Natrag

Feljton

Posle Jasenovca - Lora (6)

U buretu sa vodom

Kada je čovek veliki on je veliki na svakom mestu i u svakoj situaciji. Dr Voja Subotić je svoju veličinu dokazao svojom humanošću, svojim rodoljubljem i brigom za heroje ove napaćene Srbije.Ove knjige sigurno ne bi bilo bez Vojinog nagovora i njegove pomoći. Još jednom mu veliko hvala. Ovo je knjiga zapisa srpskih oficira koji su mučeni u splitskoj Lori i koji pokazuju ljudsku nakazsnost. Nije Jasenovac slučajan. Njihovi zapisi treba da posvedoče, da ne zaboravljamo olako, da nam se opet to ne ponovi.

Željko Vasiljević

Svedok 334/9732, uhapšen u Drvaru 13. septembra 1995. godine i posle dvomesečnog mučenja u Zadru prebačen u logor „Lora" gde je ostao dva meseca, posle čega je u martu 1996. godine razmenjen, navodi: „U „Lori" sam bio smešten u ćeliji sa još jednim Srbinom i tu sam ostao dva meseca. I u „Lori" su me svakog dana, po više puta, izvodili na saslušanje i svaki put me tukli i maltretirali. Zahtevali su da priznam ono što nisam učinio, pa kada ja na to ne bih pristao, oni bi me tukli.

U prostoriji gde su me saslušavali pripadnici vojne policije nalazili su se rekviziti sa kojim su mi pretili da će me mučiti. Tu su se nalazili sekira, malj, panj, komad drveta, komadi metalnih cevi, komadi električnih provodnika i nož. Policajci su mi naređivali da stavim glavu na panj, a oni su uzimali sekiru i zamahivali sa njom, psujući mi majku četničku, preteći da će da mi odseku glavu. Zamahivali su i maljem i pretili da će me i sa njim ubiti.

U „Lori" sam ležao na gvozdenom krevetu i imao sam samo jedno ćebe koje sam koristio kao pokrivač i kao prostirač. Hrana je u „Lori" bila nešto bolja nego u Zadru i svakog dana smo imali dva obroka. Za svo vreme boravka u hrvatskim logorima nisam se kupao niti presvlačio".

Svedok 507/972, rođen 1949. godine, u logoru „Lora" je boravio od sredine maja 1995. do 30. avgusta 1996. godine i ponovo u martu i aprilu 1997. godine, navodi: „U logoru „Lora" bili smo skoro svakodnevno tučeni, podvrgnuti gladovanju i raznim poniženjima. Terali su nas na silu da jedemo crve i puževe. Držani smo po celu noć u buretu sa vodom, polivali su nas ledenom vodom iz gumenih creva, a posle toga smo mokri i smrznuti morali da ležimo na golim žicama od gvozdenih kreveta. Vodili su nas na najteže fizičke radove u logoru. Takvo fizičko i psihičko maltretiranje trajalo je sve dok nas nisu prebacili u Knin 30. avgusta 1996. godine. Meni su izbijeni skoro svi zubi u donjoj vilici, tako da su mi ostala samo dva zuba u donjoj i nekoliko zuba u gornjoj vilici. Od posledica mučenja dobio sam epilepsiju. Danas imam stalne bolove u predelu bubrega i rebara".

Svedok 485/95 u logoru „Lora" je boravio od 10. aprila do 12. avgusta 1992. godine, navodi: „Kada sam stigao u zatvorskoj ćeliji sam zatekao samo jedno mokro ćebe, a ja sam bio u bolničkoj pidžami. Od hrane smo dobijali samo neke otpatke stavljene u najlon kesu koju bi nam ubacivali kroz rešetkasta vrata, govoreći nam „Jedite srpske svinje". Svakodnevno sam vođen na ispitivanja i mučenja. Najviše su me mučili Dujić Tomo, Livaja Ivica, Šolić, Giljanović i neki Bane, bivši bokser, negde iz Slavonije. Priključivali su me na struju, usled čega mi je krv curila na nos, usta i uši, a nakon toga su me tukli. Posle svega bi mi bacali kantu hladne vode na glavu. Tukli su me po tabanima, glavi, a najviše po rani koju sam imao na desnoj nozi. Za sve vreme boravka nijednom mi niko nije previo ranu, niti sam dobio čist zavoj.

Devojka Toma Dujića, po imenu Tanja, je svakodnevno dolazila u logor i predstavljala se kao medicinska sestra. Nju smo morali da ljubimo u čizmu i da je zamolimo za lekarsku pomoć. Svi oni koji bi od nje zatražili pomoć bili su odvođeni u neku od prostorija odakle bi se vraćali izubijani i unakaženi. Za vreme boravka u ćeliji nikada nisam imao mira, ni danju, ni noću. Uvek bi neko od gardista otvarao vrata i prebijao me do besvesti. Najveće torture i batine su pretrpeli P G., Đ. N, L. J., P M. i B. D. Njih su priključivali na struju i udarali ih bezbol palicama. Đ. N su slomili noge tri puta, P G. su lomljena rebra, A. L. je pokidana brada koju je on zatim morao pojesti, B. D. je udaran po kičmi, K. M i P M. su polomljene vilice".

Svedok 205/9420 . koji je boravio u logoru „Lora" samo jedan dan sredinom aprila 1992. godine, navodi: „Odmah po dolasku u „Loru" mene i još desetak zatvorenika izveli su na neku poljanu. Tada su došli vojni policajci sa metalnim cevima dužine oko 50 cm i debljine 3/4 cola. Sa tim cevima su nas tukli po svim delovima tela. Ja sam bio ranjen, ali se nisu obazirali na to.

Sa tim cevima su mi polomili desnu ruku na tri mesta, a levu na dva mesta u nadlaktnom predelu, kao i ramenu kost. Ta tuča je trajala oko dva sata i kada sam od tih udaraca pao, policajci su počeli da me gaze i udaraju nogama. Tom prilikom su mi izbili sve zube koje sam imao".

Svedok 181/952 u logoru „Lora" je boravio od 19. aprila do 11. avgusta 1992. godine, navodi: „Odmah po dolasku u ovaj logor u moju ćeliju su ušli upravnik Tomo Dujić i Nikša Zaninović, prethodni upravnik, koji mi je rekao da ću, ako ikada budem živ izašao iz zatvora, biti kao biljka i u kolicima. Odmah su počeli da me tuku čime su stigli, rukama, nogama, drškama od pištolja i kundacima automata. Tomo Dujić mi je stavio u usta cev od pištolja i pretio da će me ubiti. Skoro svakodnevno su me tukli, kako stražari, tako i civili koji su dolazili u posetu stražarima koji su nas zatvorenike pokazivali kao četnike. Prilikom poseta civila stražari su me terali da pred njima puzim po betonu i da se na taj način trkam sa ostalima, a poslednji koji bi stigao bio bi pretučen.

U tučama se posebno isticao Giljanović Zvonko i izvesni Perišić, zvani „Rambo". Ova dvojica su uživala u prebijanju zatvorenika. Tukli su nas pesnicama, nogama i palicama za bezbol. Naterali bi zatvorenike da se okrenu prema zidu, da na zid stave ruke iznad glave, a noge odmaknu od zida, tako da nam telo ostane u kosom položaju, a onda bi nas udarali po bubrezima i slabinama. Ovo je najčešće radio Dujić. Tukli su nas i po stomaku i grudnom košu i pri tom nas terali da stojimo mirno, sa rukama podignutim uvis i da duboko dišemo. Prilikom izdisanja udarali bi nas po stomaku. Od ovakvog batinanja meni su polomljena tri rebra na obe strane grudnog koša, tako da mi je morala biti ukazana lekarska pomoć u bolnici Firule. Mom kolegi P je bilo polomljeno 11 rebara od kojih mu je jedno rebro probilo plućnu maramicu. Giljanović je imao posebne načine iživljavanja. Prilikom svakog obilaska zatvorenika u ćelijama terao nas je da raportiramo, a raport se sastojao u tome što smo morali svaki put da izgovaramo da smo pripadnici četničke okupatorske vojske koji ubijaju nedužne Hrvate i muslimane, pa ako to neko ne bi ponovio bez greške dobijao bi batine.

Prilikom poseta predstavnika Međunarodnog crvenog krsta morali smo unapred da naučimo spremljeni tekst koji bismo izgovarali pred njima, a ako bi od toga odstupili i požalili se na nešto, posle odlaska delegata Crvenog krsta usledile bi batine. Upravnik Tomo Dujić je bio inicijator i izvršilac mnogih iživljavanja i mučenja zatvorenika. On je najčešće primenjivao mučenje strujom. Ja sam četiri puta podvrgavan tom mučenju. Ono se sastojalo u tome što bi me izvodili iz ćelije vezanih očiju i odvodili u Dujićevu kancelariju. Tamo bi me vezali lisicama za stolicu, a onda bi mi Dujić na ušne školjke stavljao elektrode i pomoću nekog transformatora bi uključivao struju visokog napona tako da sam imao osećaj da će mi oči ispasti iz očne duplje, kao i osećaj da me neko seče testerom. Od strujnog udara osećao sam se omamljenim, ali nisam gubio svest, pa pretpostavljam da je jačina struje bila podešena da ostanemo pri svesti. Jedna od zabava čuvara u zatvoru je bila da nateraju zatvorene Srbe da uđu u kućice za pse i da odatle laju kao psi. P G. su terali da trči po krugu sa raširenim rukama i da imitira avion u bombardovanju, a ostali zatvorenici su imitirali pucanje na njega. L. je morao ustima da sakuplja otpatke po dvorištu.".

Svedok 182/952, boravio je u logoru „Lora" od 26. aprila do 2. maja i od 20. maja do 12. avgusta 1992. godine, navodi: „Batinanje je bilo svakodnevna pojava. Tukli su nas rukama, nogama i gumenim palicama. Pored stražara, slobodan pristup našim ćelijama su imali i pripadnici hrvatske vojne policije i civili koji su nas takođe tukli i maltretirali. Pored svakodnevnih batinanja mučili su nas i strujom. Ja sam nekoliko puta mučen na ovaj način, a mučenje se sastojalo u tome što bi mi na prste ruku vezali provodnike, a potom induktorom poljskog telefona proizvodili struju.

Najteže batine sam dobio 1. maja 1992. godine kada je u moju ćeliju ušao Giljanović sa još dvojicom, koje znam po nadimku „Bane" i „Pepi", koji su pretukli mene i Đ. N Naterali su me da se licem okrenem prema zidu sa podignutim rukama, a oni su me rukama i palicama udarali po leđima. Meni su sva leđa bila modra, a polomili su mi nekoliko rebara od kojih mi je jedno probilo plućnu maramicu. Đ. je pao u komu, pa je morao da dođe zatvorski lekar da interveniše. Narednog dana sam prebačen u bolnicu Firule gde sam ležao do 20. maja pod lažnim imenom Jurčević Ante. Po povratku u zatvor nastavljeno je sa torturom. Pored fizičkog mučenja bilo je i drugih vidova, naročito psihičke torture. Tako su nas svaki put kada bi stražari ušli u ćeliju terali da pozdravljamo ustaškim pozdravom, da pevamo ustaške pesme i na razne načine nas ponižavali i degradirali kao ljude. Izvođeni smo na lažna streljanja. Ovde sam ostao do 12. avgusta 1992. godine kada sam prebačen u sabirni centar Kerestinac kod Zagreba. Odatle sam 14. avgusta 1992. odveden na razmenu".

Svedok 205/9413, penzioner, koji je u logoru „Lora" boravio od juna do avgusta 1992. godine, navodi: „U ovaj logor sam doveden iz bolnice gde sam lečen mesec dana i mada je, zbog brojnih povreda, na otpusnoj listi koja je predata upravniku zatvora Tomi Dujiću pisalo da je potrebno da se javljam u bolnicu svakog drugog dana radi nastavka lečenja on uopšte nije dozvolio da mi se pruži ma kakva medicinska pomoć. Tretiran sam kao ratni zarobljenik mada sam penzioner. Imao sam oznaku „RZ 139".

Prvo sam smešten u blok „B", pa posle u „C". Tretman prema meni je bio veoma loš, pa sam od povreda ponovo zadobio prelom rebara i oštećenje bubrega, kao i paralizu leve strane. Zbog toga sam, nakon otpuštanja iz ovog zatvora putem razmene lečen bolnički tri nedelje. U ovom logoru su nas zatvorenike terali da se međusobno neprekidno tučemo i po 56 sati dnevno i da stojimo na suncu dok ne popadamo. Zbog svega ovog sam od 86 kg, koje sam imao u vreme pritvaranja, spao na svega 50 kg telesne težine".

Svedok 221/9410 profesor u penziji, boravio je u logoru „Lora" od juna do avgusta 1992. godine, navodi: „Za vreme boravka u „Lori" svakodnevno sam bio tučen, a jednom prilikom kada sam mahinalno hteo da zaštitim rebra od udaraca, dobio sam udarac bezbol palicom po desnoj podlaktici kojom prilikom su mi polomljene obe kosti podlaktice, što je konstatovano i na rentgenskom snimku nakon razmene. Stražari su primetili da su mi obe ruke slomljene, ali i pored toga vezali su mi ruke lisicama i zakačili ih za kuku koja je držala cevi od radijatora i potom nastavili da me tuku sve dok nisam izgubio svest. Pošto su me vodom osvestili odveli su me u obližnju kancelariju i naredili da stavim šake na sto sa ispruženim prstima, pa su me udarali pendrekom po njima. Od preloma mi je ruka bila natečena i pomodrela, ali mi lekarska pomoć nije ukazana. Tek posle razmene mi je pružena lekarska pomoć".

Svedok 365/944, boravio je u logoru „Lora" u maju i junu 1993. godine, navodi: „Bio sam izložen najrazličitijim vidovima ponižavanja i prebijanja, iako sam bio ranjenik. U ovom logoru sam bio mesec i po dana i za to vreme su tri puta iz grada dovodili mušku decu staru 78 godina, a zatim bi pojedinačno zatvorenike, među kojima sam bio i ja, izvodili iz ćelija u dvorište, gde bi nas naterali da sednemo na beton, a po jedno dete bi popeli na stolicu pored koje je zatvorenik morao da sedi i odozgo, sa te stolice, dete je mokrilo po zatvoreniku. Posle toga bi ga vratili u ćeliju, a izveli sledećeg".

Svedok 426/9650 uhapšen 7. aprila 1992. godine u Kupresu navodi: „Prilikom dolaska u „Loru" sačekali su nas hrvatski vojnici u špaliru sa jedne i sa druge strane. Svaki od vojnika imao je po neki predmet u rukama kao što su bokser, gumena palica, komad električnog provodnika, komadi metalnih cevi i slično. Izudarali su nas tako da je većina padala u nesvest i nije mogla da se kreće. Pretresli su nas pre toga i oduzeli nam novac, satove, zlatninu ukoliko je neko imao i dokumenta. Rasporedili su nas u tri ćelije po dvadeset uhapšenih. Ćelije su bile veličine oko 3h2 m i nas 20 uopšte nismo mogli da legnemo, nego smo stajali.

Odmah posle smeštaja hrvatski policajci su otpočeli da nas izvode u druge prostorije i bez ikakvih ispitivanja udarali nas nemilosrdno. Kad nas uvedu u drugu prostoriju u njoj je bilo više hrvatskih vojnika koji su naređivali da stanemo uza zid sa podignutim rukama uvis i tada bi počeli sa udaranjem. Udarali su me najčešće palicama u predelu grudi i leđa i nogama na kojima su bile čizme u predelu stomaka i slabina. Prilikom tuče ja sam se onesvešćivao i padao na patos, a oni su me udarali nogama i rukama, a posle su me iznosili i vraćali u istu prostoriju. Prilikom udaranja su me pitali: „Gde su ti sada Karadžić i Mladić?".

U logoru „Lora" za vreme trajanja rata su bili zatočeni ne samo Srbi civilno, neboračko stanovništvo, već i jedan broj ratnih zarobljenika. Tu su u stvari bili vojnici na redovnom odsluženju vojnog roka, vojnici rezervisti, piloti ili vojnici Vojske Srpske Krajine, ili Vojske Republike Srpske koji su na ratištima širom Republike Hrvatske ili Bosne i Hercegovine uhvaćeni i zarobljeni. I oni nisu bili pošteđeni kontinuiranog, permanentnog, sistematskog iživljavanja, nečovečnog, surovog premlaćivava, nanošenja fizičkih i psihičkih povreda i boli.

Za hrvatske stražare, logorske čuvare ili vojne policajce je bilo potpuno svejedno koga imaju u svojim rukama kao sredstvo ili objekat iživljavanja da li civila (muškarca ili ženu), ranjenika, bolesnika ili ratnog zarobljenika. Bitno je da se u njihovim rukama nađe Srbin, dakle predstavnik ili pripadnik srpske nacionalnosti i pravoslavne veroispovesti, pa da se na njega obruše surovošću i bestijalnošću kakvu samo bolesni um može da smisli i izvede.

Zločini protiv ratnih zarobljenika srpskih vojnika i oficira su se u logoru „Lora" tokom njegovog postojanja, u periodu od 1991. do 1997. godine, ispoljili na sledeće načine: batinanje: rukama, nogama, cevima za vodovod, gumenim crevima, palicama, bezbol palicama, električnim palicama, kundacima od oružja, lancima, komadima elektroprovodnika;polivanje zarobljenika hladnom vodom iz šmrka pod pritiskom iz hidranta; prolazak zarobljenika kroz špalir stražara (batinaša); „telefoniranje" povezivanje pojedinih delova tela zarobljenika: ušiju, polnih organa, slepoočnica, prstiju ruku ili nogu na indukovanu električnu struju iz poljskog telefona; izvođenje zarobljenika na lažno, fingirano streljanje; skidanje zarobljenika i držanje bez odeće na suncu po ceo dan, prisiljavanje da gledaju u sunce po ceo dan; prisiljavanje zarobljenika da piju slanu vodu; fizičko maltretiranje; prisiljavanje zarobljenika da pevaju ustaške pesme ili hrvatsku himnu; prisiljavanje zarobljenika da danonoćno slušaju ustaške pesme; prisiljavanje zarobljenika da pozdravljaju ustaškim pozdravom „Za dom spremni!", da govore kako su ustaše i sl.; iživljavanje žena i dece civila nad zarobljenicima; puštanje i huškanje pasa vučjaka u ćeliju na zarobljenike; bacanje hleba među zarobljenike koji se otimaju kao psi; prskanje suzavca u oči zarobljenika; zašivanje rane pored oka zarobljenika žicom; besciljno dugovremeno trčanje zarobljenika po logorskom krugu i pravljenje sklekova posle iscrpljujućeg rada na lomljenju kamena u kamenolomu bez alata ili sa malo neadekvatnog alata; prisiljavanje zarobljenika na lizanje čizama stražara; prisiljavanje zarobljenika da pojedu vruću i slanu hranu u što kraćem vremenu; stavljanje zapaljene cigarete na ruku, uvo i druge delove tela zarobljenika; paljenje upaljačem pojedinih delova tele zarobljenika; lomljenje vilica zarobljenicima i namerno loše nameštanje da ne zaraste ili da nepravilno zaraste; prisiljavanje zarobljenika da se bosi kreću po zatvorskom krugu, po vrućini, dok ime ne poteče krv iz tabana; pretnja smrću (ubistvom, klanjem, sakaćenjem, puštanjem dresiranog vučjaka) zarobljeniku; nedozvoljavanje zarobljeniku da pije vodu po ceo dan na vrućini od skoro 40° C; držanje zarobljenika u prostoriji gde su ranije boravili psi; prisiljavanje zarobljenika da se kreću četvoronoške; jahanje zarobljenika po logorskom krugu, kao konja; prisiljavanje zarobljenika da ulaze u kućice za pse i da laju kao psi, a drugi da mjauču kao mačke; prisiljavanje zarobljenika da jedu žive puževe sa kućicom, perje ubijenih ptica, kore pomorandže, žive žabe, gliste; prisiljavanje zarobljenika na težak fizički rad: vađenje kamena u kamenolomu, gradnja kuća; prisiljavanje zarobljenika da se krste po katoličkoj veroispovesti; prisiljavanje zarobljenika da po jakom suncu trče po logorskom krugu, a zatim oznojene i zagrejane prskaju hladnom vodom pod pritiskom šmrkom iz hidranta; prisiljavanje zarobljenika da se međusobno udaraju pesnicama i nogama do onesvešćivanja; prisiljavanje zarobljenika da ližu i ljube hrvatsku zemlju; prisiljavanje zarobljenika da ližu šolju u klozetu i pod WSa; prisiljavanje zarobljenika na masturbaciju; udaranje zarobljenika po testisima; prisiljavanje zarobljenika da piju toplu, mutnu vodu u koju je zatvorski stražar prethodno pljunuo; stavljanje i vezivanje metalnog bureta na leđa zarobljenika i dobovanje po buretu; vešanje zarobljenika tako da su im ruke vezane lisicama za metalne rešetke na vratima; prisiljavanje zarobljenika da piju mokraću; prisiljavanje zarobljenika da javno polno opšte između sebe; vožnja zarobljenika u kombiju i u punoj brzini naglo zaustavljanje tako da su se oni vezani valjali po podu i sudarali; prisiljavanje zarobljenika da pojede pola kilograma soli bez davanja vode; prisiljavanje zarobljenika da na golim kolenima pužu preko tucanog kamena; prisiljavanje zarobljenika da ljube vučjaka; stavljanje u usta zarobljenika cevi od pištolja uz pretnju okidanjem; prisiljavanje zarobljenika da se takmiče u puzanju po logorskom krugu; prisiljavanje zarobljenika da trče po logorskom krugu sa raširenim rukama kao avion u bombardovanju, dok su drugi zarobljenici imitirali pucanje na avione da ih obore; prisiljavanje zarobljenika da ustima skupljaju otpatke po logorskom dvorištu; prisiljavanje zarobljenika da jedu pileće kosti ili opuške od cigareta; nedozvoljavanje zarobljenicima noću da spavaju stalnim upadanjem stražara u ćelije i buđenjem i batinanjem; gaženje čizmama prstiju na slomljenoj nozi zarobljenika; „igranje kola" u dvorištu bi se zarobljenici uhvatili u krug, a prvi i poslednji su bili spojeni elektrodama za izvor električne struje; prisiljavanje zarobljenika na homoseksualne odnose; brijanje zarobljenika na suvo nožem i prisiljavanje da pojede svoju sopstvenu bradu; dozvoljavanje da civili (žene i deca) pljuju i psuju majku četničku zarobljenicima; dozvoljavanje pijanim građanima civilima da tuku i maltretiraju zarobljenike; prisiljavanje zarobljenika da danju rade teške fizičke poslove, da kopaju kanale i rovove, a nedozvoljavanje noću da spavaju i da se odmore; prisiljavanje zarobljenika da okopavaju ili kose travu oko logorskog kruga u delu koji je bio miniran.

pojedinim oblicima zločinačkog i genocidnog ponašanja ustašoidne nove hrvatske vlasti prema uhvaćenim Srbima ratnim zarobljenicima, njihovom stradanju i mučenju u logoru govore iskazi pojedinih svedoka žrtava i samih očevidaca.

Svedok 145/963, zarobljeni major JNA koji je u logoru „Lora" boravio od juna do avgusta 1992. godine, navodi:

„Prilikom dolaska u zatvor u „Lori" sačekala su nas dvojica stražara koji su nas polivali vodom i tukli oko dva sata. Zatim su jednog po jednog pozivali „na telefoniranje". Onaj ko je bio pozvan bio je vezan žicom za prste na ruci, a zatim su drugi kraj žice privezali na poljski telefon i okretali ručicu induktora. Jednom su mi induktorsku struju puštali na slepoočnice i preko prstiju na nogama. Izvodili su nas i na lažna streljanja. Postrojili bi nas u vrstu, a potom su između nas pucali iz pištolja. Mene su četiri puta vodili na takva streljanja. Sve ovo činili su nam pripadnici vojne policije i hrvatske vojske koji su bili stacionirani u „Lori".

Bili smo smešteni po ćelijama. U ćelijama nije bilo nikakvog inventara, niti nameštaja, tako da smo spavali na betonu. U toku dana i noći svako je mogao da uđe u ćeliju i da nas tuče. Najmanje sam bio prebijan po tri puta na dan, a jednog dana sam za 24 časa bio pretučen 14 puta. Najčešće su to radili nogama, palicama, a u više navrata su koristili bezbol palice i gumena creva. U ovom logoru bilo je tada zatvoreno oko 50 Srba. Od toga 13 vojnika koji su bili zarobljeni u Gabeli, zajedno sa kapetanom Dušanom Gidićem koji je posle prišao Hrvatima i učestvovao u maltretiranju zatvorenika.

Jednom prilikom mene i M. su izveli u dvorište zatvora, skinuli nas gole i naterali da popijemo čašu slane vode, a zatim su nas držali na suncu čitav dan tako da smo dobili opekotine po čitavom telu. Posle toga su nas pretukli tako da, gde god sam bio udaren, sa tog mesta mi se skinula koža. Hranu smo dobijali samo kada bi to palo na pamet stražarima.

Tako se dešavalo da nismo dobijali hranu i po tri dana. Svakog dana su preskakali po neki obrok. Kada smo dobijali obrok hrane obavezno smo bili pretučeni pre, ili posle obroka, a u više navrata i za vreme samog obedovanja.

Pored fizičkog maltretiranja bili smo izloženi i psihičkom maltretiranju. Po čitav dan su preko kasetofona puštali ustaške pesme. Terali su nas i da pozdravljamo ustaškim pozdravom. U zatvor je dolazila komisija Međunarodnog crvenog krsta koja je obavljala razgovor sa zarobljenicima i u nekim prilikama delili su cigarete.

Nas petoricu su skrivali oko mesec i po dana i tek posle toga došli smo u kontakt sa predstavnicima Crvenog krsta. Dok smo bili u „Lori" stražari su dovodili civile, među kojima su bile i žene, da nas tuku i da se iživljavaju nad nama. Tri puta sam vođen u bolnicu radi pregleda, ali me tamo nisu hteli pregledati jer sam bio „četnik" i rekli su da oni Četnike ne pregledaju.

Pored zarobljenika u „Lori" je bilo i civila koje su predstavljali da su bili vojnici ili snajperisti. Mene su prilikom svakog prebijanja terali da priznam da sam bacao decu u mešalice za beton. Posle 50 dana boravka u „Lori" poveli su nas na razmenu".

Svedok 333/968, oficir Vojske Republike Srpske Krajine, rođen 1974. godine, svedoči: „Iz sportske dvorane u Bjelovaru prebačen sam u maju 1995. godine u Split, u logor „Lora", gde sam ostao do razmene 2. aprila 1996. godine. Dok smo bili u „Lori" od prvog dana su nas mučili na razne načine, a najčešće su to činili prebijanjem, tako što nas je tukao svako ko god je ušao u ćeliju. Pored toga izvodili su nas pojedinačno u hodnike i tamo tukli, a noću su nas obično izvodili u zatvorsko dvorište i tu nas prebijali.

Pored svakodnevnih prebijanja maltretirali su nas i tako što smo morali dugo da trčimo, da radimo sklekove, pa su nas iscrpljene ujutru vodili u kamenolom da lomimo kamen sa nekoliko gvozdenih šipki i nekoliko krampova, da bi na povratku u ćelije ponovo nastavili sa mučenjem. Prvih dana po dolasku u „Loru" mene su izvodili na saslušanje, pa me je jednom pretukao Tadija Bokanović tako što me je udarao pendrekom po glavi i leđima. Tada sam dobio 50 udaraca u glavu. Za to vreme dva puta sam padao u nesvest.

Drugi put me je saslušavao Miljenko Dražić, koji me je prebio nekom drvenom motkom. On me je povredio po članku desne noge, a kada sam kasnije zatražio lekarsku pomoć ona mi nije pružena. I dan-danas imam od toga izbočinu i otežano hodam. Verovatno je bio u pitanju prelom koji je zarastao. Jednom kada smo u dvorištu kopali zemljište naišao je Bokanović i naredio mi da za 30 sekundi optrčim oko zatvora.

Pošto za to vreme nisam mogao da optrčim oko zatvora, on mi je zbog toga naredio da ispružim ruke, pa me je držalicom od metle tukao po šakama, a onda mi je ponovo naredio da trčim, pa kako ni tada nisam uspeo da optrčim oko zatvora za 30 sekundi, ponovo me je tukao. Posle trećeg trčanja izvadio je pištolj i udario me po glavi, tako da mi je naneo povredu koja mi je krvarila. On se bio posebno okomio na mene i zlostavljao me i tukao mnogo više nego druge.

Pored prebijanja terali su nas da satima i danima pevamo njihove pesme. Terali su nas da ližemo klozet jezikom. To je mene terao da činim Stipe Lekić, a zatim smo morali da im ližemo čizme na šta nas je najviše terao Grujica Nišev i Jerko Maleš. Jednog dana u junu 1995. godine, posle ručka, stražar Robert Bjelokapić izveo je jednu grupu nas zarobljenika i odveo nas u deo kruga zatvora gde je bio neki ispucali beton i naredio da kopamo zemlju ispod tog betona. Rekao nam je da su tu kosti naših, da ćemo ih videti i da ćemo mi isto tako proći. Mi smo kopali, a on nas je neprestano tukao.

U jednom momentu naišao je upravnik Buzov, naredio da prekinemo taj posao i da nikome ne smemo da pričamo. Kasnije su na tom mestu sazidali roštilj.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane