Natrag

KiM

Kako Vučićeva vlast satire Srbe koji nisu lojalni albanskoj vlasti

Pod stegom Đurićevih batinaša

Vlast i država nisu isto, a što se najbolje vidi na primeru položaja Srba na Kosovu i Metohiji. To se naročito iskristalisalo tokom vladavine Aleksandra Vučića, o čemu je sve više dokaza na koje, pak, niko i ne obraća pažnju. A to nisu "tek" materijalni dokazi već sudbine živih ljudi, uništeni životi, višegodišnja agonija i patnja, oduzeta svaka mogućnost opstanka. A ljudi o kojima će ovde biti reč, žrtve su ne separatista, ne Zapada direktno, već režima u Beogradu, ljudi okupljenih u besprizornoj podršci Vođi koji je stravičnim pritiscima nad narodom i podanicima, uspeo da nametne kao normu - apsolutnu pokornost svojim odlukama, ma kakve one bile.

Ivan Maksimović (dopisnik iz Kosovske Mitrovice)

Njegov sistem danas drži pod stegom i pritiska do pucanja one Srbe nekada odlučne da odbrane najviše državne interese, na štetu sopstvenih. Danas im je ostala samo ta šteta. Pri tom je potpuno svejedno što im je gola egzistencija, kao u slučaju našeg sagovornika Zorana Kovačevića iz Gnjilana, supruga, oca dvoje dece, nekadašnjeg radnika Poreske uprave, ugrožena upravo uputstvima Vlade Srbije.

Zoran i njegove kolege su poziv da napuste institucije pod kontrolom UNMIK-a, nakon samoproglašenja "nezavisnosti" separatista na KiM, što je bila jedna od "kontramera" Vlade koju su tada vodile DS i DSS.

Bez ikakvog premišljanja prihvatili sa punim ubeđenjem da tako brane državne interese. A u stvari, iznevereni od sopstvene Vlade, upravo su ugrozili samo lične interese i prava. Za mnoge od tih radnika, rešenje više nikada nije pronađeno, tačnije, kao da nije ni traženo. Nešto kasnije Vlada je donela Zaključak u kome se jasno poziva Poresku upravu Republike Srbije da preuzme radnike UNMIK-a koji su potpisali otkaznu izjavu. Do 2014. godine ovi ljudi su dobijali samo privremene ugovore da bi te godine i takvo angažovanje prestalo bez obrazloženja.

Zoran je možda jedini koji se javno i aktivno zalagao za ostvarenje prava na nadoknadu, onosno obnavljanje radnog odnosa. Umesto toga, osim što je ostao bez ličnih prihoda, on kasnije čak postaje i državni neprijatelj broj 1, prema ličnom, ali opravdanom utisku.

Zid ćutanja je bilo sve na šta su godinama nailazili nakon više poslatih molbi svim državnim institucijama nadležnim za rešavanje problema izneverenih kolega koje su Zoranu prepustile da ih predstavlja.

U očaju i višegodišnjoj agoniji, sredinom prošle godine se odlučio da stvar iznese u javnost. Pismo u kome je pojasnio njihov položaj objavilo je tek nekoliko portala sa KiM, i to onih koji nisu na budžetu Vlade Srbije. Ostali, iako je poslao svim medijima u Srbiji, odlučili su da ga prosto ignorišu. Ispostaviće se kasnije da je ovo bio mač sa dve oštrice. Nadležni su zbog činjenice da su pismo, i kasnije detalje o ovom slučaju, objavili samo "mediji koji kritikuju režim" predmet okarakterisali kao "politički" i distancirali se od njega.

Verovatno u nastojanju Kancelarije za KiM da spreči "buktanje" istine o izdanim Srbima dok agresivna propaganda o "pomoći" tim istim ljudima zapljuskuje i najdalje obale blatnjavog okeana medija na srpskom, svega sat vremena nakon što je njegovo pismo objavljeno, usledio je prvi telefonski poziv iz ove ustanove i, naravno, prvo obećanje da će uskoro biti pronađeno rešenje.

Drugi poziv službenika Kancelarije za KiM odnosio se na "stav Kancelarije za Kosovo i Metohiju" da se tom problemu javnost više ne izveštava, zatim su usledili i drugi pozivi, još obećanja, još zahteva... ubrzo je sve zamuklo.

Zoran se ponovo odlučuje da obavesti javnost o neispunjenim obećanjima a posle svakog njegovog obraćanja, usledio je novi poziv. Pošto se Zoran nije zadovoljavao lažnim obećanjima on se ponovo obraća javnosti. Ovim sada nije zadovoljna Kancelarija za KiM koja dolazi do brojeva telefona svih devetoro radnika za koje se Kovačević zalagao, pozivaju svakog pojedinačno, nude Ugovore na određeno vreme, i traže neophodnu dokumentaciju. Zoran je izostavljen iz ove ponude.

I tako je napravljen razdor u grupi. Dok su se jedni kolebali, drugi odbijali dok se i Zoranu ne ponudi isto, treći su ovakvu ponudu prihvatili oberučke. Na kraju su, iz straha da ne budu odbačeni, svi prihvatili i potpisali privremene ugovore.

"Danas rade, a dokle će ne znam" kaže Zoran zamišljeno nad čitavim slučajem. On je nakon svega ogorčen, zbunjen u nemoći koju je proizvelo bezakonje državnih vlasti i duboko zabrinut za sopstvenu egzistenciju.

Saradnja između državnih institucija očigledno postoji, uveren je Kovačević. Svoju tvrdnju zasniva na činjenici da je revidirani spisak koji je poslao Poreskoj upravi, ona mimo propisa i pravila prosledila Kancelariji za Kosovo i Metohiju. Nakon toga, Poreska uprava postupila po preporukama Kancelarije za KiM i sa spiska "odbačnih" i prevarenih radnika u radni odnos vratila devetoro ljudi a Kovačevića potpuno ignorisala.

"Zahvaljujući rukovodstvu Kancelarije za Kosovo i Metohiju, ja i moja porodica mesecima živimo pod presijom koju su svojim inatom izazvali vodeći ljudi ove institucije. (2)Po svemu sudeći informacije o meni su prosleđene u periodu posle 16. januara, kada je proces bio pri kraju. Postoje izvesne sumnje, ali i saznanja o imenima ljudi koji su to učinili i nadam se da će jednoga dana odgovarati za to.

Uprkos "bezbroj" upućenih molbi Kancelariji za Kosovo i Metohiju, Marko Đurić nikada nije našao za potrebno i shodno da sasluša egzistencijalni problem Kovačevića. Ni jednom nije prihvatio razgovor niti susret sa njim. Međutim, Zoran kaže da će strpljivo čekati da postavi "samo jedno jedno pitanje":

"Kako se desilo to da od jedine kontakt osobe u celoj grupi postanem nepoželjna osoba?"

Nakon što je javnost saznala za ovaj problem Zoranu se javilo još dvadesetak Srba iz njegove okoline i susednog Štrpca, a koji su 2008. godine prevareni isto kao i on. Nadali su se da će im udruženima uspeti da lakše ostvare svoja prava. Međutim, na signal da su njihova radna mesta "nepopunjena" u lokalnim samoupravama zaposleni su ljudi koji nikada ranije nisu obavljali taj posao niti su za to stručni. Izgleda da se imena prevarenih ljudi, više niko "ne seća".

"Prošlo je nekoliko meseci otkako se osećam nepoželjnom osobom za ovo društvo. Prvo sam se uzdao u pravdu, mislio sam da će preovladati razum, da je u pitanju nesporazum, da će me nakon brojnih apela konačno primiti u Kancelariju za Kosovo i Metohiju i da će to biti sastanak koji će uroditi plodom, međutim, shvatio sam da je sve ovo mnogo ozbiljnije i ličnije nego što sam u početku mislio" kaže Zoran zabrinuto.

Ignorisanje se čak i ne čini kao propust ili nemar. Kako smo već ranije pisali o odnosu Vučićevog režima prema Srbima na KiM, institucionalna i tortura lokalnih kabadahija je u stvari strategija koja za cilj ima ne samo progon svih sposobnih Srba sa KiM već i svih preostalih koji se nisu potčinili nezakonitim potezima vlasti.

"Kako drugačije nazvati ono što je učinjeno meni, nego bezobrazlukom i nepravdom pod okriljem državnih institucija, poput Kancelarije za Kosovo i Metohiju i njenih službenika koji zatvaraju oči pred nepravdom, koja je prevršila svaku meru?" - pita se Zoran očajan što ga je bezdušna biroktarska mašinerija potpuno nepotrebno gurnula u zastrašujuće neizvestan, bizaran i komplikovani proces.

Nema osnova niti razloga za koji bi opravdali ovakav tretman Kovačevića od strane sistema i države Srbije, pa čak ni onih neregularnih, jer on nije član nijedne političke stranke i nikada nije učestvovao ni na jednom političkom skupu. Čak šta više, potpuno je apolitičan.

"Da smo se kojim slučajem svi mi bavili politikom, verovatno bi smo sada imali i plate i svoju budućnost videli samo ovde, ali ako je ovo kazna zato što smo apolitični, onda neka tako bude" kaže Zoran ali priznaje da mu sve to ne bi palo tako teško da upravo od nadležnih za rešavanje njegovog problema da "svakodnevno ne gledam i ne slušam poziv na jedinstvo i izveštaje o učinjenim dobrim delima".

Pravnik Kancelarije za KiM, Nemanja Kijačić je čovek sa kojim je Zoran komunicirao mesecima i koji zna sve o njegovom slučaju.

"On će biti taj koji će jednoga dana morati da ispriča istinu, jer posedujem audio snimke telefonskih razgovora u kome taj službenik kaže da su mu na kraju tako naredili šefovi".

Kada bi oni koji donose ovakve odluke u Kancelariji za Kosovo i Metohiju, na probleme drugih porodica gledali kao na svoje porodice i kada bi svoju decu stavljali u istu ravan sa decom roditelja koje su prevarili pozivom da napuste posao, valjda bi i ovo društvo bilo mnogo bolje i pristojnije za život uveren je naš sagovornik i dodaje razočarano "Ali znam da pomenutu gospodu ni malo ne boli to što naša deca zbog ovih problema roditelja i sama trpe i ne spavaju mirno, dok svoju udobno ljuljaju u svom naručju".

Voleo bih da ova gospoda odgovori na pitanja moje dece "zašto nigde ne radiš i da li si nekada radio"? - Da im objasne moj odgovr: "Zato što volim Srbiju"! - I da im odgovore na još jedno pitanje: " Da li svi koji rade ne vole Srbiju"?

Svakako da ne jer lokalni čelnici, uzdanice centralne vlasti u Beogradu, koji sede u foteljama "od kože kosovskih Srba" jednim migom ili rečju zauvek brišu budunost i imena nezaštićenih kosovskih Srba, ne samo sa platnog spiska. Naravno, oni to ne bi mogli da Vođa ne pruža puna podršku takvim odlukama i akcijama koje u stvari, svojom politikom prema Kosovu i Metohiji, čak i podstiče. Umesto da reaguju po službenoj dužnosti i spreče rastakanje države, pravosudni i bezbednosni organi pomažu i pružaju institucionalnu podršku svemu tome. Kao rezultat imamo upravo situaciju da oni pojedinci, poput Zorana i ostalih Srba sa KiM koji su sve svoje uložili u odbranu državnih i nacionalnih interesa, postaju - izdajnici.

"Da li sam ja postao izdajnik, pošto sam prihvatio poziv Vlade i priklonio se svom narodu, ili su to oni koji danas primaju platu od tog istog "nezavisnog Kosova" čijoj smo se nezavisnosti protivili i ostali bez posla? I da li će konačno oni koji su danas poslušali poziv Vlade Republike Srbije biti izdajnici u nekom narednom periodu , zbog učešća u radu institucija ili Vojske Kosova, ne primer?" pita se Zoran.

"Kako god, uloge u društvu su sada zamenjene i taj put od patriotizma do izdaje i nazad sam prešao i na tom putu sam ostao sam, a danas se na toj relaciji kreću svi oni koji makar malo utiču na kreiranje uslova za život ljudi. Na onu stranu gde sam ja bio nekada, sada su "prešli" svi oni koji su o meni odlučivali tada" primećuje naš sagovornik.

A nadao se pravednim odlukama jer je verovao u državu. Tako se desilo da je Kovačević tužio Poresku upravu zbog neispunjavanja obaveze propisane Zaključkom Vlade Republike Srbije od 21. februara 2008. godine, o napuštanju institicucija na KiM, Apelacioni sud u Beogradu je doneo odluku samo o isplati u ime nadoknade sudskih troškova u iznosu od 49,500.00 dinara. Te troškove morao je da plati Zoran!

"Dakle, pošto me je država Srbija februara 2008. godine naterala da potpišem da ne priznajem institucije "Republike Kosovo", ta ista država me je naterala da ja kao nezaposleno lice platim troškove parničnog postupka, jer je Sud procenio da "Zaključak" Vlade Republike Srbije nije validan i obavezujući akt. Treba naglasiti da je prethgodno, Prvi osnovni sud u Beogradu doneo odluku da je moja tužba protiv Poreske uprave osnovana" objašnjava Zoran koji je ipak postupio po presudi kako sebi ne bi dalje zakomplikovao situaciju.

Od svih medija na srpskom jeziku, najveću pažnju Zoranovom slučaju poklonila je redakcija "Malih velikih priča", produkcije "Insajder".

Međutim, ni jedan od devetorice kolega koji su vraćeni na posao zahvljajući njegovoj upornosti zbog koje i strada danas, nijedan od njih nije želeo da se pojavi pred kamerama i da potvrdi Zoranovu priču. U kancelariji poreske uprave u Gornjem Kuscu gde je Zoran radio do 2014. godine, svi su slegli ramenima, kao da ga ne poznaju.

Razgovor je obavljen sa Sinišom Lazićem iz Zvečana, direktorom Poreske uprave za region Kosova i Metohije. On je iskoristio priliku da sebe predstavi kao uglednog Srbina severa Kosova deklamajući čitav hvalospev o sebi.

"Ja čuvam srpstvo", rekao je Lazić novinarima produkcije "Insajder", koji su došli da ga pitaju zašto su jednog porodičnog čoveka sa Kosova i Metohije uklonili sa platnog spiska. Na pitanje novinara da li poznaje Zorana Kovačevića, odgovorio je "ne znate vi ko je taj čovek"?! Upitan da kaže to što zna, Lazić je prstom pokazao na gore i dodao "ja imam troje dece koja ne rade"...

Lazić se nije pojavio pred kamerama već je razgovor zabeležen tonski.

"Srpstvo ne čuva on, nego između ostalih i desetine prevarenih Srba iz Štrpca i Gnjilana koji bez plate sede na Kosovu i Metohiji godinama, i njihova deca koja trpe veći pritisak od svih na Kosovu i Metohiji.

Novac, iako je nasušna potreba svih nas, nije najvažnija stvar za čuvanje srpstva i Kosova i Metohije, a pravi patriota kome je stalo do očuvanja srpstva, nikada se neće baviti spletkarenjem i "rekla-kazala". Neće prepričavati ono što čuje od drugih, već će kao svaki intelektualac, ako već sebe smatra takvim, pokušati da stvari sazna iz prve ruke" navodi Zoran za Magazin Tabloid.

Međutim, emisija "Male i velike priče" nije mnogo pomogla Zoranu. Gledaocima neupućenim u Zoranovu priču ona izgleda nekako bledunjavo, "malokrvno". Zoran se danas pita zašto većina činjenica nije prikazana? Zašto se ni jedan deo tonskog zapisa razgovora sa službenikom Kancelarije za KiM, koje je Zoran mesecima vodio, nije našao u emisiji?

Kada su obraćanja javnosti slučaj podigla na viši nivo, Zoranu su počeli da stižu pozivi i ponude da na spisak stavi doda imena i nekih osobe koje su već zaposlene i rade u opštinskim strukturama na severu Kosova i Metohije. Zauzvrat mu je najavljeno da će biti obezbeđena podrška "misteriozne osobe" iz vrha "Srpske liste" koja će pomoći da celu stvar izguraju do kraja. Zoran na to nije pristao, jer bi moglo preskupo da ga košta.

"Verovatno da ne postoji ništa lakše nego da nekoga precrtaš sa namerom da ga poniziš, a ako malo bolje razmisliš,

shvatiš koliko je truda potrebno da danas stupiš u kontakt sa nekom državnom isnstitucijom u težnji da dođeš do rešenja jednog ovako velikog problema, imajući u obzir u kakvom društvu živimo decenijama. Dakle, to treba neko da razume i ne bi bilo ovakvih problema" kaže Kovačević u razgovoru za Magazin Tabloid.

Zoran se ne oseća poraženim. Naprotiv, sve ovo kao da ga je još više osnažilo, probudilo u njemu prkos i žeđ za pravdom:

"O tome kako sam izgubio i kako sam pobedio, govori ova moja priča i devetoro porodica koje danas, zahvaljujući tome što sam ih predstavljao, imaju makar privremenu egzistenciju, iako polovina njih nije rekla "hvala".

I danas bih uradio isto kada bih znao da će svi oni dobiti nekakvu platu, i pristao bih da mene ponovo skinu sa spiska, ali oni njih neće čak ni da saslušaju, nikada ih niko nije saslušao. Svima nama je zbog toga narušeno zdravlje. To su ljudi koji jedanaest godina žive bez ikakvih primanja, a neki od njih su već stekli pravo na penziju. Ta činjenica da su ljude deset godina do sticanja prava na penziju ostavili bez posla opisuje kolika je "briga" nad Srbima na Kosovu i Metohiji. Većina njih živi u selima oko Štrpca, a ima ih u Kosovskoj Vitini i selima oko Gnjilana" objašnjava naš sagovornik ukazujući na sav užas i teror kome su podvrgnuti.

Mnogi od Zoranovih kolega ništa nisu znali o njegovom svakodnevnom trudu, brojnim dopisima, molbama, pismima Aleksandru Vučiću koje je slao godinama, da bi na kraju uspeo da ostvari kontakt sa državnim institucijama tek putem medija. Ti ljudi su od trenutka kada je njihov problem rešen, prestali da mu se javljaju i da komuniciraju sa njim. Većina ni "hvala" nije rekla. Njima su prošle nedelje ugovori sa Poreskom upravom produženi za još godinu dana. Zorana opet nema na spisku.

Umesto Zorana, Poreskoj upravi je naloženo da na njegovo mesto uposli Žarka Dejanovića, brata Božidara Dejanovića. Žarko je poznat po bahatom ponašanju i prebijanju Srba koji se u bilo koje vreme, u bilo čemu i na bilo kom mestu ne pokušaju da ne prihvate njegovo iživavanje. Njegov brat, Božidar, jedini je uspeo da na separatističkim kvazi-izborima dobije podršku Marka Đurića, odnosno vrha "Srpske liste", iako nije bio član te stranke a naspram protivkandidata iz redova upravo "Srpske liste"! Danas je Dejanović jedini Srbin "gradonačenik" pri separatističkim institucijama na čijoj zgradi je istaknuta tabla "Republike Kosovo".

"Ja i danas želim da iznesem u javnost da problem devetoro Srba, i moj apel da im se pomogne, nisu jedini prevareni Srbi koji žive na Kosovu i Metohiji. Postoje još ljudi koji ni manje, a ni više, čekaju da im se ponudi isto ono što su dobila njih devetorica. Zato tražim podršku medija da ovaj problem podignemo na viši nivo" kaže za Magazin Tabloid Zoran Kovačević čija upornost zadivljuje.

Šta se dešava i u kom su stanju institucije i mediji u Srbiji koje okreću leđa naporima Srba na Kosovu i Metohiji da ostanu Srbi i verni svojoj državi, Srbiji a da pružaju punu podršku onima koji uzdignute glave postaju nosioci i vršioci dužnosti u nekoj od upravo ilegalnih institucija takozvane "republike Kosovo"? ovo više nije krivica jednog čovka, iako i taj Jedan nameće upravo takvo stanje ali kako god bilo, on ostaje Jedan.

U Srbiji je rodoljublje postala stidna reč, ono što nas izlaže poruzi u društvu. Vrlo uskoro to će postati i svaka druga reč koja označava bilo šta plemenito i ljudsko. Ali glad će zauvek ostati glad. Zato je pitanje - jesmo li u Vučićevoj Srbiji svi siti kada nas ne dotiče patnja ovih izneverenih i gladnih Srba, koji su svoje založili najmanje zbog sebe, a najviše upravo zbog svih nas?

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane