Natrag

Postdemokratija

SITUACIJA JE ZABRINUTA

U prošlom broju sam citirao lapsus Haradinaja, kada je hoteći da kaže kako je situacija zabrinjavajuća rekao "Zabrinuta je situacija", ali nije bilo vremena da elaboriram svoje uverenje da je ovde samo greškom moguće dati najprecizniju definiciju stanja. Pošto, zbog neozbiljnosti i neodgovornosti vlasti, ali i opozicije, mi nismo dovoljno zabrinuti situacijom, situacija je zabrinuta za nas. U američkim akcionim filmovima, u kritičnim trenucima upozorenje za alarm najčešće glasi samo " We have situation", odnosno "Imamo situaciju". Podrazumeva se da je zabrinjavajuća. Kako kod nas to zabrinjavajuće stanje predugo traje i niko nije posebno zabrunut za tu situaciju, situacija se zabrinula za nas, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Mile Isakobv, bivši podpredsednik u Đinđićevoj Vladi i abasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Nekada smo se sprdali sa stanjem u društvu uz pomoć komunističke floskule kako se situacija intenzivira, danas komotno možemo preći u novu fazu, sa mnogo ozbiljnijom ocenom koju nam je svojim rogobatnim srpskim jezikom servirao Ramuš Haradinaj- Situacija je zabrinuta. Izgubljen u prevodu, očigledno je hteo da kaže da je situacija zabrinjavajuća, ali je potpuno nesvesno sklepao misao sa mnogo više značenja.

Moram priznati da sam očekivao da će to odmah biti zapaženo i korišćeno u medijima kao utisak nedelje, bar, ali niko to nije učinio osim ovog magazina, ističući tu metaforu na naslovnoj stranici. Moguće je da prosto ljudi to nisu videli, jer ta njegova izjava za medije je u Srbiji emitovana jedino u vestima N1 televizije, a moguće je da je razlog to što je došla od Haradinaja, mada on nije ni mislio, ni želeo to tako da kaže, pa nema opasnosti od optužbi da se pri tumačenju stanja u zemlji pozivaju na Albanca i ratnog zločinca. On je tu, baš kao i svi mi, samo koleteralna šteta situacije.

Istina i ja sam tu višeznačnu misao samo pomenuo u prošloj kolumni, jer sam je čuo u trenutku kada mi je već isticalo vreme da tekst pošaljem u redakciju, nešto ranije nego obično zbog problema sa štampanjem ovog magazina posebno u vreme uskršnjih i prvomajskih praznika, tako da nije bilo vremena za šira smatranja tim povodom. Zato joj se sada vraćam. Prošlo je eto već dve nedelje a ta rečenica, nastala nespretnom jezičkom greškom, za mene je i dalje najbolja definicija stanja u kojem se nalazimo. Šta više, situacija je još zabrinutija.

U međuvremenu, posle poluzagrljaja svedočili smo i polupriznanju. Naime, predsednik Kine je, prema svedočenju našeg predsednika, "izveo jedan poluzagrljaj", i to nije bio lapsus linguae, nego lapsus mentis, dakle ne jezička greška, nego greška u mišljenju. U tom, za njega uobičajenom, fazonu pogrešnog razmišljanja, Vučić je izveo jedno polupriznanje Kosova. Međutim, razlika u značenju je ogromna, jer ono što je uradio kineski predsednik bila je samo mosa, a Vučićeva izvedba je stvarna sa dalekosežnim posledicama.

"Kosovo će dobiti nezavisnost i suverenost na celoj teritoriji" izjavio je nedavno i dodao da to neće biti njegova krivica. Naprotiv, po njegovom mišljenju, za dvadese-trideset godina osetićemo tragične posledice zato što nismo hteli da ga poslušamo. Javno je, dakle, priznao nezavisnost Kosova, ostaje još samo da se to obavi i formalno. To je to polupriznanje i sasvim je svejedno da li će on ili neko drugi to i ozvaničiti.

Ovom prilikom ne bih ulazio u raspravu o tome da li je to dobro ili loše, jer poznato je da postoje dva vladajuća i potpuno suprotstavljena mišljenja. Jedno, apsolutno većinsko, da bi priznanje Kosova bila veleizdaja koja kao odricanje od identiteta vodi propasti srpstva i Srbije. I drugo, da se upravo obrnuto, nepriznavanjem Srbija odriče budućnosti u Evropi, sa istim ili sličnim posledicama po identitet, bez kojeg nema ni naroda ni njegove države.

U ovom trenutku situacija je zabrinuta zato što predsednik države, ni u trenucima evidentno ozbiljne krize, nije spreman da prizna da "ima situaciju". Ne samo da laže nas, nego laže i samog sebe. Na primedbu da se ne zna kakvo je on to rešenje za Kosovo imao na umu, kad kaže da je njegova ideja odbačena i propala, on odgovoara: Kako se ne zna kad su me svi napali? Kako se može biti protiv nečega ako se ne zna šta je to? Pa,baš zbog toga što se ne zna. Najveći broj kritika dobio je upravo zato što nikad nije izneo svoj plan i predlog, a tražio je podršku i jedinstvo.

Pravo pitanje, tim povodom, zapravo je, kako se može podržati nešto o čemu se ništa ne zna? Ili još preciznije, kako se može dati podrška nekome ko ne želi da kaže šta tačno predlaže. Napadan je posebno zbog toga što je o tome pregovarao i sa nekim albanskim predstavnicima i sa državnicima Evrope i sveta, a nikad sa nadležnim institucijama u zemlji, kao što je Narodna Skupština, naprimer. I nikad sa građanima, od kojih je očekivao podršku i jedinstvo. Samo jedared je rekao da se zalaže za razgraničenje, a onda, umesto da ga objasni i argumentuje, odustao je i od tog termina, pa počeo da ponavlja fraze o kompromisu kojim bi i Srbija dobila nešto. A šta može da dobije pri razgraničenju osim dela Kosova, odnosno dela njene teritorije?

Kad se ne zna šta namerava i o čemu tajno pregovara, nije ni za čudo što su ga preventivno napadali i oni koji su za priznanje i oni koji su protiv. Ali to nije dokaz da su znali, već naprotiv, da su zbog toga što se krije suština sumnjali da je spreman na ono što je za njih neprihvatljivo. A suština je u tome što ni on više ne zna šta je sve i kome rekao tačno, šta pogrešno, a šta prećutao. To je opšti problem sa lagarijama, zaplete se čovek ko pile u kučine, pa ne zna više ni šta je istina, a šta laž.

Logično je onda da su mu svi krivi, pa i voljeni narod koji namerno drži u neznanju i očekuje od njega da mu veruje na reč. I mnogi bi mu verovali, hoće ljudi nekom da veruju, ali ne znaju na koju reč, jer toliko je kotradiktornih dao. U početku namerno, malo ovako-malo onako, kako bi mu svi verovali, ali vremenom se i sam izgubio. Sad ima problem da se iskobelja iz galimatijasa koji je sam sebi stvorio.

Poslednja izjava mu je i poslednji pokušaj da slaže i one koji su protiv priznanja, koji su mnogo brojniji, ali i one koji bi pristali na to pod određenim uslovima,samo da se već jednom rešimo tog problema. " Dok sam predsednik neću priznati Kosovo", naglasio je ali nešto tiše i dodao " u ovim granicama". U kojim granicama, kad je već više puta priznao da ne zna gde su granice? U svom već prozirnom stilu, kad na pitanja odgovara pitanjima, cinično je čak napadao one koji govore o promeni granica, tobož čudeći se kako se mogu menjati granice koje ne postoje i ne zna se gde su.

Kao i mnoge ranije i ova izjava predsednika države, koji bi morao znati gde su mu granice (ne samo geografske), jer zakleo sa u njih na Ustavu, može tumačiti i ovako i onako. Da nikad neće priznati, ali i da se ne isključuje ni ta mogućnost u nešto izmenjenim uslovima. Može se shvatiti da on lično neće potpisati priznanje, ali da nije isključeno da to učini neko od njegovih vd premijera, ministara ili predsednika Skupštine. Može i kao kopiranje njegovog uzora Mila Đukanovića, koji već tri decenije neprikosnoveno vlada Crnom Gorom, malo kao predsednik države, malo kao premijer, malo kao predsednik stranke, pa da će Kosovo neće priznati kao predsednik države ali možda hoće kad pređe na neku drugu funkciju.

Najinteresantnije je, ipak, protumačiti onaj dodatak "u ovim granicama", jer on nagoveštava da Vučić i dalje ne odustaje od "razgranićenja", za koje je navodno priznao da je njegova propala ideja. Naime, izjava da neće priznati Kosovo u ovim granicama, nesumnjivo ostavlja otvorenu mogućnost da ga ipak prizna u nešto izmenjenim granicama. Reč je, očigledno, o podeli Kosova, o čemu su govorili još Dobrica Ćosić i Zoran Đinđić, a sada to umesto njega ponavljaju Dačić i Vulin. Zašto onda ne bi mogao i on?

Više je razloga zbog kojih Vučić nikako ne sme da otvoreno progovori o podeli Kosova. Jedan je svakako sujeta, koja mu ne dozvoljava da se vidi kako nije u stanju da smisli ništa originalno, pa mora da kopira svoje prethodnike. Drugi je činjenica da se tome apsolutno protivi većina njegovih pristalica, ali i crkva, koja mu još uvek privodi svoje stado na glasanje. A treći i najvažniji je tajni dogovor sa Tačijem, iza kojeg je očigledno stala Amerika, po kojem bi za povratak severa Kosova, Srbija morala dati još nešto svoje teritorije, tačnije parče preševske doline. Toliko se uplašio od reakcija na tu ideju, kad je procurila, da se više ne usuđuje da pominje bilo šta slično, ali Tači ne odustaje. I on je jedva preživeo anatemu zbog tog dogovora, pa sad odbacuje svaku pomisao na predaju severa, samo ponavlja zahtev za Preševom, što Vučiću znatno otežava poziciju. Ima situaciju, koja je zabrinuta za njega.

Za sve nas ostale, situacija je zabrinuta zbog toga što svi ovi primeri, kao i brojni drugi, pokazuju da Srbija više nema čak ni Ustav. U blato ga je bacio i svakodnevno gazi predsednik države, koji je položio zakletvu na njemu i koji bi trebalo najviše da ga poštuje i da ga brani.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane