Tragom vesti

Polako, ali sigurno, Srbi izumiru kao narod

Kako nas je Vučić potamanio

Srbija godišnje gubi oko 100.000 ljudi, što kroz iseljavanje, što zahvaljujući negativnom priraštaju. Broj ekonomskih migranata iz zemlje naglo se udvostručio sa početkom „ekonomskih reformi" sadašnje vlasti i sve procene govore kako će se tako nastaviti dok se ne promeni vlast. Uz gubitak kvalifikovane radne snage dolazi i to da Srbiju napuštaju ljudi u najboljem reproduktivnom dobu, tako da se očekuje smanjenje ionako malog nataliteta.

Igor Milanović

Prema studiji Ujedinjenih nacija iz 2018. broj stanovnika Srbije će se do 2050. sa sadašnjih oko sedam miliona svesti na samo tri miliona, od čega će Srbi činiti tek polovinu žitelja, odnosno za tri decenije u Srbiji će živeti svega 1,5 miliona Srba.

Studija američke agencije CIA iz 2017. nešto je povoljnija po Srbiju, jer ona smatra kako će 2050. broj stanovnika da se umanji za „samo" 33,22 odsto, ali je ovo pod velikim znakom pitanja budući da su Amerikanci broj žitelja Srbije u 2017. povećali za oko milion ljudi na 8.790.000.

Od 2000. godine do kraja prošle godine iz Srbije se iselilo preko 650.000 ljudi, odnosno devet odsto ukupnog stanovništva. Ono što dodatno zabrinjava je činjenica kako se iseljavanje iz Srbije konstantno ubrzava, posebno u poslednjih pet godina..

Organizacija za evropsku ekonomsku saradnju i razvoj OECD u svom izveštaju sa kraja 2017. godine migracije iz Srbije naziva galopirajućim. U periodu od 2005. do 2014. godine prosečno je godišnje Srbiju napuštalo 31.000 ljudi. U 2014. godini 57.000 stanovnika je otišlo iz Srbije, a u 2015. taj broj je iznosio 60.000. Na svetskoj rang listi OECD-a od 50 zemalja sa najvećom stopom iseljenika naša zemlja je zauzela 31. mesto.

Prošlogodišnja istraživanja Ujedinjenih nacija pokazala su da je Srbija zauzela visoko šesto mesto u Istočnoj Evropi po broju iseljenika. Na prvom mestu je Bugarska, slede je Letonija, Hrvatska, Litvanija i Rumunija, pa Srbija. Sve zemlje ispred nas su članice Evropske Unije, tako da je bilo očekivano da će njih napustiti veliki broj stanovnika u potrazi za bolje plaćenim poslom u drugim državama, članicama Unije.

Srbija je ispred svih ostalih zemalja, kandidata za članstvo. Iza nje su čak i Bosna i Hercegovina i Albanija.

Izveštaj OECD-a sa kraja pretprošle godine, sa druge strane, citira rezultate istraživanja profesora Vladimira Grečića, člana Akademije ekonomskih nauka, koji tvrdi kako dve trećine mladih planira da napusti Srbiju. Rezultati istraživanja koje je krajem prošle godine (6. decembra) obavila NVO „Srbija 21" pokazuju da čak 22 odsto građana svih starosnih doba namerava da napusti Srbiju, a da 90 odsto onih koji su već emigrirali svoju i budućnost svoje dece vidi u inostranstvu, odnosno da toliki procenat ne namerava da se vrati ni kada ode u penziju.

Osim što naša država gubi svoje građane od kojih su mnogi visokoobrazovani, ona gubi i milijarde evra investiranih u njihovo školovanje. Iako nikada niko od zvaničnika nije uradio procenu koliko društvo košta jedan akademski građanin ili visoko kvalifikovani radnik, jasno je da se radi ukupno o milijardama evra. Profesor Vladimir Grečić smatra da u proseku porodica za svog najmlađeg člana koji se obrazuje u proseku izdvaja 2,5 hiljada evra godišnje tokom celokupnog školovanja.

Ako uzmemo u obzir da školovanje do diplome uglavnom traje 16 godina, to znači da je u svakog našeg akademskog građanina uloženo oko 40.000 evra (za studente medicine daleko više), pa ako prihvatimo podatak kako u svetu ima skoro 100.000 ljudi iz Srbije koji su ovde završili studije, dolazimo do veoma visoke cifre od oko četiri milijarde evra, koliko je naše društvo izgubilo izvozom već gotovih stručnjaka. Inače, po nezvaničnim podacima na osnovnim i postdiplomskim studijama u svetu ima oko 10.000 naših ljudi, od kojih je većina osnovno i srednje obrazovanje, a pojedini i dobar deo visokog obrazovanja, steklo ovde, o trošku budžeta i svojih porodica. Skoro niko od njih se neće vratiti u zemlju porekla.

Kao što se videlo, iseljavanje iz Srbije je dugoročni problem, ali je pravi egzodus nastao tek dolaskom aktuelne vlasti kada se broj emigranata duplirao (sa nekadašnjih 31.000 godišnje na aktuelnih oko 60.000). Vlast je dugo pokušavala da prikrije ovaj problem podvlačeći sve pod zbirnu temu „pad broja stanovnika", koja obuhvata i negativnu stopu rasta usled daleko više umrlih od novorođenih.

Integracioni pokušaji sa migrantima su doživeli pravi fijasko u Srbiji, jer većina izbeglica ne vidi razlog da posle pređenih nekoliko hiljada kilometara pristane da radi za platu koja je skoro ista kao i u njegovoj otadžbini i da živi u uslovima koji nisu ništa bolji od onih koje je napustio pre više meseci.

Nikolas Bizel, član delegacije Evropske Unije u Srbiji prošle godine je portalu „EuroActiv" (koji na 12 jezika prati aktivnosti EU u različitim zemljama, pa tako i u Srbiji) rekao kako po njihovim podacima u našoj zemlji ima oko 4.000 migranata, od kojih se mnogi ovde nalaze duže od godinu dana, jer su mogućnosti daljeg putovanja na razvijeni sever kontinenta ravne nuli. Zbog toga sada jedna četvrtina njih planira da ovde podnese zahtev za azil i da na taj način stekne pravo trajnijeg boravka. Dok su granice bile otvorene taj broj je bio zanemarljiv.

Čak ni izbeglice iz ratom zahvaćenih područja Azije i Afrike ne vide nikakvu perspektivu u Srbiji.

Srbija više nije zemlja jeftine radne snage, već je zemlja ropskog rada - kaže jedna u poslednje vreme popularna sindikalna krilatica. Više od 80 odsto ljudi koji su napustili Srbiju, po jednom istraživanju navelo je da su osnovni razlozi njihovog odlaska ekonomske prirode. Uslovi rada su teški, plate uvredljivo niske i nedovoljne da pokriju najosnovnije životne troškove, a odnos države prema radnicima koji joj se obraćaju za pomoć je sraman.

Iako je egzodus stanovništva uočljiv poslednjih pet godina, vlast se tek sada setila da nešto preduzme, a i to nešto je samo šminkanje mrtvaca. Naime, 11. februara održana je prva sednica novoizmišljenog vladinog Koordinacionog tela za ekonomske migracije kome predsedava ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zoran Đorđević.

Cilj ovog tela je da „otkrije rupu na saksiji", odnosno da sazna ono što je svima odavno poznato, a to su razlozi zbog kojih ljudi beže iz Srbije. Sa druge strane, ova vlast narodu nema šta drugo da ponudi osim pregršti jeftine propagande, pa je tako i sam Đorđević prilikom predstavljanja početka rada Koordinacionog tela na RTS-u mogao da izjavi samo kako je „Srbija prelepa zemlja, zemlja odličnih radnika, koja ima potencijal i veru u uspeh"?!? Od lepe prirode i još lepših želja se, međutim, ne živi. I druge zemlje imaju prelepa okruženja, a uz to i dobro plaćena radna mesta i zakone koji štite radnike.

Problem sa kojim ni Đorđevićevo koordinaciono telo neće da se suoči, kao što ga prećutkuju i svi državni mediji, jeste drugi značajni razlog zbog koga ljudi, a posebno oni sa visokim obrazovanjem beže iz Srbije.

Kako proizilazi iz istraživanja OECD-a iz septembra 2018. oko 81 odsto naših migranata na prvom mestu navodi ekonomske razloge za napuštanje zemlje, ali veliki broj njih na drugo mesto stavlja neshvaćenost na radnom mestu, odnosno činjenicu da bolje uslove rada, a često i višu platu imaju politički podobni sa sumnjivim visokoškolskim diplomama i naučnim radovima. Upravo je ovaj problem postao uočljiv u vremenu kada se Srpska napredna stranka učvrstila na vlasti, a to se poklapa sa godinom u kojoj je došlo do dupliranja broja naših migranata.

„Razlozi iseljavanja su i ekonomske ali i neekonomske prirode, jer ljudi ne vole da im neko vređa inteligenciju, da vide gluposti oko sebe a ne mogu ništa da učine. I dok je tako, ljudi će odlaziti. Ubeđen sam da tu plate nisu ključni faktor", rekao je početkom decembra prošle godine član Fiskalnog saveta Vlade Srbije Vladimir Vučković. Samim povećanjem plate neće se mnogo postići sve dok je politički ambijent isti kao sada.

I Zoran Đorđević je partijski kadar koji je zahvaljujući odličnim političkim vezama i uprkos više nego oskudnom obrazovanju postao ministar, zbog čega je nerealno od njega očekivati da se uhvati u koštac sa partokratijom.

Ministarka Slavica Đukić Dejanović, zadužena za demografiju, krajem prošle godine iznela je podatak kako je prosečna starost onih koji napuštaju Srbiju 27,8 godina, a to je najbolje reproduktivno doba. Srbija iseljavanjem stanovništva ne samo da gubi kvalifikovanu radnu snagu, već i buduće roditelje.

U našoj zemlji svaka žena u proseku rađa 1,46 deteta, što je daleko ispod granice proste reprodukcije (2,1 dete). Ubrzanim odlaskom žena u najboljim godinama za rađanje situacija se još pogoršava. Kako sada stvari stoje, Srbija (bez Kosova) će 2021. imati približno isti broj stanovnika kao i pre 60 godina, odnosno 1961, kada je imala 6.678.247 žitelja. Procena je da je 1. januara 2019. u našoj zemlji (bez Kosova) bilo oko 6.965.000 ljudi.

Studija Ujedinjenih nacija sa kraja 2017. (koja Srbiju i Kosovo posmatra kao jednu državu) pokazuje da naša zemlja godišnje ima negativni priraštaj stanovništva od 0,5 odsto, dok je prosek Zapadnog Balkana 0,4 odsto. S obzirom na povećani broj iseljenika u reproduktivnim godinama pogrešno je smatrati kako će razlika umrlih i novorođenih ostati na nivou od oko 30.000 ljudi godišnje, odnosno grubo na 0,5 odsto od ukupnog broja stanovnika. Pošto u zemlji sve više ostaju stariji ljudi, a mladi je napuštaju, realnije je očekivati da će se razlika u broju umrlih u odnosu na broj novorođenih ubrzo povećati na ceo jedan procenat, čime bi prognoza Ujedinjenih nacija, kako će se za tri decenije broj stanovnika Srbije prepoloviti, postala veoma realna.