Natrag

Postdemokratija

ČUDNA MI ČUDA

Inspirisan Vučićevim govorom na kineskom jeziku setio sam se kineske izreke koja glasi „Kad mali ljudi počnu da stvaraju veliku senku, to je znak da sunce zalazi". A kad taj mali čovek koji je svojom senkom zamračio horizont Srbije shvati da je i njegovo mesto pod suncem ugroženo, počinje da obećava čuda neviđena i da se nada da će oni koji tavore u mraku njegove senke u to poverovati. Međutim, prizivanjem „čuda da se dese, da Miljacka mostove odnese", Vučić i njegovi pevači se igraju vatrom, jer i opozicija očekuje čudo kojim bi ovaj režim bio oboren. Čuda se ne događaju često, ali se događaju. Zato se i zovu tako, jer niko ne zna kada će se i kakvo čudo dogoditi, smatra kolumnista Magazina Tabloid Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu.

Piše: Mile Isakov

Prvi predsednik Izraela, Ben Gurion, jednom je izjavio: „ Samo oni koji veruju u čuda su realisti na Bliskom istoku", a to isto bi se moglo reći i za Balkan.

Na tu kartu, očigledno igra Aleksandar Vučić, obećavajući čudo od plate od devet stotina evra i investicije u milijardama, ali previđa da postoje i veća čuda od toga, koja samim tim imaju i veće čudotvorno dejstvo, pa i šanse da se dogode.

Na primer, imajući u vidu trenutnu situaciju, najveće čudo bi bilo da on ubrzo padne sa vlasti. Pošto je čudo sa platom od 900 eura nemoguće u koruptivnom sistemu koji on neguje, čak i to bi se moglo pre dogoditi, jer nije nemoguće. Uostalom i sam radi na tome, a iz sve snage mu pomažu njegovi najbliži saradnici, Nebojša Stefanović, Siniša Mali, Zoran Babić, Ana Brnabić, Goran Vesić, Aleksandar Martinović, Maja Gojković i slični trabanti, koji udarnički proizvode afere.

Doduše, u Srbiji je pojam čuda potpuno relativizovan, pa se prečesto događa da se kao čudo pojavi nešto što bi trebalo biti sasvim uobičajeno i obrnuto da nije nikakvo čudo ono nad čime bi svi trebali biti zblanuti.

Recimo, vlast ne može da se čudom načidi kako je novinari propituju za stvari na koje ne bi smeli ni da pomisle da pitaju. Sa druge strane opozicija je začuđena što više nije na vlasti i što Vučićev režim nema nameru da im tek tako omogući da je se ponovo domognu. Sad je rešila da jednostavno sačeka da sam padne, nadajući se da će se to dogoditi na pitanju Kosova, a kako trenutno stvari stoje Vučiću bi glave mogla pre doći situacija u Crnoj Gori, što bi zaista bilo pravo čudo.

U tim poremećenim čudesima, neviđeno čudo je, na primer, pojava uzbunjivača Aleksandra Obradovića. Vlasti ga proglašavaju špijunom i izdajnikom, a opozicija i nevladin sektor za heroja, mada bi to što je uradio moralo biti sasvim normalna reakcija svakog čestitog građanina.

Kad vidi da se državna imovina prodaje u bescenje privatnim firmama koje se onda bogate preprodajom po tržišnim cenama, svaki zaposlen u tom državnom preduzeću bi morao da se pobuni protiv toga jer tako se potkrada njegova kuća i ugrožava njegov posao i egzistencija.

Da ne govorimo o tome da se tako bogate pojedinci dok se urušavaju javna preduzeća od čija zarade žive na hiljade zaposlenih, pa i država. Još kad te povlašćene cene dobija firma za koju radi otac jednog ministra, tim pre, jer to je pljačka koju organizuju oni koji bi trebalo takve pojave da sprečavaju i sankcionišu.

A još veće čudo je što to većini građana nije ništa čudno, tako da se niko preterano ne uzbuđuje kad se tako nešto javno otkrije. Pa ni kad se uzbunjivač proglasi krivim za propadanje preduzeća, umesto onih koji ga time upropaštavaju.

Nije više nikakvo čudo ni kad se političari uhvate u laži. Na njihova lažna obećanja svi su navikli, postalo je to nešto sasvim uobičajeno, kao dobar dan. Naprotiv, pravo je čudo kada se nešto od obećanog ostvari ili kada se neka obaveza ispuni odnosno neki posao završi na vreme. To se posebno naglašava, kao da je postignut neki poseban uspeh kad se, na primer, neki delić autoputa izgradi u predviđenom roku i kada ne bude mnogo skuplji od planiranog proračuna.

Posebno se u tome ističe najpopularniji među političarima, Aleksandar Vučić, koji bi kao predsednik države, upravo suprotno, morao biti najobjektivniji i najodgovorniji, za primer svima drugima. Nažalost, ovo poslednje jeste postao, tako da i svi drugi iz vlasti sve češće javno saopštavaju neistine, netačne podatke, pa čak i protivzakonita tumačenja zakona.

Ovih dana smo mogli da čujemo kako i predsednica Skupštine Maja Gojković i premijerka Ana Brnabić tvrde da Aleksandar Obradović po zakonu nije i ne može biti uzbunjivač, za šta nisu ni kompetentne ni nadležne. I što je najgore na to nemaju pravo, odnosno time zloupotrebljavaju svoj položaj i krše zakon. Pri tom, ni malo se ne obaziru na činjenicu da ugledni profesori prava, kao što je dr Vesna Rakić-Vodenilić, argumentovano govore sasvim suprotno, da Obradović ispunjava sve zakonske uslove da stekne taj status. Ali, može im se, jer to nije ništa u odnosu na ono što već godinama radi njihov i nacionalni vođa i neupitni autoritet Vučić.

Nije na odmet ovom prilikom podsetiti se njegovih obećanja koja je najbezočnije prekršio. Pri tom uopšte ne želim da komentarišem njegove najave boljeg života na koje smo već oguglali, ali pošto on i dalje nastavlja da pomera granice moram da navedem činjenice. Najpre nas je ubeđivao da čemo živeti mnogo bolje za godinu-dve, pa za tri godine, da bi nam sad svečano saopštio da će se to dogoditi za još pet-šest godina, dve hiljade i pete. Tek toliko da ne može da se proveri, pa ko doživi pričaće.

Mislim tu pre svega na konkretne stvari, kao što je legendarna predizborna izjava da u penzije nipošto neće dirati, a onda njegova vlada donese protivustavan zakon kojim se penzije na silu smanjuju čak do petnaest i dvadeset procenata.

Već poprilično zaboravljena Savamala, drugi je primer drastične obmane građana, kada je preplašen masovnim protestima građana priznao da su za fantomska rušenja u Hercegovačkoj ulici odgovorni vodeći ljudi gradske vlasti u Beogradu i da će kao kompletni idioti za to snositi posledice.

Tadašnji gradonačelnik Siniša Mali, za kojeg je isto to potvrdila i njegova supruga, bio je sklonjen na izvesno vreme iz javnosti ali ne i smenjen, da bi ga posle stišavanja bure, kad je video da mu žute patke ne mogu ništa, Vučić unapredio u ministra.

Za Sinišu Malog, čija je karijera prepuna skandalima, vezano je još jedno Vučićevo lažno obećanje, povodom otkrića da je njegova doktorska disertacija čist plagijat. Kada je beogradski Univerzitet, posle pet godina natezanja, konačno smogao snage da taj ukradeni doktorat proglasi nevažećim, Vučić je javnosti saopštio da će Mali morati da snosi i političke posledice.

Naravno, ni od toga nije bilo ništa, naprotiv naterao je premijerku i sve ministre da ga uzmu u zaštitu, jer niko razuman ne veruje da bi oni smeli da se tako otvoreno suprotstave velikom vođi.

Posebna priča je način na koji je svoju fotelju iz Nemanjine preselio na Andrićev venac. Najpre je izjavio da mu ne pada na pamet da bude predsednik države i da se neće kandidovati na izborima za to mesto, sa obrazloženjem da voli konkretan rad na funkciji premijera.

Nije rekao, ali se podrazumevalo da neće ići protiv Tome Nikolića, kao osnivača stranke koji ju je i doveo na vlast. A nije ni bilo nekog posebnog razloga za njegovu smenu, osim želje samog Vučića da preuzme i objedini svu vlast u zemlji.

Ja sam tada dobio jednu opkladu tvrdeći da će se ipak kandidovati, mada gotovo niko u to nije verovao. U to vreme ga ljudi još nisu dovoljno poznavali.

Danas, međutim, moram priznati da nisam toliko siguran da će se ipak kandidovati za predsednika Srpske napredne stranke, iako je obećao da neće, što sad većina već smatra zakonitošću. Ako je rekao da neće, sigurno hoće, govori višestruko iskustvo sa njime u praksi. Otkud onda sumnja kod mene prema tom postulatu?

Najpre, Vučić nije više mlad i željan dokazivanja kao što je bio. A biti predsednik stranke i nije neki dokaz. Njemu, koji je osvojio sve što se u ovoj zemlji može osvojiti, posebno. Svaka šuša danas može imati svoju stranku. Pored toga, izgleda nije baš ni dobrog zdravlja a i potrošen je poprilično, tako da mu prevelike obaveze koje je preuzeo sve teže padaju.

Mada nema čoveka zaduženog da mu to svakodnevno ponavlja, kao jedan od rimskih imperatora, i on je samo čovek. Ali, bez obzira na sve te objektivne, sasvim ljudske razloge, po mom sudu važniji su oni politički u njegovoj sasvim subjektivnoj kalkulaciji.

On je do te mere postao sam svoj majstor, da mu stranka više nije potrebna, bar ne u onoj meri u kojoj je to bila dok se nije učvrstio na vlasti. Čak, utisak je da mu postaje teret, sa brojnim sumnjivim likovima radikalske prošlosti i onih sa budućnošću baziranoj na lažnim diplomama i tajnim računima.

Sa korumpiranim preletačima bez obraza i skrupula i polupismenom rajom koja očekuje državni posao. Sam ih je okupljao pa najbolje zna kakvi su i šta se od njih može očekivati.

Osim što bi se na taj način rasteretio organizacionih poslova, distanca u odnosu na stranku u kojoj bi, za razliku od Tome Nikolića, svakako zadržao odlučujući uticaj, kao što je to slučaj i sa vladom koju je samo formalno prepustio svojim klonovima bez ugleda i kičme, mogla bi mu dobro doći kad zagusti.

Mogao bi, u kritičnim situacijama, da prebaci odgovornost na partiju koja formalno ipak drži Parlament i vladu, mada će ih on popuniti svojim poslušnicima pre nego što se povuče iz stranke. A strah od Tomine sudbine za Vučića praktično ne postoji, jer posle drugog mandata, do kojeg može da se dovuče i sam, možda čak i lakše bez balasta kompromitivanih stranačkih liderčića, neće ni moći više. Ni po zakonu, ni fizički. Niti će mu to trebati, jer će dotle finansijski obezbediti i svoje praunučiće koji neće znati ni gde je Srbija.

Imajući sve to u vidu, najveće čudo koje će napraviti može biti da zaista prepusti stranku, što bi opet trebalo da se podrazumeva za predsednika države.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane