Natrag

Pogled iz Moskve

Promišljanja poznatog francuskog političara o legitimnosti priznanja republike

Krim je vaš!

Prošlo je pet godina od prisajedinjenja Krima Rusiji, ali Zapad nastavlja da osporava Ruskoj Federaciji njegovu „aneksiju", ignorišući legitimnu volju Krimljana koju su izrazili 16. marta 2014. godine. Trebalo bi imati u vidu da je suverenitet koji je već postojao u tom trenutku u Autonomnoj Republici Krim bio proglašen 11. septembra 1991. godine. Prema članu 10 Ustava Ukrajine, od 1996. godine teritorija Krima ima autonomni pravni status koji je zakonski primenljiv na prava naroda. Posebno u skladu sa stavkom 138.2 ovog člana Ustava Ukrajine, jurisdikcija Autonomne Republike Krim obuhvata „organizaciju i sprovođenje lokalnih referenduma", a mogući predmet tih referenduma nije ograničen tim specijalnim „krimskim" članom Ustava. Na ovo nas podseća francuski novinar Kristijan De Fuloa, koji je objavljen i na uglednim i uticajnim ruskim portalima

Piše: Kristijan D. De Fuloa

Na taj način, delovanje krimskih vlasti, u skladu sa uslovima koji su u to vreme postojali u Ukrajini, imalo je pravni karakter. Na osnovu referenduma na kome je učestvovalo 96,77% građana Krima, od kojih je 83,1% glasalo za prisajedinjenje Rusiji, 17. marta 2014. godine proglašena je nezavisna suverena Republika Krim.

Kada je o Sevastopolju reč, valja primetiti da je još 29. oktobra 1948. godine on bio odvojen od Krimske oblasti i, ukazom Prezidijuma Vrhovnog saveta RSFSR, direktno podređen Sovjetskom Savezu.

Krimski region je, u suprotnosti sa Ustavom SSSR-a, RSFSR-a i Ukrajine bio nezakonito predat Ukrajini 1954. godine. Faktičko uključenje grada Sevastopolja (član 133 Ustava Ukrajine) u sastav Ukrajine nije bilo zasnovano ni na kakvim normativnim aktima Rusije o predaji grada Ukrajini i nije bilo ništa drugo do jednostrana odluka USSR.

S pravne tačke gledišta, ovo treba razmatrati kao oduzimanje, od strane Ukrajine, tuđe teritorije. Referendum sproveden 16. marta 2014. godine u Sevastopolju potvrdio je ovu činjenicu (izlaznost 95,6%, 89,5% je glasalo za prisajedinjenje Krima Rusiji), što je rezultiralo da ovaj grad stekne poseban status.

Referendum, održan 16. marta 2014. godine, sa učešćem više od 150 posmatrača, u vezi sa državnim udarom i oduzimanjem vlasti u Kijevu, postao je realizacija prava građana na samoopredeljenje.

Do 16. marta 2014. godine Autonomna Republika Krim bila je autonomija u sastavu Ukrajine, sa sopstvenim Ustavom donetim 21. oktobra 1998. godine. Član 48 tog Ustava čiji je naslov „Garancije i davanje statusa i ovlašćenja Autonomnoj Republici Krim" sugeriše da te garancije obezbeđuju demokratske institucije društva, uključujući i sprovođenje referenduma o bilo kom pitanju od suštinske važnosti za građane. Osim toga, treba imati u vidu da se u preambuli Ustava Ukrajine takođe govori o priznanju i uspostavljanju prava ukrajinskom narodu na samoopredeljenje. Ustav garantuje izražavanje volje naroda putem referenduma, u skladu sa članom 69, a cilj referenduma se definiše kao jedan oblik ostvarivanja direktne demokratije.

Narod Krima je mogao da se zaštiti samo prisajedinjenjem sa istorijskom Domovinom. Rusiji je on pripadao od 8. aprila 1783. godine, nakon što je carica Katarina II potpisala manifest o ulasku poluostrva Krim u sastav Ruske imperije, odnosno oko 200 godina. Krimljani su u uslovima državnog udara realizovali svoje pravo na samoodbranu putem stvaranja sopstvenih odbrambenih snaga, u koje su ušli Kozaci, milicija i predstavnici lokalne policije, sve u svemu oko 10 hiljada ljudi.

Suprotno zahtevima iz odeljka 4, člana 17 Ustava Ukrajine o zabrani korišćenja oružanih snaga zemlje za ograničavanje prava i sloboda građana, Ministarstvo odbrane Ukrajine pripremalo je desant vojske za osujećivanje referenduma. Po mišljenju SAD i zemalja EU, referendum je bio nelegitiman i, po svom karakteru, neustavan zbog prisustva ruskih oružanih snaga tokom njegovog održavanja na Krimu.

U stvari, u to vreme je Rusija delovala u potpunosti u skladu sa međunarodnim pravom. Njeno vojno prisustvo na Krimu (Crnomorska flota) bilo je uslovljeno bilateralnim međunarodnim ugovorima koji su obezbeđivali pravne osnove za razmeštanje ruskog vojnog kontingenta na teritoriji Ukrajine.

O tome govore sledeći sporazumi: Sporazum između Ukrajine i Ruske Federacije o pitanju boravka Crnomorske flote Rusije na teritoriji Ukrajine od 21. aprila 2010. godine, uključujući i Sporazum između Ukrajine i Ruske Federacije o statusu i boravku Crnomorske flote Rusije na teritoriji Ukrajine od 28. maja 1997. godine; Sporazum između Ukrajine i Ruske Federacije o parametrima podele Crnomorske flote od 28. maja 1997. godine i Sporazum između vlade Ukrajine i vlade Ruske Federacije o međusobnim finansijskim obavezama u vezi sa raspoređivanjem Crnomorske flote i boravkom Crnomorske flote Rusije na teritoriji Ukrajine od 28. maja 1997. godine.

Ruske oružane snage mogle su da se kreću po teritoriji Krima, kako je bilo predviđeno ugovorom između Rusije i Ukrajine koji je ratifikovala Vrhovna rada.

Oružane snage Ruske Federacije nisu učestvovale u glasanju i nisu mogle da utiču na rezultat referenduma. Spovođenje zakona na biračkim mestima obezbeđivale su snage samoodbrane i volonteri - građani Krima, i njihovo delovanje takođe nije uticalo na broj glasova.

Predsednik Rusije je 18. marta 2014. u svom govoru istakao da: „Rusija nije slala vojsku na Krim, već je samo pojačala njeno grupisanje, ne premašujući maksimalan broj sastava, predviđen međunarodnim ugovorom iz 1997. godine." Takve akcije bile su preduzete za zaštitu „života građana Ruske Federacije, njihovih sunarodnika i osoblja vojnog kontingenta Oružanih snaga Rusije dislociranih na teritoriju Ukrajine u skladu sa međunarodnim ugovorom". Štaviše, predsednik Rusije je u Nacionalnom parlamentu potvrdio svoje ustavno pravo za korišćenje ruske vojske u inostranstvu, ali ga nije i iskoristio. (Uredba Saveta Federacije Savezne skupštine RF br. 48-SF od 1. marta 2014. godine.) Na ovaj način, optužbe za korišćenje Oružanih snaga Rusije pre, za vreme i posle referenduma na Krimu, pravno su neosnovane.

Izjava Venecijanske komisije o referendumu na Krimu od 21. marta 2014. br. 762/2014 CDL-AD (2014) 002, da „postoje brojne odredbe Ustava Ukrajine koje jasno ukazuju na to da odvajanje dela teritorije zemlje ne može biti predmet lokalnog referenduma", nije ubedljiva.

Ustavne norme o funkcionisanju ukrajinske vlade koje su bile na snazi do državnog udara bile su prekršene i vanredne okolnosti na Krimu (pretnje po život ljudi, razbuktavanje građanskog rata) učinile su nemogućim održavanje referenduma bez specijalnih mera bezbednosti.

Na ovaj način je sprovođenje takvih mera bilo zakonito za legitimnu vladu Krima.

Neophodno je konstatovati da se Krim susreo sa neophodnošću odvajanja, odnosno dobrovoljnog izlaska iz države, proglasivši svoju nezavisnost sa legitimnim predstavničkim organom oličenim u Vrhovnom sovjetu Autonomne Republike Krim, što je potvrđeno referendumom. Usledila je molba za stupanje nezavisne države Krim u sastav Ruske Federacije, koju je prihvatila Rusija, i prisajedinjenje koje principijelno isključuje aneksiju, odnosno prisajedinjenje jedne države drugoj. Razlika u pravnim terminima „odvajanje (otcepljenje)" i „aneksija" je očigledna.

U vezi sa tim, izjave drugih političara o narušavanju međunarodnog prava su apsurdne. Rezolucija Generalne skupštine UN br. A/RES/68/262 od 27. marta 2014. godine o „teritorijalnom integritetu" Ukrajine doneta je u žurbi, bez odgovarajuće pravne analize.

Deklaracija o nezavisnosti nikako ne narušava međunarodno pravo. I Međunarodni sud UN, svojom odlukom od 22. jula 2010. godine potvrdio je da „jednostrano proglašavanje nezavisnosti dela države ne narušava nikakve norme međunarodnog prava. Opšte međunarodno pravo ne uključuje nikakvu zabranu za proglašenje nezavisnosti".

Zakonitost referenduma Krimljana od 16. marta 2014. podržava i to što se priznaje da Odluka Vrhovnog saveta Ruske Federacije od 21. maja 1992. godine br. 2809-1 i Odluka Prezidijuma Vrhovnog saveta RSFSR od 5. februara 1954. godine o predaji Krimske oblasti iz RSFSR u Ukrajinsku SSR, nemaju pravnu snagu i ne krše Ustav (Osnovni zakon) RSFSR i zakonodavnu proceduru.

Vrhovni savet Ruske Federacije doneo je odluku o vraćanju nezakonito izgubljene teritorije bez stvaranja protektorata nad Krimom. Ta odluka bila je odložena za budućnost, do izražavanja volje građana Krima. Pravni vakuum i pravna neizvesnost statusa Krima bili su prevaziđeni nakon 22 godine, na osnovu demokratski izražene volje građana. Na taj način referendum na Krimu i u Sevastopolju od 16. marta 2014. godine, koji je sproveo narod koji naseljava Krimsko poluostrvo, za samostalno i demokratsko određivanje sopstvene sudbine, bio je legalno sproveden i sve države kao takvog treba da ga priznaju.

Nezavisna kompanija za istraživanje javnog mnenja TNS Global koja ima kancelarije u više od 80 država, uradila je anketu među Evropljanima o njihovom shvatanju Krimskog poluostrva. U istraživanju je učestvovalo 5138 ispitanika iz Francuske, Nemačke, Italije, Velike Britanije i SAD. Da je Krim sastavni deo Rusije smatra 34% Italijana i 36% Nemaca, a isto misli i gotovo četvrtina Britanca, Amerikanaca i Francuza. Krim smatraju ruskom teritorijom stariji ispitanici iz Francuske i većina mladih ljudi iz Nemačke. Najpopularniji odgovor bio je: „Ne znam", tako je odgovorilo oko 51% Amerikanaca, 48% Francuza i 44% Britanaca. Anketa je sprovedena od 16. do 22. februara 2017.

Po međunarodnom pravu, nakon odvajanja dela (teritorije) postojeće države, novoformirana teritorija ili teži da postane samostalna država, ili da se spoji sa drugom državom. Najaktuelnije pravno pitanje, koje se tiče odvajanja, jeste pod kakvim okolnostima se odigrava. Legitimno pravo naroda ili manjinske grupe koja je ostvarila određeni stepen autonomije od svog suverena, u međunarodnom pravu se naziva samoopredeljenje.

Princip samoopredeljenja nalazi se u brojnim međunarodnim ugovorima i konvencijama. U skladu sa principom samoopredeljenja grupama koje imaju zajednički identitet i vezanost za određenu teritoriju, dozvoljava se da demokratskim putem odrede svoju političku budućnost.

Samoopredeljenje takvih grupa može da se ostvari na različite načine: putem samouprave, autonomije, slobodnog udruživanja ili, u krajnjim slučajevima, nezavisnosti. Da bi grupa imala pravo da ostvari svoje kolektivno pravo na samoopredeljenje, ona mora da bude okvalifikovana kao narod. S tim u vezi se tradicionalno primenjuje dvoetapni test. Prvo se određuje u kojoj meri članovi grupe „imaju zajedničku rasnu i etničku pripadnost, jezik, religiju, istoriju i kulturno nasleđe", kao i „teritorijalnu celovitost regiona, na koji grupa pretenduje". Drugo, test je usmeren na istraživanje „stepena u kojoj individue u grupi svesno prihvataju sebe kao zaseban narod" i „stepena u kojem grupa može da formira održivu političku jedinicu". Nakon toga se razjašnjava da li pravo na samoopredeljenje daje pravo na otcepljenje i nezavisnost. Drugim rečima, na osnovu gorepomenutog, pravo na samoopredeljenje može da ima različite oblike, kao što su autonomija, samouprava ili slobodno udruživanje, koji manje utiču na suverenitet države od odvajanja (otcepljenja). Savremeno međunarodno pravo daje mogućnost izlaska iz postojeće države „kada su grupi kolektivno uskraćena građanska i politička prava i kada im se ona flagrantno krše".

A 1. O autoru

Kristijan D. de Fuloa je predsednik Asocijacije akreditovanih lobista pri EU. Tekst je transkript njegovog govora na međunarodnoj naučnoj konferenciji „Krimski trougao: Krim - Rusija - Ukrajina 1954-2014", na kojoj su učestvovali vodeći ruski i strani stručnjaci (organizatori: Fond za istorijsku perspektivu, Rusko istorijsko društvo i Fonda „Istorija Otadžbine", uz medijsku podršku tv kanala Carigrad). Ceo tekst je objavljen u francuskom časopisu Ustavni glasnik br. 4 /22/ 2019. godine.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane