Natrag

Dežurna

Režimska statistika ne priznaje da pola Srbije nema novca ni za osnovne mesečne troškove

Gladna usta i zemlja pusta

Prema zvaničnim statističkim podacima, koji u obzir uzimaju samo smernice Eurostata predviđene za normalne države, proizilazi kako je Srbija u grupi evropskih zemalja sa pristojnim životnim standardom stanovništva. Kada se, međutim, pogledaju detalji takve statistike, vidi se da ona, bar kada je Srbija u pitanju, nema nikakvih dodirnih tačaka sa realnošću. Čak i ovdašnji Republički zavod za statistiku priznaje kako 40 odsto stanovnika ne može da podmiri ni osnovne mesečne troškove, a i to je ulepšavanje stvarnosti u kojoj polovina stanovnika mesečno zarađuje dovoljno da kupi samo trećinu potrošačke korpe.

Igor Milanović

Nije poznato čije podatke je koristio Aleksandar Vučić kada je nedavno izjavio kako se u Srbiji bolje zarađuje nego u Nemačkoj, ali da to nije istina jasno je svakome i bez detaljne analize stanja u našoj zemlji.

Predsednica Veća za regionalnu saradnju (RCC) Majlinda Bregu početkom februara je javnosti predstavila studiju izrađenu u saradnji sa kancelarijom Fondacije Friedrich Ebert (FES) za Evropsku uniju u kojoj se navodi da Zapadni Balkan (pa samim tim i Srbija) sadašnji nemački standard u najboljem slučaju mogu da dostignu za pet decenija. Razlozi za zabrinutost u celom regionu su, navodi se, i dalje siromaštvo, nejednakost, odliv visokoobrazovane radne snage, rodne nejednakosti, učešće mladih i zapošljavanje.

Po pitanju siromaštva, mora se primetiti da statistički zavod Evropske Unije, Eurostat, na svojim uporednim listama opasnosti od siromaštva za proteklu deceniju jedino nema kompletne podatke za Srbiju i Severnu Makedoniju. Eurostat, istina, u godišnjim izveštajima prenosi podatke koje dobija od našeg Republičkog zavoda za statistiku, ali ih ne smatra uvek i relevantnim da bi mogli da budu uvršteni u stalnu rang listu zemalja članica i kandidata za članstvo u EU.

Po poslednjem objavljenom godišnjem izveštaju Eurostata, onom za 2017. godinu, proizilazi kako su švajcarski penzioneri u većoj opasnosti od siromaštva od penzionera u Srbiji, po čemu se odmah vidi kako statistički podaci u ovom slučaju nisu merodavni.

Eurostat propisuje kako se kao granica za izračunavanje opasnosti od siromaštva uzima 60 odsto od medijanskih primanja. Medijansko primanje ne predstavlja prosečno primanje, već srednje primanje. To znači da od svih osoba koje imaju primanja (plate i penzije) tačno polovina prima manje od te medijanske sume, a tačno polovina više. Medijansko primanje je, dakle, obična statistička kategorija uzeta kako bi podaci za različite države bili uporedivi.

U 2017. godini, medijansko primanje je u Srbiji iznosilo 26.000 dinara mesečno, odnosno po prosečnom kursu Narodne banke Srbije 220 evra, što prag siromaštva smešta na mesečni prihod od 15.600 dinara. Sa druge strane, u Švajcarskoj je u isto vreme medijanski prihod iznosio 5.450 evra, tako da je prag siromaštva u toj zemlji po ovoj metodi bio 3.240 evra mesečno. Statistički su podaci ispravni, ali su daleko od realnog života, zbog čega Eurostat ne može da ih koristi pri izradi uporednih lista siromaštva po zemljama članicama i kandidatima za članstvo u EU. Da li je realno smatrati da neko ko mesečno zarađuje 15.601 dinar u Srbiji nije ugrožen siromaštvom?

Kada na stranu stavimo lepo upakovane statističke podatke koji nam prikazuju lažno blagostanje, suočavamo se sa surovom istinom. Studija Republičkog zavoda za statistiku urađena krajem prošle godine pokazala je, uprkos tome što se za osnovu uzimaju prosečni prihodi i minimalna potrošačka korpa, kako čak 40 odsto stanovništva ne može da podmiri svoje mesečne troškove. Po RZS-u u grupu siromašnih spadaju sva jednočlana domaćinstva sa mesečnim prihodom ne većim od 15.600 dinara, kao i domaćinstva sa dvoje odraslih i jednim detetom mlađim od 14 godina koja ostvaruju mesečni prihod od 28.080 ili manje dinara. Čak polovina stanovnika Srbije, pokazala je ova studija, nema u kući ni 10.000 dinara za neplanirane troškove.

Kako bi se prikazalo da narod statistički ne gladuje, izmišljena je Minimalna potrošačka korpa, odnosno zbir mesečnih rashoda koj su apsolutno neizbežni, ma koliko da su ljudi štedljivi. Po RZS-u minimalna potrošačka korpa za prosečno domaćinstvo (dvoje odraslih i jedno dete mlađe od 14 godina) u novembru 2018. koštala je 36.406,79 dinara. Istovremeno, prosečna neto zarada je bila 50.556 dinara mesečno. Prosečna zarada se izračunava tako što se saberu sve zarade u Republici i podele sa brojem osoba koje ih ostvaruju. To je kao u onom vicu gde Pera jede kupus, a Laza meso, što u proseku znači da obojica jedu sarmu.

Za medijansku zaradu (koja je tačno na polovini liste prihoda) imamo samo podatke za 2017. godinu, ali ne treba očekivati neke veće promene za novembar 2018, odnosno možemo da smatramo kako je ona ostala oko 26.000 dinara.

Po statistici kako u proseku svi jedemo sarmu, za pokrivanje minimalne potrošačke korpe u novembru 2018. bilo je dovoljno 0,72 odsto od prosečnog mesečnog neto prihoda. Sa druge strane, polovina stanovništva mogla je od svojih prihoda da pokrije manje od dve trećine minimalne potrošačke korpe. Surova realnost. Statistika isto tako ne može da prepozna realno stanje opasnosti od siromaštva koje u obzir ne uzima samo prihode, već i još neke činioce. Naime, stručnjaci ekonomskog fakulteta u Beogradu smatraju kako su penzioneri u Srbiji manje izloženi opasnosti od siromaštva ne zato što imaju najviše prihode, već zato što su njihovi prihodi najsigurniji. Na žalost, velika većina zaposlenih u Srbiji, posebno oni koji rade u privatnom sektoru, ili uopšte ne prima platu, ili je dobijao sa višemesečnim zakašnjenjem. Iz tog razloga jedino u Srbiji banke radije odobravaju kredite penzionerima, nego zaposlenima. Gledano prema starosnoj strukturi, riziku od siromaštva najviše su izloženi mlađi od 18 godina, čak 30,5 odsto. Sledeći su opet mladi, od 18 do 24 godine sa stopom od 29,7 odsto. Najnižu stopu siromaštva imaju stariji od 65 godina (21,3 odsto) zato što tu grupu najvećim delom čine penzioneri. U zavisnosti od radnog statusa, najizloženiji riziku od siromaštva bili su nezaposleni (50,7 odsto).

Podaci Eurostata, bar oni koji su dostupni javnosti, pokazuju kako u Srbiji iz godine u godinu raste procenat stanovništva koje je ugroženo siromaštvom. U 2013. godini 14,4 odsto stanovnika Srbije se statistički nalazilo u grupi siromašnih, dok je u 2017. taj procenat iznosio 17,7 odsto. Kao što smo videli, prag siromaštva se statistički izračunava tako što se uzima 60 odsto medijanskog prihoda, zbog čega je naizgled u Srbiji isto blagostanje kao, na primer, u Nemačkoj gde Eurostat ovom metodom nalazi 17,5 odsto stanovnika na ili ispod granice siromaštva. Kada pogledamo izveštaje Republičkog zavoda za statistiku za poslednju deceniju, vidimo da smo u novembru 2018. živeli isto kao i u novembru 2008. godine, odnosno da se po pitanju standarda uopšte nismo popravili. Naprotiv.

Od dolaska na vlast aktuelne koalicije SNS - SPS naš standard se pogoršavao, a do blagog poboljšanja došlo je tek krajem prošle godine. Statistički je za kupovinu minimalne potrošačke korpe u 2013. bilo potrebno 0,80 prosečne zarade, u 2014. 0,77 odsto, u 2015. godini 0,78 odsto, naredne godine došlo je do blagog poboljšanja i pada na 0,75 odsto, ali se u 2018. indeks ponovo popeo na 0,76 odsto. Ovo su statistički podaci koji ne oslikavaju realno stanje, budući da je i sama minimalna potrošačka korpa skrojena tako da omogućuje tek puko tavorenje na samoj granici siromaštva. Za prosečnu potrošačku korpu, koja omogućuje nešto lagodniji život, u novembru 2018. bila su potrebna 1,39 prosečna mesečna prihoda, odnosno skoro tri medijanska prihoda. Prosečna zarada je tog meseca iznosila 50.556 dinara neto, a prosečna korpa je koštala 70.429,43 dinara.

Čak ni statistika nije u stanju da prikaže kako se u Srbiji živi životom dostojnim čoveka. Početkom februara Ministarstvo trgovine je ukinulo takozvani "narodni hleb", odnosno hleb tipa "Sava" koji je imao ne samo fiksiranu gornju granicu koštanja, već i određenu minimalnu količinu koju pekare moraju da isporuče tržištu. Obrazloženje je bilo da je, zahvaljujući stanju na tržištu, hleb "Sava" čak i jeftiniji od propisane maksimalne cene, tako da nema više potrebe za administrativnim regulacijama.

Sa druge strane, stručnjaci upozoravaju kako je poslednja setva pšenice podbacila i da se očekuje loša žetva, zbog čega će cena pšenice od leta biti daleko viša od one sadašnje. Ako ostane slobodno formiranje cene za "Savu", bez obaveznog minimuma proizvodnje, moramo da očekujemo poskupljenje ove osnovne namirnice i nov udar na kućni budžet.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane