Sećanje na dane kad su pisci ustali protiv tiranina i njegovog režima (9-12. mart 1991)

Dobrovoljni izdajnik

Ovo je pesma satiričara Rastka Zakića, koga već pet godina nema u životu. Držim da je ovo jedna od najboljih srpskih pesama, gde ubrajam Naše dane Vladislava Petkovića Disa, ili Srbiju Petra Pajića, ili Pesnika revolucije na predsedničkom brodu Danila Kiša. Više cenim ove duboko socijalne pesme nego čuvenu ljubavnu pesmu Santa Marija dela salute Laze Kostića, koja je etablirana srpska pesma. Razume se da je to moj lični stav, lični doživljaj srpske poezije.

Ivan Ivanović

Za mene je književnost pre svega socijalni fenomen. Stoga je za pesmu jako važno kad je nastala, gde, kojim povodom. Najbolje su one pesme koje imaju svoju auru, rezon detr, smisao postojanja. Koje su ogledalo svoga vremena ili slika jedne generacije. Tek onda dođe pesnikovo ja, bez koga i nema pesme. Pesma Dobrovoljni izdajnik je jedna od takvih pesama.

Pesma ima priču svog nastanka. Danas mogu da kažem, sa ponosom, da sam bio svedok njenog rađanja.

Ta priča glasi ovako. 9. mart 1991. godine, Beograd uzavreli grad, prvi organizovani miting opozicije. Borba protiv TV Bastilje i tiranina Slobodana Miloševića. Učestvujem, naravno, pisac sam bez zaposlenja, ražalovani profesor, dobrovoljni disident. Pozornica dešavanja Trg republike u Beogradu, sa binom na balkonu Narodnog pozorišta. Došlo je vreme kad smo shvatili da je Tito umro i da je Berlinski zid srušen. Ali to nije hteo da prizna novi Tito, poslednji predsednik Saveza komunista Srbije, nacionalni vožd, izumitelj višepartijskog - jednopartijskog sistema, nastavljač komunističke diktature. Nije nam dao da mirno demonstriramo, da iskažemo svoju volju, da ograničimo vlast jednog čoveka. Poslao je na Trg republike miliciju sa štitovima, specijalce sa pendrecima, vodene topove sa šmrkovima, započeo rat protiv naroda. Beograd se pretvorio u poprište bitke, prestonicu nasilja vlasti, simbol gerilskog otpora naroda. Kad su Bulevarom revolucije (danas kralja Aleksandra) zabrundali tenkovi i borna kola, diktator je proglasio pobedu nad nenaoružanim narodom. Veliki pobednik!

Razbežali smo se kud je ko znao, ja sam se dohvatio južnog predgrađa Beograda Sremčice, gde mi je dom. Iz rata sam izašao neozleđen, neranjen, nepoliven. Ničim se nisam istakao, nisam bio govornik sa balkona Narodnog pozorišta, nisam se isprsio pred vodeni šmrk kao jedna Dragana, nisam se popeo na tenk da otmem mitraljez kao jedan žestoki momak. Deset godina ranije sam bio u centru zbivanja sa „Crvenim kraljem", sad sam izbegao novi pogrom. Neka ova revolucija prođe bez mene, neka hapse svoju decu, Vuka Draškovića i ine.

No nisam se još ni ogrejao, kamoli odmorio, a na kapiji su bila nekakva kola, u mraku južnog predgrađa ne razaznajemo koja. Još iz Kuršumlije strepim od automobila pred kapijom, sve mi se priviđa milicijski fijat 1300 koji je bio stalno parkiran ispred mog stana. Nisu me uhapsili u Kuršumliji, da to ne urade u Beogradu? Moja supruga se vraća sa kapije nasmejana, nije Fijat nego Reno, popularna De Golova šapka, nisu milicajci nego satiričar Rastko Zakić i filozof Miladin Životić. Došli, od mojih malobrojnih prijatelja, da vide jesam li se izvukao, a i da se sklone iz svojih stanova, jer su, kao i ja, obeleženi. Sa Zakićem sam na istom frontu još od njegove zabranjene knjige aforizama „Na ljutu ranu ljutu travu" i mog, takođe zabranjenog, „Crvenog kralja", a Miladin Životić je napisao meni veoma drag pogovor „Jugovcu....", Živeti u Jugovcu - nismo li svi u njemu?

Čak i nezaposleni siromašni pisac može da priredi iće i piće, hvala bogu, toliko se ima. Zakić se kao i ja izvukao, a Miladin je dobio jedan pendrek, od batina su ga zaštitili studenti. Gledamo TV dnevnik Tv Bastilje, koja je prekinula prenos demonstracija, jer je njen direktor pritisnuo famozno crveno dugme za isključenje programa. Šta sve ne trtljaju na državnom TV dnevniku. Beograd razoren grad... Opozicija napala policiju, gradom divljale snage haosa i bezumlja... Huligani razbijali izloge i pljačkali robu... Svi su izgledi da su neredi koordinirani iz inostranstva, sa kapitalističkog Zapada... Američka obaveštajna služba CIJA ubacila svoje agente sa ciljem da sruši legalnu vlast izabranu na demokratskim izborima... No to neće proći, NO PASARAN! Da bi zaštitio ustavni poredak, predsenik Srbije Slobodan Milošević naredio upotrebu tenkova...

Na sreću, Miladin Životić pronalazi na radiju Studio B, inače bismo poverovali državnoj laži televizije da smo bili narodni neprijatelji. Čujemo na radiju jednu lošu i dve... pa ... ohrabrujuće vesti. Loša vest je da je uhapšen Vuk Drašković, a ohrabrujuće vesti da se građani okupljaju na platou kod Terazijske česme i da se Studentski grad pobunio. - Rastko, šta čekaš, pali De Golovu šapku! Idemo u epicentar revolucije!

Zakić je jedno vreme živeo kao instruktor vožnje, začas smo u Beogradu. Ali, na Adi ciganliji nas zaustavlja policija, prvi kontrolni punkt. Beograd je zabranjen grad, ne može se u njega ući bez detaljne provere. Guraju nas na parking, zaustavljeno dosta vozila. Mi koji idemo u revoluciju poslušno izvršavamo naređenje milicajaca, ali ljudi koji idu svojim kućama se bune, stvara se gungula. Na Adi se majemo gotovo čitav sat, konačno nam prilazi jedan ogromni policajac. - Đe ste krenuli? Rastko Zakić, autentični Šumadinac, zna da se bota sa policijom. - Idemo u predsedništvo Republike. Dobili smo poziv od predsednika Miloševića. Ja i gospodin (tojest ja) smo srpski pisci, evo legitimacije. Gospodin (Miladin Životić) je čuveni filozof...Vašem šefu Radmilu Bogdanoviću neće biti milo kad čuje da ste zaustavili tri važna srpska intelektualca, pozvana na konsultacije kod predsednika. Milicajac je zbunjen, ne može da ukonta da li ga „debeli" vozač renoa zajebava, ili smo stvarno predsednikovi ljudi.

Prošli smo prvi kontrolni punkt, onda još dva, na istu foru. Predsednikovi savetnici, Miloševićevi ljudi.

Zakić parkira kola u garaži na Obilićevom vencu, dolazimo na Terazije. Kod česme dvadesetak ljudi, preostalih iz revolucije, govori im Zoran Đinđić, predsednik Izvršnog odbora Demokratske stranke, sa improvizovane govornice na nekakvom buretu. Studenti oko Đinđića nas dočekuju egzaltirano: - Izvolite, profesori! Ne znam kako se osećaju Zakić i Životić, ja se topim od sreće, studenti su me nazvali profesorom (razume se da pojma nisu imali ko sam), što mi je moja država uskratila. Svi koji dolaze na Česmu su profesori!

Životić se pozdravlja sa Đinđićem, učio ga je filozofiji. Penje se na Diogenovo bure, da odmeni Zorana koji je govorio čitav sat. Kapiramo o čemu se radi, iz Studentskog grada su krenuli studenti, kao 1968. godine, da spasu demokratsku revoluciju. Milicija je one iz 1868. godine zaustavila na Podvožnjaku, ove iz 1991. zaustavlja na Brankovom mostu. Zakić odnegde izvlači mali tranzistor, ima iskustvo iz studentske bune, koje ja nemam. Događaje na mostu prenosi Studio B, Zakić mi prepričava događanja. Na Brankovom mostu tuča između policije i studenata, policija upotrebljava šmrkove, gumene metke, vodene topove. Samo a studenti izdrže!

Tek tad uočavam da smo nas, sad već pedesetak građana, jer pobunjenici stalno pristižu, opkoljeni sa svih strana od policije sa mašingeverima i vučjacima i da nam preti Tjen an men! Njihov punkt je ispred hotela Balkan, saznajemo da im komanduje čovek sa velikim brkovima, koga zovu Brka. Ja se penjem na bure, Miladin se umorio, moju jedinu katedru posle progona iz gimnazije. Velika stvar za malog pisca! I dok ja govorim sa katedre da narod niko ne sme da bije, Rastko Zakić ispod bureta nešto zapisuje. Sigurno nekakav aforizam, šta bi drugo, da mu ne pobegne, kao ptica Bori Stankoviću. Piše kao što je Diogen crtao krugove! Silazim sa bureta, Zakić se ne penje, smislio je nešto mnogo bolje, idemo da pregovaramo sa Brkom.

Taj Brka je kao stena, kao Petar, više liči na komandosa nego na komandira. Sa jednih bornih kola grmi zahtev da se raziđemo, inače će biti upotrebljena sila. Čujemo kako Đinđić sa bureta izdaje naredbu protestantima da sednu na beton i ne pomeraju se kad policija navali. To je naučio na levičarskim protestima u Nemačkoj, gde su ga profesori sklonili kad je osuđen na zatvor što ih je podržao. Užasno je hladno, vučje vreme, beogradska košava probija u kosti. Brka nas dočekuje sa visine, kao predstavnik vlasti. - Koji ste vi i šta hoćete? - Mi smo parlamentarci, hoćemo da pregovaramo. Ovi ljudi su mirni protestanti, ne prave nikakav izgred, povucite policiju sa položaja! - Odbij! Država ne pregovara sa huliganima! - Mi nismo, gospodine policajče, nikakvi huligani, mi smo srpski književnici...Istorija će se stideti što to ne uvažavate. Pisci su so naroda! - Prekini, debeli, nemoj da zajebaješ...Ne čitam ja vaše knjige, ja imam svoja pravila službe. Čekam naređenje za dalje postupanje.

Stekao sam utisak da taj Brka nije loš čovek, istorija ga je tu postavila. Ovaj neće da nas bije! (Stvarno, sutradan je objavljena vest da je Brka smenjen, nije postupio po naređenju, dozvolio je da huligani zaposednu centar Beograda!)

Vraćamo se kod bureta, Zakić pored tranzistora ima i baterijsku lampu, našao pogodan trenutak da mi pročita pesmu koju je napisao dok sam ja doživljavao egzaltaciju što sam bar za trenutak ponovo bio profesor. Ko mi je kriv što pišem romane! Oj Ivane, jabuko sa grane / Ko te tera da pišeš romane! - napisao je Zakićev satiričarski sabrat Alek Marjano. Ali dok Rastko čita, odjednom skače, zaboravlja na pesmu, dere se da ga čuje čak i Brka komandir policije. Ura! Studenti su probili kordon na Brankovom mostu! I zbilja, sa Zelenog venca stiže Studentski grad, Terazije su oslobođene, Brka se povlači. Spaseni smo! I mi, i narodna revolucija! Terazije nisu Tjen an men!

Događaji su tekli ovako. Diktator je odustao od tenkova, uplašio se naroda. Pristao je na razgovor sa opozicijom (glavni pregovarač predsednik Demokratske stranke Dragoljub Mićunović). Svukao je gaće! Vuk Draškvić je pušten iz zatvora, smenjena je četvročlana banda na televiziji. (Došli su gori, ali to na Terazijama nismo mogli da znamo.)

Ta Zakićeva nedočitana pesma, povodom koje pričam ovu priču, u konačnoj verziji od 12. marta 1991. godine glasi ovako.

Dobrovoljni izdajnik

* Ja jesam dobrovoljni izdajnik Srbije mržnje i straha i mraka,

* Sin sam Srbije ljubavi i hrabrosti i radenika i seljaka.

* Ja jesam dobrovoljni izdajnik Srbije krvožedne i

* niske i lažne,

* Sin sam Srbije pravične i ljudske i poštene i

* važne.

* Ja jesam dobrovoljni izdajnik Srbije u kojoj su hulje

* i glavne i moćne,

* Sin sam Srbije buntovne i pametne i cvetne i

* voćne.

* Ja jesam dobrovoljni izdajnik Srbije sklerotične i

* zle i svađalačke,

* Sin sam Srbije široke i prijateljske i žitorodne

* i pregalačke.

* Ja jesam dobrovoljni izdajnik Srbije koja prezire i

* svoje najveće sinove,

* Sin sam Srbije koja i one najmanje neguje da izrastu

* u džinove.

* Ja jesam dobrovoljni izdajnik Srbije koja ne vidi

* dalje od nosa,

* Sin sam Srbije znanja i znoja i razuma i ponosa.

* Ja jesam dobrovoljni izdajnik Srbije koja se i

* nerazumnim voćama udvara,

* Sin sam Srbije koja radi istine i na krunisane

* glave udara.

* Ja jesam dobrovoljni izdajnik Srbije podaničke i

* kukavičke i pogrešne i plačne,

* Sin sam Srbije radosne i vesele i ispravne i tačne.

* P.S.

* Ja jesam dobrovoljni izdajnik Srbije u kojoj

* i sa budalom moraš da se složiš

* Jer tobož i takva sloga Srbina spasava,

* Sin sam Srbije koja poštuje čoveka

* I kad s njim mora dugo i mučno da se usaglašava.

Na Terazijskoj česmi, 12. mart 1991.

Šta je rekao Rastko Zakić te 1991. godine, u opisanim okolnostima, što ima trajni značaj, a što je mene vezalo za ovu pesmu? Istakao je dva principa, diktatorski i demokratski, koji su se lomili u Srbiji od njenog postanka. Prvi princip je vladavina jednog čoveka, koji se može nazivati različitim imenima, meni je najubedljivije gospodar. Drugi princip je vladavina naroda, mada je teško reći šta je to narod. No kad Rastko Zakić piše ovu pesmu, pojmovi su jasni: gospodar Srbije je Slobodan Milošević, a narod smo mi buntovnici protiv njegove diktature, koji sedimo na betonu kod Terazijske česme, hladnom kao polarni led.

Dakle, Srbija gospodar Miloševića je zemlja mržnje i straha i mraka, krvožedna, niska i lažna. U njoj su hulje državni upravljači, glavni i moćni. Država je sklerotična, zla i svađalačka, prezire svoje najveće sinove, ne vidi dalje od nosa. Oslanja se na masu koja se nerazumnom vođi udvara. Takva Srbija je podanička i kukavička i pogrešna i plačna. Da ne bude zabune, ovo je Zakić rekao u vreme najveće moći gospodara Miloševića, ne kad je on pao.

Rastko Zakić, i mi koji smo sedeli kod Terazijske česme 1991 godine, koji smo „šetali" 1996/97. godine ne dozvoljavajući nam gospodar krade narodne glasove kao poslednji dripac, koji smo ga „srušili" 2000. godine, sanjajući o demokratiji koja neće doći, rekao je još da je on sin jedne druge Srbije, radenika i seljaka (i popova i učitelja!). Srbije (i Šumadije) koja je buntovna ali pravična i poštena i važna, pametna i cvetna i pregalačka i uvažena, koja ne proganja svoju najbolju decu nego i najmanje neguje da izrastu u džinove. Srbije koja je radi istine umela da udari i na krunisane glave!

Zakić je „dobrovoljni izdajnik" Srbije u kojoj i sa budalom mora da se složi, jer „tobože samo sloga Srbina spasava". Sin je Srbije koja poštuje čoveka i njegova prava, u demokratiji u kojoj mora mnogo da se usaglašava. Postavio je u modernoj Srbiji isti problem koji je Sofokle, u „Antigoni", postavio u staroj Grčkoj: koji je glas jači, glas Boga ili glas Vladara. Danas bismo rekli da li je važniji kosmopolitizam ili nacionalizam? U vreme Francuske revolucije Monteskije je na to pitanje odgovorio: Prvo sam Čovek, pa sam tek onda Francuz!

To je rekao Rastko Zakić meni, a šta ja da kažem njemu? Evo, Rastko, ove 2019. godine ljudi ponovo „šetaju", bore se za demokratske ideale koje je „plišana revolucija" iz 2000. godine upropastila. Srbija je ponovo dobila gospodara, samo što se on sad ne zove Slobodan Milošević nego Aleksandar Vučić, ali isti je to materijal, isti proizvod. A ja sam ponovo u „šetnji", avaj, bez tebe.