Natrag

Postdemokratija

A ŠTA ĆEMO SAD?

Afera aferu sustiže, tako da ni vlast koja ih proizvodi i izmišlja više ne može da ih kontroliše. I dosad su pričali gluposti, a sad su u panici počeli već da bulazne, pa Orlić na TV priča sam sa sobom, Mirović priznaje da je poslao pokrajinskog šofera čak u Lučane da istraži Đilasove finansije, a Vučić, kao najbolji student prava, tvrdi da su sve priče o korupciji u trgovini oružjem izmišljotine, ali da se za to mora krivično odgovarati jer otkrivaju poslovne tajne. I opozicija je sluđena, pa sve više otkriva sličnosti sa režimom. Tako se pokazalo da i Bastać ima tetku u Kanadi, prirodno siromašniju od Vulinove, pošto je on mnogo manja vlast od Vulina. Bojkot izbora im se stoga čini najbolji izbor, jer to je zapravo jedini način da proglase pobedu i pobegnu sa bojišta, ne bi li se izvuku iz klinča koji će ih zajedno sa vlašću povući na dno, gde im je i mesto. Na najvećim mukama su građani koji zapravo nemaju izbora, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Mile isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador Srbije u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Jedared, davno, u vreme dugih komunističkih sastanaka posle radnog vremena, na partijskom sastanku TV Novi Sad, spikeri su naizmenično čitali zapisnik sa razgovora Tita i Brežnjeva, što je trajalo toliko da su svi prisutni zadremali. A, onda, posle nekoliko sati te uspavanke, odjednom je nastupila preglasna tišina.

Naime, jedan od spikera je zastao i ne znajući šta da radi, počeo da prevrće papire ispred sebe, da bi na kraju zabrinuto saopštio da nedostaje 97-ma stranica. Evo, tu je devedeset i šesta, pa odmah devedeset i osma.

Svi su se rasanili i zatečeni ostali u čudu, dok kolega Ištvan Poljak nije dramatično uzviknuo: A šta ćemo sad?

Sasvim spontano salom se prolomio euforičan smeh, pa je jedan od direktora, koji se prvi pribrao, zatražio da se jednostavno nastavi sa čitanjem narednih stranica. A onda je krenulo i spikerima pa su, shvativiši poruku, do kraja uredno preskakali po nekoliko stranica.

Tako nekako razmišlja i današnja opozicija, da preskočimo ove izbore i da skratimo muke, a ne shvata da se ne mogu preskočiti stranice istorije koje su pred nama, koje svi treba da ispišemo svojim činjenjem ili ne činjenjem.

Nismo mi samo čitači jednog zapisnika, mi smo akteri, likovi iz zapisnika koji službe pišu o nama i traže da to potpišemo kao svoju izjavu. Pri tom, vidimo da nedostaju čitave stranice sa našim najvećim primedbama na kvalitet života, na vladajući režim koji nam ga nameće i na sistem koji sve to omogućava. I šta ćemo sad?

Možemo da to ne potpišemo i demonstrativno okrenemo glavu, ili da učinimo sve što je u našoj moći da istina koja se prećutkuje i krije izađe na videlo, kako bi što većem broju građana postalo jasno šta nam rade. A, nema bolje prilike da se obelodane sve zloupotrebe vlasti od izborne kampanje, jer samo u njoj i opozicija mora dobiti određenu minutažu na najgledanijim televizijama sa nacionalnom frekfencijom, čiji gledaoci to nikad nisu imali prilike da čuju.

U nestašici slobodnih medija, svaki minut u onim koji se najviše prate je dragocen, a kako stvari stoje do njih se može doći samo učešćem na izborima.

Prema tome, nije jedino pitanje da li se već na ovim izborima može pobediti i oboriti režim koji i državu i građane drži zarobljene u mraku, nego da li se ta prilika može iskoristiti za buđenje građana iz anestezije koju im vlast svakodnevno dozira preko kontrolisanih medija. Ako može, a može zahvaljujući i aroganciji vlastodržaca, onda treba uzeti učešće u kampanji, makar samo na lokalnim izborima, gde caruju primitivne i bahate kabadahije koje uporno skaču po živcima običnog sveta.

U poslednje vreme, bilo je više primera kako se uspaljeni đavoljovi šegrti mogu sami izblamirati u svojoj osionosti , od Vesića i Jutke, do Vladimira dr Orlića, koji je postao prava zvezda njakanja u emisiji RTS-a, "Upitnik".

Mnogi sad postavljaju pitanje da li je opoziciona poslanica, Marinika Tepić, trebala da učestvuje u toj skandaloznoj emisiji, u kojoj nije moglo da se čuje ništa od onoga što je govorila zbog neprestanog trabunjanja naprednjačkog poslanika Orlića, koji je očigledno imao baš taj zadatak da, dok ona govori, stvara halabuku u kojoj se ne može razaznati šta priča. Da li uopšte ima smisla učestvovati u takvim emisijama? Ima, naravno, jer su tako svi mogli da se uvere kako ova vlast i bukvalno ne dozvoljava opoziciji ni da progovori. I da se zapitaju zašto. Zašto, ako je u pravu, ako nema šta da krije i čega da se plaši?

Svakako, nije Tepićki bilo prijatno, ali vredelo je, a sa tim iskustvom i uz malo bolje pripreme mogli bi se takvi bukači i sasvim nasamariti. Zamislite samo da je u nekom trenutku Marinika obrnula ploču i počela da hvali Vučića. Kako bi reagovao Orlić, nadresiran da arlauče čim neko iz opozicije pomene vođino ime. A mogao bi se Vučić pohvaliti, recimo, zato što je rešio problem vojnih beskućnika iz hotela "Bristol", koji su na njegovu intervenciju konačno dobili stanove koji im po zakonu pripadaju.

Naravno, kad se dežurni hajkač ugrize za jezik moglo bi se postaviti pitanje da li će sad neko odgovarati zato što se u tom slučaju nije postupalo po zakonu dok se predsednik nije umešao. Da li će sam predsednik insistirati da odgovaraju oni koji su za to nadležni i i koji su njega doveli u situaciju da vadi kestenje iz vatre, da se meša u poslove koji nisu u njegovoj nadležnosti i tako krši zakon.

Naravno, lako je posle bitke biti pametan i smišljati doskočice iz udobne fotelje kod kuće, ali nije zgoreg imati u vidu da postoje različite mogućnosti da se i najnepovoljnije okolnosti preokrenu u korist opozicije, ako uzme učešće u igri.

Jasno je da je vlast odobrila učešće čak dvoje opozicionih poslanika u udarnom terminu na RTS-u, samo zbog pritiska Evropske unije da se ispoštuju osnovna demokratska načela o slobodi medija, ali je prosto neverovatno da je zadatak da ih ometa u izlaganju dobio isti onaj Orlić, koji je inače ljubazni član ekipe Naprednjaka za pregovore sa opozicijom o tome kako da se mediji oslobode pred izbore.

To pokazuje sav cinizam sa kojim Vučićev režim pristupa pregovorima sa opozicijom uz posredovanje Evropske unije. Formalno, poštuje čovek demokratske procedure, korektno pregovara i prihvata sve zahteve za ravnopravnu zastupljenost opozicije na televizijama sa nacionalnom frekfencijom, i eto bili su u "Upitniku". E sad, što ih niko nije čuo od njegove galame, to je drugi par rukava. Nije on kriv što je pametniji od Evrope, jer u njenim standardima nigde ne piše da se ne sme govoriti u isto vreme kad i predstavnici opozicije. Dao im je pravo da nastupe na nacionalnom javnom servisu i da slobodno govore. Malo li je?. Ali nije obavezan i da ih mirno sluša. Ima valjda i on neka prava.

Drugi primer cinizma je izjava koju je dao predsednik vojvođanske vlade Igor Mirović, neprijateljskoj televiziji N1, povodom boravka njegovog automobila u Lučanima za vreme tamošnjih lokalnih izbora. Ispoštovao je, dakle, demokratsku proceduru da bude podjednako otvoren za sve medije, ali nigde ne piše da je obavezan da govori istinu.

A to što je pritom priznao da je počinio krivično delo zloupotrebe državnih resursa u izbornoj kampanji, pokazatelj je arogancije čoveka koji zna da za njega zakoni ne važe. Ali gde sad, osim na toj istoj N1 televiziji, može to da se vidi i objasni kako je pokrajinski premijer u bahatom pokušaju da bude vickast ispao blentav, pričom o tome kako je poslao svog šofera u Lučane da proveri kako Đilas troši pare koje je pokrao dok je bio na vlasti.

To bi, međutim, itekako mogla biti tema u predizbornoj kampanji za pokrajinske izbore, jer kakve veze imaju Lučani i Đilas sa Vojvodinom, odnosno kakve nadležnosti ima Mirović u Srbiji i u istrazi Đilasovog poslovanja. A, naročito kakve veze ima njegov šofer sa finansijama. I kakve sve to ima veze sa zdravom pameću?

Ima valjda pravo i predsednik države da se ponekad opusti, pa da u pokušaju da bude duhovit ispadne blesav, nagovarajući decu da piju rakiju. I on je ispoštovao demokratsku formu, pa se malo podružio sa seljacima, kao sa ravnopravnim građanjima, ali se pokazalo da on nije ravnopravan sa seljacima u ljudskom razgovoru o svakodnevnim životnim temama. Oni o stvarnom životu, ipak, mnogo više znaju od njega koji ni nema svoj život, jer ga je posvetio njihovom boljem životu.

Pošto taj bolji život oni nikako ne vide, okrenuo se boljoj budućnosti Srbije, odnosno deci kojoj savetuje da piju rakijicu kako bi je prepoznali kad nastupi. Može i pivo, reče im, ali bolja je rakija. Bolje se halucinira.

A povodom zviždača iz fabrike oružja "Krušik", Aleksandra Obradovića, koji je u pritvoru, Vučić je prevazišao samog sebe.

Sve su to izmišljotine, rekao je na teveu, ali on ne može dobiti status uzbunjivača jer je na nezakonit način odavao poslovne tajne. Ima i on pravo na svoje mišljenje. I pravnik u njemu ima pravo da ne zna pravo, kao što je to lepo objasnio advokat Gajić, koji mu je održao javni čas, doduše samo preko jednog TV kanala, tumačenjem da ako je nešto laž onda ne može biti poslovna tajna, a ako je istina onda ne može biti krivično delo.

Jedino što je bio u pravu u izjavama ovih dana je tvrdnja da će tamo gde se spaljuju knjige biti spaljivani i ljudi. On to najbolje zna, naročito ako je svojim fantomima naredio da naprave lomaču od nekoliko knjiga Gorana Vesića, kako bi za to optužio opoziciju i proglasio je fašističkom. Inače, po njegovom skromnom mišljenju, knjiga je baš lepa i on bi je svima preporučio.

Mada i predsednik države ima pravo na svoje skromno mišljenje o nekoj knjizi, mislim da je time prekoračio svoja predsednička ovlašćenja, a bogami i zloupotrebio vreme rezervisano za predsedničko obraćanje naciji da bi reklamirao jednog književnog dela. Time je, između ostalog, oštetio i javni servis građana, koji bi za takvu reklamu mogao da uzme lepe pare.

Na ovim primerima zorno se vidi da ovaj režim nema nameru da bilo šta učini da bi se stvorili fer i pošteni uslovi za izbore koji dolaze na proleće, zbog toga što bi u njoj na površinu isplivale sve afere koje stežu omču oko vrata Vučića i njegovih najbližih saradnika.

Upravo zato opozicija treba da uzme učešće u izbornoj kampanji. Ako već ne žele na republičke izbore, morale bi izaći na lokalne , bar u Beogradu i nekim drugim gradovima i opštinama, gde nisu sasvim bez šansi.

Najsvežiji primeri Istambula, kao i Budimpešte i drugih mađarskih gradova, trebali bi biti dovoljan razlog da još jednom razmisle o svojoj odluci da bojkotuju sve izbore. Uostalom i Milošević je pao tek pošto je prethodno izgubio veće gradove i opštine u Srbiji.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane