Natrag

Intervju

U ekskluzivnom razgovoru za Magazin Tabloid, jugoslovenski i albanski glumac Enver Petrovci sasvim otvoreno kaže: „Srbija je imala velike glumce, ima ih i sada i biće ih sigurno, ali velike ljude kao što je bio Dragan Nikolić - retko se takvi rađaju!"

Mafija je uzela Kosovo pod svoje

Da za ljude "velikog srca" i apostole glumačke umetnosti ima mesta na prostorima bivše Jugoslavije, živi primer za to je glumac Enver Petrovci, koji je ovih dana boravio u Nišu na međunarodnom pozorišnom festivalu "Teatar na raskršću" i to kao član umetničkog žirija. Nakon završene gimnazije na Kosovu, dolazi u Beograd na Akademiju dramskih umetnosti u Beograd. Posle bombardovanja Jugoslavije, povlači se na Kosovo i osniva glumačko pozorište Dodona u Prištini. Iza njega su mnogobrojne uloge: „Dvostruki udar", „Ortaci", „Sedam sekretara SKOJ - a", „Lazar", „Život u grobljanskoj", „Čuvari magle", Mitke u „Koštani", Istref u „Kosančićevom venacu", "Senke nad Balkanom"... I nakon dve decenije od raspada Jugoslavije, on i danas važi za najvoljenijeg živog glumca bivše SFRJ. Nosio je repertoar „Ateljea 212" i Narodnog pozorišta. Prisećajući se tih dan, Enver ističe da mu je to bio najlepši deo života.

Razgovarala: Nađa Andrejević Keleri

EP: Tada sam bio to što sam voleo da budem. Bio sam glumac! Uspeo sam da naučim jezik na nivou da bez stida radim na sceni. A, mnogo sam muka imao da naučim srpski jezik. Naučio sam ga tako dobro da niko nije mogao da prepozna odakle sam. Neću da ih imenujem, ali ima danas glumaca koji po Beogradu glume 20 - 30 godina, ali po naglasku znaš da je iz Bosne, južne Srbije, Hrvatske, Vojvodine...Imao sam divnog profesora Branimira Đorđevića koji mi je predavao dikciju. Hiljadu puta mu se zahvaljujem zbog toga. Evo zašto. On nije mene terao da učim jezik. On me je naučio da zavolim jezik! Kada zavoliš nešto, onda ga sve vreme učiš. Ja ga i dan danas učim. Ali, ja sam zavoleo i albanski jezik. Moj profesionalni jezik je postao srpski. Kada sam pre neku godinu bio u Albaniji, oni neverovatno brzo govore albanski, ali ja sam im rekao da ću govoriti bolje od njih. Pokazaću im kako se govori pravi scenski književni albanski jezik. Oni su mi se smejali. Igrao sam tamo jednu predstavu, kada bih igrao još jednu - definitivno bi im pokazao kako se govori pravi scenski albanski jezik. Ja volim i obraćam pažnju na scenski jezik. U životu mogu da pogrešim - ali na sceni - nikada!

MT: Nakon bombardovanja Jugoslavije, povlačite se na Kosovo i osnivate pozorište DODONA u Prištini.

EP: Kada je počeo rat u Jugoslaviji, ja sam s poslom bio u Sarajevu sa predstavom „Dijelidba" i tu predstavu su gledali: Izetbegović, Karadžić i hrvatski ... U jednoj sceni ja glumim plač. Kada sam njih video ja sam stvarno zaplakao i nisam mogao da završim rečenicu od plača. Sećam se glumaca koji su govorili - ajde završi više - treba da izađemo mi. Nisam mogao da odem sa scene, jer nisam mogao da završim rečenicu od plača. Nekako sam se smirio, završio i izašao. Kada sam se vratio u Beograd, vrlo brzo je počela da bude stvarna "Dijelidba". I, pošto sam u Sarajevu imao i imam puno prijatelja, ne samo u Sarajevu, već po celoj Bosni, ja sam otišao kod Mire Trailović, i rekao joj - gospođo ja ne mogu više da igram komediju, ne mogu više na scenu! Ona mi odgovara - razumem te - nosi krst svog naroda i nastavi. Otišao sam do Prištine misleći da će to brzo da se završi, međutim to se nastavilo do danas. Verovao sam da će to trajati najviše mesec i po - dva, ali to je trajalo i dalje, i dalje...Trajalo je dugo. U međuvremenu sam tamo otvorio dečije pozorište koje se zove Dodona, a i privatnu Akademiju umetnosti koja mi je trajala do pre četiri godine kada mi je ministar prosvete E. Hodžaj zatvorio, jer njegovom radniku nisam dao 20 hiljada evra za korupciju. Tražio je, nisam mu dao i nisu mi produžili licencu.

MT: Ako su se usudili da Vama traže mito, kako tek prolaze obični smrtnici!? Rade li oni išta bez mita?

EP: Činjenica je da ta škola ne postoji. Ako je nešto bilo ozbiljno u prosveti privatnoj i državnoj - to je ta škola, ali su mi je zatvorili. "Dodona" i dalje radi. Kada su mi zatvorili školu,otvorio sam novo pozorište u kući moga oca „Očevo pozorište", radilo je to pozorište tri godine sa mojim sredstvima. Nisu mi pomagali ništa, ali samo meni nisu pomagali i zatvorio sam i njega. Prošao bih ja tamo vrlo dobro kada bih se uključio u neku partiju, ali kako ću kao profesor da budem u partiji. Sramota je biti profesor i biti u partiji. Učitelj, profesor, oficir i policajac je narodni čovek, oficir je narodni čovek, profesor je narodni čovek! I zato se nisam uključio ni u kakvu partiju. Imam simpatije za ovoga ili onoga, ali ne mogu biti član partije.

MT: Odrasli ste u kući koja se graniči s dvorištem pravoslavne crkve Sv. Nikola, za koju ste emotivno vezani...

EP: Odmah posle rata, kada je tenzija bila strašna - svaki jezik koji je ličio na srpski nisi mogao govoriti. Ni slovenački, ruski, bugarski, a kamoli srpski. Tada je bio srušen zid i vrata crkve. Napravio sam zid i velika vrata od gvožđa i posadio sam dosta cveća. Verujte mi. Nijedan komšija (a sve su to bili Albanci) nije mi rekao - šta radiš to izdajniče, kako to sređuješ srpska groblja? Verujte, nijedan mi komšija nije rekao tako nešto. Iako mi je žena govorila - radiš to veoma brzo - nije vreme za to. Ma baš me briga da li je vreme ili nije vreme za to. Ovo je moja crkva. Rastao sam uz to i hoću da je gledam s prozora kako sam je uvek gledao sređenu i u cveću. Ne bojim se grobalja. Ja sam rastao uz njih. Kad neko dođe, kaže - ovde živiš!? Zar se ne plašiš? Tu pored prozora. Ja sam navikao na to. Posadio sam mnogo voća, jer je tako bilo kada sam bio klinac. I onda je došao pop, nisam ni znao da je došao. On je to pokosio, nije znao da je tu cveće tek počelo da raste. Ali, ni jedan mi komšija nije zamerio zbog toga.

MT: Mediji su godinama pokušavali da iz Vas izvuku nešto ružno o Beogradu...

EP: Bio sam gost neke slobodno srpske emisije i kažem - zašto me svi pitate šta mi se dogodilo ružno u Beogradu, zašto me ne pitate šta mi se dogodilo lepo u Beogradu? Samo ružna vest je dobra vest. Znate koliko mi se dogodilo lepih stvari u Beogradu. Neuporedivo više nego što je eventualno bilo nešto ružno, što je normalno. Tako i ovde, samo me ružno pitaju. Evo, recimo ja sam posadio cveće u srpskom groblju, što o tome ne govorite. Da neko pita - ko je ovo napravio i da kaže - bravo! I da to razvijate kod ljudi, da to i oni rade. Zamislite da sam ja - ne daj Bože pljunuo po groblju... To bi umnožili. Treba umnožiti dobrotu, a ne zlo!

MT: Jedna od uloga u hit seriji "Senke nad Balkanom" je Vaša. Kako je došlo do saradnje sa Draganom Bjelogrlićem i kako ste doživeli rad na toj ulozi?

EP: Ta serija mi je izgledala kao Holivud. Kakvi su to kostimi, vreme, scenografija, rekviziti...Ja ga zovem, verujete, to sam prvi put uradio. Rekao sam mu - hoću da budem u ovoj istorijskoj seriji, ne pitam šta - hoću. Tako sam otišao i video kako se to snima. Ali, Dragan je fantastičan! Koja je to energija! Svaka mu čast. Takvi ljudi su retkost. Za sve ima energije. Ne spava - dva - tri sata. Režira, glumi, organizuje, uvek je svež. Uvek je gotov za rad. Mnogo mi je drago što sam ga upoznao dok radi. Ja ga znam ovako iz kafane, ali nisam znao koliko ozbiljno to radi. I, svaka mu čast! Drago mi je što sam igrao u toj seriji i što sam video kako se to radi. Kada mi je rekao koliko to malo košta, nisam mu verovao. Mislio sam da košta 15 - 20 miliona, kaže ne! Ne košta ni milion! Žao mi je što su me ubili u seriji, sad bih nastavio, ha, ha, ha. . Neka srpska kinematografija bude ponosna na njega.

MT: To je prvi put da ste prihvatili ulogu, bez da pitate za honorar, zar ne?

EP: Nisam pitao ni za honorar, ni šta glumim. Samo mi je bilo važno da vidim, kako to radi. I video sam. Video sam kako se od govana pravi pita u scenografiji. Ono ništa ne hoda, ali u seriji hoda. Ona kola, koji je to problem upaliti te stare automobile, kamione. A to funkcioniše u filmu. Mnogo teško, ali funkcioniše. Svaka mu čast. Treba naći ta stara kola, te kamione. A i to košta.

MT: U Nišu smo, "Koštana" Vam je u krvi. Ako se ne varam, i danas priželjkujete da zaigrate Mitketa - još jednom? Kako se osećate, s obzirom da smo na tom podneblju, Bora Stanković...

EP: Znam da deluje ludo, ali ja sam s Borom bio stalno u kontaktu. Kada sam čitao njegova dela, odnosno Koštanu, shvatio sam da je Bora znao da će se jednog dana roditi glumac koji će napokon shvatiti šta je pisao. Toj sam ja! E, sad ja sam oduška sebi dao. Odigrao sam ga. To nije snimljeno ozbiljnije, jer bi bilo ostavljeno sledećim generacijama u amanet. Gledao sam sve velike starije glumce, a Boga mi i reditelje kako su to radili. Svi su pogrešno radili, nisu loše, već pogrešno. To nije Bora Stanković. Bora Stanković je klošar, čovek koji pati, lažov, dobar čovek, umetnik. Ne žali on što je ostario, nego žali što je mlad a oseća se starim. To treba igrati. Zamislite kada mlad čovek sa 20 godina kaže - e, koliko sam ja star. Znate, to je muka. Neko ima 60 - 70 godina, pa kaže žalim. Šta ima da žališ! Star si, šta drugo. Ali kada mlad čovek kaže da je star u duši, onda je to bolno. To sam igrao. "Koštana" će se igrati dok je sveta i veka. Napunio sam neke godine, ali bi ga rado igrao. Ako ga radim, siguran sam posle toga ću da umrem. Ne ozbiljno. Nemam za čim da žalim više. Ustvari, nemam više šta da glumim. Možda je bolje ovako da ga ne glumim, ali živim. Živim u nadi da ću da ga igram i tako opstajem da sam živ. Šta imam posle njega da živim?

MT: Direktorka Narodnog pozorišta u Beogradu Ivana Vujić vraća "Koštanu" na scenu. Vidite li sebe u predstavi, ali kao Boru Stankovića, kako sami kažete?

EP: Ja bih došao da igram jedno tri predstave. Ne više. Neka bude u dublu sa bilo kim. Da im pokažem put, pa neka oni nastave. Nemam kondiciju.

MT: Da li to možemo da prenesemo Vujićki? EP :Naravno. Ne igram ja Mitketa, ja igram Boru Stankovića. Bora je Mitke, a ja sam sa Borom razgovarao milion puta. Tačno znam šta mi je govorio.

MT: Za proslavu pola veka "Ateljea 212" tadašnji predsednik Boris Tadić Vas je pozvao i rekao: " Koji ćeš ti kurac dole, publika te voli i ovde je tvoje mesto". Zašto se niste vratili?

EP: Ja mu se na tome milion puta zahvaljujem. Otišao sam jer sam imao puno posla po Prištini. Pravio sam pozorište u tom trenutku I nisam mogao to da ostavim. Nakon mog poziva, zvao je odmah i direktora Narodnog pozorišta i rekao - ispunite gospodinu sve želje! Rekao je da dođem sutra da se dogovorimo. Ali, ja sam to veče otišao. Jer, da sam otišao sutradan na dogovor, ja bih ostao u Beogradu. U svakom slučaju zahvaljujem mu se. Taj njegov poziv će ostati u istoriji moje biografije.

MT: Velika plejada glumaca preselila se na "nebesku scenu". Između ostalih i Milena Dravić i Dragan Nikolić. Negde sam pročitala da su Vas "ateljeovci" prihvatili i da Vas je Dragan slao po cigarete ...

EP: Ja sam doktorirao u bifeu "Ateljea 212", doktorirao sam život! Sretao sam dobre, pametne ljude. Svađalo se bez dranja. Pilo se bez opijanja. Svađalo se - nije bilo ljutnje. Ne znam da li čovek može to u životu jednom da sretne ili ne. Bio sam počašćen što su mi dozvoljavali da budem u njihovoj blizini. Nisam im smetao da ostanem tu kao dežuran mlad glumac . Za svoje mesto sam se borio - kupujući im cigarete. Naravno, oni su bili toliko dobri da su to radili samo kada sam ja to tražio. Ja ću da idem, a ne vi. Pazili su da me ne ponize, iako sam bio mlad. Naravno, ja sam ih voleo.

Dragana Nikolića sam upoznao najbolje kada sam bio na njegovoj sahrani. Meni su se nepoznati ljudi otvorili. Jedan mi je rekao da mu je Dragan dao pare za pasoš. Drugi kaže meni je dao pare da odvedem ćerku do Nemačke. Treći kaže - ja sam imao sina bolesnog, dao mi toliko para da sam ga odveo na lečenje, na operaciju u Švajcarsku. Pričali su mi priče za koje niko nije znao. Dragan Nikolić, kaže jedan davao mi je godinama pare da studiram. To Dragan nikad nije pričao. Tada sam shvatio koliki je on zapravo čovek bio. Ja mislim da je to bila najveća sahrana koju pamtim. Televizija me neka pitala za Dragana Nikolića - rekao sam - Srbija je imala velike glumce, ima ih i sada i biće ih sigurno, ali velike ljude kao što je bio Dragan Nikolić - retko se rađaju! To je moje mišljenje o njemu. Pod njegovim utiskom, trudim se da i ja to radim, i ćutim. Čak ni moja žena ne zna šta radim. M T: Imali ste ponudu da odete u Holivud da radite. Odbili ste je i danas se kajete zbog toga!?

EP: Ne nisam odbio. Mira Trailović me prevarila. Rekla mi je idi uči jezik i za šest meseci da dođeš. Ja sam otišao u London i učio sam engleski pet sati dnevno. Kada sam završio školu, otišao sam u Švedsku kod mog brata da malo vežbam jezik. Kad tamo, telefon zvoni kod mog brata. Tada nije bilo mobilnih. Kaže neka Mira te zove. Javim se, kad ono - alo, Mira Trailović. Zamalo nisam pao na dupe. Čuj - Mira Trailović. Kako me je našla u Švedskoj kod mog brata, to samo ona zna i policija i FBI. Kaže, hajde dođi u Beograd u " Atelje 212" da glumiš "Kosančićev venac". Kažem, gospođo ja sam krenuo u Ameriku. - Ma kakva Amerika, dođi ovde imaš veliku ulogu, divnu ulogu. Gospođo ne mogu, kažem ja. Kad ona će - dođi odigraj ulogu pa onda idi. Kažem - dobra ideja! Ja se vratim, sjajna uloga, sjajna predstava. Po novinama natpisi - rodila se nova zvezda, i meni to poče da se sviđa. Ostade u Beogradu i ne odem nikad u Ameriku. Tako je to bilo. Mira me je prevarila, baš tako.

MT: Ali, zato ste napravili veliku karijeru u Beogradu?

EP: To je istina. Bilo je to što se dogodilo. Dopala mi se popularnost. Na svakom koraku - tapšu me ljudi, vole me... Što bih to bacao zarad Amerike. A, da i ovo mi Mira kaže - tamo ćeš stalno biti gastarbajter! Ali kada se dogodila popularnost, dopala mi se.

MT: Ruku pomirenja uvek najpre pruže umetnici. Oni poprave , sve što političari upropaste , zar ne!?

EP: Oni poprave sve. Zadatak im je da pomiruju sve - i po profesiji i po Bogu. Jer, Bog nije odredio samo one koji kvare, nego i one koji pomiruju, a to su umetnici. Mi smo po profesiji i po Bogu ti koji mirimo. Onaj ko to ne čini, ne može sebe da zove umetnikom. Ne može! Kako bih rekao, to je kao da si sveštenik a teraš ljude da se mrze. Ne ide to jedno s drugim. Sveštenik mora da poziva na mir i ljubav. To isto bi trebalo da rade i umetnici. Ko to ne radi,neka mu Bog pomogne. Naravno, ne možemo da pomirimo, ali možemo da idemo ispred politike.

MT: Više od dve decenije hrlimo u EU a ustvari naša Jugoslavija je bila EU u malom na čelu sa Titom. Mada ga mnogi danas nazivaju diktatorom!?

EP: Oni su to sigurno uzeli od Tita kako se to radi, s tim što je Tito imamo mnogo veći i složeniji zadatak. On je imao posla s nepismenim narodom. S narodom koji je bio u ratu, koji je i među sobom ratovao i među komšijama. Brat brata je ubijao, brat komšiju i imao je spoljnjeg neprijatelja. Bio je to jedan haos veliki. I na sve to bio je nepismen. I napraviti državu sa toliko vera, sa toliko jezika - to je samo on mogao da uradi. Sada je mnogo lakše .... Jer su sad ljudi mnogo informisaniji. Znaju tačno gde ulaze i šta rade. A ranije napraviti to, bilo je jako teško. Mi smo živeli tako misleći da je to normalno. Vidite kako je to teško danas napraviti. Evropa je hrišćanska sva i teško je to napraviti među sobom. A mi smo ovde imali toliko puno vera i puno jezika. Svi smo bili Jugosloveni i živeli smo bolje nego danas. Nismo se folirali , stvarno je tako bilo. Verujte mi, ja nisam znao u klasi na Akademiji ko je šta. Bilo me sramota da pitam. Beki Fehmiju je bio moj prijatelj, nikada ga nisam pitao šta mu je žena. Bilo me sramota. Beograd je bio internacionalan grad kao što je Njujork danas. Beograd nije bio grad bratstva jedinstva, bio je internacionalan grad. Grad bratstva i jedinstva bilo je Sarajevo - mala Jugoslavija. Beograd je prevazišao bratstvo jedinstvo, on je bio internacionalan grad. Tada je bilo važno da dođeš, da si dobar, radan, hoćeš da radiš - izvolte, nećeš da radiš - napolje! To je bio Beograd! Ako si znao šta hoćeš, ako si hteo da radiš odmah te prihvatao. Nije te pitao odakle si. Sitni mali ljudi su koristili - eto kod mene rade zato što sam ja to i to. Lažu! Verujte, ni jedan mi profesor nije dao manju ocenu zato što sam ja Albanac. Samo ako mi je dao, dao mi je veću. Nikad. Sećam se jednog studenta koji nije učio. Kaže oborio me zato što sam Albanac. Kažem mu jedi govna, što lažeš, što nisi učio, lažeš! Što mene ne obore? Nego tebe, nisi učio. Onda prizna - pa jeste - nisam učio. Sitni ljudi su to koristili.

MT: Šta mislite o političkim ambicijama za stvaranje Velike Albanije ...

EP: O nekoj velikoj Albaniji pričaju političari u Albaniji, nego što to sami Kosovari pričaju. Imam utisak kada bi pitali Albance u Albaniji da li da se sastavimo sa Kosovom, oni bi odbili. Znam iz razgovora. Kažu - koji će nam to? Govorim o narodu. Kosovari bi u većini isto rekli - koji će nam Albanija? Imam takav utisak. Naravno ima i onih koji to zagovaraju, ali govorim o narodu. U Albaniji, apsolutno ne znaju šta je to. Imaju tri četiri vere. Oni se udaju, venčaju - nemaju pojma ko je šta - verski apsolutno. Njima je važan biznis. Da žive lepo. Oni te nerviraju koliko im to nije važno. U sva sela srpska su došla albanske žene. Njima to uopšte nije važno. Važno je - imamo li mi tamo šta da jedemo, da pijemo - evo me dolazim. Velika većina tako razmišlja i to treba množiti, a ne govoriti ružno. Jedan slučaj će se uvek dogoditi, izuzetaka ima svugde. Žao mi je što mediji množe samo ružno.

MT: Na tlu Kosova i Metohije, mnogo je prognanih, silovanih i ubijenih!?

EP: Ni jedno silovanje se nije dogodilo i to znam sigurno. A evo i zašto? Recimo, moj sin može da siluje - ja ne kažem, ali on više ne može da se vrati. Ne mora to da bude Srpkinja, uopšte silovanje prema bilo kome. On nema gde da se vrati, jer ga porodica više neće. On je odbačen. A lupetaju, silovali...silovali... grehota je. Jer ti kad čuješ, lupneš po novinama - silovali Srkinje. To je grehota. Ne možeš to tako. Ubio da, hoće da ubiju, ali da siluju ne! Ili da ubije ženu ili dete - može, ali u porodicu više ne može. O tome se radi. Ne mora meni država da sudi, sudi ti porodica. Grehota je izmišljati I lupetati takve glubiti - da, hoće da ubije, ali da ženu siluje - ne. da li se sećate I pre rata naslova po novinama - pokušaj silovanja, pokušaj... Niko da jebe u pičku materinu, svi impotentni - majku im jebem! Života mi, iskompleksirali. Niko da jebe, samo pokušaji. Ako izjavite nešto protiv kosovske vlasti - više ne postojite. Na crnoj ste listi...

MT: Umesto da su iskoristili entuzijazam koji je vladao u narodu, oni su napravili jednu lopovsku državu. Korumpiranu državu - sram ih bilo! Nikad im to istorija neće oprostiti. Da počnete da mrzite svoju zemlju. To su napravili. I svi vole da odu van - svi! Pa čak i oni. Nema čoveka koji ne bi otišao sa Kosova. Takav ne postoji. Već ih je pobeglo 200 000. Ispraznilo bi se Kosovo da je to nastavljeno. Kako dobiju pasoše, gotovo - odoše. Prazni se Kosovo, svi će otići. Mafija je uzela Kosovo pod svoje. Dokle će? Kraja ne vidim. Napravili su lopovsku državu. Punu lopova, korumpiranu. Bezuspešnu državu.Samim ti što su Vam tražili 20 000 evra da Vam produže licencu za školu...

EP: Traži se po milion ipo, pola miliona su ljudi davali. Meni su tražili samo 20 000 jer sam primao samo po šest studenata godišnje. I oni su sabrali to da treba 20 000 evra. Ja sam reko - 20 000 vam majke jebem! Nisu se naljutili. Ja sam ih opsovao i nisu mi dali licencu. Baš tako je bilo. Onda sam čuo i po pola miliona su davali. Od rata pa naovamo - nikad, nikad, nikad ni jedan projekat mi nisu odobrili. Meni!? Zato što im ne nudim ništa. To je razlog. Takvu su državu napravili.

MT: Filmovi Emira Kusturice su vrlo popularni u Albaniji.. .

EP: Kod nas na Kosovu se gleda svealbanska televizija. Kao što je Pink ovde, u Crnoj Gori, Bosni... I oni puštaju Kusturicu a I Dušana Kovačevića u pozorištu. Pored "Balkanskog špijuna" igrao se "Doktor Šuster". Meni su ponudili da igram to. Mnogo mi teksta bilo, pa sam odbio. I na Albanskom, to mi je teško.

MT: Bivšeg fudbalera Partizana Fadilja Vokrija cenite?

- Ukrao sam mu sto stolica, kada sam pravio pozorište. U Bugarskoj imaju one plastične stolice za sedenje, koštaju po pet eura - ko da ide tamo? Vidim ja da se prištinski stadion puni, došlo na hiljade stolica. I ja ga okrenem, kažem jesi tu, ajde doći ću na kafu. Ja uzeo jednog šofera sa traktorom i kažem mu - uzmi sto stolica i nosi u pozorište. Kažem majstorima - srećan rad. Radnici šrafe, na stotine. Samo rade. Niko nikog ništa ne pita. On uzeo stavio na traktor i odneo. Popijem ja kafu sa Vokrijem. Okrenem ga posle i kažem - ukrao sam ti sto stolica. Kada? Pa sad dok sam pio kafu sa tobom. Zbog čega? Kažem - zbog pozorišta. Nek ti je alal! Ne znam koliko hiljada imam viška, kaže on. Tako da sam mu ukrao tih sto stolica. To sam besplatno uzeo, ali mi je alalio.

Glosa

Umesto da su iskoristili entuzijazam koji je vladao u narodu, oni su napravili jednu lopovsku državu. Korumpiranu državu - sram ih bilo! Nikad im to istorija neće oprostiti.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane