Natrag

Poslednja pljačka

Elektroprivreda Srbije i Svetska banka - šta nam valja činiti

Umesto dva dobra rešenja, samo možemo umanjiti štetu

Ovih dana je u štampi objavljena informacija da je prethodni ministar finansija Dušan Vujović, bez odobrenja Vlade Republike Srbije, potpisao obavezujući sporazum sa Svetskom bankom kojim je na milost i nemilost Svetskoj banci prepustio Elektroprivredu Srbije (EPS). O stanju u EPS-u piše insajder Magazina Tabloid E - 7 koji je upućen u njegovo propadanje

Piše: Insajder E-7

Poslednja pljačka Elektroprivreda Srbije i Svetska banka - šta nam valja činiti Umesto dva dobra rešenja, samo možemo umanjiti štetu Ovih dana je u štampi objavljena informacija da je prethodni ministar finansija Dušan Vujović, bez odobrenja Vlade Republike Srbije, potpisao obavezujući sporazum sa Svetskom bankom kojim je na milost i nemilost Svetskoj banci prepustio Elektroprivredu Srbije (EPS). O stanju u EPS-u piše insajder Magazina Tabloid E - 7 koji je upućen u njegovo propadanje Piše: Insajder E -7

Namera Svetske banke (SB) i Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) da upravljaju resursima slabih država nisu novi. Međutim SB i MMF se trude da u svom radu ispune formu poslovanja te se njihove aktivnosti odvijaju uz saglasnost zemlje domaćina, pa je vrlo verovatno da je ministar Dušan Vujović imao saglasnost Vlade Republike Srbije za potpisivanje predmetnog ugovora. Da se u Vladi razmišlja o privatizaciji EPS govori izjava Miluna Trivunca državnog sekretara u ministarstvu privrede, data na ovogodišnjem skupu ekonomista na Kopaoniku.

Pomenuti ugovor nije slučaj prvi put da je EPS sredstvo trgovine između Vlade i SB i MMF, pri čemu je Vlada svesno prihvatala obaveze u zamenu za ostvarivanje drugih ciljeva. SB i MMF ne treba razdvajati pošto je SB implementaciona agencija MMF.

Da bi se realizovao plan SB i MMF potrebno je da plan podržava neko uticajan u zemlji domaćinu, a kako kadrovi rešavaju sve, SB i MMF pažljivo razvijaju svoje kadrove u Srbiji.

EPS i Svetska banka posle petooktobarskih promena

SB i MMF su u poslednjih 20 godina imali aranžmane sa skoro svakom Vladom Republike Srbije.

Tako je 2001. godine SB radila analizu EPS i došla da zaklučka da je sistem u teškom položaju, te da ga prvo treba osposobiti pa tek onda privatizovati.

Za razliku Evropske Unije koja je elektroenergetskom sektoru Srbije kroz isporuku dobara, usluga i konkretnih tehničkih projekata dala bespovratna sredstva u iznosu od nekoliko stotina miliona evra, američke donacije (a se ubrajaju SB i MMF) ne samo u sektoru elektroenergetike su bile usmerene na tzv. meke projekte odnosno izradu analiza, studija, zakona i osposobljavanje kadrova, odnosno oblasti gde se sa malim sredstvima postiže veliki efekat na funkcionisanje države domaćina.

Kadrovi bliski SB i MMF, pre svega drugi i treći ešalon blizak Ekonomskom institutu iz Beograda, su odmah posle petooktobarskih bili ubačeni u vrh vlasti, a ministar za privredu je postao Aleksandar Vlahović.

Početkom 2001. godine u Ministarstvo rudarstva i energetike za savetnika dolazi Radojko Simović zvani Tika (o kome je Magazin Tabloid pisao 2012. godine), mašinski inženjer iz Kanade, i poznato ime u srpskoj zajednici u Kanadi. Simović je, prema sopstvenoj tvrdnji, imao poznanstvo sa Zoranom Điđićem, Zoranom Živkovićem, Borisom Tadićem, Miroljubom Labusom ... te nije bio problem da ga Vlada Srbije prihvati kao eksperta za transformaciju energetskog sektora, Simović je za svoj rad bio plaćen preko kanadskih donatorskih fondova i američkog USAID.

Miroljub Labus (u to vreme potpresednik Savezne Vlade, a pre toga konsultant SB) je na jednom prijemu u ambasadi Kanade izjavio da se lično založio da se Radojko Simović dovede u Srbiju.

Simović je prionuo na rad na izradi strateških dokumenata iz sektora energetike od kojih je najznačajniji bio Zakon o energetici, pri čemu je prvo uvijeno a kasnije otvoreno govorio o potrebi da EPS od jedinstvenog poslovno tehničkog sistema postane skup nezavinskih preduzeća na način da se ukine matično preduzeće JP EPS, a da 23 javnih preduzeća u sastavu grupe EPS počnu da samostalno i nekoordinisano funcionišu na tržištu.

Da je navedeno realizovano došlo bi do vrlo brzog zatvaranja termoelektrana EPS i rudnika uglja, brze privatizacije elektrodistributvnih preduzeća u prvom koraku i privatizacije hidroelektrana u drugom koraku.

Predloženi model je bio primenjivan u slabim tranzicionim zemljama Bugarskoj, Rumuniji, Mađarskoj, Češkoj i Slovačkoj. Prva verzija Zakona o energetici je pisana na engleskom jeziku prostim ubacivanjem članova iz zakona drugih zemalja, a pošto tako dobijen zakona nije bio prilagođen pravnom sistemu Srbije on je bio odbačen od strane Sekretarijata za zakonodavstvo Vlade, te je Simović potom krenuo u pisanje nove verzije zakona.

U okviru Ministarstva finansija u Vladi DOS se formira PURU (Public Utility Restucturing Unit) odnosno grupa za restrukturiranje javnih preduzeća na čije je čelo dolazi tada nepoznata Kori Udovički. PURU je kroz odluke Vlade dobio položaj periodičnog nadzora nad poslovanjem javnih preduzeća a imao je odlučujući uticaj u odobravanje programa i planova javnih preduzeća. PURU je najveći deo svojih aktivnosti usmerio na EPS.

Ministar privrede Aleksandar Vlahović, u čijoj je nadležnosti bila i privatizacija, je više puta načelno govorio o privatizaciji EPS. Konkretne aktivnosti ministarstvo za privredu nije nije uspelo da uradi pošto koraci koji prethode privatizaciji (grubo restrukturiranje i donošenje Zakona o energetici) nisu bili završeni.

Juna 2002. godine dolazi do promene ministra za energetiku a za novog ministra je imenovana Kori Udovički, kojoj za zamenika dovode Slobodana Ružića. Ružić je za imenovanje imao preporuku pošto je uvek bio oštar a često nekritičan kritičar EPS, a potrebnu podršku je dobio od svog kolege i prijatelja Nikole Nikolića zamenika direktora rudnika Kolubara i od Nikolićevog kuma Todora Dimitrijevića Toše, savetnika u kabinetu premijera.

Promene u Ministarstvu rudarstva i energetike ubrzavaju rad na izradi Zakona o energetici. Radojko Simović biva, zbog nedostatka kapaciteta, skrajnut te tiho odlazi iz Srbije, a glavni kreator Zakona o energetici postaju Slobodan Ružić i pomoćnik ministra Ljiljana Hadžibabić, sve uz budni nadzor ministra Kori Udovički.

Kao ministarka, Udovički je pod formom korporativizacije EPS-a zastupala smanjenje ovlašćenja matičnog preduzeća (direkcije) i veća ovlašćenja zavisnih preduzeća grupe EPS kako bi pripremila teren za ukidanje JP EPS kao matičnog preduzeća. U drugim zemljama se pod korporativizacijom se podrazume suprotan proces odnosno centralizacija.

Interesantni su detalji sa sastanaka oko Zakona o energetici. Sastanci su obično počinjali oko 17 sati i trajali do iza ponoći. Kada nije mogla da parira iznetim protivargumentima Kori Udovički bi pravila pauzu, odlazila da telefonira ili odlazila do toaleta, a po povratku na sastanak je započinjala priču od početka, kao da do tada nije bilo razgovora niočemu.

Kada nije imala argumente za neki svoj stav Udovički je imala običaj da kaže da ona intuitivno oseća da je njen predlog dobar. Kada je, vezano za Zakon o energetici, odlazila na konsultacije tamo-gde-treba Kori Udovički je uvek bila nedostupna na svom mobilnom telefonu. Na osnovu informacija iz nadležnih službi, Zakon o energetici je tokom svoje izrade ažurno redovno prevođen na engleski jezik, da bi tek po usaglašavanu sa-kim-treba bio dostavljan široj stručnoj javnosti.

Zakon o energetici je završen do polovine 2003. godine i predviđao je ukidanje grupe EPS kao jedinstvenog sistema putem ukidanja matičnog preduzeća JP EPS. Odredbe predloga Zakona su bile radikalne što je posledica zadataka koje je imala Kori Udovički lično pooštravao ostrašćeni Slobodan Ružić.

Neposredno po završetku izrade Zakona o energetici a pre njegovog slanja u Skupštinu Srbije, Kori Udovički je postala guverner Narodne banke Srbije, da bi neposredno potom Slobodan Ružić podneo ostavku. Skupština Srbije nije imenovala novog ministra energetike a za novog zamenika ministra Vlada postavlja već pomenutog Nikolu Nikolića sa zadatkom donošenja Zakona o energetici.

Međutim Vlada Zorana Živkovića više nije imala većinu u Skuštini Srbije pa su decembra 2003. godine održani parlamentarni izbori posle kojih je Demokratska stranka prešla u opoziciju. Dakle te 2003. godine EPS je samo igrom slučaja opstao kao poslovni sistem.

Promena vlasti na republičkom nivou je EPS-u dala vreme da kao jedinstven poslovno tehnički sistem nastavi tehnički oporavak sistema.

EPS i Svetska banka za vreme prvi i druge Vlade Vojislava Koštiničine

Ministar energetike u prvoj Vladi Vojislava Koštunice formiranoj marta 2004. godine je bio Radomir Naumov. Naumov je i stranački i lično podržavao postojanje jedinstvenog EPS. U jesen 2004. godine je donet Zakon o energetici, prvi put u skladu sa direktivama EU. Zakon je omogućavao postojanje jedinstvenog EPS tako da su liberalne ideje dezorganizovanja EPS na kratko prestale da budu aktuelne.

U ovoj Vladi za odnose sa Briselom, SB i MMF bio je zadužen njen potpresednik Miroljub Labus. Tada se po prvi put u značajnijoj javnoj funkciji, kao savetnik M. Labusa, pojavljuje i Zorana Mihajlović sadašnja ministarka u Vladi Republike Srbije koja se tada javno zalagala za reorganizaciju EPS po modelu Svetske banke. Pedantni hroničari se sećaju da se Zorana Mihajlović preporučivala za savetnika i Kori Udovički kada je Udovički postala ministar rudarstva i energetike.

Već krajem 2004. godine SB je komentarišući srednjoročni plan EPS pokušala da nametne ideju drastičnog smanjenja tehničkih programa EPS, što je ministar Naumov odbio.

Početkom 2005. godine postojala je spremnost da se Srbiji otpiše 70% državnih dugova po Pariskom i Londonskom klubu poverilaca, ali je Vlada Srbije morala da ispuni određene zahteve od kojih se EPS tiču dva zadatka, prvi izdvajanje iz sastava svih JP (JAT, Aerodorom, Pošta, Telekom ...) pa tako i EPS non-core delatnosti, a drugi zadatak je bio izrada studije restrukturiranje EPS.

Tada je definisano da će studiju za restukturiranje EPS da finansira Evropska agencija za rekonstrukciju (EAR) u koordinaciji sa SB. EAR koordinaciju izrade ove studije zadužio svog službenika Jana Brauna (Ian Brown) koji je sa SB pripremio programski zadatak za izradu studije iz koga se odmah videlo da studija ne treba ništa da razmatra već samo da razradi ono što je višegodišnji cilj SB i MMF vezano za EPS, odnosno: 1) međusobno odvajanje proizvodnje i distribucije, 2) umanji značaj uprave i osnaže se zavisna preduzeća što je proces suprotan korporativizaciji i 3) uplitanje konsultanta (odnosno Svetske banke) u kadrovsku politiku EPS.

Pritisci na odobravanje predloženog programskog zadatka su bili veliki, naročito od strane predstavnika SB u Beogradu Karolone Jungr (Caroline Jungr) i Miroljuba Labusa. Međutim u Vladi nije vladalo oduševljenje idejom SB i MMF, a Miroljub Labus nije imao kapacitet da sprovede u delo zahteve SB. Vlada je pažljivo vukla poteze te je Srbija početkom 2006. godine dobila je oprost 70% dugova po Pariskom i Londonskom klubu poverilaca. Polovinom 2006. godine EPS i Ministarstvo rudarstva i energetiku su odbili donaciju EAR i SB za studiju restrukturiranja EPS.

Počev od 2004. pa do kraja 2005. godine raste inicijativa Srbije u energetskom sektoru pošto je Srbija uradila preomišljene poteze promenama u zakonodavstvu, reorganizaciji energetskog sektora, idejama o privlačenju stranog kapitala za pojedine projekte i čestim kontaktima sa institucijama EU u Briselu te je potpuno gurnula u drugi plan ideje reorganizacije koje je zastupala SB. Vrhunac ovih susreta je bio decembra 2005. godine kada se ministar Naumova susreo sa EU ministrom za Energetiku Pielbagsom posle koga je održana konferencija za štampu gde je ministar Pielbags pred desetak kamera srpski medija izjavio da Srbija ide dobrim putem i da je vlasnička struktura energetskih subjekata stvar kojim se EU ne bavi.

Posle izjava ministra Pielbagsa za srpske medije, pritisak Svetske banke je počeo da slabi a značajno je oslabljeno i poverenje Svetske banke u kapacitet Miroljuba Labusa.

Kako je videla da se stvari oko studije restrukturiranja EPS usložnjavaju, predstavnik SB u Beogradu Karolina Jungr je još jednom pokušala da privatizaciju EPS unese u aranžman Srbije i WB i MMF koji se tada diskutovao ali Vlada nije prihvatila taj predlog. Tom prilikom SB je nudila kredit (ne donaciju) od 50 miliona dolara u zamenu razgovore o privatizaciji EPS, što je pokazatelj koliko SB ume da potcenjuje sagovornike - za privatizaciju EPS koji vredi nekoliko milijardi dolara nudi zajam od 50 miliona dolara koje će EPS da potroši pod njihovom kontrolom i koje mora da vrati.

EAR je na početku druge Vlade Vojislava Koštunice, u leto 2007. godine, još jednom pokušao da aktivira studiju reorganizacije EPS, ali bez uspeha. EAR je krajem 2008. godine prestao da postoji.

EPS i Svetska banka za vreme Vlade Mirka Cvetkovića

Tokom Vlade Mirka Cvetkovića pritisci SB i MMF na restrukturiranje EPS nisu bili značajni pošto se 2007 godine, posle više od dve godine pokušavanja, prethodna ativnost SB i MMF završila neuspehom.

U Vladi je postojalo čvrsto opredeljenje protiv reorganizacije radi privatizacije EPS, a EPS je u saradnji sa Vladom Srbije, stranim partnerima predložio zajedničku realizaciju dva projekta - Moravske hidroelektrane i Ibarske hidroelektrane.

EPS je bio vrlo aktivan u nastupu ka administraciji u Briselu i međunarodnim organizacijama i forumima na način koji se u EU prepoznaje i podržava. Polovinom 2009. godine u EPS kao savetnik dolazi već pomenuti Radojko Simović, koji je u EPS ostao godinu dana, ali nije imao rezultate zbog navedenih okolnosti.

Period posle 2012. godine

Dolaskom SNS na vlast 2012. godine EPS kreće u značajnu reorganizaciju. Kadrovi SNS su i pre dolaska na funkcije u EPS imali u okviru stranke definisan cilj da se EPS reorganizuje i da se transformiše u akcionarsko društvo kako bi bio privatizovan. SB i MMF su podržali namere SNS ali nisu bili inicijatori ideja.

Tokom reorganizacije koja je zaživela 2015. godine urađeni su potezi vezani za rudarski i distributivni sektor koje MMF i SB u načelu ne podržavaju što govori da, ukoliko onaj koga SB i MMF prati želi drugačiji put moguće je da se to i ostvari.

2017. godine EPS je u više navrata bio oštro kritikovan od strane predstavnika SB u Srbiji, da bi posle toga, iako se stanje u EPS nije poboljšalo, kritike prestale što upućuje na zaključak da je mimo javnosti postignut dogovor, koji je možda baš ugovor ministra Dušana Vujovića, pomenut na početku ovog članka.

Već nekoliko godina u EPS nema bilo kakvih aktivnosti na reorganizaciji, novim strateškim idejama i kontaktima sa međunarodnom zajednicom. Pokazatelji poslovanja se stalno pogoršavaju (videti Magazin Tabloid broj 421 i 422 iz avgusta 2018. godine) što otvara mogućnost opravdane kritike stanja u EPS od strane državnih institucija (npr. Fiskalni savet koji deluje relativno nezavisno), a što SB i MMF jedva čekaju kako bi se pojavili kao spasitelji.

Rezime dosadašnjih odnosa EPS i Svetske banke

Poslednjih 20 godina je pokazalo da su SB i MMF stava da je privatno vlasništvo uvek efikasnije od državnog te su njihova aktivnosti u konačnom cilju privatizaciju EPS. Koraci kojima se dolazi do privatizacije su restrukturiranje uz značajno smanjenje broja zaposlenih. SB i MMF, odnosno konsultanti koji se finansiraju iz njihovih fondova, često vode samu privatizaciju. Nesporna je veza između stavova SB i MMF sa jedne i interesa važnijih država osnivača SB i MMF sa druge strane.

SB i MMF dolaze na poziv Vlada država, pri čemu tokom pregovora SB i MMF često pokušavaju da prošire obim svog angažovanja na resurse u vlasništvu države domaćina. EPS je jedan od retkih preostalih resursa kojim Republika Srbija suvereno raspolaže.

U svom radu SB i MMF pažljivo razvijaju kadrove u svim zemljama a kadrovi zauzvrat slepo slušaju naloge, pri čemu stavovi koji se zastupaju mogu da se promene preko noći. Kadrovi SB i MMF se često okupljaju u neformalnim udruženjima (www.ewb.rs ).

Dešavalo se da se stavovi interesnih grupa iz Srbije formirani u Srbiji predstavljaju preko SB i MMF radi lakšeg sprovođenja.

Pokazano je da je moguće da se osmišljenim timskim radom školovanih, iskusnih i motivisanih ljudi parira neprihvatljivim stavovima SB i MMF.

Šta nam valja činiti

Aktivnosti ranijih Vlada Srbije vezane za EPS su sprečile pljačkašku privatizaciju EPS i omogućile da Srbija izbegne zamke u koje su upale tranzicione zemlje iz okruženja, što opravdava ispravnost opredeljenja ranijih Vlada Srbije vezano za EPS. Pre odgovora na pitanje šta nam valja činiti u vezi ugovora sa početka ovog članka koji se tiče EPS-a, treba videti šta je interes Srbije i koje su mogućnosti za delovanje.

Nesporno je da EPS već šest i po godina ima, iz godine u godinu, sve lošije finansijske i tehničke pokazatelje poslovanja, i ukoliko dalje nastavi kao do sada, EPS će sigurno da bankrotira. Podaci koje EPS o svojim uspesima objavljuje u štampi su ili namerno obmanjivanje javnosti, ili su podaci nepotpuni, ili su podaci selektivno izabrani ili se podaci odnose na kratak vremenski period koji nije merodavan. Jednostavno, podaci koje EPS plasira kroz medije nisu merodavni. Merodavan je jedino revidovan godišnji izveštaj o poslovanju EPS.

Umesto da se bavi firmom, menadžment EPS se skoro isključivo bavi tenderima i zapošljavanjem stranački podobnih ljudi. Poslovnu i kadrovsku politiku EPS umesto menadžmenta EPS, vode SNS funkcioneri raznih nivoa, vlasnici firmi koje rade za EPS a ne treba zaboraviti ni poguban uticaj dvojice sindikalnih vođa. Odluke koje EPS donosi su ad-hoc odluke bez dugoročnije sagledavanja šta takvo postupanje nosi sa sobom.

Represija prema zaposlenima koji nemaju političku i tajkunsku zaštitu je uobičajna pojava. Jedinične cene robe i usluga koje EPS nabavlja su najmanje dva puta veće od realnih, a tenderi veće vrednosti po pravilu ima samo jedna ponuda. Prostor koji daje moguće povećanje cene električne energije nije preveliki i brzo će da se iskoristi daljim porastom troškova. Prema tome mora se raditi na smanjenju troškova. Mora da se uspostavi izgubljene tehnološka disciplina počev od higijene u toaletima, preko cirkulisanja pošte, pa na dalje.

Nije sporno da vrh EPS ima podršku politike i ekonomskih centara moći van EPS-a, ali on niti niti može niti hoće da reši problem u kome se EPS nalazi pošto su oni do problema i doveli. Izvršni direktori EPS i nivo ispod njih ne deluju sinhrono pošto ih podržavaju različiti interesi iz vladajuće stranke. Promena menadžmenta nije rešenje pošto će okruženje i njegov uticaj ostati isti.

Promena na političkoj sceni za sada nije izvesna. Kada do promene dođe biće potrebno više godina da se izvrši kadrovsko čišćenje i oporavak EPS za šta je pitanje da li će biti dovoljno vremena. Prvo, izborni ciklusi od najviše 4 godine je prekratak da bi se ostvario kontinuitet rukovođenja, mandati direktora EPS u poslednjih 30 godina su prosečno trajali 3 - 3,5 godina.

Drugo EPS-u preti bankrot, naročito u slučaju pada cene električne energije na slobodnom tržištu ili suše koja bi smanjila proizvodnju električne energije u hidroelektranama. Treće evropska regulativa koja se odnosi na termoelektrane će se dalje usložnjavati je omča oko vrata za EPS. I na kraju se postavlja pitanje da li će biti dovoljno vremena da se osnaži srednji sloj izvršilaca koji nosi kompaniju.

Alternativa je da se prihvati potpisano mentorstvo SB koje će nesumljivo da dovede do otpuštanja većeg broja zaposlenih, privatizacije a verovatno i rasparčavanja EPS. Nerešeno pitanje je da li je bolje ići na emitovanje akcija na berzi ili treba tražiti strateškog partnera.

Emitovanje akcija na berzi bi oživelo samu berzu ali nije sigurno da će obezbediti koncentraciju vlasništva neophodnu za efikasno i brzo odlučivanje. Ukoliko skupština akcionara bude skup malih akcionara neće se lako obezbediti kvalitetan menadžment i podrška brzim promenata.

Strateški partner bi obezbedio potreban novac, menadžment i brze promene. Rešio bi pitanje dalje dokapitalizacije. Međutim ovo rešenje podrazumeva značajno smanjenje broja zaposlenih pre svega u rudnicima i termoelektranama. Smanjiće se učešće domaće privrede u programima EPS, porez na profit će biti minimalizovan zbog izvlačenja profita. Međutim profit je i sada, sa EPS u državnom vlasništvu. Prihod EPS u 2018. godini je porastao skoro 20% sa oko 230 na oko 270 milijardi dinara, ali je profit sa 5 smanjen na 1 milijardu dinara.

Odgovor na pitanje šta nam valja činiti nije ni lak ni jednostavan. Tužno je to što smo umesto da biramo između dva dobra rešenja dovedeni u situaciju da izborom možemo samo da minimiziramo štetu.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane