Natrag

O tome se govori

Svi znaju da je Vučić teško bolestan, vidi se da je naduven i lud, ali ...

Zašto Vučić nije u ludnici?

Kad padne s vlasti, Aleksandar Vučić ostaće bez moći, uticaja, novca i slobode. Gde će završiti, neće zavisiti od njega. Ako bude pravde, posle fer i poštenog sudskog postupka, ostatak života provešće u zatvoru. Ako prednost nad zakonom dobiju humanistički motivi, svrgnuti diktator završiće u ludnici.

Predrag Popović

Otkad je u politici, a naročito za poslednjih sedam godina vladavine, Vučić je ostavio bezbrojne tragove kriminala. Još je više dokaza njegovih mentalnih oboljenja. Većina njegovih izjava i postupaka mogu uporedo da se tumače kroz Krivični zakonik i šifrarnik F dijagnoza. Na spisku više stotina duševnih bolesti, koje su definisane kao devijacije duha i svesti, teško je pronaći neku koja ne opisuje Vučića.

Psiholozi i psihijatri, verovatno, lako i brzo bi mogli da prepoznaju simptome Vučićevih poremećaja, pa i da mu pruže lekarsku pomoć. I laici bi, bez po muke, mogli da shvate probleme s kojima se on bori ceo život.

Roditelji su ga zanemarivali i zlostavljali. Mama Angelina ga je ispustila iz naručja, pa je dobio ozbiljne povrede glave, od kojih mu se nikad nije u potpunosti oporavilo desno oko. Zvanični otac Anđelko ga je terao da jede pokvarenu paštetu, a baba ga je zadojila nacionalizmom i mržnjom prema katolicima i muslimanima.

Odrastajući u takvom okruženju, zavideo je mlađem bratu, koji je uvek privlačio i dobijao podršku i simpatije. Stečene komplekse niže vrednosti pokušao je da anulira učenjem i disciplinom.

Za razliku od nestašnog bate Andreja, Alek je, čim bi ustao, namestio krevet, umio se i oprao zube. U školi se isticao znanjem i cinkarenjem, što mu je donelo status štrebera i nadimak Hulja.

Kad se zamomčio, devojke su ga interesovale koliko danas humanitarni rad, dakle 0:0. Studije je prekinuo da bi odslužio vojni rok. U sarajevskoj kasarni "Slaviša Vajner Čiča" 1988. godine često su se čuli jauci i plač podlog ćate Vučića. Voleo je da oficirima prijavljuje svoje klasiće, koji bi izbegavali dežurstva ili krali konzerve s pasuljem, ali teško je podnosio ćebovanje.

Cmizdrio je i u radikalima. Stranačke kolege ga nisu fizički napadali, ali udarali su ga tamo gde je najslabiji, po živcima. Tri meseca nakon što se oženio, rodio mu se sin Danilo, a zločeste radikalske tračare njemu su čestitale prvenca, a njegovoj supruzi Kseniji naglašavali su da je lepo što će posle ćerke dobila i sina.

Vučiću je pozlilo kad je saznao da mu je lažna svastika zapravo pastorka. Kao pravi Srbin, pretukao je lažljivu suprugu, i kao pravi kukavac, pobegao je iz Srpske radikalne stranke.

U potrazi za autoritetom, ravnim onome koji je u njegovim očima bio Vojislav Šešelj, Vučić se posvetio pravoslavnom misticizmu.

Prateći savete svog rođaka Porfirija, tada igumana manastira Kovilj, a danas mitropolita zagrebačko-ljubljanskog, našao je duhovnika i predao se asketizmu. U postu i molitvi tihovao je skoro dve nedelje, u avgustu 1999. godine, to mu je bilo dovoljno da shvati da će Bogu biti bliži u ministarskom kabinetu, nego u pseudomonaškoj keliji.

Vratio se Šešelju, ali nije zaboravio grehove Tomislavu Nikoliću i ostalim tračarama. Dok je čekao vreme za osvetu, bes je iskaljivao u svoja četiri zida, koja je dobio u vreme dok je Srbija gubila Kosovo i Metohiju. Porodični mir najuspešnije je održavao tokom one tri i po godine, koje je proveo u kući svog kuma Zorana Bašanovića. Stil, usklađen sa stihovima "oženjen sam, kao momak živim", nastavio je dok opet nije bio prinuđen da se oženi trudnom Tamarom Đukanović.

U istom bračnom paketu, na njegovo veliko iznenađenje, pojavio se još jedan neprikosnoveni autoritet, tast Brano Đukanović. Kao nekad vojvodu Voju, sad sluša tasta Branu. Svaku njegovu sms poruku shvata kao direktnu komandu. Tast javi "dođi", Vučić odmah seda u helikopter i leti za Loznicu, da mu nabaci neki novi posao ili pritisne ponekog naprednjačkog jeretika.

U pretrpanom rasporedu predsedničkih obaveza, Vučić nađe vremena da poseti Katarinu Šišmanović, kojoj je, kako se hvali, nabavio stan u Igl Hilsovoj zgradi u "Beogradu na vodi". S obzirom na takve okolnosti, ne čudi što mu je sin Danilo postao alkoholičar, a ćerka Milica introvertna starmala devojčica.

Vučić i njih beskrupulozno koristi u političke svrhe. Ko mu pomene decu, posebno ako je to u vulgarnom kontekstu, biva izložen medijskoj, policijskoj i pravosudnoj torturi. Kriminalizovao je i brata Andreja, koji sad ima imidž vodećeg naprednjačkog dahije. Mamu Angelinu je, u predizbornoj kampanji, optužio da laže i blati njegov lik, jer je demantovala njegove tvrdnje da se rodio kao nedonošče od 1,5 kg. U istoj televizijskoj emisiji, raspravu o vlastitoj krizi identiteta završio je priznanjem da veruje kako mu je pravi otac Anđelko Vučić, a ne neki Salih Salihu, kako od milja zove albanskog novinara Fahrija Muslijua, bivšeg Angelininog kolegu, osumnjičenog za nestašluke bez Dureksa.

svemu tome Vučić je pričao javno, ali niko od psihologa nije to razumeo kao njegov vapaj upomoć. Umesto da mu ponude i pruže adekvatnu medicinsku negu, svi licencirani srpski psiholozi i psihijatri nemo gladaju kako se, sirotan, muči.

Tek u poslednje vreme u javnosti su se pojavile retke analize, nedovoljne za kompletnu dijagnostiku.

Autori Magazina Tabloid često ukazuju na Vučićeve mentalne poremećaje i pozivaju psihijatre da reaguju. Takav apel upućuju i mnogi korisnici društvenih mreža, a nedavno je i Nenad Kulačin, novinar dnevnog lista Danas, poručio psihijatrima da "stisnu petlju i obelodane karakteristike psihičkog stanja predsednika Srbije, čije ponašanje odavno nije usklađeno sa realnošću".

- Pretpostavimo da se udruženje psihijatara i psihologa usaglasi da predsednik podstiče i izaziva društvenu devastaciju, zbog lako dokazivih javnih izjava, koje ne sadrže činjenice, već njegove lične procene, neprimerenih uvreda i neprijateljskih poruka upućenih neistomišljenicima. Pošto potkrepe svoje mišljenje primerima iz svakodnevnih predsednikovih nastupa, grupa ovih stručnjaka može javno da objavi svoj nalaz. Takav dokument nema stručnu podlogu jer se zasniva na opšte poznatim simptomima, koji ne mogu da predstavljaju dijagnozu. U psihijatriji i psihologiji ona se postavlja u direktnom kontaktu sa klijentom-pacijentom posle studiozne opservacije, medicinskih i psiholoških testova i timskog donošenja zaključka - tvrdi dr Dragica Stanojlović, psiholog u penziji.

Stanojlović ukazuje da je Vučić i ranije bio isti ovakav, samo nije imao prilike da ispolji čitavu paletu patoloških osobina svoje razuđene ličnosti.

- Egocentričan je, narcisoidan, sa nesavladivom potrebom da uvek bude u centru pažnje. Promenljivog je raspoloženja, bez empatije. Sklon je teatralnom ponašanju i dramatizaciji. Ne podnosi kritiku niti drugačije mišljenje. Neprijatne situacije ili emocije duboko potiskuje, tako da ne mogu da se probiju u njegovu realnost, koja je modelirana imaginacijama i fantazijama. Ima transcedentni doživljaj sopstvenog bića - ocenila je dr Stanojlović.

I psiholog Žarko Trebješanin je Vučića opisao kao autističnog narcisa, koji ne vidi stvarnost jer je zatvoren u sebe i okružen ulizicama i poltronima.

- Vučić je bahat, ide iz krajnosti u krajnost, sklon je ekstremima. On je bio ekstremni nacionalista, sad je veliki Eropljanin. Sve to govori o velikoj nestabilnosti. Ako gledate Koraksove karikature, vidite ga sa onih devet ekrana i jasno vam je da vidi svugde samo sebe i da je veliki narcis, kao i svi despoti, koji imaju fantastičnu žudnju za moći - tvrdi Trebješanin.

Pred prve predsedničke izbore u Srbiji, 1992. godine, Trebješanin je za NIN napisao psihološki portret Slobodana Miloševića. Hrabri urednici su tekst objavili posle izbora, iako je bilo jasno da autor ne želi da naruži analiziranog kandidata za funkciju predsednika, već da ukaže na opasnost koja preti usponom čoveka koji demokratiju podređuje samovolji.

- Imam utisak da Vučić danas ima veću vlast nego što je ikada imao Milošević, jer ovaj drugi je imao kontrolu državnih medija, što smo mi smatrali medijskim mrakom, iako smo imali neke televizije i novine koje su bile opozicione. Gde su one sada? Svedene su na incident, na zanemarljivo. Naš veliki problem nije Vučić, nego sistem koji dozvoljava da neko takav može da dograbi apsolutnu vlast.

Možete da analizirate Trampa, koliko je infantilan, osion i slično, ali važno je da imate mogućnost da ga smenite. Smenjen je Nikson, Klintona su preslišavale sudije. Hajde ovde da zamislimo da neke sudije stave Vučića ispred sebe i preslišavaju ga.

Mi nemamo demokratske institucije, jedan čovek se pita za sve, on odlučuje, to otvoreno kažu ministri, hvale se time da će biti onako kako kaže predsednik Vučić, on najbolje zna. To da čitavo pravosuđe radi kako jedan čovek misli da je pravedno, da se investira tamo gde jedan čovek odluči, to nikakve veze sa demokratijom nema.

Kakav je to politički život ako ne možete da imate normalne, minimalno fer izbore. Mi živimo u posebnoj vrsti rasula, vrednog ozbiljnog psihološkog posmatranja. Orvel je ozbiljno uzdrman stvarnošću u Srbiji. Naš politički žanr je neki bućkuriš sačinjen od komedije, drame, tragedije i trilera, prevazišao mogućnosti čak i holivudskog blokbastera - kaže Trebješanin.

Zoran Radovanović, univerzitetski profesor u penziji, ističe da nije etički izlaziti u javnost s dijagnozom, ali i da se Vučićevo stanje zna.

- Ne treba biti psihijatar, pa ni lekar opšte prakse da bi se na osnovu neobaveznog praćenja medija došlo do zaključaka da je Vučić egocentričan i maligno narcisoidan. Jedan pravnik, inače profesor univerziteta, opisuje Vučića kao ucenjenog čoveka, što je opšte mesto, imajući u vidu okolnosti pod kojima je doveden i obaveze kojih se prihvatio. Na to se nadovezuju psihijatri, videći u njemu ličnost "kao ako" (engleski: "as if" personality), što bi u slobodnom prevodu na srpski moglo da se kaže: slugarenjska ličnost - tvrdi prof. dr Radovanović i podseća na iskustvo iz Sjedinjenih Američkih Država.

Pred predsedničke izbore 1964. skoro 1.200 psihijatara izjasnilo se da konzervativni kandidat Bari Goldvoter nije sposoban za tu funkciju. Posle poraza na izborima, on je tužio časopis koji je objavio taj tekst i dobio odštetu od 75.000 dolara, a Američko psihijatrijsko udruženje je usvojilo tzv. Goldvoterovo pravilo, po kome psihijatar može načelno da iznosi svoja stručna znanja, ali ne i da nudi profesionalno mišljenje ukoliko nije obavio pregled i dobio saglasnost pacijenta. To pravilo je prekršeno 2015, kad je časopis Vaniti fer objavio psiho-analizu Donalda Trampa, opisujući ga kao "školski primer narcističkog poremećaja ličnosti".

Usledila je serija tekstova Njujork Tajmsa, u kome su razni psiholozi, psihijatri i socijalni radnici iznosili tvrdnje da Tramp, navodno, nije sposoban da obavlja funkciju predsednika SAD

Te tekstove prenosila je i Televizija N1, na kojoj je, pre nekoliko dana, voditeljka Minja Miletić brutalno prekinula Boška Obradovića, lidera Dveri, kad je rekao da je Aleksandar Vučić mentalno poremećen. Na "američkoj televiziji", kako naprednjaci nazivaju N1, može da se govori o ''apsolutisti'' Trampu, ali ne sme da se izrazi sumnja u Vučića.

Poljski psihijatar Andrej Lobačevski, opisujući mentalno stanje nekoliko istaknutih svetskih državnika, uveo je termin "patokratija", kojim definiše vlast psihopata. Lobačevski upozorava na opasnost od "patološke moći" vlada koje predvode narcisi i psihopate. U zapadnim medijima takvoj analizi podvrgnuti su, pored Trampa, i mnogi drugi državnici, među kojima su Boris Džonson, Emanuel Makron i, naročito, Vladimir Putin. U Srbiji su takvi tonovi mnogo tiši, iako ima mnogo više razloga za brigu.

Savez za Srbiju je pre nekoliko dana pozvao Aleksandra Vučića da se "pod hitno podvrgne lekarskom pregledu od strane stručnog lekarskog tima".

- Građani Srbije već su se navikli da Vučić u obavljanju dužnosti predsednika krši Ustav, urušava međunarodni ugled zemlje, nanosi štetu njenim interesima, uzurpira funkcije tužioca, sudija, premijera, ministara, predsednika opština, fudbalskih trenera. Poseban problem predstavlja Vučićevo ponašanje u svakodnevnim javnim nastupima, koje otvara pitanje njegovog zdravstvenog stanja. Gotovo u svakom njegovom nastupu manifestuju se ozbiljni poremećaji, od graničnih poremećaja ličnosti do paranoidnih sindroma. Njegova sve izrazitija sklonost da se uživljava u ulogu mesije i oca nacije, više puta pominjanje sopstvene smrti, isticanje vidovnjačkih sposobnosti, nepovezane rečenice, nagle promene raspoloženja, kao i zabrinjavajuće posmatranje sebe iz budućnosti samo su neki od razloga da se građanima Srbije obezbede nesumnjivi dokazi da je Aleksandar Vučić mentalno u stanju da obavlja svoj posao - navodi se u saopštenju Saveza za Srbiju.

Ista vrsta zabrinutosti postoji i kod pojedinaca iz vlasti, ali oni ne smeju da to javno priznaju. Plaše se psihopate, znaju da je osvetoljubiv, podao i pokvaren. Zato Željko Mitrović, tobože u šali, najavljuje da će istinu o Vučiću početi da govori tek 40 dana posle njegove smrti, kad bude siguran da se ovaj neće povampiriti.

Kad se pomene peder, niko ne pomisli na Brnabićku. Kad se pomene ludak, poneko pomisli na Vulina, ali prva asocijacija na pederluk i ludost je Vučić.

U normalnim društvima, njegove devijacije svih vrsta predstavljale bi privatni problem. Ako ne zna ko mu je otac ili koliko dece mu ima supruga, pa ga to razjeda, to je njegova lična stvar. Neka se leči. Ako ni to neće, može da se obesi. Ali, jok, Vučić u svojim poremećajima uživa, sa zadovoljstvom maltretira koga god stigne, uništava živote i otima imovinu.

"Ludaci su najštetniji lopovi, ukradu vam raspoloženje i vreme", pisao je Gete. Vučić je svojim primerom dokazao da je nemački klasik u pravu. Na vlasti su bili i drugi lopovi, ali niko nije naneo više štete od ludog Vučića.

Baš u skladu s Geteoovom definicijom, on je ukrao raspoloženje, stvorio je Srbiju punu agresije, mržnje i nasilja. I na naprednjačkim mitinzima, na koje dovodi ucenjene i podmićene sendvičare, jadne i bedne, vlada atmosfera kao na sahrani.

Dok im vođa na bini služi opelo, nesrećnici ga i ne slušaju, znaju da laže, da će, kad se predstava završi, morati da se vrate svojim kućama, gde ih čekaju gladna deca, neplaćeni računi i dopisi izvršitelja. Vučić je ukrao i vreme, opljačkao je budućnost u kojoj će nekoliko sledećih generacija otplaćivati kredite koje je uzeo i razgrabio naprednjački kartel.

Vučić je celu Srbiju zarazio autentičnim virusom ludila, kakav nije zabeležen u savremenoj istoriji politike i medicine. Ceo narod, državne institucije, medije i svakog građanina pojedinačno, sve je uvukao u vlastitu patologiju.

Za sedam godina njegove vladavine, iz Srbije je pobeglo više od 600.000 najboljih i najsposobnijih ljudi, mladih i obrazovanih. Nisu pobegli samo iz ekonomskih razloga, već usled beznađa, koje im se smeje s Pinka i naslovnih strana Kurira i Informera.

Pod Vučićem, Srbija je prestala da postoji kao država, sad je obična teritorija s nedefinisanim granicama. Vanknjižni vlasnik Srbije i s tim teritorijama trguje. Spreman je, kaže, da prizna nezavisnu albansku državu na prostoru koji je nekad nazivao kolevkom srpstva, ali tek kad dobije nešto zauzvrat.

Ponekad traži Kosovsku Mitrovicu i još dve-tri opštine, a nekad plasira budalaštine da će Angela Merkel da mu pokloni privatnu kompaniju Folksvagen i izlaz na more. Ako se to desi, Vučić će pristati na razgraničenje, kao da mu je to očevina koju će podeliti na Anđelkov i Fahrijin deo.

Za to, svakodnevno priča Sarapi i Mariću, ima podršku svojih prijatelja iz sveta. Putin mu je poklonio šest rashodovanih aviona, koje je Srbija skupo platila. Tramp je pristao da se na jednom koktelu čak četiri puta rukuje s njim, a Si Đinping ga je primio u poluzagrljaj. Merkelova mu je dala broj privatnog telefona, da je zove kad god hoće, pa i u pola noći. Makron ga je štipnuo za donji deo leđa i namignuo mu mangupsi.

Bez elementarne bezbednosne kulture prihvatio je telefonski poziv hrvatskog novinara, koji se predstavio kao njihov tadašnji premijer Zoran Milanović. Ispao je idiot, ali i to je iskoristio kao dokaz da ima prijatelje. Bolje bi mu bilo da ima lekove, manje bi brukao sebe i Srbiju.

Na isti način na koji vodi politiku, Vučić se bavi i privredom. Ugrađuje se u sve poslove, prisvaja javne resurse i cedi budžet u svoje džepove, a narodu prodaje priču da će u Borči napraviti fabriku letećih automobila. Kinezi će mu dati tu tehnologiju nove dimenzije saobraćaja u zamenu za svinjske nogice. Bez stida, hvali se kako je izgradio toliko puteva da opozicija, kad dođe na vlast, neće moći ni da nacrta linije na njima.

Naravno, ne pominje da te puteve, po astronomskim cenama, grade firme koje kontrolišu njegov bata Andrej, nezvanični strikan Milorad Dodik i šef kosovskog mafijaškog ganga Zvonko Veselinović.

Samo na Moravskom koridoru cena je naduvana za 300 miliona dolara, a kolika provizija je završila na Vučićevom računu tek će da utvrdi neka buduća istraga. Novom prevarom, koju naziva "investicionim planom", namerava da zgrne još nekoliko desetina miliona evra. Najavljuje izgradnju "nacionalnog stadiona" u Surčinu, a fudbalska reprezentacija nema šanse ni da se plasira na Evropsko prvenstvo, ne može da se probije među 24 od 45 selekcija.

U još šest gradova praviće stadione, koji će zvrjati prazni. Ne mari Vučić za to, važna mu je provizija i medijska promocija. Uostalom, dokazano je da on voli i poznaje fudbal. Samo on je mogao da pozove telefonom Zvezdinog igrača Aleksu Vukanića i naredi mu: "Sine, daj gol". Vukanić je odgovorio: "Hoću, gospodaru" i zaista postigao gol koji je Crvenu zvezdu odveo u Ligu šampiona. Da, taj scenario izgleda kao beleška iz nekog zdravstvenog kartona u Toponici, ali osvanuo je na naslovnim stranama svih režimskih biltena.

Demokratiju, politiku, privredu, medije, sport... Vučić je sve obesmislio, pa i tuđe tragedije. Ministri Zlatibor Lončar i Bratislav Gašić naredili su posadi vojnog helikoptera da bolesno dete prebace na surčinski aerodrom, jer ih tamo čekaju televizijske kamere. Helikopter je pao, ugašeno je sedam života, a šef policije, tužilaštva i svih sudova Aleksandar Vučić na Pinku je optužio pilota Omera Mehića da je bio pijan. Udovicama nastradalih vojnika i lekara dao je ordenje i penzije. Dovoljno za ćutanje.

Tu matricu Vučić primenjuje već godinama. Kad je, na radikalskom mitingu, pretučen Ranko Panić, Vučić nije hteo da ga poseti u bolnici, a kamoli da mu pomogne na bilo koji način. Međutim, kad je nesrećnik umro, Vučićev lešinarski instinkt odveo ga je na groblje u Mladenovac, gde je udovici obećao stalni posao i platu od 350 evra. Ružici Đinđić, da bi zaboravila kako je onog 12. marta šampanjcem nazdravljao "novom Gavrilu Principu" Zvezdanu Jovanoviću, morao je da plati mnogo više. Dao joj je državnu vilu, pare iz budžeta za privatni biznis, a njenu ćerku Jovanu ubacio je u Vladu Srbije. Sad Jovana Đinđić radi zajedno s Milenom Popović, udovicom Olivera Ivanovića, protiv koga je Vučić vodio smrtonosnu medijsku kampanju, a danas štiti osumnjičene za taj atentat. Najskromniju ponudu dobila je porodica Stanike Gligorijević, koja je ubijena na naplatnoj rampi u Doljevcu. Vučić se nedavno pohvalio da je posetio porodicu Gligorijević i ponudio im pomoć. Udovac Velimir i četvoro dece, kao odštetu, dobiće traktor. Ponudio je traktor, a ne pravedno suđenje i kaznu za Zorana Babića, manekena Vučićeve psihe.

Posao u Vladi, u Ministarstvu za rad i socijalna pitanja, na radnom mestu savetnika za brigu o porodici, nedavno je dobio i kosovski junak Simo Spasić. On o brizi za porodicu zna mnogo. Odležao je četiri godine robije zbog toga što je, pod pretnjom nožem, silovao bivšu suprugu. Kad je izašao iz zatvora, svoju decu je dao u hraniteljsku porodicu, da mu ne smetaju dok na beogradskim ulicama zlostavlja svakoga ko protestuje protiv Vučića. U znak zahvalnosti, Spasić svaku priliku koristi da, kao Oliver Mandić, ljubi ruku poremećenom diktatoru.

Bez obzira na sve simptome, u Vučićevom okruženju postoje i pojedinci koji ga dobro poznaju i koji tvrde da nije bolestan, već je pokvaren i podao.

- Svi kažu da je Vučić lud. Ako je lud, što sebi ne odseče prst, nego meni otima svaki dinar što zaradim - često kuka Vučićev kum Goran Veselinović.

Možda je on u pravu, ali sigurno je da bi psihoanaliza, da je Frojd upoznao Vučića, danas bila bogatija za primer iskompleksiranog klovna, koji je spletom tragičnih okolnosti dobio mogućnost da uništava celu državu i narod.

Kad i ovo prođe, kad se Srbija oslobodi diktature, kako god da bude kažnjen, Vučić će se snaći. Ako završi u zatvoru, ništa strašno. Ionako je ceo vek proveo među kriminalcima. Ako bude spakovan u ludnicu, opet dobru, biće svoj među svojima.

Nažalost, Srbija će još dugo, dugo da se oporavlja od posledica njegovih mentalnih oboljenja.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane