mislim da je napravljena dobra knjiga, razume se da sam bio veoma zadovoljan njome.

Ali nisam bio zadovoljan nečim drugim. Pošto je sredstva za objavljivanje knjige dala Evropa, projekat je sadržavao pored štampanja i promociju knjige, jer se u Evropi tako to radi. (Ne znam kako stoji s autorskim honorarom, ja do CUPS-a nisam dobio ništa.) I - izdavač je organizovao niz promocija knjige širom Srbije (bar desetak), ali bez mene! Cupsovci su gostovali u više gradova, govorili o svojim knjigama, a moju besplatno delili prisutnima i bibliotekama koje su ih pozivale. Tako je za kratko vreme otišlao svih 500 primeraka, a mene nigde nije bilo kao da ja nisam junak te knjige.

Kasnije je nastala potreba da se „Slučaj Crveni kralj" obnovi. Kako advokat nije hteo da odgovori na više Trkuljinih poziva, Jovica je odlučio da sam uradi knjigu. U stvari, da napiše novi predgovor (materijali su isti, samo su dopunjeni daljim razvojem događaja), a da eliminiše Todorovićev tekst. Postojala je još jedna razlika: dok je prva knjiga finansirana sredstvima iz evropskih fondova, novu knjigu je Jovica Trkulja bio prinuđen sam da finansira, jer je nije prihvatio Službeni glasnik u kojem je on decenijama bio urednik. „Uspon i pad Ivana Ivanovića" objavljen je u zajedničkom izdanju još uvek postojećeg CUPS-a i Dosije studija (štampar), isključivo sredstima Jovice Trkulje, 2014. godine, u tiražu od 300 primeraka. Mislim da se Jovica odlučio na ovaj posao jer mu se knjiga savršeno uklapala u zavidan ciklus monografija koje je napisao o progonu intelektualaca u Srbiji.

Kad je Trkulja počeo da radi na knjizi, ponovo mi se obratio za pomoć. Međutim, odmah smo se razišli oko koncepcije knjige: ja sam smatrao da Jovica Trkulja treba da se bavi pravnim aspektom mog slučaja, a Marinko Arsić Ivkov književnim. Tako ja ne bih bio prikazan samo kao žrtva komunističkog progona, nego i kao pisac koji je dao „značajan doprinos srpskoj književnosti". (Iz tekstova koje je Marinko ranije objavio o meni to proizlazi.) Trkulja je to odbacio, hteo je u celosti svoju knjigu. Sve što sam mogao da uradim to je da mu ustupim svoj autobiografski rukopis, „Epitaf za jeretika", koji sam pisao za jednog drugog autora, profesora književnosti Nikolu Cvetkovića (taj projekt je ostao nerealizovan). U tom tekstu sam obimno obradio kako svoju životnu tako i književnu biografiju, pa je Trkulja, uz još neke moje objavljene knjige, mogao da napravi portret umetnika u starosti. (Ja se više nisam mešao u njegov rad, jedino sam pravio neke ispravke u tekstu koji mi je slao mejlom, koje on nije uvažio.)

Trkuljina knjiga je sveobuhvatna i ja mogu njome da budem zadovoljan. U stvari, on je uradio ono što je onaj Leskovčanin primetio, opisao je sve moje uspone i padove do 2014, pa je tačno da naslov nije adekvatan. Posebno je značajno da je istakao ulogu komunističke države u mom književnom putu. Trkulja je uradio ono što je mogao: pažljivo je izučio literaturu o meni, posebno književnu kritiku; opšti književni sud o mom delu izvukao je iz kritike; proučio je moju biografiju i povezao je sa književnim delom; ukazao ne moje mesto u srpskoj književnosti i na prepreke koje su mi stajale na putu. Ipak, kao i u slučaju M.A.Ivkova, moram da ukažem na neka moja neslaganja sa Trkuljinim stavovima.

U uvodnom delu knjige, u prvoj glavi Zašto i čemu knjiga o progonu Ivana Ivanović, Trkulja ovako definiše moj status srpskog pisca: „Na početku svog književnog puta, Ivanović je sudski osuđen i ostrakovan. Našao se u poziciji „najnepotrebnijeg čoveka Srbije" (Bora Stanković), koji vojuje prkosnim radom „sam protiv svih" (Rade Drainac)". Ovo je dobra dijagnoza, jedino što je prvi deo citata pogrešan. (Bora je svoju nenapisanu autobiografiju započeo I evo moje, najgoreg i najpokvarenijeg književnika,istorije, a započeo ju je u časovima očaja, kad je bio napadan sa svih strana i bio u poziciji progonjenog pisca.

Mislim da je problem u tome što se Trkulja služio deduktivnom metodom, dakle, od opšteg stanja u Srpskom narodu u njegovoj novijoj istoriji (ostrakizam kao oruđe srpske političke elite za odstranjivanje jeretika) došao je do mog slučaja. Time je istakao moj politički problem, ali me je unizio kao pisca. „Uporedo sa tom opštom pričom, odvija se i individualna priča o jednom talentovanom piscu, koji dolazi u sukob sa svojom sredinom, gubi posao, dospeva pred sud, koji ga osuđuje i izopštava iz javnog života." Istina, priznaje da sam talentovan, ali slučaj stavlja ispred dela. To ja nikako nisam hteo.

U svojoj dedukciji Trkulja kreće od Miloša Obrenovića pa ide do naših dana, da bi pokazao da je ostrakizam ukorenjen u srpskom biću, a da se u komunizmu i postkomunizmu samo pojačao, budući da su ovi sistemi proizišli iz nasilja. To nasilje, istina, nije srpski pronalazak, ali se u Srbiji inkarniralo. „Jer od ustaničkih dana (misli se na vreme Prvog srpskog ustanka) do danas, u Srbiji je na delu progon autonomnih, kritičkih intelektualaca u različitim oblicima kulturnog i političkog života. Uzroci tog ostrakizma su u negativnom odnosu vlasti prema intelektualcima i činjenici da je u viševekovnom robovanju pod tuđinskom vlašću uništena duhovna aristokratija srpskog naroda, tako da je u narodu zatrta svest o značaju i vrednosti intelektualne elite." (...) „U takvom istorijskom kontekstu, za razliku od drugih evropskih naroda koji imaju samosvest o značaju i vrednosti svoje duhovne elite, srpski narod, nažalost, u svojoj tegobnoj povesti tu svest nije uspeo da stekne. Otuda nije slučajno što u njegovom jeziku termini „filozofirati" i slične reči iz intelektualnog rečnika imaju pejorativno značenje."

Postavlja se pitanje ko je stvarao vrhunsku književnost (umetnost): da li elita ili ljudi iz naroda? U vremenu od kojeg je pošao Trkulja srpsku književnost su stvorili više samouci nego školarci. Vrh srpske književnosti, narodnu epiku, ispevali su hajduci, prosjaci, pijanice, slepci... (Starac Milija, Tešan Podrugović, Filip Višnjić...) U drugoj polovini Devetnaestog veka vlast je poslala mnoge đake na školovanje u Evropu (tzv. parizlije), oni su po povratku u zemlju postali državnici, profesori univerziteta, urednici časopisa... ali primarnu književnost su stvorili učenici naše Velike škole (Stevan Sremac, Radoje Domanović, Borisav Stanković), kao i lekari (Laza Lazarević), geometri (Milovan Glišić), propali studenti (Vojislav Ilić)... Parizlije su doneli Evropu u Srbiju, ali je samouk Vuk Karadžić izneo Srbiju u Evropu. (Miloš Obrenović je bio nepismen srpski vladar, apsolutista, proganjao je i ubijao svoje političke protivnike, nije trpeo školovane ljude, pa je pod njegov udar u jednom periodu došao i Vuk Karadžić. Ali treba reći da je isti vladalac obilno pomagao samoukog književnika da preokrene srpsku pismenost i književnost i učini je evropskom.) Iz knjige „Suđenja srpskim piscima" Dragoljuba Vlatkovića vidi se da su kazne piscima bile ili veoma blage ili abolirajuće. (Nušić je osuđen na dve godine robije zbog uvrede vladaoca, ali u zatvoru je proveo mesec dana.)

Progona intelektualaca je bilo i u Kraljevini Jugoslaviji, ali Trkulja preko toga prelazi; ne navodi zabrane knjiga, osudu pisaca... Interesantno, ali ništa nije rekao o jednom suđenju u Kikindi, kad je pred sud izveden Jovan Popović, priređivač mlade srpske socijalne lirike (1928. godine ?). Knjiga je zabranjena, a autor je osuđen (ne znam kako). I jedna Drainčeva knjiga, poema „Ulis", je bila zabranjena od strane cenzure.

U stvari, Jovica Trkulja je napisao uopšteni uvodnik o zabranama i represijama u komunističkoj Jugoslaviji. Tu je napravio klasifikaciju i naveo slučajeve. Avaj, dosta proizvoljno. On je to poglavlje preuzeo od publicista Marka Lopušine („Crna knjiga: Cenzura u Jugoslaviji 1945-1991") i Želimira Kešetovića („Cenzura u Srbiji"), što uredno navodi. Stvar je u tome što su ovi autori posao obavili aljkavo i nekritički; jednostavno su popisali slučajeve. Tako, u rubrici Zabranjene knjige navode niz knjiga koje nisu bile zabranjene nego samo napadane. Na prvo mesto stavljaju Jeretičku priču Branka Ćopića, ali to nije knjiga, priča je objavljena u Književnim novinama 1950. godine, napao ju je lično Josip Broz Tito, ali novine nisu sudski zabranjene. Obe knjige pripovedaka Živojina Pavlovića, „Krivudava reka" i „Cigansko groblje" su kritikovane, ali ni tu nije bilo sudske zabrane. (Sudski je zabranjen njegov Dnevnik iz 1968. godine „Ispljuvak pun krvi".) Trkulja nekritički preuzima ove proizvoljne spiskove i navodi ih na više strana, čime izlazi iz naučnih okvira a svoju knjigu čini dosadnom za čitanje.

Trkulja svoju sistematizaciju progona intelektualaca u komunizmu započinje stavkom o progonu narodnih neprijatelja a završava je Slučajem pisca Ivana Ivanovića. U čemu je tu problem? Ako je progon intelektualaca svojstven srpskom nacionalnom biću i komunizmu kao svetskom poretku, kao i jugoslovenskoj praksi, onda moj progon nema nikakav značaj, gotovo da je prirodna pojava. Samo jedna fus nota! Ali za fus notu se ne piše knjiga od 460 stranica velikog formata! Dragoljub Todorović je postupio suprotno, individualizovao je moj slučaj, pa je na 12 stranica više rekao nego Jovica Trkulja na 460!

Tek u poslednjoj stavci Prve glave Trkulja je došao do teme kojom se u naslovu knjige bavi: progon jednog pisca. (U knjizi o slikaru Radivoju Berbakovu je obrnuto, Trkulja induktivno, polazeći od ličnosti slikara, dolazi do opštih zaključaka o stradanju ljudi u komunizmu, zato je ta knjiga kudikamo bolja od ove o meni.) I šta tu kaže? Opet uz mnogo citata, tačno uočava da je moj slučaj bio političke a ne pravne prirode. „Dodatni motiv zabrane u ovom slučaju poticao je od želje da se onemogući jedna tada nova pojava - nezavisno izdavaštvo, kao i činjenica da je Ivan Ivanović sin četničkog oficira." Nisu postojali četnički oficiri: moj otac kapetan/major Boža Ivanović iz Žitnog Potoka bio je generalštabni oficir Jugoslovesnske vojske u otadžbini. Legitimni a ne gerilski oficir, kakvi su bili partizanski komandanti na čelu sa maršalom.

Iako tačno navodi presudu Vrhovnog suda Srbije od 14. februara 1975. godine, u kojoj se kaže da se presuda Okružnog suda u Prokuplju iz 1974. godine preinačava u oslobađajuću, Trkulja na istoj stranici kaže da sam ja uslovno osuđen. Naravno, to je velika razlika, ja jednostavno nisam osuđen. Isto tako kaže da sam ja u 38. godini otišao u invalidsku penziju. Netačno, dobio sam tu penziju 1981. godine, što znači da sam bio u 45. godini života. Ne razumem kako jedan pravnik može da pravi takve greške? (Književniku se ne bi zamerilo!) Problem je u tome što neki budući istraživač (ako ga bude!) može da usvoji ove pogrešne podatke.

Šteta, Trkuljin zaključak o slučaju je tačan i precizan, da ga navedem: „Na taj način je jedan mladi intelektualac koji je tek učinio prve korake u književnosti, koji je stvorio prva dela dostojna pažnje i poštovanja, doživeo na samom startu političku diskvalifikaciju i sudsku osudu. Njemu su pri prvom velikom uzletu slomljena krila. Postojala je opasnost da se jedan književni talenat ugasi na samom početku". (Kurziv je moj, to je mit o Ikaru, što je tema moje prve knjige.)

U nastavku svoje priče Jovica Trkulja se bavi mojom biografijom. Iako je biografski postupak (na osnovu biografije pisca suditi o njegovom književnom delu) dosta diskutabilan, često neprimenljiv, Trkulja ima pravo kad kaže da moje delo proizlazi iz moje biografije. Njegov biografski postupak ima utemeljenje u književnosti (Gistav Flober: Gospođa Bovari, to sam ja!). Problem je nastao u tome što Jovica Trkulja nije poznavao moju biografiju, etnički i politički su nam se putevi razilazili: on je potekao iz partizanske Like, njegovi su se kolonizovali u Banat, a ja iz četničke Srbije; on je dete komunizma, u KP se učlanio još u gimnaziji, na Pravnom fakultetu išao pravolinijski, postao profesor Marksizma i predavao ga na Kumrovačkoj partijskoj školi; ja sam dete četništva, ružno pače, od malena nepoželjan komunističkom društvu, otpušteni profesor gimnazije.

Sve što sam mogao da uradim, u želji da mu pomognem, to je da mu ustupim svoj neobjavljeni autobiografski rukopis, „Epitaf za jeretika", koji sam pisao za jednog drugog autora (profesora književnosti Nikolu Cvetkovića). U tom tekstu sam obimno obradio kako svoju životnu, tako i književnu biografiju, pa je Trkulja, uz još neke moje objavljene knjige, mogao da napravi portret umetnika u starosti. (Ja se više nisam mešao u njegov rad, jedino sam pravio neke ispravke u tekstu koji mi je slao mejlom, koje on nije uvažavao.)

Međutim, tu se javio drugi problem. „Epitaf..." je napisan u prvom licu, što znači da podaci imaju komentare, koje sam pravio uz dosta samoironije, samokritike, ponegde sarkazma. Nikako nisam hteo standardnu biografiju. Pretočio sam je u roman „Portret umetnika u starosti", kao pandan čuvenom romanu bez laži Anatolija Marijenhofa (glavna ličnost Sergej Jesenjin). Kad je Trkulja koristio „Epitaf...", hteo ne hteo, morao je da čupa podatke iz konteksta, pa je napravio ono što ja nisam hteo, standardni teks iz kojeg se ne vidi zašto i kako sam ja postao pisac. (Profesor je precizno naveo izvore, ali to ne menja stvar.)

Imam utisak da je Jovica Trkulja i sam bio svestan manjkavosti ove metode, pa je postupak dopunio ličnim istraživanjem. Međutim, taj deo knjige nije verodostojan, da ga analiziram.

Trkulja tačno navodi literaturu kojom se služio, ali netačno ličnosti koje je navodno konsultovao. Tako, govori o svedočenjima advokata Milivoja Perovića, Srđe Popovića i Dragoljuba Todorovića. Milivoje Perović je umro 1977. godine, pa nije verovatno da je Trkulja sa njim razgovarao, jer tad se nije bavio ljudskim pravima a moj slučaj teško da ga je interesovao. Mogao je samo da preuzme neke moje razgovore sa Milivojem iz knjige „Partizani", koja je objavljena kad i Trkuljina, koju je video u rukopisu, jer je njen urednik. Srđu Popovića sam upoznao samo na sudu, bio mi je branilac prilikom zabrane „Crvenog kralja", jedno poglavlje u njegovoj knjizi „Poslednja instanca" sadrži njegovu odbranu. S njim Trkulja nije imao šta da razgovara o meni, Popović nije imao šta da mu kaže, nismo se dublje upoznali. Trkulja je mogao da razgovara o tome s jednim drugim čovekom, sa Slobodanom Mašićem, koji je bio izdavač „Crvenog kralja" i najbolje znao šta se sve dešavalo iza kulisa scene u Okružnom sudu u Pančevu, i drugde, ali on to nije učinio. Sa Dragoljubom Todorovićem je, dabome, mogao da razgovara, zajednički su priredili prvu knjigu.

Trkulja se dalje poziva na Prokupčane, moje školske drugove, potpuno proizvoljno i netačno (nabraja ih). Sa Zoranom Ivoševićem, sudijom, bio sam u istom odeljenju prokupačke Gimnazije i to je sve. Kao đaci se nismo družili van škole, a on na literarnu sekciju nije dolazio. Kasnije, dok sam ja stranstvovao u provinciji, Zoran je, razume se uz komunističku partiju, napravio zavidnu karijeru. Najpre je bio sudija Okružnog suda, pa pomoćnik ministra pravde, pa sudija Suda udruženog rada, pa sudija Vrhovnog suda, konačno profesor na privatnom univerzitetu Union, koji su osnovali ljudi iz CUPS-a. Gotovo sve to vreme bio je član Uprave fudbalskog kluba Crvena zvezda, što je visoka titula. Možda je Zoran mogao da govori Jovici o predsedniku Crvene zvezde Radovanu Pantoviću, koji je bio glavni promoter mog policijskog i sudskog gonjenja. O meni malo, jer se godinama nismo viđali. Ponovo smo se sreli tek u protestima protiv režima 1996. godine, kad je on, načinivši koperikanski obrt, bio od retkih sudija koji nije pristao da krade izbore, izgovorivši čuveno Ne pristajem! Glumac Ljuba Tadić i ja, suvlasnici privatnog pozorišta Ogledalo, obratili smo se Zoranu da napravi knjigu o tome, tako je nastala njegova značajna politička knjiga pod istim naslovom, za koju sam ja napisao predgovor. Sa Zoranom je Trkulja mogao da se konsultuje o pravnoj strani mog progona, ali ne i da pravi moju biografiju. Ko je Milan Daljević ne znam, takav nije postojao u prokupačkoj Gimnaziji. Znam za Titovog generala pod tim imenom i prezimenom, ali ne verujem da se taj interesovao za osuđenog pisca. Moguće je da se radi o inženjeru Milanu Dančeviću, sa kojim sam zajednički pravio Topličke sveske, ali ni on nije znao ništa iz moje disidentske biografije jer je ceo svoj radni vek proveo u inostranstvu, najviše u Africi i Latinskoj Americi. Dragan Barjaktarević je mogao Trkulji da govori o meni, bio mi je đak u kuršumlijskoj Gimnaziji, a i pročitao je sve moje knjige. Ne vidi se šta je to Barjaktarević rekao o svom profesoru? Koliko Trkulja drži do pesnika Daneta Stojiljkovića najbolje se može videti po tome što mu prezime piše kao Stojković! Daneta sam upoznao kad su ga u prokupačkoj Udbi prebili, bio sam od retkih koji su protestvovali protiv zloupotrebe političke policije. O Danetu sam napisao priču „Dečak iz Dubova", a on je jednu svoju lepu pesmu, „Poruka Raki Draincu", posvetio meni, ali je preklesao moje ime sa tog spomenika prilikom poslednjeg štampanja pesme.

Ako je Jovica razgovarao sa njim, mogao je samo o njemu, jer taj van sebe ne vidi ništa! Dalje, Trkulja kao izvor podataka o meni navodi profesore Pravnog fakulteta Obrada Stanojevića i Vladetu Stankovića. Sa Obradom je mogao da priča, osnivali smo udruženje Prokupčana, pravili Topličke sveske - sve se to ugasilo njegovom smrću. Sa Vladetom (nadimak Beli Bojadžija) samo sam se poznavao, nikad nisam bio u njegovom društvu, iako je on pisao pesme. Zapamtio sam ga kao govornika u Prokuplju na mitinzima pedesetih godina protiv prisajedinjenja Trsta Italiji. (Život damo, Trst ne damo!)

Advokata Dragišu Radovanovića sam upoznao u čudnim okolnostima, kad je ukrao moj dosije iz suda, prekucao ga i tajno jedne noći došao kod mene da mi dv tu kopiju. Drugog prokupačkog pravnika, inače predsednika nekih nevladinih organizacija u Prokuplju, Dragana Dobrašinovića, upoznao sam upravo u Trkuljinom kabinetu na Pravnom fakultetu, valjda je kod profesora spremao magistarski rad. Samo sam ga sreo još jednom, kad sam sa Jovicom išao u Prokuplje da on pokloni Biblioteci Rade Drainac Sabrana dela Dragoljuba Jovanovića. Pošto se je direktor Biblioteke Dragan Barjaktarević plašio da neće imati publiku (s pravom), odveo me je u kancelariju NVO, bogato opremljenu tehnikom, da pozovem Dobrašinovića na promociju. Iako je obećao, predsednik Fonda za demokratiju u Toplici i Monitoringa za posmatranje te demokratije, nije došao da uvaži svog mentora na magistarskom radu. Ostaje Ratko Zečević, sudija i okružni načelnik u vreme Slobodana Miloševića, s kojim sam bio politički antipod (on totalni komunista, ja totalni antikomunista!), ali Zeka je oboleo i ne pojavljuje se u javnosti. Poslednji put sam ga video kad mi je u Prokuplju, u sali Načelstva, organizovao promociju knjige „Kako upokojiti Drainca", više zbog sebe nego zbog mene, u vreme kad sam sa Nikolom Cvetkovićem radio na „Epitafu za jeretika".

Postavljam pitanje kako je Jovica Trkulja, inače pažljiv i prilježan delatnik, mogao da napravi ovoliko grešaka na tako malom prostoru, što uopšte nije svojstveno za njega? Ne mogu da nađem drugi odgovor do u Frojdovoj teoriji omaški. Podsvesno, Trkulja je pisao knjigu o Berbakovu rado, zato je ona bez felera; knjigu o meni je pisao nerado, zato je ona puna felera. Čak u citiranju Trkulja pravi omaške, tako je Milovan Brkić, kome sam ja nekad davao intervjue a u njegovom Magazinu Tabloid štampao gotovo sve svoje pozne radove (i „Epitaf za jeretika", kojeg sam dao Trkulji na upotrebu), čas Milan, čas Momir, nikad Milovan! (O omaškama je nadahnuto govorio Nikola Milošević na konventima u Kapetan Mišinom zdanju 1968. godine, kad je, ukazujući na mnogobrojne greške u komunističkoj štampi, otkrivao režimsku laž o studentskoj buni. Tribun s barometrom!) O slučajnim greškama koje otkrivaju pravu istinu, Danilo Nikolić je napisao lepu priču, „Spisak grešaka", pre nego što je postao nacionalni pisac poreklom iz Metohije. Ta Danilova knjiga priča, „Povratak u Metohiju", bila je praktično bojkotovana, pa sam bio od retkih koji su se usudili da je priznaju, napisao sam, iako pod osudom, prikaz pod naslovom Nema povratka u Metohiju! Avaj, obojica smo bili u pravu! Kad je Danilo napustio kritiku i posvetio se srpskoj borbi za Metohiju, preko noći je postao veliki pisac i dobio sve moguće nagrade. Što se mene tiče, cenim Danilove priče iz prvog perioda, kao što su Dnevnik Nevene Nikač, o nostalgiji za rodnim krajem, zatim pomenuti spisak, sa još jednim, Spisak zvanica, kad jedan bračni par nema koga da pozove na svečanost, jer su svi njihovi prijatelji proglašeni neprijateljima.

No vrhunac Trkuljine omaške predstavlja naslov poglavlja u Zaključku, Čovek može da bude poražen, ali ne i pobeđen. Razume se da su reči poražen i pobeđen sinonimi, pa je misao besmislena. Kako je taj naslov Trkulja uzeo iz mog rukopisa, a ja ga pozajmio iz velikog Hemingvejevog romana „Starac i more", prepao sam se da sam napravio takvu grešku. Na sreću, kad sam proverio, video sam da greška nije moja, ja sam pravilno citirao Hemingveja: Čovek može da bude uništen, ali ne može da bude pobeđen!

Uzgred još da kažem, iako ovde nije mesto, da je Trkulja napravio omašku i kad je citirao iz štampe jedan lep tekst o meni iz Večernjih novosti, Profesor predriblovao pisce. Tekst je potpisan sa M. Vlajić, ali ga Trkulja pripisuje Milanu Vlajčiću, koji je pisao o meni u Politici, gde je bio zaposlen. Tekst u Večernjim novostima je napisala Mira (Mirjana) Vlajić, koja je bila značajna novinarka ovoga lista.

(Nastavak u sledećem broju)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane