Natrag

Feljton

Posle Jasenovca - Lora (12)

Bili su gori od hijena

Kada je čovek veliki on je veliki na svakom mestu i u svakoj situaciji. Dr Voja Subotić je svoju veličinu dokazao svojom humanošću, svojim rodoljubljem i brigom za heroje ove napaćene Srbije.Ove knjige sigurno ne bi bilo bez Vojinog nagovora i njegove pomoći. Još jednom mu veliko hvala. Ovo je knjiga zapisa srpskih oficira koji su mučeni u splitskoj Lori i koji pokazuju ljudsku nakaznost. Nije Jasenovac slučajan. Njihovi zapisi treba da posvedoče, da ne zaboravljamo olako, da nam se opet to ne ponovi.

Željko Vasiljević

''Od kako sam uhapšen nisam ništa dobio od hrane, a isto tako ni drugi. Ovde su nam dali nešto od nekog jela koje je bilo bljutavo i neukusno i sasvim malo po količini. Slabo su nas sve vreme hranili, a hranu nismo ni dobijali svaki dan. Jedan hleb su nam delili na 20 delova tako da je svako dobijao po jednu šniticu za ceo dan. Od ovakve ishrane bili smo stalno iscrpljeni pa se sećam da sam jednog dana kada me je glad strašno mučila glasno rekao da bih pojeo vojničku čizmu da mi je neko da. To su čula dvojica ustaša koja su prolazili hodnikom, ušli su u ćeliju, sećam se, jedan od njih je bio Anđelko, a drugi ne znam ko i na njihovo pitanje rekao sam da sam tražio da pojedem čizmu jer sam gladan. Oni su otišli i doneli mi četiri šnicle i ceo hleb te su me naterali da to pojedem preteći mi da ako to ne učinim ili ako od hrane dam nešto drugima koji su sa mnom u ćeliji da će me zaklati. Sve ovo sam pojeo, a zatim još jednu veknu hleba. Kako mi je danima bio prazan stomak i kako sam gladovao ova naglo uneta velika količina hrane stvorila mi je tegobe tako da sam se mučio od bolova, a oni su uživali u tome. Vodu smo dobijali retko i to najčešće na svakih 5 ili 7 dana. Davali su nam po jednu plastičnu flašu od 1,5 l vode na nas pet u ćeliji. Pri tome su nam govorili da je voda skupa i da su oni dobri čim nam daju vodu. Malu nuždu smo vršili tako što smo tražili da idemo u WS pa su nas oni nekada odvodili tako, a nekada nisu tako da smo to obavljali u ćeliji. Dešavalo se da smo zbog nedostatka vode pili i sopstvenu mokraću. Što se tiče velike nužde, tu su nas izvodili do WSa međutim, zbog slabe ishrane retko smo imali potrebe za tim. Prvi put sam imao potrebu posle 19 dana i kada su me odveli do WS zahtevali su da to obavim za minut. Pošto nisam mogao, jeo sam sapun tako da sam tek sutradan imao veliku nuždu. Inače bilo je zatvorenika koji i po 40 dana nisu imali veliku nuždu.

Jednom prilikom kada su nas izvodili u šetnju u krug, a to se dešavalo jednom u 7 ili 10 dana jedan od ustaša me je naterao da jedem kore od pomorandži govoreći da mi trebaju vitamini.

U „Lori" su nas stalno tukli i prebijali i davali nam degeneke, a to znači teške batine sa bilo kakvim predmetima i po svim delovima tela.

Tukli su nas ili u ćelijama ili izvodili napolje ili pojedinačno ili u grupi, a za tuču i mučenje upotrebljavali su razne predmete i sprave.

Kada bi se umorili tukući nas onda su nas terali da jedan drugog udaramo tako što su nam naređivali da stanemo jedan preko puta drugog i to obično u dve vrste tako da gledamo jedni drugima u lice. Zatim bi nas primorali da se međusobno udaramo. Ukoliko bi neko slabije udario onda bi oni njega tukli tako da su terali zatvorenike da iz sve snage udaraju svoje drugove.

Prinuđivali su nas na protivprirodni blud tako da smo morali jedan drugom da sisamo polne organe. Naročito je bio težak slučaj koji je priređen pravoslavnom svešteniku Z. P iz Kupresa. Za njega su govorili da je đavo, a ne sveštenik.

Jednog dana su ga doveli kod nas u ćeliju i skinuli golog. Zatim su naredili i nama da se skinemo goli pa je on ležao na podu, a mi smo svi jedan preko drugog legli po njemu. Ovo je bilo tako bolno i ponižavajuće. U više navrata su ovog sveštenika priključivali na induktorsku struju, a zatim ga terali da klekne na kolena i dovodili mene golog a njega terali da ustima hvata moj polni organ.

Terali su ga da grize moj polni organ, a ako to ne bi činio dovoljno snažno, pojačavali bi struju. U takvim situacijama i ja sam bio prikačen na struju i uvek smo padali u nesvest. Ovo je činjeno više puta sa mnom i sa 3., ali to je rađeno i sa drugim zatvorenicima koji su bili u bloku „C", tako da sam i ja više puta ovako mučen, a ne samo sa Z.

Ovo mučenje je vršeno u jednoj pomoćnoj prostoriji čiji je pod bio od betona, a pod su kvasili vodom tako da nas je struja odmah tresla kada bi ušli u tu prostoriju i kada bi nas vezali tim žicama. Struja je stvarana pomoću induktorskog telefona tako što je ručica okretana. Što se ručica brže okretala, struja je bila jača.

Na ovaj način najviše su mučili zatvorenike Anđelko i njegov drug s kojim je stalno bio, a naročito je voleo da čini Toma Dujić.

U ovoj vrsti mučenja je naročito uživala žena Tome Dujića. Pored ovoga ona je uživala u tome da pita zatvorenike „hoćeš li p…„, a zatim snažno udarala po polnim organima pošto bi nas naterala da raširimo noge. Jednom prilikom me je izvela napolje iz ćelije i naredila mi da „berem grožđe".

Nisam razumeo šta hoće, a ona mi je podviknula da hvatam maglu. Ni ovo mi nije bilo jasno. Posle toga me je naterala da ispružim ruke uvis i kao da nešto berem, a za to vreme me je ona udarala pendrekom po telu, naročito po rebrima i iza vrata. Koliko se sećam sa njom sam imao tri ovakva kontakta kada me je mučila, a znam da je to radila i sa ostalim zatvorenicima.

Meni je jako bila mučna i možda najteža tortura koja se zvala „traženje Četnika". Jednog dana upravnik Tomo Dujić me je izveo iz ćelije i rekao mi da mora da traži Četnike Šešelja i Miloševića jer su ušli u mene.

Naredio mi je da legnem, a potom na ruku stavio crvenu rukavicu koja je bila do lakta. Zavukao mi je ruku u čmar i počeo da mi steže unutrašnje organe. Ovako mi je nanosio užasne i neopisive bolove a došlo je i do velikog krvarenja. Ovo je činio dok se nisam onesvestio. Lično je Dujić ovaj postupak ponovio sa mnom više puta i to je najčešće radio u ovoj pomoćnoj prostoriji koja je bila u blizini naše ćelije.

Jedno veče oko pola noći Toma Dujić koji je izgleda imao poseban pik prema meni izveo me je iz moje ćelije i odveo u drugu prostoriju. Tamo sam zatekao pet muškaraca koji su bili obučeni u standardne uniforme JNA pa sam zaključio da su to pripadnici JNA. Po govoru sam shvatio da su to Crnogorci.

Ovi ljudi su bili toliko izmrcvareni, polomljenih ruku i nogu da je to na mene ostavilo snažan utisak, a ovaj prizor nikada neću zaboraviti. Svima su bile uši odsečene, koliko se sećam ali mi se čini da je samo jednom od njih ostalo jedno uvo. Oni su bili poređani po podu, neki je bio naslonjen na zid, a neki su bili u poluležećem položaju.

Nekima od ovih ljudi bile su oči izvađene, a nekima su preda mnom oči vadili. Sećam se kako je jedan od ovih mučitelja jednom zabio nož u jezik i povukao je nož te mu tako odsekao jezik.

Jednom od ovih Crnogoraca nisu izvadili oči tako da je mogao da vidi šta se dešava pa su zatim počeli da kolju jednog po jednog. Klali su ih tako što su ih rukama držali za kosu, a nožem sekli u predelu vrata. Tom prilikom svakom je glava bila odvojena od tela. Ako je neko pokušao da se odbrani, brzo bi bio savladan pošto je mučitelja bilo pet, a oni su svi bili prebijeni i u jako teškom stanju.

Na kraju je ostao živ samo onaj kome nisu izvadili oči, jedan od mučitelja je poređao tri noža, jedan pored drugog i rekao mu da bira nož kojim će ga zaklati. Ovaj mučenik kome je bilo dosta muka i poniženja upro je rukom u jedan od noževa.

Nisam tačno siguran, ali mislim da je to uradio onaj koji je i zahtevao da bira nož potpuno je pobesneo i više je ličio na zver nego na čoveka i munjevitom brzinom dograbi taj nož i za delić sekunde prišao je Crnogorcu i jednim zamahom odvojio mu glavu od trupa. Beživotno telo se prevrnulo, a glava je ostala u vazduhu pošto ju je ovaj drugom rukom držao za kosu.

Ovo je bio stravičan prizor koji se jedva može opisati dok je ustaša držao glavu, oči zaklanog su otvorene, a takođe i usta i ona su se u takvom stanju otvarala i zatvarala nekoliko puta. Od ovog prizora su se zlikovci uplašili.

Kada je posle izvesnog vremena ovaj što je držao glavu došao k sebi iz sve snage ju je tresnuo od zid da se ona jednostavno rastavila i video se mozak kako treperi. Bio sam u očajnom položaju i sada mi nije jasno kako sam sve ovo mogao da izdržim i podnesem jer sam očekivao da i mene zakolju svakog trenutka.

Utom je naišao jedan čovek koji verovatno pripada rukovodećim ljudima koji se očigledno zgrozio ovim prizorom i rekao im da je dosta klanja i zar im nije malo koliko su poklali prethodnu noć. Obratio se meni i pitao me iz koje sam ćelije i naredio im da me tamo odvedu. Ovako sam izbegao sigurnu smrt jer sam sigurno i ja doveden u tu prostoriju da bi me zaklali.

Inače, prostorija je bila sva u krvi još kada sam ja došao tako da je sve to sa prizorom koji sam video i sa događajima kojima sam prisustvovao u meni izazvalo jedan strahovito težak utisak. Sve ovo je činio Toma Dujić sa četvoricom ljudi iz zatvorske straže, jedan od njih je Musa.

Posle nekoliko dana u toku noći opet su me izveli sa još devet ljudi radi klanja na isto mesto. Te noći ovde nije bio Dujić već Anđelko koji je bio još svirepiji od Dujića kao i njegov drug. Jedno lice koga su zvali „Umetnik" i „Doktor". Od ljudi koji su dovedeni na klanje zapazio sam da je jedan imao odsečeno uvo. Pre samog klanja nisu nas mučili.

Klanje su vršili tako što su sa noževima u rukama prilazili žrtvi, neke hvatali za ruke i ramena, a jedan je hvatao žrtvu za kosu jednom rukom, a drugom rukom u kojoj je bio nož odsecao glavu. Ovom prilikom zaklano je osam ljudi. U svakom od ovih slučajeva glava je bila odvojena od tela. Igrom slučaja i ovog puta dolaskom jednog ustaše meni je spašen život.

Kada je bio na redu jedan za koga mislim da je iz Kupresa, a inženjer je visoke struje, ušao je jedan ustaša i sprečio dalje klanje govoreći da je bilo dosta za današnji dan. Pošto je bilo skoro jutro trebalo je ukloniti krv i odneti leševe pa zaključujem da je i to bio razlog da se prekine sa klanjem.

Da bi nas ponizili u naše ćelije su dovodili svoju mladež i to decu 10-12 godina obučenu u ustaške uniforme okićene šahovnicama. Njima smo morali da ukazujemo počast i da izvikujemo parole kao što su: „Za dom, spremni, za Antu Pavelića". Isto tako smo morali da pevamo ustaške pesme koje smo morali da naučimo u svim logorima kroz koje smo prošli. Pevanje pesama se ponavljalo u velikom broju slučajeva i u raznim prilikama.

U više navrata su noću dovodili srpske devojčice. Po izgledu se videlo da su bile zlostavljane i uplašene. Kad bi ih doveli, nas su postrojavali i pitali ko će sa njima da ima polni odnos. Bilo kako da smo postupili doživljavali smo strašne batine. Ako bi neko rekao da hoće da ima polni odnos sa njima, besomučno su ga tukli kao i onoga ko to nije hteo, a svako je morao da se izjasni o tome. U jednoj takvoj prilici sam dobio dosta batina, ali, čini mi se manje od ostalih jer sam im rekao da imam ćerku koja ima godina kao i ove devojčice, a nisam u mladosti bio ljubimac takvog života.

Verovatno su me na neki način prihvatili tako da su me manje tukli nego druge.

Drugi put kad sam bio u „Lori" u upravnikovoj kancelariji je montirana električna stolica na koju su nas stavljali da sedimo, vezivali žicom tako što bi jednu žicu metalnom štipaljkom pričvrstili na uvo, kako su meni činili, a nekima su bušili uši i golu žicu provlačili kroz uvo. Drugu bi žicu vezivali za polni organ, a potom uključivali u struju i pomoću jednog dugmeta pojačavali ili smanjivali jačinu struje.

Ovo je najviše radio Tomo Dujić i to u pripitom stanju, a možda i nije bio pripit već samo u dobrom raspoloženju jer je uvek pevao ustaške pesme kada je dolazio, a posle toga je sledilo mučenje. Ovo su radili i drugi. Inače je ovu napravu Tomo zvao „SDS" jer je zatvorenika koga je hteo da muči na električnoj stolici pozivao na taj način što je govorio da ga SDS zove na telefon, a zatim bi ga odvodio u svoju kancelariju i tamo mučio. dok je mene stavljao na električnu stolicu i puštao struju, sedeo je za stolom i pio rakiju.

Retko je kada ovo sam radio već su sa njim bili i drugi. Kada bi uključio struju čitavo moje telo se treslo i svi damari su mi bili napregnuti, a isto tako i mišići da sam mislio da će mi oči ispasti. I zubi su mi se tresli, a struja je bila uključena sve dok ne padnem u nesvest.

Neke zatvorenike su terali da jedu fekalije koje su stavljali u neku kesu. Ovo je doživeo moj brat D. a terali su ga po hodnicima da kupi pikavce i šibice i zatim da ih jede. Njega su terali svaki dan da jede i istucani kamen govoreći da je to vitamin koji mu je potreban.

Pored ovoga ostalo mi je u sećanju mučenje dvojice starešina JNA, potpukovnika J. i kapetana P Njih su prisiljavali da priznaju zločine koje nisu učinili sa namerom da bace ljagu na JNA. Oni su izvođeni pred stroj i pred svima nama priznavali te navodne zločine i da nas vređaju. Mi smo znali da to nije istina".

Učinioci izvršenih zločina

Sve genocidne zločine u logoru „Lora" u Splitu izvršili su ili su naredili njihovo izvršenje pripadnici vojnih, policijskih i civilnih vlasti Republike Hrvatske. O tome postoje nepobitni dokazi iskazi samih logoraša (zatvorenika) očevidaca i žrtava koji su sami bili izloženi pojedinim ili grupnim radnjama genocidnih zločina.

Spisak naredbodavaca, upravnika logora, njihovih pomoćnika, neposrednih izvršilaca pojedinih zlodela u liku zatvorskih stražara, vojnih policajaca i dr. naveden u ovom materijalu nije definitivan niti konačan.

Naime, odgovornost za zločine koji su u logoru „Lora" u periodu 1991. do 1997. godine izvršeni nad Srbima, samo zato što su pripadnici srpske nacionalnosti i što su pravoslavne veroispovesti ne sme da bude svedena samo na neposredne izvršioce.

Bio bi to veliki i gotovo neoprostiv greh prema svim žrtvama koje su umrle ili povređene usled primene nečuvenog terora prema njima za vreme boravka u ovom logoru. Utvrđivanje identiteta izvršilaca i nalogodavaca ovih zločina u logoru „Lora" izvršeno je na osnovu svedočenja samih žrtava logoraša.

Naredbodavac

MATE LAUŠIĆ iz Zagreba, ul. Trg Kralja Petra Krešimira br. 1, komandant vojne policije Republike Hrvatske u čijoj je nadležnosti bio i vojni logor „Lora" u Splitu

Upravnici logora

BOŠKO IVICA, koji je izdavao naređenja da se vrše i neposredno vršio pojedine zločine. O tome svedoči iskaz svedoka:

Svedok 507/972, boravio je u logoru „Lora" od sredine maja 1995. godine do 30.8.1996. godine i u martu i aprilu 1997. godine navodi: „Komandir zatvora „Lora" bio je Ivica Boško, koji je učestvovao u svim našim maltretiranjima u kojima su se isticali i stražari Nikša Grujo, Tadija, Bobanj i Vanja čija prezimena nisam zapamtio."

BUZOV MIROSLAV, koji je izdavao naređenja i neposredno učestvovao u vršenju pojedinih zločina. O tome svedoči iskaz svedoka:

Svedok 333/968 navodi: „U junu 1995. godine posle ručka stražar Robert Bjelokapić izveo je jednu grupu nas zarobljenika i odveo nas u deo kruga zatvora gde je bio neki ispucali beton i naredio da kopamo zemlju ispod tog betona. Rekao nam je da su tu kosti naših, da ćemo ih videti i da ćemo i mi isto tako proći. Mi smo kopali, a on nas je neprestano tukao. U jednom momentu naišao je upravnik Buzov, naredio da prekinemo taj posao i da nikome ništa ne smemo da pričamo. Kasnije su na tom mestu sazidali roštilj."

DUJIĆ TOMO, zvani „CRNI", iz Vukovara, izdavao je naređenja i neposredno učestvovao u vršenju ratnih zločina. O tome govore iskazi svedoka:

Svedok 333/967, boravio je u logoru „Lora" od 14. maja 1995. do 2. aprila 1996. godine, navodi: „Najviše su nas tukli Tadija Bokanović i Grujica Nikša, pripadnici antiterorističke vojne policije, Tomo Dujić, bivši upravnik zatvora „Lora".

Svedok 315/962, navodi: „U mučenju su posebno prednjačili Mladen Tolušić, Saša Vidović, Rešid Hodžić, Slavko, čije prezime ne znam, Tonči Vrgić, Tomo Dujić, koji je bio upravnik „Lore", Mirko Galić, komandir 72. bojne, kao i drugi čijih imena ne mogu da se setim."

Svedok 15/93, pre rata oficir JNA, navodi: „Upravnik logora Tomo Dujić me je tukao bejzbol palicom, a tukli su me i stražari koji su nosili crne maske preko lica."

Svedok 485/95, boravio je u logoru „Lora" od 10. aprila do 12. avgusta 1992. godine, navodi: „Svakodnevno sam vođen na ispitivanja i mučenja. Najviše su me mučili Dujić Tomo, Livaja Ivica, Šolić, Giljanović i neki Bane, bivši bokser, negde iz Slavonije."

Svedok 181/952, u logoru „Lora" boravio je od 19. aprila do 11. avgusta 1992. godine, navodi: „Odmah po dolasku u ovaj logor u moju ćeliju su ušli upravnik Tomo Dujić i Nikša Zaninović, prethodni upravnik koji mi je rekao da ako ikada budem živ izašao iz zatvora da ću biti kao biljka u kolicima. Odmah su počeli da me tuku čime su stigli: rukama, nogama, drškama od pištolja i kundacima automata. Tomo Dujić mi je stavio u usta cev od pištolja i pretio da će me ubiti.

Naterali bi zatvorenike da se okrenu prema zidu, da na zid stave ruke iznad glave, a noge odmaknu od zida tako da nam telo ostane u kosom položaju, a onda bi nas udarali po bubrezima i slabinama. Ovo je najčešće radio Dujić. Tukli su nas i po stomaku i grudnom košu. Upravnik Tomo Dujić je bio inicijator i izvršilac mnogih iživljavanja i mučenja zatvorenika. On je najčešće primenjivao mučenje strujom. Ja sam četiri puta podvrgavan ovom mučenju. Ono se sastojalo u tome što bi me izvodili iz ćelije i vezanih očiju dovodili u Dujićevu kancelariju. Tamo bi me vezali lisicama za stolicu, a onda bi mi Dujić na ušne školjke stavljao elektrode i pomoću nekog transformatora bi uključivao struju visokog napona tako da sam imao osećaj da me neko seče testerom."

Svedok 182/952 boravio je u logoru „Lora" od 26. aprila do 2. maja i od 20. maja do 12. avgusta 1992. godine, navodi: „Upravnik logora je bio Tomo Dujić, a zamenik Vrkić Tonči. Upravnik je bio glavni inicijator iživljavanja nad zatvorenicima i lično je učestvovao u torturi nad zatvorenicima. Mene je nekoliko puta tukao, a najgore batine od njega sam dobio posle delegacije Međunarodnog Crvenog krsta kojoj sam se požalio da sam u zatvoru tučen."

Svedok 483/952, navodi: „Mučili su nas upravnik logora Tomo i njegova supruga. Mučenja su bila sprovođena prema svim zatvorenicima. Bilo je i slučajeva lažnih streljanja. Postrojili bi logoraše uza zid pa bi u njih uperili prazan pištolj. U tome je posebno prednjačio upravnik logora Tomo Dujić, stražar Gudić, policajac Giljo, zastavnik Mehić i kapetan Gidić."

Svedok 488/952, koji je u logoru „Lora" boravio od 13. aprila do 12. avgusta 1992. godine, navodi: „Upravnik logora bio je Tomo Dujić i on je tukao zatvorenike gumenom palicom i pendrekom. Njegov zamenik Tonči Vrgić bio je još gori od njega."

Svedok 445/9442, navodi: „Od osoblja zatvora znam da se Tomo Dujić, star oko 30 godina ili možda i mlađi upravnik logora za koga se pričalo da se borio u Vukovaru i da je među poslednjima izašao, isticao što je nas zatvorenike tukao i mučio sa strujom sa induktorskim telefonom."

Svedok 67/943, navodi: „U mučenju su se posebno isticali upravnik Tomo Dujić, Grančić Frane, Vrkić Tonči, zamenik upravnika, nekakav Dožder koji je takođe radio u upravi."

Svedok 340/943, navodi: „U „Lori" nas je najviše mučio Toma, za koga znam da je bio neki šef, star između 30 i 40 godina, visok, crnomanjast, druge podatke ne znam, on je mene stavljao na struju i više puta tukao kao i ostale zatvorenike."

Svedok 164/952, navodi: „Sećam se da sam posle ovoga vraćen u ćeliju u koju su došli Bane, policajac HV, inače bivši bokser iz Lištice, Dujić Tomo, upravnik logora i Giljanović Tonči, policajac HV Oni su me izveli u kupatilo i tukli me nogama, šakama, čime su stizali i tako najmanje sat i po, a kada više nisam mogao stajati dvojica su me držala, a treći me je udarao palicom po leđima i bubrezima bodimice i sve tako dok nisam izgubio svest. Otvorili su vodu na mene i tako me ostavili u kupatilu da ležim.

Mene je najviše tukao upravnik Dujić Tomo i stražar Gudić Ivica iz Splita. Dok sam se nalazio u logoru „Lora" u Splitu sećam se da su stražari ubili jednog zarobljenika koji je pokušao pobeći, u stvari ovaj čovek je bio ranjen i tako ranjena su ga tukli. Ja sam video Dujić Tomu kako skače po ovom zarobljeniku koji je kasnije umro." Svedok 445/9432, navodi: „Više puta su mene izvodili samog i prebijali, a uvek je to radio upravnik Tomo Dujić, a sa njim je uvek bio neko od stražara. Jednom prilikom je Toma Dujić našao neki polomljeni kramp i gvozdenim delom krampa me je udario po čelu, a od te povrede i danas se jasno vidi ožiljak na mom čelu"

Svedok 445/9417, navodi: „Dok sam bio u ćeliji svaki dan su dolazili kod mene pored ostalih i Tomo Dujić, nizak, mršav, crn „kao Ciganin", suvonjavog lica, nije bio stariji od 25 godina, upravnik zatvora. Oni su me besomučno tukli svaki dan. Udarali su me čizmama, palicama, bejzbol palicama, a udarci čizmama su bili najgori tako da sam tada bio potpuno prebijen, a dlanovi su bili potpuno naduveni, prsti ukočeni, a stopala naduvena, izubijani prsti, a po celom telu sam bio izudaran. U ovom periodu mi je slomljeno više rebara."

Svedok 445/9428, navodi: „Odmah nakon toga odveli su me u jednu prostoriju i to upravnik Tomo iz Vukovara, visok, crn, dosta mršav, a sa njim je bio još jedan stražar koji nije imao zube. Tu sam video N. P koji je stajao vezanih očiju pa su mi ona dvojica rekla da mu odvežem povez sa očiju, a kada sam to počeo da činim, onda su počeli da me tuku nogama, rukama, pendrecima i svime čime su stigli tako da sam više puta padao u nesvest, pa su me kvasili po nogama da me povrate, a najviše su udarali po prsima i nogama.

Nakon prebijanja morali smo da trčimo u krug pa su nas za to vreme tukli, a terali su nas i da pevamo ustaške pesme, a ko pogreši dobijao je batine."

Svedok 445/9427, navodi: „Po dolasku u „Loru" odmah su nas postrojili uza zid sa licem prema zidu i rukama iznad glave i sistematski su nas sve prebili. Ovom prilikom tu je bio upravnik zatvora Toma, stražar Anđelko, Gudić Ante i još neki.

Posle batina su nas sve pretresli. Mene su odmah odatle odveli u jednu prostoriju, tu je bio jedan mlad momak i ovaj crni (Toma) pa su me priključili na induktorski telefon i propuštali struju kroz mene, a žice su mi vezivali za ruke, uši i nos. Dok sam se grčio od bolova i dok me je struja tresla oni su mi gurali pištolj u usta i pretili da će me ubiti. Prilikom guranja pištolja u usta slomili su mi kutnjak sa desne strane u gornjoj vilici."

Svedok 445/9426, navodi: „Ovde su uvek bili prisutni batinanju upravnik Tomo, stražar Ante. Pored njih i drugih stražara, oni su dovodili i civile gde su nas i oni tukli. Dobro se sećam jedne ženske koja je rekla da trenira džudo pa nas je ona zajedno sa upravnikom Tomom i stražarom Antom tukla.

Tom prilikom su me naterali da sa kanapom za čišćenje puške vežem I. oko vrata pa je on morao da se popne na stolicu kao da će izmaći stolicu i da se tako obesi pošto sam ja morao da drugi kraj kanapa vežem za rešetke od prozora ćelije.

Kada sam ovo uradio napali su me da sam hteo da obesim svoga druga pa je on posle toga sišao sa stolice, skinuli su mu burmu sa ruke i bacili, a on je morao četvoronoške da ide i da traži burmu.

Jednom prilikom, ne sećam se datuma, oko 23 časa, Tomo upravnik izveo me je u hodnik i tražio da kažem da li je I. Đ. vodnik, a ja to nisam hteo da mu kažem pa me je on prebio bejzbol palicom i tom prilikom mi je zadao 37 udaraca.

Posle toga doveo je Č. S. mog druga koji je bio isto zatvoren pa mu je naredio da me tuče što je ovaj morao da čini, a i jedan i drugi su me snažno tukli pa sam posle svakog udarca padao na zemlju. Ovom prilikom prebijen je i I. Đ. i N. P koji je bio toliko prebijen da su ga u nesvesnom stanju ubacili u ćeliju. Iste noći posle ovoga Tomo i Ante su me izveli iz ćelije iz kruga zatvora i rekli da će da me bace u more, ali to nisu uradili."

Svedok 445/9433, navodi: „Dobro se sećam još dok sam bio u ćeliji da je jednom prilikom došla jedna zgodna plavuša koja mi je pokazala obnažene grudi rekavši da joj se dopadam, ali ja sam već bio isprebijan i sklupčao sam se u jedan ugao ćelije i nisam uopšte hteo da razgovaram s njom pa je ona povikala kako hoću da je silujem, a tada je u ćeliju upao Toma sa još nekim stražarima koji su me do besvesti tukli u ćeliji, a zatim me izveli napolje i tamo nastavili da me tuku. Mene i sveštenika P su više puta terali da jedan drugom „pušimo" polni ud. to smo radili dok smo bili vezani za struju pa su oni propuštali struju kroz nas i istovremeno nas tukli. Tu je uvek bio upravnik Tomo koji je inače bio najgori i učestvovao je u svim mučenjima."

Svedok 499/952, navodi: „Nakon provedene noći u ćelijama u kojima smo bili smešteni po šestorica bez hrane i vode ceo dan spavali smo na betonu samo sa jednim ćebetom došlo je jutro kada je otpočelo naše mučenje. Tog jutra postrojeni smo u dvorište ovog vojnog zatvora gde nas je upravnik Tomo Dujić zvao na pojedinačna ispitivanja.

Osim toga oni su nas terali da radimo u kasarni sve vrste poslova, čistili smo hodnike, prali auta, kopali travu. Kad je mene pozvao upravnik Tomo pitao me je šta ću ja, šta tražim u Bosni kada sam Srbin, pitao me je da li mi je otac u Četnicima, govorio mi je da smo svi mi Srbi isti, da nas sve treba pobiti i tom prilikom me je udario dva puta pesnicom u stomak.

Odmah zatim potpuno bez razloga izvadio je pištolj koji je repetirao preda mnom i stavio mi ga u usta govoreći sad ću da te ubijem. Tom prilikom povredio me je pištoljem, rasekao mi je usne tako da mi je išla krv Tako me je držao u neizvesnosti pet minuta nakon čega me je oterao da radim. Ja sam od drugih vojnika čuo da je upravnik Dujić najsuroviji u celom zatvoru i da lično maltretira i bije, a čuo sam da je dosta njih ubijeno u zatvoru i pričalo se da je u dobrom delu tih ubistava učestvovao i upravnik lično.

To su mi govorili rezervisti koji su bili u logoru. Ja sam inače svakodnevno iz svoje ćelije mogao čuti kako se iz kancelarije „sobe za ispitivanje" upravnika Dujića čuju krici i jauci kao posledica uključivanja u struku i batina."

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane