Natrag

Evropska Unija

Evropski parlament na prekretnici

Čiji će rogovi u vreći biti brojniji

Sledeće nedelje građani Evropske unije izabraće nove evropske parlamentarce koji će tokom narednih pet godina deliti moć sa Savetom Evropske Unije kada je unijin budžet u pitanju, takođe će igrati glavnu ulogu u izboru predsednika Evropske komisije i pratiti rad evropskih institucija. Glasaće se od 23. do 26. maja, ali se još ne zna da li će ih biti 751 ili 705 poslanika, jer će broj zavisiti hoće li Velika Britanija na dane glasanja i dalje biti članica Unije. Poslanici EU biraju se u svakoj državi članici i zastupaju interese 510 miliona stanovnika Starog kontinenta. Tokom godina, a promenom raznih dogovora, Parlament je akumulirao značajnu moć u zakonodavnoj i budžetskoj sferi. EP nije najjače telo Unije i u većini situacija nema ni približno presudnu političku ulogu, ali njegova stabilnost utiče na opštu stabilnost Unije i to je ono što će se dovesti u pitanje nakon glasanja sledeće nedelje. Ukoliko evro-skeptične partije osvoje dovoljan broj mesta u Parlamentu, cela evropska tvorevina Unije počeće da se ljulja, smatra kolumnista Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

U Evropi je očigledno prisutno opšte nezadovoljstvo zbog sporog ekonomskog rasta, zbog bezbednosnih pretnji islamskih terorista i zbog velikog priliva imigranata. To nezadovoljstvo podiglo je podršku evro-skeptičnim i nacionalističkim partijama u mnogim zemljama članicama Unije. Oseća se rastuće raspoloženje da se glasa protiv ustanovljenih normi i „anti-snage" u ovom trenutku mnogo su više motivisane od pro-evropskih. Tradicionalne partije izazvale su umor kod građana koji veoma lako mogu da ih kazne baš kada se bude glasalo za Evropski parlament. Da im pošalju jasnu poruku koju možda i ne bi poslali kada se radi o državnim izborima.

Istovremeno, anti-evropske partije stvaraju pre-izborne dogovore, ali još ne izlaze kao jedan monolitni blok jer iz raznoraznih političkih razloga ne mogu da se međusobno dogovore. Primer bi mogla bi da bude novoosnovana partija krajnje desnice Voks koja se zalaže da Katalonija ostane unutar Španije, dok se velika većina mogućih saveznika izjašnjava za suprotno. Takođe, poljska partija koja je na vlasti i koja gaji anti-ruska osećanja, ne bi u koaliciju sa francuskom partijom na čijem je čelu Mari Le Pen jer ta partija sarađuje sa Moskvom. Raznorazne nesuglasice postoje i između drugih partija krajnje desnice, bilo da one dolaze iz Švedske, Belgije ili Holandije. Jednom kada se novi Parlament formira ne bi trebalo nikoga da iznenadi da se prilikom nekih specifičnih glasanja parlamentarci krajnje desnice udruže sa svojim kolegama sa krajnje levice i glasaju istovetno za ili protiv neke odluke. Bez sumnje, stratezi EP tvrde da su mlađi članovi desničarskih političkih grupacija pokazali mnogo slabiju partijsku disciplinu: „Evro-skeptici su krilo od mnogih perja i nije sigurno da će efektivno leteti."

Većina ispitivanja javnog mnenja, a i mnogi stručnjaci, tvrde da će glasovi podeliti tri grupe koje se ponegde poklapaju. Biće to desni blok, levi blok i anti-evropske grupacije. Svi se slažu da će novi Parlament biti značajno različit od ovog što je do sada bio. To nikoga ne bi trebalo da čudi kad se uzme u obzir da je evropski glasač veoma uznemiren i da 75 odsto njih smatra da je bilo njihov nacionalni, ili evropski politički sistem, ili oba, pukao i čini se da će se mnogo toga odlučiti tokom poslednje nedelje kampanje. Takođe se svi slažu da će desni centar ostati dominirajući blok u EP, ali da će porasti broj poslanika sa krajnje desnice.

Nemačka demohrišćanska partija, odnosno njen savez, ostaće najveća partija u Parlamentu sa svojih 29 poslaničkih mesta, ali tek malo ispred italijanske Lige, grupe krajnje desnica koja sada deli vlast u Rimu. Liga će imati 27 poslanika. Grupacija Evropskih narodnjačkih partija, kojoj pripada i partija Angele Merkel, imaće 183 od 705 mesta u Parlamentu, što bi bilo 26 odsto. U današnjem EP ta grupacija ima 29 odsto. Levi centar, socijalisti i socijaldemokrati, imaće 135 fotelja, što je 19 odsto. To je pad ali delom i zahvaljujući gubitku britanskih članova Parlamenta nakon Bregzita. Britanska konzervativna partija nije bila deo Evropskih narodnjačkih partija, pa ta grupacija zbog toga neće izgubiti u broju mesta i procentima. Međutim, izgubiće Evropski konzervativci i reformisti u čijem su sastavu bili britanski konzervativci i pašće sa trećeg na peto mesto. Mnogi se slažu da je teško predvideti s kim će u savez ući to krilo EP.

Italijanska Liga donosi krajnjoj desnici dodatnih 21 parlamentaraca u EP, a dve od osam partija krajnje desnice uvećaće svoje učešće sa 10 na 14 odsto. Nemačka Alternativa za Nemačku (AfD) dobiće još 11 mesta, a Marin Le Pen sa svojom Francuskim nacionalnim pokretom osvojiće još šest mesta. Italijanski Pokret 5 zvezda, koja sa Ligom deli vlast, pokušava da se pomeri u društvo sa grupama koje se nalaze na levici. Ispitivanja sugerišu da bi mogli da dobiju dodatnih osam mesta i onda bi sve skupa imali 22. Takođe nije jasno s kim će se udruživati poljska vladajuća partija, Zakon i pravda, koja je često neprijateljski raspoložena prema Briselu i koja u EP ima 24 mesta. Takođe se ne zna na koju će se stranu nagnuti 18 poslanika koliko se očekuje da dobije pokret francuskog predsednika Makrona. Nakon izbora nacionalni lideri bi trebalo da krajem juna imenuju naslednika Žan-Kloda Junkera kao predsednika Evropske komisije. Parlament bi tada do prvog novembra trebalo da potvrdi u julu izbor za novu Komisiju za nominacije iz svih 27 država. Uzevši u obzir letnje raspuste pitanje je da li će se sve obaviti u predviđenom roku.

U svakom slučaju, Junker i njegov tim ostaće na položaju dok se novi članovi ne potvrde. Po ispitivanjima javnog mnenja dve vodeće grupacije, Evropske narodne partije (EPP) i Socijalisti izgubiće manje mesta u EP nego što je po nekim ranijim istraživanjima tvrđeno. Socijalisti, drugi po snazi u Strazburu, po najnovijim istraživanjima dobiće 20 odsto mesta, a to je primetno manje od 25 odsto koliko imaju u ovom sastavu EP. Po Blumbergovim analizama čak i kada bi populističke partije pokazale veoma snažan nastup na sledećim izborima, to još ne znači da bi „pobunjenici" imali mnogo veći uticaj nego što je to slučaj danas.

Šest zemalja kolektivno imaju više od 60 odsto sadašnjih populističkih članova u EP. Detaljnije gledano Francuski nacionalni pokret, ranije poznat kao Nacionalni front, i mađarski Fideš neće dobiti znatno više glasova. Dakle, većina novih mesta u Parlamentu doći će iz italijanske Lige Matea Salvinija. I mada evropske populističke partije skoro univerzalno dele nacionalističke stavove, kao i evro-skeptične i anti-migracione karakteristike, neke od njih nisu raspoložene da prave političke kompromise sa drugim grupacijama.

U kampanji za izbore ove godine Salvini se sastao sa Le Penkom i Orbanom, kao i sa liderima Švedske demokratije i nekim drugim partijama, ali i kada bi se svi oni dogovorili, postavlja se pitanje koliko bi duboko njihova saradnja mogla da dosegne a da to ne odbije njihove glasaće. Sudeći po poslednjim istraživanjima Evrobarometra koja je sprovela Evropska komisija prošlog novembra, 68 odsto ljudi širom Unije tvrde da njihove zemlje kad se sve balansira imaju koristi od članstva u EU. Na odvojeno pitanje većina ljudi koja je odgovorila u 21 zemlji rekli su da je članstvo dobra stvar, a tih zemalja je 2014. bilo samo 13. Smatra se da je porast poverenja u Uniju posledica, makar delimično, haotičnog Bregzita i shvatanja šta se sve može dogoditi sa ekonomijom Velike Britanije.

Od referenduma o Bregzitu iz 2016. godine, pokazalo se u proseku da se za 8,5 odsto povećao broj Evropljana koji su bili za Uniju. Samo u četiri zemlje taj broj pristalica se smanjio. Inače, populističke partije sada kontrolišu ili podržavaju vlade u jedanaest zemalja Evropske Unije i biće interesantno videti da li će te partije na neki način kontrolisati i Evropski Parlament bez obzira što se već zna da neće imati većinu mesta.

Ima i onih koji tvrde da će anti-evropske partije dobiti više od trećine glasova u EP i mada postoji značajna razlika u njihovim ideologijama one bi mogle da su okupe i na taktičkom nivou zajednički podrže spektar ideja - od napuštanja sankcija prema Rusiji do blokiranja plan Evropske Unije u spoljnoj trgovini, pa do stopiranja priliva migranata. Te stvari bi mogle da stave u rizičnu situaciju bezbednost evropskih građana i to u momentu kad je, zbog globalnih talasanja, potrebna saradnja na svetskom nivou.

Za mnoge građane prestojeći majski izbori mogu da izgledaju kao manje važan događaj i to pre svega zato što je EP samo jedno od evropskih vladinih tela i to najslabijim od njih, ali politika koja se vodi u Parlamentu veoma utiče na raspoloženje glasača u njihovim državama. A tokom vremena ukoliko se pokaže da Parlament ne može da funkcioniše jer je paralizovan proces donošenja odluka, onda evropski argument da je Unija nesavršena ali sposobna da se reformiše - pada u vodu.

Jednostavno postavljeno - dobivši izvestan broj glasova dalo bi anti-evropskim snagama, bilo na krajnjoj desnici ili krajnjoj levici, jak uticaj na ključne procese i odluke. Anti-evropske partije mogle bi da iskoriste svoju snagu da poremete rad Parlamenta u sferi spoljne politike, reformama evro zone i slobodi kretanja, a mogle bi i da ograniče evropske vrednosti po pitanju sloboda govora i građanskih prava. Dobivši više od 33 odsto poslanika u Parlamentu omogućila bi tim partijama da blokiraju dobar deo predloženih zakona, kao i način donošenja mnogih odluka.

Rezultati majskih izbora biće ključni za formiranje sledećeg sastava Evropske komisije koje je glavno izvršno telo Evropske Unije, uključujući predsednika i visokih predstavnika za spoljne poslove i bezbednosnu politiku. Bilo koja grupacija u Parlamentu koja ima nekih 33 odsto mesta može da blokira rad Parlamenta, ali jedini koji to već najavljuju su anti-evropske partije. Ta blokada će pre svega zavisiti od toga da li te partije mogu da koordiniraju svoje delovanje, nešto što do sada nije bila njihova najjača strana.

Sudeći po raspoloživim ispitivanjima javnog mnenja, raznorazne partije, počevši od partija ekstremne levice, pa do onih sa ekstremne desnice, svih onih koje su anti-evropski, odnosno anti-Unija raspoložene, po prvi put biće u stanju da zauzmu više od trećine mesta u EP. Međutim, ta ispitivanja javnog mnenja mogu da budu i donekle pogrešna jer mnogo toga neizvesnog leži u odluci Britanije da li će izaći iz Unije pre izbora, ili će još jednom učestvovati u radu Evropskog parlamenta.

U nekim kombinacijama moguće je da krajnja desnica sama dobije do 30 odsto glasova, a u zajedničkom nastupu sa partijama ekstremne anti-evropske levice sudbina EP visila bi o koncu. U samoj grupaciji krajnje desnice dogovori ne bi trebalo da predstavljaju veliki problem uprkos razmimoilaženjima po nekim pitanjima. Najvažniji cilj anti-evropskih partija je da ograniče delovanje evropske liberalne orjentacije i da vrate državnu moć članicama Unije. Takođe postoji i mogućnost „svi protiv establišmenta" koalicije.

Dakle, krajnja desnica, krajnja levica i evro-skeptici nastupaju u jednom bloku. Ukoliko partije kao što je nemačka levičarska Di linke i francuska levica Nepokornih se ujedine sa desničarima, to bi nesumnjivo činilo više od trećine poslanika.

Krajnja desnica i krajnja levica i ranije su zajednički delovali u EP, ali nisu imali dovoljno glasova da bi promenili krajnji rezultat. Ali ipak njima više liči da imaju različite nastupe. Šta bi saradnja između anti-evropskih partija značila za realan svet? Politika širom Evrope, od Žutih prsluka u Francuskoj pa do izbora evro-skeptične vlade u Mađarskoj, Poljskoj i Italiji ukazuju na činjenicu da sve veći broj glasača ne vide vezu između dogovaranja unutar tokova političke moći i tema koje su tim glasačima važne: posao, bezbednost i životni standard.

Drugim rečima - političari raspredaju svoje političke teme, ali život ne postaje bolji. Za anti-evropske partije dobar rezultat na sledećim parlamentarnim izborima je samo odskočna daska za viši cilj. A viši cilj, veća nagrada, je pozicija sa koje mogu da izazivaju raspravu sa pro-Evropejcima u sukobu ideja. Te partije bi koristile EP kao deo svojih političkih kampanja u izborima u svojim sopstvenim državama. Primera radi, ako bi poljski PiS poboljšao svoju poziciju u EP, onda bi sigurno imao i bolje rezultate na izborima u svojoj zemlji koji su predviđeni za jesen ove godine.

Isto tako bi loš rezultat te partije ovog maja mogle presudno da oštete stranku Kazinskog. Slična situacija je u Bugarskoj. Ništa manje ti rezultati imali bi uticaj i na dansku političku dinamiku gde su izbori planirani za sledeći jun mesec. Slede novi parlamentarni izbori u Grčkoj, a isto tako u Hrvatskoj, Litvaniji, Rumuniji. Slovačkoj i Portugalu. Izbori u Španiji odigrali su se pre tri nedelje.

Međutim, populističkim partijama ne ide sve glatko u zemljama u kojima su na vlasti. U Mađarskoj opozicija je mnogo slabija nego u Poljskoj, ali i tamo otpor polako dobija na snazi. Drugim recima, populistčki režimi neprestano moraju da se bore da se održe na vlasti te im je uspeh u parlamentarnim izborima Evrope od velikog značaja, ako ništa drugo ono kao inspiracija za njihove pobornike i glasače.

Još od vremena krize iz 2008. godine kada je obećavano da će se dogoditi socijalni napredak, a dogodilo se stezanje kaiša koje je još više stvorilo razliku između onih koji imaju i onih koji nemaju. Pao je nivo standarda zaposlenih, a istovremeno se povećavala nesposobnost sindikata da preuzmu kolektivne akcije za pravednije dogovore sa poslodavcima.

Sve je to izazvalo širenje skepticizma, neraspoloženja i ljutnje. Neke od političkih partija su tvrdile da mogu postići bolje rezultate na izborima ukoliko istaknu „nacionalni interes" i ukoliko manje insistiraju na evropskim vrednostima, na solidarnosti i na evropsku integraciju. A neki glasači su zbog toga odlučili da podrže populističke kandidate koje su za sve optuživali tradicionalne partije. Istovremeno podaci potvrđuju da se u državama gde su populističke partije na vlasti standard nije poboljšao i jedino što se promenilo je to da ima više „buke" i više lažnih nada.

Evropa ima velike socijalne izazove u koje spadaju nezaposlenost, nesigurno radno mesto, minimalna satnica i smanjenje javnih usluga. Digitalizacija i globalizacija transformišu, a nekad i uništavaju, radna mesta u Evropi. Tome bi ipak trebalo dodati i globalnu promenu klime koja se kreće u opasnom pravcu. Ništa od toga populisti ne mogu da promene, a ne mogu ni ekstremne politike bilo da su na levici ili desnici. Ne mogu ni komunisti i jedini koji bi u teoriji mogli su centristi (bilo levi ili desni), ali i oni ako nešto unapređuju, onda to ide veoma sporo, a sve je manji broj ljudi koji bi posedovali veliki entuzijazam za obećanja da će njihovim unucima biti bolje.

Ove će godine po prvi put od Drugog svetskog rata i postepenog rađanja Evropske Unije nova generacija mladih živeti lošije od prethodnih. Ispitivanja Eurokasta pokazuju da 44 odsto mladih radnika između 19 i 24 godina starosti imaju samo privremeno zaposlenje, dok taj procenat iznosi 14 odsto za celokupno stanovništvo.

Mladi vole promene, ali ovako stanje nije fleksibilnost već nesigurnost. Ovo nije problem samo u nekoliko zemalja koje su više pogođene stezanjem kaiša, već je to problem širom Evrope. Čak i u Nemačkoj broj mladih radnika sa privremenim ugovorima dostigao je 53 odsto. Onaj standard koji je postavio čuveni velški sociolog Robert Oven još 1817, a propagirali su ga Marks i Engels, mada oni nisu to osmislili, koji glasi - "osam sati rada, osam sati rekreacije i osam sati odmora" - svakim danom postaje sve veća iluzija.

Mladi Evropljani nemaju za koga da glasaju. Samo 28 odsto mladih između 18 i 24 godina starosti glasali su na poslednjim izborima za Evropski parlament. Da li će se to promeniti ovog maja ostaje da se vidi, ali za sada niko ne može da tvrdi da hoće. U Evropi je 2018. godine radilo skoro 240 miliona ljudi. Lepa cifra ali ona u sebi krije podatak da raste broj zaposlenih na visoko plaćenim radnim mestima, ka i na nisko plaćenim. Oni u sredini gube tlo pod nogama. Srednja klasa se urušava. Upravo ta srednja klasa koja zarađuje na srednje plaćenim radnim mestima je stub stabilnosti svake države. Svakog društva i svake evropske demokratije.

Oni koji rade na slabije plaćenim poslovima u mnogim zemljama Evrope, ako ne u svim, od jedne plate ne mogu da žive. Obaška što im se radno vreme smanjuje i što ne mogu da postignu kolektivne ugovore. Primera radi, u Portugalu čistači već 14 godina ne mogu da postignu kolektivni ugovor. Rad čistača, isto kao i onih koji rade na bezbednosnim pozicijama, direktno utiče na produktivnost svih ostalih zaposlenih. Oni doprinose socijalnoj i ekonomskoj vrednosti. Interesantno je da su vršena istraživanja koja su zaključila da roboti mogu uspešno da čiste velike hale, ali da su neisplativi kad rade u kancelarijama, učionicama i u drugim manjim prostorima.

A što se tiče proizvodnje u Evropi za koji mnogi kažu da je „mrtva" postoje tvrdnje da je budućnost u Evropi, ali pod uslovom da se sprovedu značajne reforme. Na prvom mestu to bi bila automatizacija i tehnološka inovacija, a za to su potrebni dobro obučeni radnici.

Dakle, obuka radne snage za proizvodnu delatnost mora da bude konstanta da bi mogle da se prate promene u tehnologijama. Ta nova radna mesta bi bila bolja i za njih je potrebno bolje umeče. Istorijski je potvrđeno da rast zaposlenosti uporedno sa tehnološkim progresom, mada se u početku čini da će se zbog nove tehnologije izgubiti mnoga radna mesta.

Nove tehnologije zahtevaju nova radna mesta koja su generalno bolje plaćena. Popularne teorije da će proizvodnja napustiti Evropu ne moraju da budu tačne. To, opet, ne znači da će proizvodnja u Aziji i Africi mnogo zaostajati, ali baš zbog napretka na ta dva kontinenta Evropa će se otvoriti veće tržište.

A.1.

Umberto Eko o fašizmu

Danas se reč „fašizam" dosta olako primenjuje i etikete se lepe na sve i svakoga koji nije po nečijem ukusu. Umberto Eko, preminuli italijanski književnik i filozof, u svojim stavovima tvrdio je da „postoji samo jedan nacizam, ali fašistička igra može da se igra u mnogim formama, a da se ne promeni ime igre". Eko je redukovao svoje karakteristike fašizma u 14 stavki i to je originalno objavljeno u Njujorškoj reviji knjiga, 22. juna 1995. Naslov je bio „Ur-fašizam", iliti Večiti fašizam.

Eko koji je rastao u doba Musolinijevog fašističkog režima govorio je da je taj režim „zasigurno diktatura, ali nije bio totalno totalitaran", objašnjavao je to tvrdnjom da taj fašizam nije imao ideologiju. Eko je dalje tvrdio da je taj fašizam imao svoj stil - način oblačenja koji je bio „mnogo ubedljiviji od Armanija, Benetona ili Versaćija". „Kao forma ekstremnog nacionalizma fašizam vremenom proguta sve što neka nacionalna kultura proizvede," tvrdio je Eko.

Svaka od 14 stavki njegovog spisa, od kojih su neke protivrečne jedna drugoj, a druge mogu da se primene na bilo koju formu despotizma, je objašnjena, ali u kratkoj verziji to izgleda ovako: Kult tradicije; Odbacivanje modernizma; Kult akcije zbog same akcije; Neslaganje je izdaja; Strah od različitosti; Prizivanje socijalnog razočaranja; Opsednutost zaverama; Neprijatelj je i jak i slab;Pacifizam je trgovina sa neprijateljima; Preziranje slabih; Svi su učeni da postanu heroji; Muškost i oružje; Selektivni populizam; Govori se novo-govor.

Večiti fašizam se nalazi oko nas, a ponekad u jasnim formama. Lakše bi ga bilo prepoznati kad bi neko rekao „hoću da ponovo otvorim Aušvic, hoću da crnokošuljaši ponovo paradiraju italijanskim ulicama", ali život nije tako jednostavan. Franklin Ruzvelt je 4. novembra 1938. godine u jednom svom govoru rekao i sledeće: „Ukoliko američka demokratija prestane da napreduje kao živa snaga, tražeći i danju i noću na miroljubiv način da poboljša život naših građana, fašizam će ojačati u našoj zemlji."

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane