Natrag

Pogled iz Moskve

U američko-kineskom trgovinskom ratu postoji i ruski pečat

Udar na Huavej

Iako nije uspelo da otkrije „tajne madam Meng", finansijske direktorke kineske IT korporacije Huavej Meng Vanžu, ministarstvo pravde SAD nanelo je još jedan udarac ovoj kompaniji. Protiv glavne menadžerke su već podnete krivične prijave. Trenutak za optužbe nije slučajno izabran. Podsećamo da je u decembru prošle godine gđa Meng, koja ne samo da zauzima visoku poziciju u Huaveju, već je i ćerka osnivača kompanije - visokog funkcionera Komunističke partije Kine Ren Žengfeja, uhapšena u Kanadi. To se dogodilo neposredno uoči početka nove runde američko-kineskih pregovora i samo nedelju dana nakon što su SAD i Kina zaključili tromesečno primirje u trgovinskom ratu.

Piše: Aleksej Podimov

Tada je dogovoreno da Amerikanci neće uvoditi carine od 25% na uvoz iz Kine. Analitičari su ocenili da ovaj dogovor, koji nije previše razglašavan u javnosti, vredi minimum 200 milijardi dolara koji su, po drugačijem scenariju, mogli da pređu iz kineske kase u američku. Tako veliko narušavanje postojeće ravnoteže moglo je u potpunosti da uništi višegodišnju ravnotežu u trgovini ovih zemalja.

U tome što se pravolinijski „napad" američkog pravosuđa na jednu od rukovodećih osoba najveće kineske kompanije završio puštanjem gđe Meng na slobodu uz kauciju od 6,7 miliona dolara, mnogi su videli „božju ruku". Ali, sada je na dnevnom redu nešto poput druge runde. Kanađani nisu „starijem bratu" dali finansijskog direktora Huawei Technologies, koja ostaje u tzv. „mekom" kućnom pritvoru, iako Vašington insistira.

Tim pre što bi i sada, kao i pre dva meseca, u najbliskijoj perspektivi, odnosno već ove nedelje, u američkoj prestonici ponovo trebalo da se održe pregovori o nizu problema u vezi sa trgovinom SAD i Kine.

Kineski mediji su odmah ocenili delovanje Vašingtona kao pokušaj da se izvrši pritisak na učesnike pregovora. Američki državni sekretar za trgovinu Vilbur Ros je izjavio da optužbe protiv glavnog menadžera Huaveja, kao i kompanije u celini, nisu ni u kakvoj vezi sa pregovaračkim procesom.

Kada je reč o Meng Vanžu, radi se o bankarskim prevarama, masovnoj krađi tehnologije i pokušaju ometanja istrage. Očigledno, povodom kršenja antiiranskih sankcija. Govori se i o kršenju poslovne tajne, ali su ovo pitanje u proteklom periodu, izgleda već rešili kompanija Huawei Technologies i američki pravnici. Osim toga, pravosuđe države Vašington tvrdi da je kompanija dovela u zabludu bankarski sistem SAD u vezi sa poslovanjem dve njene ćerke kompanije - Huawei Device USA i Skycom Tech. Upravo njih je kineski gigant koristio za sklapanje poslova sa iranskim partnerima, što i predstavlja kršenje američkih sankcija prema toj zemlji. Saopšteno je da je sud potvrdio krađu, odnosno da je Huavej od kompanije T-Mobile ukrao popularnu tehnologiju za izradu robota Tappy. Ova tehnologija se široko primenjuje za testiranje smartfona pomoću imitacije višestrukih dodira ljudskog palca po ekranu smartfona. Na ovaj način se proverava trajnost mobilnih uređaja.

Huawei Technologies je jedna od najnaprednijih i najuspešnijih kineskih visokotehnoloških kompanija, koja je uspela da se probije u prvi red svetskih tehnoloških lidera. Huavej smartfoni i mrežni uređaji su postali brend, poznat poput brenda Apple, sa kojim se ozbiljno takmiči u nizu oblasti. Ipak, osnovni smer delovanja kompanije je stvaranje mrežne infrastrukture. Stalno je obnavljajući, Huawei Technologies ostaje jedan od najvećih svetskih dobavljača telekomunikacione opreme i usluga. U avgustu 2018. godine kompanija je uspela da pretekne Apple. Huawei Technologies je po obimu proizvodnje postao drugi na svetu proizvođač smartfona, posle Samsunga, korejskog giganta.

Kompanija se već mnogo godina nalazi pod stalnim nadzorom regulatornih i pravosudnih organa SAD. Gotovo od prvih dana postojanja, Huawei Technologies je postao objekt ozbiljnih kritika za nesavesne metode razvoja proizvoda. Tako je još 2003. godine Kineze na sudu skoro dobila teksaška kompanija Cisco Systems, čija je dokumentacija bila kopirana na ruterima. Kinezi su vešto prebacili sve optužbe na „žrtvene jarce" - pojedince zaposlene u kompaniji. Na isti način su ovi „žrtveni jarci" iskorišćeni i u slučaju fotografisanja opreme konkurenata na izložbi SuperComm 2004. ili u kancelariji indonežanske firme Excelcomindo Pratama 2009. godine.

Dalji postupci postali su mnogo ozbiljniji i ne jednom je došlo do prekida delatnosti Huaveja na ovom ili onom tržištu. A 2008. godine kompanija je morala da odgovara na optužbe za direktne veze sa Narodnooslobodilačkom armijom Kine.

Pre tri godine Komitet američkog Kongresa je predlagao da se zabrani delovanje na teritoriji SAD ne samo kompaniji Huawei Technologies, već i njenom strateškom partneru ZTE, optužujući ih za direktnu zavisnost od kineske vlade, što bi moglo da predstavlja pretnju nacionalnim interesima SAD i, pre svega, sajberbezbednosti.

Ali, posle prilično dugog zatišja, hapšenje finansijskog direktora najveće IT kompanije bilo je potpuno iznenađenje za sve. Meng Vanžu je pritvorena u Kanadi bez ikakvih optužbi, samo na osnovu sumnje u izvršeni transfer sredstava kompanije Huavej u Iran, Sudan i Libiju. Kanada nije slučajno izabrana kao mesto pritvora, jer rast spoljnotrgovinske razmene ove zemlje sa Kinom u 2018. godini jasno govori o tome da su Kinezi spremni da pretvore severnog suseda SAD u svojevrsnu odskočnu dasku u trgovinskom ratu. Upravo u toj zemlji kompanija Huawei Technologies je već uspela da se nametne i iz sve snage počne da potiskuje konkurenciju, pre svega američki Apple.

Zapad je nedavno nedvosmisleno počeo da podržava Trampa u njegovom trgovinskom ratu sa Kinom, a odraz te tendencije je bio poziv Poljske zemaljama EU i NATO u januaru da bojkotuju Huavej. Odmah posle toga, krajem januara 2019. vlasti SAD su nastupile sa optužbama prema Huaveju za industrijsku špijunažu i prevare.

Kompanija Huawei Technologies oduvek je bila među liderima po razmerama diskriminacije konkurencije, pa čak i partnera. Do dana današnjeg nisu mogli da je zaista optuže za krađu tehnologije, ali je zato u redovnom kopiranju svega i svakoga uhvaćena više puta. Međutim, u radu sa mrežama to je razumljivo samo stručnjacima, a sa svojom „izložbenom" proizvodnjom smartfona, Huavej tradicionalno izbegava da zasija.

Neviđeni pritisak na kompaniju iznenađujuće se poklapa sa nedavnim nastupom Džordža Sorosa u Davosu, gde je on otvoreno rekao da bi „umesto ulaska u trgovinski rat praktično sa celim svetom, predsednik Tramp trebalo da se koncentriše na Kinu". Izgleda da ga je Tramp poslušao.

U poslednje dve godine kompanija Huawei Technologies se gotovo u potpunosti fokusirala na G5 tehnologije, na osnovu kojih može da se govori o stvaranju tehnološke baze za realan prelazak na potpuno digitalnu ekonomiju. Ni za koga nije tajna da je, računajući na promociju upravo tih tehnologija, kompanija pre nekoliko godina tako brzo krenula u osvojanje ruskog tržišta. Paralelno sa aktivnom prodajom smartfona, mada neretko po otvoreno damping cenama, stvoren je istraživački centar u Moskvi u kome je moguće i organizovati proizvodnju najsloženijih i najvećih mrežnih čvorova koje je teško transportovati.

Danas se, među ruskim partnerima kompanije Huawei Technologies, nalazi ruska holding kompanija Rostelekom, Svjazinvest, Megafon i TransTElekom, AFK-Sistem i novajlija VimpelKom.

Nijedna od tih struktura nije ozbiljno potpala pod američke sankcije, i ništa im ne smeta da u potpunosti sarađuju sa ruskim bezbednosnim snagama, između ostalog i sa Ministarstvom odbrane. Mnogi američki novinari su već uspeli da to okarakterišu kao „ruski pečat" na Huawei Technologies.

Ne treba zaboraviti da se sa G5 u rukama, osim ekonomije, u potpunosi može govoriti i o razvoju sistema borbene kontrole, pa čak i šire - sistema upravljanja vojnim operacijama velikih razmera. Jasno je da za to, na bilo kom tržištu, treba prekršiti veoma mnogo zakona, ali u naše vreme to ne može da bude prepreka za veliku tehnološku ofanzivu.

Amerikanci su uvek imali ozbiljne pretenzije prema kineskim firmama iz IT oblasti. One su i ranije bile mnogo veće od kršenja nekakvih tamo redovnih sankcija. Čak i ako je objekt snakcija Iran, kojem je SAD pre mnogo godina namenio imidž neprijatelja. Ali, u slučaju sa Huavejem, Amerikanci su pre svega zabrinuti zbog brojnih kršenja prava intelektualne svojine.

SAD ima još jednu glavobolju - to je industrijska i sajber špijunaža. Ipak, da bi se napunilo tržište, bilo je moguće pomiriti se sa svim tim. Ali, Tramp je odlučio da je vreme „trpljenja" prošlo. Uostalom, Kinezi su, pa još u duetu sa zagonetnim Rusima, spremni da se usmere na nešto globalno. Kada se govori o tome kojim i kakvim kompanijama će Amerikanci dozvoliti da stvaraju mreže pete generacije, kako za mirnodopske, tako i za vojne ciljeve, u Vašingtonu se ne prenemažu.

Tim pre se u sadašnjoj situaciji sa kineskim IT gigantom javljaju ozbiljne sumnje u realnost raspoređivanja isključivo civilne mreže 5G u Evropi. Ako Amerikanci konačno potisnu Huawei Technologies, takvo raspoređivanje može biti odloženo za nekoliko meseci, pa i godina. Svoju zabrinutost tim povodom su već pokazale dve britanske kompanije u kojima su izjavili da ako ipak bude uvedena zabrana na opremu kineske korporacije, za nove ugovore bi bilo potrebno potrošiti do 18 meseci i nekoliko milijardi funti.

Više puta je isticano da nemački Dojče telekom ocenjuje da bi kašnjenje sa raspoređivanjem 5G mreže u slučaju zabrane bilo najmanje dve godine. Istovremeno, na najvišem nivou prilično pozitivno ocenjuju pritisak na Huavej. Primera radi, nemačka kancelarka Angela Merkel smatra da problem može da se reši samo postavljanjem odgovarajućih uslova kineskoj vladi. Značajno je to što u Nemačkoj, čak i iz razloga nacionalne bezbednosti, za sada ne govore o tome da bi, ugledajući se na primere drugih zemalja EU, trebalo da proteraju Huavej sa svog tržišta.

Bivši predsednik Ukrajine, Viktor Janukovič, na pres konferenciji, nije govorio o svojoj krivici...

"...Odbacili su me kao naivčinu"

Janukovičevo obraćanje je interesantno zato što je došlo uoči petogodišnjice Majdanskog prevrata i u predvečerje predsedničkih izbora u Ukrajini. Pre toga, Viktor Fjodorovič se pojavio u javnosti u martu 2018. godine. Tada je hrabrio sam sebe, ali je delovao tromo, žalio se: „Veoma mi je teško, boli me..." Kada se uzmu u obzir ubijeni gradovi Donbasa i sve ono što se dogodilo posle 2014. godine, nije dobro izgledao. I evo, 6. februara 2019. u Moskvi se ponovo sreo sa novinarima.

Piše: Oleg Monomah

Ispostavilo se da je pres konferencija Janukovičev pokušaj da iz pozadine pogleda na političku arenu i da plašljivo prizna da želi još da igra na sceni. On vidi sebe u ulozi pregovarača o razmeni ratnih zarobljenika. Janukovič se kandiduje za mesto na kome je ranije bio bivši predsednik Leonid Kučma i na kome je sada Viktor Medvedčuk - „Putinov kum", kako ga opisuju antiruski ukrajinski mediji. Na pres konferenciji, Janukovič je bukvalno rekao (radi se o razmeni „svih za sve"): „Spreman sam da preuzmem inicijativu. Ako me čuje predsednik Porošenko, ako želi da reši taj problem, spreman sam da iniciram to pitanje. Po principu „svih za sve"... Sa ukrajinske strane, sa ruske strane... Vreme je da se ispune sporazumi iz Minska. Potrebna je politička volja... Ako je potrebno, spreman sam da pregovaram sa ruskim predsednikom Putinom..."

Emotivni izliv? Plemenito i humano. Moguće je da ova ideja nije koordinirana ni sa kim iz vlasti. Kako god, inicijativa je pokrenuta, i trebalo bi da postoji i kakva-takva reakcija. Tema je osetljiva za mnoge, između ostalog i za patriotsku zajednicu Rusije, dovoljno je samo setiti se Kirila Višinskog koji sedi u ukrajinskom zatvoru ili o dobrovoljcu Valeriju Ivanovu koji je nedanvo do smrti mučen u ljvovskom zatvoru. Inicijativa je tim vrednija, jer je Leonid Kučma ranije govorio da do predsedničkih izbora 2019. ne treba očekivati razmenu „talaca".

Reč o Porošenku

Govoreći o svom „nasledniku", Janukovič je podelio razmišljanje o tome kako je nevolja u tome što Porošenko nije političar, već biznismen. Naravno, to je javna tajna. Porošenko od svega pravi novac, pa i od krvi svojih „podanika". Rat je za njega - „hleb sa kavijarom". Nisu bez razloga Porošenkovi prihodi za 2018. porasli, u poređenju sa 2017, više od 12 puta!

Sa Porošenkom koji je, prema Janukovičevim rečima, uvek, od kad ga zna, lagao, odavno je sve jasno. Njega je iznedrila svetska zavera, koristeći njegovu pohlepu i ambicije, dodelivši mu ulogu koju sada igra. Ali, ni Janukovič nije političar koji bi za svoje ideje bio spreman da pogine. On je samo administrator regionalnog nivoa i privatno lice, građanin. Za razliku od političara, administrator nema visokih ideala i velikih ideja. Ali, zato je moguće, ako želite, da ga naduvate kao gumenu lutku - bez uvrede na račun Janukoviča - koja će sama sebi da zaliči na veliku političku figuru. To je važno razjasniti, osvrćući se na ono što se dogodilo 2013-14. U početku su, 2004. godine, Janukoviča istakli kao sparing partnera Viktoru Juščenku, kako bi rasklimali Ukrajinu i započeli sukob po liniji „istok-zapad". On je ostao na vlasti i posle „narandžaste revolucije", kako bi podstakao ozloglašeni Evromajdan i uzdrmao Ukrajinu.

Čini se neverovatno, ali Janukovič, po svemu sudeći, do kraja nije shvatio da se pokretački motor Majdana nalazio u kabinetu šefa njegove administracije, Sergeja Ljovočkina.

Prikladno je toga se podsetiti uoči petogodišnjice „revolucije dostojanstva" (teško je smisliti podrugljivije ime). Ljovočkin je poslovni partner oligarha Dmitrija Firtaša, sponzora Janukovičeve izborne kampanje 2010. godine, čovek koji deluje iz potaje. Kada je u ulozi šefa predsednikove administracije, 2013. godine uspeo da pod svoju kontrolu stavi sve informativne tv kanale u Ukrajini, neko je pomislio (i „prestravio se") da se to radi zbog jačanja vlasti Janukoviča. Ali, ispostavilo se da se to radilo zato da bi se razgoreo Majdan.

Setite se. Kada je prvi plamičak Evromajdana utihnuo, desila se neobična tuča radikalnih grupa, o čemu je u Radi najglasnije govorio Ljovočkinov asistent. „Tučom" je podstaknuta vatra, Majdan se razbuktao. Sve tv stanice su kao jedna počele da izveštavaju o tome kako žive „akvitisti", kako protestuju ispred tužilaštva i policije, kako kuvaju boršč u kazanima, gde idu u toalet... Svakog dana, sa svih ekrana koje je kontrolisala predsednikova administracija, dodavan je ogrev u vatru Majdana. Tada je, seća se predsednik vlade Nikolaj Azarov, bio zbunjen: bilo je nemoguće da se na tv programima izvesti o antimajdanskim akcijama...

Janukovič na konferenciji za štampu nije govorio o svojoj krivici, već o tome da su ga prevarili evropski političari. Tako je govorio o šefovima ministarstava spoljnih poslova Nemačke, Francuske i Poljske: „Mene su prevarili, izdali ili, kako govore istaknuti ukrajinski političari, odbacili kao naivčinu. Oni su 21. februara 2014. potpisali mirovni sporazum sa mnom i tog dana su naoružani nasilnici zauzeli administraciju predednika, vladu... A sledećeg dana evropske države su to odobrile..."

Zanimljivo je da Majdan u Kijevu on povezuje sa protestima u Francuskoj. U „žutim prslucima" vidi nastavak kijevskih „fantomki". „Šta oni sada žele", postavlja Janukovič retoričko pitanje Evropljanima, „od „žutih prsluka" u Parizu? Zar tada nije bilo jasno da je radikalni nacionalizam nov oblik neonacizma...Tražite odgovore." On ima na umu da su obojene revolucije u Evropi tek pred nama.

Ali, iz nekog razloga, samom Janukoviču 2014. nije bila očigledna sličnost „Arapskog proleća" i Majdana. Svima je bilo jasno, ali ne i njemu. I to je misterija. Postoji sumnja da su ga ljudi sa Zapada „držali za novčanik". I on je, verujući Evropljanima i „opoziciji", seo sa njima za pregovarački sto.

Iako je, prema Janukovičevim rečima, u njegovom okruženju bilo ljudi koji su ga pozivali da nešto učini. Oni i sada podsećaju „sa njima nije bilo potrebno sesti za sto, već je trebalo obući dobre cipele i rukavice, kako se ne bi zaprljale ruke, i polomiti im kičmu".

Janukovič ne daje konačne formule, ne govori da je protiv Ukrajine bila međunarodna zavera, ne govori o ciljevima zavere - o večitoj evoropskoj težnji da se „proširi na Istok", kako bi svoje probleme rešili na račun istorijske Rusije. Mada, za pet godina bi mogao i da shvati šta se dogodilo 2014. On i sada poziva Porošenka da počne pregovore sa Donbasom i formuliše svoju želju nekim romantičnim izrazima: „Sve zavisi od stanja Porošenkove duše. On ne želi da završi rat koji mu dozvoljava da zadrži vlast." Odnosno, on izgleda razume da je Porošenkova funkcija druga - „da podriva i nanosi Rusiji bol", ali tvrdi: „Porošenko ima obavezu da sedne za pregovarački sto. To je put za prevazilaženje konflikta."

Uzgred, u poslednje vreme visoki činovnici kijevskog režima počeli su „hrabro da jurišaju" - da vređaju i prete lično Putinu. Istakao se šef ministarstva spoljnih poslova Avakov sa govornice, kao i državni tužilac Jurij Lucenko: „Osuda Janukoviča za izdaju ne predstavlja samo presudu njemu, već i ozbiljan signal za Putina koji se tamo (u presudi) više puta pominje. Takođe, to je ozbiljan signal za sve ostale sadašnje i buduće državne službenike - da je zakon jedan za sve." Da li shvata da je govorio i o sebi - za sada nije jasno. Ali je rekao. U međuvremenu je pokrenuo krivični postupak protiv Viktora Medvedčuka, predsednika političkog saveta opozicione partije Za život, kojeg je nekoliko puta pominjao i u vreme konferencije za štampu, a sve zbog toga što je Medvedčuk govorio u prilog „autonomnog regiona Donbas".

Na konferenciji za štampu je Medvedčukovo ime isplivalo nekoliko puta. Impresionirale su Janukovičeve reči o tome da je, prema njegovim informacijama, u Kijevu „formirana grupa od 12 ljudi koja radi na određenom planu" - priprema politička ubistva, između ostalog i ubistvo Medvedčuka. „Želim da pozovem vojnike", kaže Janukovič, „da ne izvršavaju krivične zakone vlasti..." Janukovič nije Ciceron, povremeno svoje misli izražava prilično nespretno. Stalno ponavlja reč-poštapalicu: „eto..." Što je na nivou praznog razgovora u kuhinji, uz kisele krastavčiće.

Kada kaže da ne bi želeo da govori o sebi lično, mi razumemo: pravilno su ga naučili! Zato što, kada počne da govori o sebi, ne može da se zaustavi. Dok je odgovarao na pitanje o povredi u sportskoj dvorani, moderatorka konferencije je uspevala da ga prekine samo velikom snagom volje. On je, po svojoj prirodi, privatno lice, građanin, sudeći po svemu vernik, koji nije mogao da pobegne od iskušenja vlasti. Svetski moćnici su ga uzneli, koristeći ga za svoje ciljeve, do varljivih visina vlasti i gurnuli odatle kada se umorio i kada im više nije bio potreban. Verovatno je on dobar čovek. Ali se nije našao na „svom" mestu. Do kog stepena nije na svom mestu, otkrilo se u vreme Majdana kada nije odlučio da ga slomi.

A već 2014, nakon prevrata, odjednom je otkrivena njegova velika slabost. Za milione ljudi se svet preokrenuo, a on je, napustivši Ukrajinu, odjednom govorio da će na sudu tražiti zaštitu svoje imovine u okolini Kijeva koju su opljačkali.

Evo je i 2019. godina, a on sa zadovoljstvom govori samo o onome što mu je zaista zanimljivo: „Definitivno sam počeo da se nadam da ću još moći da se bavim omiljenim sportom (nakon povrede). Možda za mesec dana, možda za pola meseca - i biću na terenu..."

E, da. Tužan prizor. Iako ne bez trunke zabave.

Želim da se složim sa ključnom izjavom Viktora Fjodoroviča o Porošenku i njegovoj majdanskoj kliki: „Ako ponovo bude izabran za predsednika, posledice su nepredvidive. To je zastrašujuće."

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane