Natrag

Esej

Slika vremena sadašnjeg: dve gorke "južne" pesme i večne istine

O, gde si pošla, državo mila?

Kad je samozvani car Aleksandar krenuo na turneju po Srbiji da pokaže Srbima kako lepo žive (samo što oni to ne znaju), vaskrsnuli su naši Potemkini. Caru su lokalne udvorice predstavljale rezultate "zlatnog doba" koje je njegova premijerka nedavno obznanila. Potemkin iz Trgovišta, (neki kažu da mu je nadimak Žuća) prepao se da car Aleksandar slučajno ne vidi jednu "opasnu" pesmu u holu školskog centra "Milutin Bojić", koji mu je predstavljen kao "carsko selo", pa je požurio, kao Veliki inkvizitor, da je ukloni. Šta je to drugo nego klasična zabrana umetničkog dela? Car ne sme da se ogleda u ogledalu jer bi video svoje ružno lice! Ali može da cenzuriše!

Ivan Ivanović

Kad je srpski car Aleksandar krenuo na turneju po Srbiji da pokaže Srbima da lepo žive, samo što oni to ne znaju, vaskrsnuli su naši Potemkini. Caru su predstavljali zlatno doba koje je njegova premijerka obznanila svetu.

Trgoviški Potemkin (neki kažu da mu je nadimak Žuća) prepao se da car Aleksandar slučajno ne vidi Aleksandrinu pesmu u holu školskog centra Milutin Bojić, koji mu je predstavljen kao carsko selo, pa je požurio, kao Veliki inkvizitor, da je ukloni. Šta je to drugo nego klasična zabrana umetničkog dela? Aleksandra Bogdanović se provela 2019. godine kao ja 1972. i 1992. godine (u prvom slučaju zabranjen je „Crveni kralj" a u drugom uništen je tiraž „Ukletog Srbijanca"). Car ne sme da se ogleda u ogledalu jer bi video svoje ružno lice!

Kad god sam učestvovao na nekom književnom skupu, dobijao sam pitanje kako vidim fenomen umetničkog stvaralaštva. - Šta je za vas književnost? Iako je pitanje banalno, isuviše očigledno, po pravilu nisam umeo da odgovorim na njega. Slobodno mogu da kažem da ni posle šezdeset godina pisanja, pedeset knjiga, mnogo promišljanja, ne umem na kraju puta kao ni na početku da odgovorim na ovo pitanje. Držim da je to čovekov instinkt u borbi za opstanak ljudske vrste. - A šta je za vas književno delo? Na to pitanje već imam odgovor, ne samo retorički. Za mene je književno delo ogledalo ljudske prirode! Naime, da nije fenomena ogledanja, čovek nikad ne bi video svoje lice! Ogledamo se u vodi, u reci, u viru, kao što se ogledao mitološki Orfej. - Pesma. priča. roman, drama - sve su to ogledala ljudskog lika, ljudske duše, ljudskog uma. Ne znam da li sam ovim stereotipom zadovoljavao svoje slušaoce na književnim skupovima, ali drugi odgovor nisam imao. A, nisu ni oni imali nova pitanja.

Napravio sam ovaj uvod da bih analizirao dve satiričke pesme koje iznosim na svoj anatomski sto. A koliko ja držim do satire, najbolje može da posvedoče tekstovi o Domanoviću, kojim sam se celog svog radnog veka pomno bavio. No da najpre predstavim te dve pesme. Prvu je napisao pesnik iz Leskovca Rade Jović, a drugu pesnikinja iz Trgovišta Aleksandra Bogdanović.

Rade Jović

Razgovor sa veternicom

reko, duboka dva prsta, tako ti imena i krsta

kaži zašto se sama ne brineš o sebi.

Zašto nemaš obale zelene i meke...

kao na svetu sve ostale reke.

Zašto u tebi riba ne može da se lovi, ili da plovi neki parobrod novi.

reko, duboka dva prsta,

tako ti imena i peska,

zašto tvoja površina na suncu ne bljeska,

već si potonula u sebe.

Zašto ne digneš glavu, zatalasaj se mutno,

da sagradimo hidrocentralu...

Zašto se praviš luda i imitiraš mrtvu stražu,

obale ispljuskaj,

dozvoli da napravimo plažu,

kabine i odeljenja za masažu.

I da se kupamo letos, mi građani grada,

mi što smo osuđeni

da ti praštamo celog života.

Kako te nije sramota!

Nastaviš li ovako propala si skroz,

najbolje će biti da se baciš pod voz.

Zato me poslušaj,

ostavi se malograđanštine i zastarele teze,

prihvati se ove moje pesničke ideje,

ako misliš da te i dalje leskovačko sunce greje.

Aleksandra Bogdanović

Apokalipsa

O, gde si pošla, državo mila?

Seti se nekad što si bila

Šta se ovo danas zbiva

Čemu su deca tvoja kriva

Čovek se ubio zbog kredita.

Šef radnika ništa ne pita

Otkazi lete na sve strane

Kada će bolje jutro da svane?

Nije bitna diploma fakulteta,

Važno je da si silikonska starleta.

To što si učio, nikog ne zanima.

Više se tako na posao ne prima.

Danas se cene drugi kvaliteti,

Zato avionom što pre odleti,

Dok svuda vlada siromaštvo i beda,

Na stolovima nema ni hleba.

Cena visoke, a plate male,

Svakoga dana svi se žale,

I gde su deca posle škole?

Odlaze, ovde ih niko ne zove.

I zašto ovde da se vrate?

Oni nemaju mame i tate.

Sve ovo danas nema smisla,

Ovo je velika apokalipsa.

Ove pesme sam nazvao „južnim", jer su oba autora moji južnjaci, a poznato je da sam se ja, više nego ijedan drugi pisac, bavio fenomenom Srpskog juga čitavog svog života. Dakle, u ove dve pesme video sam sebe, kao što su se u njima ogledali Rade Jović i Aleksandra Bogdanović.

Prvog autora, Leskovčanina Radeta Jovića, upoznao sam prilikom mog jednogodišnjeg boravka 1959/60. godine u Leskovcu. Pošto sam apsolvirao (ne diplomirao) na Svetskoj književnosti, igrom slučaja tad sam se obreo u ovom gradu, gde sam se zaposlio kao referent za kulturu na Radničkom univerzitetu. To je tad bila važna ustanova, u Titovoj Jugoslaviji radnička klasa je sa svojom komunističkom avangardom bila nosilac političkog i društvenog života, pa je njeno uzdizanje bilo programski cilj komunističke države. Ustanova za postizanje tog cilja bila je Radnički univerzitet.

Na Radničkom univerzitetu vodio sam književnu tribinu i organizovao književne skupove. Leskovac je u tome imao tradiciju, imao je svoje političke tribune kao što su bili Ratko Pavlović Ćićko i Milivoje Perović (vidi moj roman „Partizani"), imao je svoje pisce kakvi su bili Žak Konfino i Sreten Dinić. Moje je bilo da se uklopim u tu tradiciju, da animiram književno stvaralaštvo regiona.

U Leskovcu je jedno vreme službovao i Radoje Domanović, bio je jedan od osnivača leskovačkog pozorišta. Istina, u Leskovcu je doživeo pogrom, ondašnji režim ga je otpustio s posla predavača gimnazije. (O ovome sam pisao u „Tri pisca"). U okviru Univerziteta delovao je Klub radnika-pisaca, moj je posao bio da ga promovišem. Do radnika - pisaca se tad mnogo držalo, pošto su komunisti uvek sumnjičavo gledali na pisce intelektualce. Predsednik Kluba je bio metalski radnik Rade Jović.

Šta da kažem o Radetu Joviću? Sa ovim netipičnim radnikom, darovitim pesnikom, odmah sam se sprijateljio. Ja sam tad imao 23 godine i bio sam u boemskom periodu svog života. Rade je bio nešto mlađi, ali smo bili na istom. Nemirna generacija koja traži svoj put, priprema 1968. godinu. Ja sam još tad pripremao „Crvenog kralja", samo nisam znao kako da ga napišem. Rade Jović je sejao stihove, nije umeo da ih uobliči u čvrstu celinu.

U Leskovcu se nisam dugo zadržao, jer je bilo očigledno da iz njega ne mogu da diplomiram Svetsku, morao sam natrag u Beograd. Putevi su nam se razišli, ja ću uskoro postati profesor-pisac, a Rade je ostao da bude radnik-pisac, mada smo obojica još tad bili pisci, samo što to nisu hteli da nam priznaju.

O Aleksandri Bogdanović zasad ne znam ništa. Kad se pročulo za njenu pesmu, potražio sam o njoj informaciju na portalu Vranjskih novina, ali tu je moglo malo šta da se vidi. Čak je pisalo da se radi o pesmici učenice Školskog centra u Trgovištu, nije joj pomenuto ni ime, kao da je narodni pevač. Ipak, data je pesma, Apokalipsa, a to je meni značilo, upoznao sam novog pisca. Kad sam nazvao Vranjske, saznao sam da se devojka zove Aleksandra Bogdanović, ništa više od toga, jedino su mi dali njen mobilni.

Kad sam bolje razmislio, odlučio sam da se ne javljam pesnikinji, ko zna kroz kakvu je ona šikanu prošla u svom rodnom gradiću, u najsiromašnijoj srpskoj opštini. Bolje je da otkrijem njenu biografiju u pesmi, jer pisac se delom kazuje. No kako je stiglo obaveštenje da jedna muzička grupa sprema ovu pesmu, moguće je da će Aleksandra doći u priliku da se sama predstavi, šta će joj mentor iz generacije čiji je ona unuk? Ja bih voleo da sam ovim tekstom predstavio novu Danicu Marković ili Radmilu Lazić? No kako se moje nikad ne važi, bolje je da se stvari odvijaju mimo mene.

Tako sam, i u slučaju Radeta i u slučaju Aleksandre, dobio priliku da romansiram, što je teren na kojem se najbolje snalazim. Za to ne tražim ničiju overu, pogotovo ne državni pečat.

Rade Jović je uz pesmu ostavio belešku, pa će mi biti lako da njegov postupak reprodukujem. Za Aleksandru ću morati da se potrudim, da njen postupak improvizujem, moguće je izmaštam.

Dakle, ovako...

Godina je 1969., ja sam profesor u Kuršumliji, pišem „Crvenog kralja", a Rade Jović je još uvek u Leskovcu, za strugom u preduzeću Metalac, „na malečku stolicu sedi, al u golemo nebo gleda" (njegov aforizam). Prošla je 68., jugoslovenski komunizam se uzdrmao, dunuli su neki novi vetrovi, pisci postaju važni. Za ponešto se pitaju. Na političkom planu, učvršćuje se bratstvo i jedinstvo, studenti se nisu odredili za rušenje komunizma nego za njegovo renoviranje, nisu bili protiv Jugoslavije nego su tražili njenu modernizaciju. I još demetropolizaciju, decentralizaciju, dedogmatizaciju. Tako se održavaju Susreti gradova, bratime se i sestrime mesta iz različitih republika, učvršćuje se bratstvo i jedinstvo, samoupravljanje, nesvrstanost, obeležava se jugoslovesnski put u socijalizam.

U Leskovcu se sreću Leskovac i Priština da cementiraju večito prijateljstvo jugoslovenskih naroda, Druže Tito mi ti se kunemo, da sa tvoga puta ne skrenemo! Razume se da se od susreta pravi fešta, emisiju snima Radio-Beograd (Televizija će kasnije da stupi na scenu), glavnu ulogu igraju partijski komiteti. Leskovac zastupa sekretar partijskog Sreskog komiteta (Međuopštinskog) Ratko Stanković (nisam ga iz Leskovca znao). Prosvećeni komunista, želi da uključi u program jednog pesnika, samo što se vratio sa kongresa kulturne akcije u Kragujevcu. Izbor pada na Radeta Jovića. Em pesnik, em radnik. Istina, Leskovac je imao širi izbor, ali nijedan drugi pesnik nije imao ovaj spoj. (Izuzetan lirik Bora Zdravković profesor, progresistički pesnik Toma Cvetković kultur-treger, književno najobrazovaniji Leskovčanin Nikolaj Timčenko disident...) Rade Jović je srećan spoj.

Sekretar MOK-a šalje po Radeta u Proleter. Rade s radnog mesta krene u Komitet, velika stvar. Tamo sede prestoničke veličine, humorista Bora Oljačić, urednik Mališa Marinković, tvorci kultnih emisija Radio-Beograda. I dok Rade stoji zbunjen pred ovim golemašima (izraz Milivoja Perovića), prvi ideolog sreske partije Ratko Stanković mu kaže: „Rade, zadužili smo te da napišeš nešto smešno o Leskovcu..."

Rade ne zna šta da kaže, kako može da mu se naredi da napiše smešnu pesmu? Ozbiljnu i nekako, ali smešnu... „Pokušao sam da se pobunim, nije vredelo. Bilo je to naređenje."

Sutradan, odlazeći na smenu, Rade Jović se zadrži na mostu na Veternici. Treba u toku dana da odnese u Komitet pesmu, a još je ni ne naslućuje. Šta da napiše: Crveni Leskovac opisao Toma Cvetković (vidi knjigu „Crveni Leskovac"), o smislu života pevao Bora Zdravković...I tad mu sine! Razgovaraće s Veternicom, pa šta bude! Izvršiće naređenje, zadovoljiće Partiju!

Tako je nastala ova lepa pesma. Ali, Razgovor sa Veternicom je podvala, Radetovo pesničko lukavstvo. Ružeći Veternicu, Rade ruži Leskovac, Južnu Srbiju, šire. Kakav je to grad koji leži na reci „dubokoj dva prsta"? Reka koja nema obale, koja nema plaže, koja je u stvari žabokrečina! Više od toga kloaka u koju Leskovčani bacaju otpad! Kakvu reku zamišlja pesnik? Reku po kojoj plove brodovi, na kojoj se grade hidrocentrale, koja je veza sa svetom! Umesto toga, Veternica se uvukla u sebe, sama sebi dovoljna. Pesnik bi drugu reku, ne može da joj prašta celog života dubinu od „dva prsta".

Na kraju dolazi pesnička bravura. Nastaviš li ovako propala si skroz, najbolje će ti biti da se baciš pod voz! I imperativni zahtev: Prihvati se ove moje pesničke ideje, ako misliš da te i dalje leskovačko sunce greje!

Kad je Rade Jović pročitao ovu pesmu uvaženom skupu u Komitetu, blazirani Beograđani su se nasmejali, a sekretar Komiteta je bio zadovoljan. Sa partijskog ocenjivačkog pulta rekao je: "Nije loše". A partijska se tad važila, bila je kao carska. Osim toga, leskovačka Partija je ispravila jednu ideološku brljotinu, koju su napravili beogradski filozofi i još Dobrica Ćosić, na poznatom Leskovačkom skupu 1967. godine. Leskovac je ponovo postao crven!

Pola veka posle Radeta Jovića, pojavila se Aleksandra Bogdanović, takođe u Južnoj Srbiji, još južnije (tužnije!) od Leskovca. Ona nije svoju pesmu napisala po zadatku, nego za neki konkurs, kakvih, hvala bogu, još uvek ima, pa i u Južnoj Srbiji. Stoga nije imala šta da kamuflira, rekla je jasno i otvoreno šta je tišti. Neki pametni profesori su shvatili da je to vredna pesma i nagradili je. Škola je, verovatno da bi se pohvalila, odštampala pesmu i izložila je u svom holu u vidu zidnih novina. Mogu da zamislim šta je to značilo Aleksandri. Afirmacija u školi i gradu. Još da joj se slika nađe u izlogu lokalnog fotografa!

Mene ova pesma podseća na čuvenu pesmu Dušana Vasiljeva, Čovek peva posle rata. (I Vasiljev je bio mlad kad je napisao ovu školsku pesmu, nešto malo stariji od Aleksandre.) Jasno je rekao šta oseća njegova generacija posle formalno dobijenog a suštinski izgubljenog rata. Aleksandra je vek posle Dušana Vasiljeva rekla to isto.

I Dušan Vasiljev, i Aleksandra Bogdanović, su, kao svi mladi ljudi, patrioti. Pate što im uništavaju otadžbinu, odnosno domovinu. Aleksandra svoju državu naziva milom: O, gde si pošla, državo mila? Ona ne pamti Radetovu, odnosno moju državu (nije bila rođena), ali zna da je ta država nešto bila (velika Jugoslavija). Znam i ja, nažalost ne i Rade Jović, jer ga nema. Radeta su zvali u Komitet da napiše „nešto smešno", a Aleksandra i ja smo samozvani, napisali smo nešto tužno. („Apokalipsa" i „Crveni kralj" su pandani!)

Ja sam se 1968. godine pitao šta se to desilo sa jugoslovenskim socijalizmaom, zašto se sunovraćuje? Aleksandra se danas pita, u ime svoje generacije, šta se to sa njenom državom zbiva i šta je ona tu kriva?

Imam utisak da Aleksandra potiče iz radničke porodice, jer je postavila radničko pitanje. Čovek ne treba da bude marksista pa da shvati da dohodak proizvode radnici i seljaci a ne kapitalisti. Kakva je to država, pita se Aleksandra, u kojoj se „radnik za ništa ne pita"? Marksističko pitanje! Kratko i jasno, kao Dušan Vasiljev! Aleksandrini radnici, koji su bili nosioci samoupravnog socijalizma, danas se ubijaju zbog kredita, a Dušanovi ratnici, koji su „gazili u krvi do kolena", po oslobođenju države „nemaju više snova".

Više od toga, Aleksandra Bogdanović optužuje: Nije bitna diploma fakulteta, / Važno je da si silikonska starleta! Krucijalno pitanje: Zašto ići u školu, čemu učiti, kad diploma može da se kupi? Zato mladima ništa drugo ne preostaje nego da zapale na kapitalistički Zapad. Na bilbordu univerziteta Megatrnd je otvoreno poručeno studentima: Kupi diplomu kod nas i pali!

Vrhunac Aleksandrine epifanije se ogleda u sentenci da mladi ako hoće da žive u zemlji Srbiji (Domanović je rekao Stradiji!) treba da promene mamu i tatu! Moja generacija se 1968. godine pobunila protiv prethodne generacije koja je postala crvena buržoazija (otud naslov „Crveni kralj"). Aleksandrina generacija se danas buni protiv crveno-crne vlasti koja je odbacila socijalizam a usvojila amalgam komunizma i fašizma. Osamnaestogodišnja (pretpostavljam da je toliko stara) Aleksandra Bogdanović je to jasno i otvoreno rekla. Neka mi dozvoli da joj se sa 82 godine zahvalim!

Verovatno bi sve to prošlo nezapaženo da se u Trgovištu nije dogodio Potemkin.

Naime, kad je veliki knez Potemkin, najuticajniji čovek Rusije između dva krimska rata, hteo da se pohvali pred svojom caricom i ljubavnicom, Katarinom Velikom (inače Nemicom), uspešnom kolonizacijom južne Rusije (Ukrajine), organizovao joj je putešestvije na Krim. Da carica ne bi videla jad i bedu ovih krajeva, Potemkin je gradio veštačka sela kako bi joj predstavio svoje zlatno delo. Otad je termin Potemkinova sela ušao u svetski pojmovnik. Kad je srpski car Aleksandar krenuo na turneju po Srbiji da pokaže Srbima da lepo žive, samo što oni to ne znaju, vaskrsnuli su naši Potemkini. Caru su predstavljali zlatno doba koje je njegova premijerka obznanila svetu.

Šta da kažem Aleksandri Bogdanović na kraju balade? Koleginice, zagrizla si jabuku kiselicu! Ako budeš jaka, biće ti slatka! Ako budeš slaba, biće ti gorka!

Glosa

Šta je knjižvnost? Slobodno mogu da kažem da ni posle šezdeset godina pisanja, pedeset knjiga, mnogo promišljanja, ne umem na kraju puta kao ni na početku da odgovorim na ovo pitanje.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane