Natrag

Preko pune linije

Diktator je sve bliži paklu

Propast ukletog šibicara

Aleksandar Vučić je naneo nesagledivu štetu Srbiji. Svaka njegova politička i poslovna odluka doprinela je uništavanju države i naroda. Opljačkao je penzionere i radnike, prisvojio je državne institucije i javne resurse, rasterao mlade i obrazovane, u dužničko ropstvo gurnuo je nekoliko sledećih generacija... Posle svega, s vlasti ga neće oboriti domaće žrtve, nego njegovi strani sponzori i to ne samo zbog političkih grešaka već zbog kriminala, smatra zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović

Predrag Popović

Kraj se zna. Nedavno su objavljenje fotografije svrgnutog predsednika, koji u sudnici, u kavezu, stoji i iznosi odbranu od optužbi za zločine nad vlastitim narodom. Do poslednjeg časa, dok mu nisu stavljene lisice na ruke, diktator je zgratao pare, kupovao naoružanje od Rusa, uzimao kredite od Kineza, političku podršku dobijao je od Makrona i Merkelove, njegove reforme hvalile su američke diplomate. Sad je u kavezu sam, iskorišćen i odbačen. Tako danas izgleda smenjeni sudanski predsednik Omar al Bašir. Tako će sutra izgledati Aleksandar Vučić. Scenario je isti, bez hepienda. Poslednji čin, koji je najavio Majkl Pompeo, verovatno će Vučića odvesti na optuženičku klupu.

Da bi se razumeo taj tužni kraj, priču treba vratiti na početak.

U parazitskoj školi Vojislava Šešelja i Miodraga Rakića, Vučić je naučio da na vlast neće doći političkim sredstvima, nego klasičnom trgovinom. Poslednju lekciju dao mu je Greg Stivens, lobista iz američke agencije "Rodžers i Barbur".

Za honorar od 120.000 dolara, koji je plaćen preko računa firme Pink International, Stivens je celu 2004. godinu potrošio na pokušaje da Vučića i Željka Mitrovića skine s američke crne liste. Uzalud, nije uspeo u tome, ali našao je način da ipak pomogne svojim klijentima. Sledećeg leta organizovao im je krstarenje Jadranom jahtom Miodraga Kostića, u društvu svemoćnog Rakića. U Cavtatu, na jahtu se ukrcao Vilijam Montgomeri. Uz plodove mora i skupo vino, Montgomeri je pristao da za solidnu apanažu, postane Vučićev zvanični savetnik. Iz te saradnje nikla je vašingtonska ponuda: Kosovo za vlast. Vučić nije mogao da je odbije. Baš ga briga za Kosovo, važno mu je bilo samo da se opet domogne vlasti, odnosno novca, uticaja i moći.

Triler, koji je tako počeo, približio se velikom finalu. Sporedni likovi su napustili scenu. Stivens je, nedugo posle obavljanja posla, jedne večeri napustio Beograd. Izljubio se s Vučićem, seo u avion, pa preko Frankfurta odleteo u Njujork. Umoran od srpskih politikantskih bitaka, legao je u krevet svoje prijateljice Keri Fišer, holivudske zvezde, koja se proslavila ulogom princeze Lee u "Ratovima zvezda". Nije se probudio. Navodno, umro je od prevelike doze lekova.

Vest o Stivensovoj smrti, Andrej Vučić je iskoristio da ispriča anegdotu o prokletstvu koje prati njegovog voljenog brata. - Alek je strašan maler, čega god se dotakne, to propadne, svisne. Dok smo bili mali, leta smo provodili u Čipuljićima. Neke komšije, Lukići, imali su kera Fifija. Fifi je stalno bežao od Aleka, ali jednom se prevario, približio mu se, stao u njegovu senku, cijuknuo i odapeo papke - ispričao je Andrej.

Da legenda o ukletom psihopati nije bez osnova pokazuju primeri mnogih njegovih drugara iz senke. Miki Rakić je Vučiću napravio Srpsku naprednu stranku, ali nije stigao da vidi sve posledice tog zla, u grob ga je oterao karcinom. S rakom se bori i Montgomeri, a Kostić se oporavlja od drugog šloga. I Vučić je teško oboleo, ali još teže mu pada susret sa sudbinom koju su mu namenili oni koji su ga instalirali na vlast.

U politici i biznisu, Vučić kao osnovni repromaterijal koristi laži i spletke. Svejedno mu je s kim pravi dogovore, svakoga pokušava da prevari. Manipulisao je Šešeljem, Tomislavom Nikolićem, bulumentom alavih primitivaca iz radikalskog i naprednjačkog okruženja i, naravno, beznačajnim koalicionim abonentima.

Kad bi se neko naljutio i drznuo da digne glas, Vučić bi ga disciplinovao kampanjom kroz medije, pretnje sudskim postupcima ili vansudskim poravnanjem, za šta su zaduženi njegovi batinaški odredi. Ako bi se namerio na jačeg, tuđim novcem je plaćao indulgenciju. Isti sistem je primenio i u mešetarenju sa strancima, razlika je samo u visini uloga.

Godinama je lagao i varao koga je stigao, jednako Amerikance i Ruse, Nemce i Britance, Irance i Izraelce, Crnogorce i Hrvate, sve... Uslovljen vlastitim šibicarskim karakterom, pokušao je da manipuliše najmoćnijim državnicima sveta. Najviše muke je zadao gazdama iz Vašingtona. Uzvratili su mu istom merom.

Majstori iz Lenglija u svim postkomunističkim zemljama primenjuju iste metode kreiranja političke scene. Političkom, finansijskom i logističkom podrškom stvaraju društvene i ekonomske okolnosti u kojima slabe i propadaju antiglobalistički i nacionalistički pokreti, a vodeću ulogu preuzimaju liberalne opcije, otvorene za saradnju sa Zapadom. Ponekad svoje ciljeve ostvare lako i brzo, kao što se dogodilo u Crnoj Gori kad je Milo Đukanović preuzeo apsolutnu vlast.

Nekad moraju da čekaju da priroda uradi svoje, kao u slučaju Franje Tuđmana. U Hrvatskoj su se tek posle njegove smrti stvorili uslovi za demilitarizaciju Hrvatske demokratske zajednice, na čije čelo je postavljen splitski pozorišni intendant Ivo Sanader. Sam po sebi, Sanader nije imao nikakav značaj, ali uspeo je da transformiše HDZ, koja se odrekla evroskepticizma i, na kraju, uvela Hrvatsku u Ervopsku uniju i NATO.

U Srbiji, od petooktobarskog puča najeveći problem predstavljala je Srpska radikalna stranka. Tvrda nacionalistička velikosrpska ideologija, podržana revoltom zbog izgubljenih ratova i okupacije Kosova i Metohije, imala je većinsku podršku srpskih glasača. Iako pojedinačno najjača stranka, SRS nije uspela da dođe na vlast, ali ozbiljno je ugrožavala evrointegracije, saradnuju sa Haškim tribunalom, tzv. normalizaciju odnosa sa Kosovom i sve ostale segmente američkog projekta "postkosovske" Srbije. Ta prepreka je eliminisana uz pomoć Vučića.

Investitorima se, na prvi pogled, učinilo da je projekat uspeo. Još kao radikal, Vučić je amortizovao kritiku odnosa SAD i Evropske unije prema Srbiji, pacifikovao je sve patriotske pokrete i stranke, pomagao je lov na Radovana Karadžića i Ratka Mladića, da bi, kao naprednjak, transformaciju okončao učvršćivanjem državnosti albanske republike Kosovo. Tako izgleda na prvi pogled. Na drugi, vidi se da je Vučić zaustavio demokratizaciju društva, ugrozio ljudska prava, ugasio medije i sve državne institucije stavio u službu svog kartela. Preko Vučića, Amerika je rešila neke njoj značajne političke probleme, ali istovremeno je stvorila diktatora, koji se oteo kontroli.

Kad je pravljen dogovor o saradnji, o čemu svedoče Vučićevi saradnici iz tog vremena, Amerikanci su mu obećali punu političku podršku uz samo jedan uslov - da ne ubija političke protivnike.

Gde je stao Montgomeri, nastavio je Metju Palmer, koji je na sebe preuzeo najtežu moguću obavezu, da kontroliše i kanališe Vučićeve ambicije. S ogromnom dozom sadizma, koja odavno karakteriše njegov odnos prema Srbima i Srbiji, Palmer strasno podržava diktatora. Palmer srpske opozicione lidere upozorava da ne preteruju s kritikom i da ne smetaju Vučiću.

Po njegovoj proceni, u Srbiji nikad nije bilo bolje. U vreme Slobodana Miloševića postojale su masovne grobnice, vlast Zorana Đinđića je obeležena masovnim kriminalom, a Boris Tadić i Vojislav Koštunica su dokazali da su masovno neuspešni.

U odnosu na njih, Vučić je odličan. U takvim izveštajima, koje šalje u Stejt department i Belu kuću, Palmer ne pominje ubistvo Olivera Ivanovića, prebijanje i progon drugih, slučajno preživelih, opozicionara i nezavisnih novinara. Ne pominje ni kriminal, kojim je naprednjački kartel premrežio celu državu. Vučić mu ne ostaje dužan.

Naprotiv, podršku plaća milion dolara godišnje. Pored toga, u svom stilu, ulizuje mu se na najprimitivnije načine. Bil Klinton je nedavno objavio spisak omiljenih knjiga. Među tri najbolja romana svrstao je i Palmerov špijunski triler "Vuk iz Sarajeva". Čim je to video, Vučić je kupio hiljadu primeraka, koje s posvetom deli domaćim i stranim sagovornicima.

U tom romanu, Palmer je opisao dramu američkog diplomate Erika Petrosjana, koji se posle 20 godina vraća u Bosnu, kako bi sprečio Srbe u pokušaju da ponove genocid u Srebrenici. Vučića ne zanima sadržaj, Palmerov pamflet reklamira kao nekad Šešeljeve.

Iako javno razmenjuju pohvale i epitete koji izlaze iz okvira diplomatije i duboko zalaze u erotiku, Palmer je bitno doprineo podrivanju svog štićenika. Kao relikt Klintonove administracije, Palmer prvenstveno štiti vlastite i interese demokratske kaste kojoj pripada. Na njegov nagovor, Vučić je pristao da donira dva miliona dolara za predsedničku kampanju Hilari Klinton.

Hilari nije prošla kao Fifi, ali cijuknula je na izborima. Svi ratovi i korupcionaški skandali u koje je umešan klan Klintonovih nisu joj naneli toliko štete koliko jedan dil s Vučićem.

Donacija srpskog predsednika privukla je pažnju Džejmsa Koumija, direktora FBI. U istrazi, koja je pokrenuta tim povodom, Ministarstvo pravde i FBI došli su u posed 33.000 i-mejlova u kojima se nalaze dokazi brojnih krivičnih dela Bila i Hilari Klinton, kao i Baraka Obame i njegovih saradnika. Između ostalog, istraga je utvrdila da je od "države Srbije iznuđena donacija od dva miliona dolara za fondaciju porodice Klinton".

U tim optužbama Koumi nije naveo konkretna imena i načine na koje je "iznuđen" novac, ali ostalo je zabeleženo da se Vučić javno hvalio kako podržava kampanju Hilari Klinton "zato što je pametan". Po njegovoj proceni, ona će sigurno pobediti na izborima, a "za Srbiju je dobro da stane na stranu pobednika, uz porodice Klinton i Bler, koje će još godinama imati dominantnu ulogu u međunarodnim odnosima". Njegova pamet je otvorila aferu u kojoj Hilari nije krivično odgovarala, ali istopila joj se prednost koju je u tom trenutku imala u predsedničkoj kampanji.

Vučićeve brljotine nisu ostale na tome. Posle pobede Donalda Trampa na predsedničkim izborima, da bi mu pokvario planove, Palmer je diskreditovao Rudolfa Đulijanija, jednog od njegovih najbližih saradnika. U osvetničkom zanosu, Palmer je otkrio da je Vučić još 2012. godine, u vreme izborne kampanje u Srbiji, angažovao Đulijanija. Uz posredovanje Montgomerija, preko republikanskih veza, bivši gradonačelnik Njujorka pristao je da učestvuje u Vučićevoj kampanji.

U Đulijanijevim izjavama, tokom boravka u Beogradu, nije bilo ništa sporno, kao ni u zvaničnoj prijavi američkim poreskim organima, u kojoj je navedeno da je dobio honorar od 40.000 dolara.

Međutim, krajem 2016, dok su republikanci slavili pobedu svog predsedničkog kandidata, objavljen je podatak da je Vučić Đulijaniju isplatio još 250.000 dolara, preko računa u londonskoj filijali Pireus banke. Američki politički sistem može da svojim državnicima oprosti najteže zločine, ali ne i poresku prevaru. Posle toga, Đulijanijeva karijera je doživela Fifijevu sudbinu.

Podjaren Palmerovim savetima, Vučić nije mogao da se uzdrži, nastavio je da preko svojih medija kreira šizofren odnos prema Trampu, njegovoj porodici i saradnicima. Naprednjački bilteni stvarali su utisak da je Tramp zaštitnik srpskih interesa čak i oko traženja konačnog rešenja kosovskog problema. Ispod tog nivoa, Vučić je plasirao glasine da je Viktor Knavs, otac Melanije Tramp, bio saradnik Udbe, protiv koga je 1970. vođena istraga zbog šverca i nekoliko drugih krivičnih dela.

U razgovorima sa stranim diplomatama, Vučić je nekoliko puta pomenuo kako ima dosije Trampovog tasta. Na večeri u luksuznom njujorškom restoranu "Nusr Et Steakhouse", sredinom januara, sa Aleksom Sorošem, Vučić je zbijao šale na račun šofera iz sevničke fabrike tekstila "Jutrenjka". Kritiku Trampove politike prema imigrantima, Vučić je začinio predlogom da Amerika oduzme državljanstvo Knavsu i deportuje ga u Sloveniju.

Još prljavije tračeve Vučić je puštao u martu ove godine, kad je u Beogradu boravila Trampova ćerka Tifani. Srpski mediji, s Vučićevom dozvolom ili po njegovom naređenju, spekulisali su o razlozima posete Tifani Tramp. Pored vesti o tome da je došla u Beograd da se u katoličkoj crkvi tajno venča s Majklom Bulosom, do toga da se na jednoj klinici leči od alkoholizma.

Uz korupcionaške i porodične spletke protiv Trampa, Vučić je intenzivno sprovodio i političke prevare. Iako je tokom poslednje tri godine ispunio deo obaveza oko Kosova, prljavi posao nije priveo kraju. Albanskim vlastima je predao pravosudni sistem, kompletnu infrastrukturu, srpsku državnu imovinu, rudnik Trepča i sve ostalo što su tražili.

Zauzvrat, Srbi nisu dobili ni zajednicu opština, makar s ingerencijama kakve imaju nevladine organizacije. Dobili su samo vladavinu kosovskog klana Zvonka Veselinovića. Vučić ne brine za to, važno mu je samo da što duže odlaže potpis na sporazum o dobrosusedskim odnosima Srbije i Kosova, kojim će se ozvaničiti otimačina tog dela srpske države.

Izuzetan talenat za izazivanje problema Vučić je dokazao saradnjom s američkim najvećim protivnicima na međunarodnoj sceni. Dok Trampova administracija na svaki način suzbija širenje kineske interesne zone u Evropi, Vučić radi suprotno, od Srbije stvara privrednu i finansijsku koloniju Kine. Suprotno propisima Evropske unije, kineskim kompanijama je prodao železaru i rudnike i omogućio širenje prljave industrije. Da stvar bude teža i komplikovanija, Vučić je pristao i na saradnju sa "Hjuaveijem", čija tehnologija je zabranjena u SAD i još nekoliko država. Džon Bolton, američki savetnik za bezbednost, kritikovao je način na koji Kina sarađuje sa Srbijom, iznoseći otvorene optužbe za korupciju: "Poznato je da kineske kompanije svoje poslovne interese ostvaruju u državama koje nemaju razvijen demokratski sistem i u kojima predstavnici vlasti korupciju prikrivaju tajnim ugovorima".

Nekoliko američkih kongresmena ukazalo je i na sporne odnose Srbije sa Islamskom republikom Iran. Upravo kad je Amerika pokrenula diplomatsku kampanju protiv Irana, koja je rezultovala političkim i ekonomskim sankcijama, srpski ministar Rasim Ljajić potpisao je ugovor o otvaranju iranskog poslovnog centra u Beogradu, a predsednica Skupštine Maja Gojković je posetila Teheran i utvrdila dogovor o ukidanju viza.

Najteži udarac američkim interesima zadao je lično Aleksandar Vučić. Pristao je da se tajno, u Bugarskoj, sastane s vodećim ljudima iranske obaveštajne službe MOIS. Pametan, kakav je, nije ni pretpostavio da će operativci CIA saznati za taj sastanak, a kamoli da ga dokumentuju audio i video snimcima. O toj aferi pisaćemo u sledećem broju našeg magazina.

Posle svih grešaka, slučajnih i namernih, Vučić se nedavno suočio s konačnim računom, koji mu je ispostavio Majkl Pompeo. Američki državni sekretar je, bez prethodne najave, pozvao predsednika Srbije na sastanak u Njujork. U formi obaveštenja, bez mogućnosti diskusije, Pompeo je saopštio Vučiću stav da SAD više neće tolerisati odlaganje rešenja kosovskog pitanja i trikove kojima se služe on i njegovi politički i poslovni partneri Hašim Tači i Ramuš Haradinaj.

Za prekid pregovora koristili su razne povode, od isceniranog hapšenja Marka Đurića, formiranja kosovske vojske do povećanja taksi na robu iz Srbije. Sad se vreme gubi na izbore na Kosovu, posle kojih će uslediti izbori u Srbiji. Amerika ne može da utiče na taj proces, dovedena je pred svršen čin, ali može da kriminogenim politikantima s obe strane, i iz Prištine i iz Beograda, pomrsi račune zatezanjem omče. Vučiću su oko vrata okačena dva tega, ne zna se koji je teži i opasniji. Prvi se zove Milan Radoičić, za kojim je raspisana međunarodna poternica zbog sumnje da je umešan u ubistvo Olivera Ivanovića.

Bez mnogo uvijanja, Pompeo je Vučića obavestio da nema druge, nego da izruči Radoičića. Ukoliko to odbije, preuzeće odgovornost za opstrukciju pravde, ako ne i za saučesništvo u zločinu. Pored toga, Srbija mora da sarađuje s američkim Ministarstvom pravde, FBI i DEA, kao i Europolom, koje vode operaciju "Familija".

U nekoliko evropskih država, ta akcija je presekla lanac za šverc narkotika i pranje novca, ali srpska vlast vrši otvorenu opstrukciju i služi kao sigurna kuća za kriminalce iz Hrvatske, Bosne i Makedonije.

Za Vučića najveći problem predstavlja afera u kojoj glavnu ulogu ima on sam. Uz sve ostale nevolje, nad glavom mu se nadvila pretnja sudskim postupkom u Hagu. Mehanizam za krivične sudove u Hagu nedavno je najavio početak suđenja radikalima Vjerici Radeti i Petru Jojiću, koji su optuženi za nepoštovanje Haškog tribunala, odnosno da su zastrašivali, pretili i podmićivali svedoke u postupku koji je vođen protiv Vojislava Šešelja.

Predmet je pre dve godine ustupljen Srbiji, ali procenjeno je da srpsko pravosuđe ne može da sprovede postupak. Haški sud je i od Saveta bezbednosti UN-a tražio da od Srbije, pod pretnjom prekida evrointegracija, obezbedi vraćanje sudskih spisa i izručenje optuženika.

Do Radete i Jojića, Vučiću je stalo koliko i do lanjskog snega. Kad bi se slučaj završio njihovim hapšenjem, izručenjem i suđenjem, bez ikakvih moralnih dilema, on bi ih poslao u Hag, da se ne vrate. Međutim, Vučić zna da bi se, u tom slučaju, i sam našao na optuženičkoj klupi. Svedoke protiv Šešelja nisu mogli da ucenjuju, podmiću i da im prete samo Radeta i Jojić. Svima je jasno, a o tome postoje i konkretni dokazi i iskazi svedoka, da je konce vukao lično Vučić.

Američke obaveštajne službe raspolažu dokazima o Vučićevim dogovorima sa Seržom Bramercom, tužiocem Haškog tribunala. Postupak protiv radikala zbog nepoštovanja suda pokrenut je u vreme dok je Šešeljev tim odbrane vodio Vučić. Iako je u prvi mah, posle napuštanja SRS-a, izgledalo da će, zahvaljujući podršci američkih diplomata, uspeti da se izvuče iz tog problema, on je ostao da visi kao mač nad Vučićevim vratom. Za pomoć se obratio Toniju Bleru, koji je uspeo da ga poveže s Bramercom.

Njih trojica su napravili plan da predmet prebace u Srbiju, pa da se ovde zataška. Vučić je pošteno, novcem otetim od građana, platio Blera i Bramerca, ali nije uspeo da trajno reši problem.

Uklet, na sastanak s Pompeo poveo je upravo Blera. Ako je nameravao da dodatno iritira državnog sekretara, uspeo je. Bler je, pored Klintona i Soroša, najomraženiji lik u Trampovoj administraciji, koja koristi svaku priliku da raskrinka njegove prljave poslove i kazni jednako njega, kao i njegove klijente. To i nije teško, pošto Bler za mušterije uzima primitivne lokalne diktatore, unapred osuđene na propast. Zato nije imao šanse ni da Vučića izvuče iz problema s Hagom.

Vučić se iz Njujorka vratio s nerešivim mukama, bez mogućnosti da izvrši nijedan nalog. Ne sme da izruči Radoičića. Kad bi to uradio, morao bi da strepi kad će Radoičić da popusti pod pritiskom i upre prstom u njega. Ne sme ni da dozvoli saradnju srpskog MUP-a sa DEA i Europolom, to bi stvorilo uslove da se i bata Andrej nađe iza rešetaka. Na kraju, a to mu je najvažnije, ne zna kako da izbegne hašku pretnju.

Navikao na šibicarenje, Vučić se sad našao u trpnom stanju. Kao što ulični šibicari valjaju kuglice, sad američki moćnici valjaju njega: gde je Vučić, u kom zatvoru će završiti, u kojoj ćeliji... Ako bude imao sreće, dobiće lepši kavez nego njegov sudanski politički dvojnik Omar al Bašir. Kad do toga dođe, ostaće sam, bez podrške političkih i poslovnih ortaka.

Angeli Merkel ostaće uspomena na srpskog psihopatu, koji joj se žalio da je gladan i žedan. Emanuel Makron će moći da se pohvali što je u bescenje dobio beogradski aerodrom i posao na izgradnji metroa. Vladimir Putin će trljati ruke što je uspeo da nađe kupca za rashodovane Migove. Alfred Guzenbauer, bivši austrijski kancelar, nastaviće da sa svojom firmom "Strabag" asfaltira Srbiju. Bler će lako naći neku sličnu mušteriju, jurodivog diktatora bez budućnosti. Palmer može da napiše novi krimi-roman, koji će zabaviti Klintona u časovima dokolice.

Najteže će proći Srbija, koja će godinama morati da se oporavlja od posledica užasa koji su izazvali Vučić i njegov naprednjački kartel. Za početak katarze, neko mora da završi u zatvoru, Radoičić ili neki od braće Vučić. Kojim god redom da krene, dobro je, to će biti znak da se približio kraj agonije.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane