Natrag

Na licu mesta

RB Kolubara se sprema za propast i prodaju

Nepodnošljiva lakoća satiranja

Ugalj je za elektroprivredu Srbije nezamenljiva strateška sirovina. Još od 90-tih od strane stručnih lica predlagano je da se resursi Kolubare čuvaju što je moguće više, a da se eksploatišu rudnici uglja Belaćevac i drugi rudnici na KiM. Ta ideja je odbačena jer je još tada bilo jasno da je plan da se Kosovski resursi sačuvaju(za danas jasno vidljive, nove vanknjižne vlasnike Kosova), a da se istovremeno decenijama sprovodila politika što veće devastacije resursa Srbije, zaključuje inasjder Magazina Tabloid

Piše: Insajder E-3

Jedan po poslednjih savesnih direktora Kolubare bio je Vladeta Rasulić. Pod njegovim rukovodstvom za potrebe Srbije pod sankcijama (90-tih) uspešno je aktiviran kop Tamnava - zapadno polje, što je u tadašnjim uslovima spasilo energetski sistem zemlje.

Međutim, u to vreme već je trasirana ruta ka (tada) nepoznatim inostranim subjektima koji imaju nameru da preuzmu resurse uglja u Srbiji. Danas je već jasno da su u pitanju nemački interesi.

Ideja je da se kao krajnji cilj, pored Kolubare, uruši i ceo EPS (Kosotlac, Resavica,...), te da se kupi za bagatelne pare i da Srbija postane potpuno ekonomski zavisna država.

Taj plan podrazumevao je višedecenijsko dovođenje nestručnih kadrova sklonih kriminalu a dok su se istovremeno stručni Ijudi sistematski diskreditovali i marginalizovali.

Sadašnji glavni sindikalac EPS-a i bivši predsednik sindikata Kolubare, Milan Đorđević zvani Đokin, karijeru je započeo 90-tih kao rudarski tehničar na kopu polja B. U Miloševićevo vreme, kao sindikalac radnika polja B, bio je veliki kritičar poslovanja Kolubare.

Nakon 5. oktobra, uvezao se sa pojedinim političarima i naprasno je sve što je godinama kritikovao, počeo da hvali i sam uspešno primenjuje. Obim zloupotreba je sa godinama dramatično rastao a tako i Đorđevićeva moć i uticaj. Uz podršku politike, postao je prvi sindikalac Kolubare.

Jedan od direktora Kolubara posle 5. oktobra, Slobodan Đerić, pokušao je da obuzda pomahnitalog Đorđevića ali u tome nije uspeo. Đorđević se „talio" sa jačima od njega.

Đordević je 2005. g. učestvovao u osmišljavanju i sprovođenju operacije razbijanja Kolubare. Tada je kompanija Kolubara razbijena na više samostalnih privrednih subjekata (Kolubara usluge, Kolubara građevinar, Kolubara ugostiteljstvno....). Preko tako razbijenih subjekata lako je bilo nastaviti sa pljačkom neviđenih razmera. U to doba su stotine mašina privatnih lica ubačene da rade na kopove. Neke su radile i po 25 sati dnevno.

Korupcijom i ucenama Đorđević je postao i glavni kadrovik Kolubare. Ubrzo je uspostavljena i cena za radno mesto - od 3.000 evra, pa na gore.

Za vreme velikih majskih poplava 2014. g. uništeni su kopovi Tamnava. Kopovi namerno nisu bili pipremljeni u skladu sa postojećom projektnom dokumentacijom (koja je predviđala i prirodne akcidente) tako da je šteta bila ogromna. Za urušavanje kopova niko nije odgovarao od tadašnjih rukovodilaca (Vladan Radovanović, Mihajlo Petković, Miroslav Krnetić, Dejan Milijanović i drugi).

Zabeleženo je da je tada grupa pribranih, hrabrih ali i naivnih radnika na kopovima, rukovaoca mehanizacijom (buldožerima, dizalicama,..) uspela da izvuče van poplavljenog dela kopa oko 20 mašina. Tada je Miroslav Krnetić dao direktan nalog da se mašine vrate u kop i na taj način unište. Ovakav način „rada" nastavljen je do današnjeg dana. Mašine se namerno uništavaju i šalju na skupe popravke u tačno određene servise.

Pošto je kop Tamnava-zapad bio poplavljen u celosti i za duži period onesposobljen za eksploataciju tražilo se brzo rešenje da se nadomesti manjak uglja (ili bi morala da se uveze dodatna struja). Odlučeno je da se uveze ugalj. Podršku za tu odluku, ekspresno je dao i nadzorni odbor EPS-a (gde se tada već nalazio i neizbežni Đorđević).

Milionski posao odlučio je da preuzme Andrej Vučić. Za svog „operativca" odredio je „biznismena" Narandžić Milana zvanog Limun. Narandžić je posao shvatio krajnje ozbiljno pa je angažovao i podizvođača, Dragoslava Vukovića iz Novog Sada i njegovu firmu „Vuković 1967 doo", na koga su trebali, formalno, da idu svi ugovori.

Andrej je Narandžiću dao instrukciju da organizuje nabavku uglja za duži vremenski period te je Narandžić obišao veći broj rudnika uglja u Rumuniji a isto je učinio i Vuković. Neke rudike su i zakupili na period od 5 godina.

Vuković je za prevoz uglja angažovao firmu osposobljenu i opremljenu za prevoz takve robe rekom, „Dunav Oil Trans doo" iz Beograda, vlasnik Dragan Stamenković. Ugovor o prevozu uglja zaključen je 18.11.2014. g. i predviđao je prevoz 100.000 tona uglja od Rumunskog Turnu Severina do TENT Obrenovac.

Barže su krenule ali je posao naprasno pukao. Andrej je odlučio da promeni saradnike za ovaj posao i natovarene barže sa ugljem ostale su zarobljene na Dunavu. Nastala je direktna šteta od skoro 140.000.000 dinara (sa pripadajućim zateznim kamatama), šteta je potvrđena sudskom presudom Privrednog suda u Beogradu od 26.09.2018. g. broj P - 6513/2015 (pravosnažna i izvršna od 07.02.2019.g.).

Ovaj „posao" je praktično uništio gospodina Stamenkovića ali ne i glavnog organizatora posla Andreja Vučića. Naime, kako saznajemo iz proverenih izvora, posao je samo preusmeren na drugu grupu lica i to zato jer je Vuković odlučio da u poslu pokuša da „zaobiđe" Narandžića.

Sada se umesto početnih 100.000 tona pominje količina od jednog miliona tona uglja koja se uvozi za potrebe TENT Obrenovac. Na nameštenom tenderu posao je „dobila" društvena firma PIM.

Zbog moćnog „zaštitnika", ova firma, u ovom poslu, nije obavezana nikakvim rokovima niti drugim uslovima za realizaciju posla. Čista zarada za organizatora posla je preko 10 eura po toni. Zaposleni u Kolubari mišljenja su da se proces sabotiranja Kolubare nastavlja i posle majskih poplava jer je potrebno održati „interventni" uvoz ogromnih količina uglja svake godine.

A u pitanju je ugalj koji je po svojim karakteristikama, granulaciji i sl., praktično na nivou blata i njegova upotreba traži dodatne komponenete koje se moraju koristiti prilikom spaljivanja. To je drugi ogroman „posao" koji se odvija paralelno sa uvozom rumunskog uglja očajnog kvaliteta.

Stručnjaci kažu da ovakav način rada, i takav „kvalitet" uglja neminovno dovodi do trajnih oštećenja postrojenja TENT Obrenovac.

U operaciji uništavanja Kolubare, Đorđeviću „pomažu" i Milijanović Dejan i Mišović Milan. Za to su nagrađeni unapređenjima i milionskim sumama u kešu.

Milijanović je sa mesta direktora za proizvodnju uglja u Kolubari unapređen na mesto izvršnog direktora za proizvodnju uglja EPS-a. Unapređenje je „zaslužio" tako što je direktno odgovoran za rušenje nekoliko bagera i više kopova.

Svesno je izbegao da se bageri za otkop uglja (koji su veličine trospratne zgrade) koriste u skladu sa strogom projektnom dokumentacijom i zakonskim regulativama. Bageri su na taj način oštećeni gde je direktna šteta bila više desetina miliona eura a zbog zastoja u radu i havarije, indirektna šteta je dramatično veća.

Urušavanjem mašina i rudarskih kopova onemogućena je planirana dinamika razvoja Kolubarskog basena, što se, posledično, direktno odražava i na procenu vrednosti celog basena.

Uništavanje Kolubare utiče i na smanjenje vrednosti celog energetskog sistema Srbije. Jasno je kome to ide na ruku.

Kada je u pitanju obračunska vrednost energetskog sistema Srbije, jedna od najvažnijih stavki u obračunu vrednosti Kolubare nisu mašine (koje inače basnoslovno koštaju) već procenjene rezerve uglja. Naši stručnjaci su uz potpuno poštovanje strogih naučnih principa, procenili da Kolubara ima skoro 3 milijarde tona geoloških rezervi.

Ovaj ključni podatak se svesno i namerno zanemaruje u konačnom obračunu vrednosti Kolubare. PO istom principu korumpirani političari su već prodali značajan deo Srpskih resursa, svesno procenjući samo vrednost (već urušenih i devastiranih) privrednih subjekata a u potpunosti zanemarujući vrednost geoloških rezervi. Primera, na žalost, ima puno.

Pored ovih, megalomanskih krađa, iz Kolubare nikada nije prestalo da se krade na „sitno". Dobar primer je tajanstvena kompanija „Neboco doo" (MB 17382144), čiji je vlasnik izvesni Dragan Antić. Kada se ova kompa nija pojavila kao potencijalni kupac uglja, nadležna lica iz Kolubare, otišla su na adresu gde je kompanija prijavljena. Utvrdili su da na toj adresi niko nikada nije čuo za kompaniju „Neboco". Pedloženo je da se odmah obavesti nadležni tužilac i policija te da se napiše tužba.

Međutim, odgovorni pravnik Kolubare, Mile Jeremić, ništa nije preuzeo već je sve zataškano. Ceo „posao" namestili su Dejan Milijanović (sadašnji) izvršni direktor u direkciji za proizvodnju uglja u EPS a tada je bio direktor za proizvodnju uglja u Kolubari) i Aleksandar Milićević (direktor Kolubara prerada).

Ugovor za ovaj posao zaveden je pod brojem 04-02-883/778-16 od 2016.g. i ovim ugovorom omogućeno je da se 5000 tona sušenog uglja proda po ceni od 8453,00 dinara po toni a da kompanija „Neboco" nikada nije uplatila novac. Svi učesnici u ovom delu su materijalno „nagrađeni" i unapređeni na viša radna mesta.

Milan Mišković je 2017. g. nesledio na mestu direktora za proizvodnju uglja Kolubare Dejana Milijanovića i nastavio je sa praksom svog prethodnika. Uspešno je uništio tri bagera i dva kopa za nepune dve godine. Šteta se meri stotinama miliona eura.

A 2018. godine „desila" se havarija na kopu polje D, kada je, kako se to kolokvijalno kaže, „krenula" cela severozapadna kosina. To nije samo ugrozilo proizvodnju već su oštećeni i objekti u selu Vreoci. Do havarije je došlo isključivo zbog nesavesnog rada bez validne projektne dokumentacije.

Stručnjaci koji su duži vremenski period ukazivali na probleme i opasnosti sklonjeni su sa svojih radnih mesta.

Početkom 2018. g., dana 18.02. u ranim jutarnjim časovima, bager težine oko 1.200 tona nekontrolisano je klizao oko 50 metara. Šteta ogromna a odgovornih nema.

I Milijanović i Mišković su kadrovi Milana Đorđevića i poznati su po tome da sve Đorđevićeve zahteve izvršavaju bezpogovorno.

Iako su u ovima havarijama pored imovine nemerljivih razmera ugroženi i ljudski životi (radnici su u više navrata bukvalno skakali sa mašina da bi spasili svoje živote), to nikada nije bio dovoljan razlog da se tim povodom javno oglasi prvi sindikalac Kolubare i EPS-a Đorđević.

Zarad pune slike napomenućemo da je jednom prilikom zbog materijalne štete reagovalo i tužilaštvo. Dana 24.05.2013. g. došlo je do klizišta na spoljašnjem odlagalištu prvog BTO sistema PK polja B. Ugroženo je desetak kuća koje su morala biti iseljene. Utvrđeno je da je šteta nastala zbog rada bez validne projektne dokumentacije (eufemizam za klasičnu sabotažu).

U ovom slučaju tužilaštvo jeste reagovalo ali je predmet i dalje ,,u fioci". Šteta milionska, slučaj „zataškan".

Da je u pitanju plansko uništavanje Kolubare i energetskog sistema Srbije govore podaci o tome kako se i za čiji račun „upravlja" ovim nekadašnjim privrednim gigantom.

Naime, u toku je otkopavanje zadnjih količina uglja sa prostora polja D. Kao zamenski kapacitet trebalo bi da bude polje E. Iza ove lažne slike, koju forsiraju i aktuelni ali i neki bivši političari, krije se sasvim drugačija istina. Polje E, u ovakvim uslovima, nikada neće biti otvoreno. Napominjemo da je ovo polje već jednom „svečano otvoreno" 2009. g. od strane tadašnjeg predsednika Tadića i to sve uz prisustvo i cerekanje istih rukovodilaca koji sada nameravaju da ponovo „otvore" polje E, samo uz drugog predsednika.

Doduše, većina je u međuvremenu unapređena na više pozicije u EPS, ali otvaranje kopa je prilika za promociju koja se ne propušta. Sa stručne strane (ali ko pita struku) pre bilo kakvog „otvaranja" potrebno je da se prvo istraži i izvrši ispitivanje, pa je neophodno izraditi projektnu dokumentaciju, pa tek onda bilo šta „otvarati" (struka kaže da se kop E dramatično razlikuje od ostalih kopova jer se rezerve uglja nalaze ispod ogromnog jezera i velike količine gline i peska, te da je samo za stručnu ekspertizu situacije na terenu potrebno najmanje 18-meseci rada u tri smene).

Ali, politika traži rezultat. Do današnjeg dana niko nije sproveo ni jednu od pomenutih stručnih radnji. Sem „otvaranja", naravno. Ali, zarad „papira" osmišljen je skup i besmislen plan izmeštanja reke Peštan i pravljenje pristupnih saobraćajnica. U pitanju je još jedna preskupa i megalomanska „zabava za narod" koja nema nikakve veze sa stručnim istraživanjem samog kopa.

Kolubara je oduvek imala odlične inženjere koji su uspešno sarđivali sa profesorima sa Rudarskog fakulteta. Na taj način decenijama je obezbeđivan stručan ali i nepristrasan model upravljanja i stručnog nadzora nad uvek korupciji podložnim rukovodiocima.

U proteklom periodu, iz nepozantih razloga, za stručne ekspertize naprasno se angažuju „eksperti" iz inostranstva. Naravno, najčešće Nemačke. Tako je, na poslovima istraživanja sanacije srušenog odlagališta polja B, angažovana nemačka firma „Huesker Engenering" sa kojom je, opet protivno zakonu, posao dogovoren direktnim ugovaranjem.

Nakon dobijenog posla nemačka firma je volšebno, posao prosledila firmi ''Resinex" iz Beograda (koja se inače, uopšte ne bavi stručnim istraživanjem potrebnog tipa već komercijalnom prodajom rudarske opreme). Za ovaj „posao" bili su odgovorni tadašnji rukovodioci kopa Radomir Milić, Vladan Radovanović, Svetolik Simić, Predrag Simić, Tomislav Žujović. Nemačka firma je za radove koji su trebali biti izvedeni, dala bankarsku garanciju od 5 miliona eura. Ugovoreni posao nikada nije završen, a iako je sve uredno plaćeno, bankarska garancija nikada nije aktivirana iz nepoznatih razloga.

Jedan od učesnika u ovom „poslu", Predrag Simić, zbog izuzetnih „zasluga" nagrađen je unapređenjem na mesto pomoćnika direktora Kolubare i odgovoran je za zaštitu životne sredine.

Nemačke firme se pojavljuju i u postupcima kupovine neispitane polovne opreme za potrebe kopa Radljevo. Mimo projekta kupljena je polovna oprema milionske vrednosti koja nikada nije proradila u predviđenom kapacitetu. Ovo je direktno zakočilo otvaranja ovog polja za tri godine (za sada).

Sabotažama ovde nije kraj. Nesvesnim radnjama na prostoru polja B zatrpano je oko 3 miliona tona uglja. Nadležna komisija Kolubare je 24.12.2013. g. utvrdila da je tom prilikom napravljena direktna šteta od 23.527.746,37 eura. Kako to nije sanirano nastao je dodatni problem a to je, gde odložiti otpad sa polja E.

Imperija Milana Đorđevića sada već ima i porodičnu dimenziju. Svog zeta Novicu Ljušića postavio je da vodi Investicije Kolubare i nalazi se na mestu pomoćnika direktora za investicije i razvoj Kolubare. Ljušić je „vlasnik" diplome mašinskog inženjera sumljivog porekla.

Đorđevićev partner u poslovima naplate radnih mesta dugo godina bio je Mile Jeremić. Tarifa je od 3000 eura za prosta radna mesta pa na više. Ove „aktivnosti" bile su predmet i sudskog progona nekih sitnijih „riba" ali je Đorđević uspeo da svog pulena Jeremića spasi optužnice (za sada).

Svetlana Kovačević nalazi se na mestu direktora pravnog sektora EPS-a. Svetlana je-supruga Ljubivoja Kovačevića koji je na mesto predsednika suda u Lazarevcu došao zahvaljujući „zalaganju" Đorđevića.

Mija Radišić, mašinski inženjer, zaposlen u direkciji EPS-a u Beogradu, je lični Dorđevićev „stručnjak" za sve i svašta. Kao nagradu za „uspešan rad i zalaganje", Đorđević je Radišićevog sina zaposlio na mesto rukovodioca sektora investicija kopova Kolubare. Tako su praktično sve investicije za potrebe površinskog kopa Kolubara stavljene u ruke Đorđevićevog klana.

Napravljena je i zaokružena kriminalna vertikala od Kolubare ka EPS-u. Tu treba dodati i „poslušnu" komercijalu koja bespogovorno potpisuje sve što dođe sa „vrha" i mafijaška organizacija je kompletna.

Kako saznajemo službe bezbednosti Republike Srbije raspolažu saznanjima o svim navedenim aktivnostima. Čeka se reakcija.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane