Natrag

Knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - spasavanje sela i države (10)

Pljačkaška privatizacija, uz pomoć države!

Branislav Gulan, je član Naučnog društva ekonomista Srbije, Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, novinar, književnik i publicista, koji se pola veka bavi selom i seljacima, odnosno čekanjem boljeg života na selu. Evo njegovih najnovijih istraživanja. Autor je i trostruki dobitnik nagrada za životno delo. Dve međunarodne i jedne domaće - Društva novinara Vojvodine u 2019. godini. U izdanju novosadskog ,,Prometeja'', nedavno je objavljena i nova knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države''. Uz dozvolu autora objavljujemo najinteresantnije delove ovog istraživanja;

Branislav Gulan

Danas je prevara prodavati meso u svetu koje nemamo. To se otkrije i kasnije kažnjava. To su osetili i naši stočari, odnosno prerađivači mesa, pre svega, izvoznici! Treba organizovati tov stoke u Srbiji pa kada je budemo imali za našu samodovoljnost i izvoz, komercijalistima neće biti problem da prodaju meso. Šansa za razvoj stočarstva je kroz akciju ,,500 zadruga u 500 sela''. Izazov je pred svim nosiocima agrarne politike, a što pre se započne sa rešavanjem ovih krupnih problema oni će se sa manje napora i ulaganja rešiti i početi da daju dobrobit za sve svih učesnike u tom budućem procesu.

Društveno- ekonomski odnosi opredeljivali su i proizvodne tokove u poljoprivredi. Do Drugog svetskog rata poljoprivredna proizvodnja se obavljala na privatnom posedu različite veličine sa posebnim naglaskom na razvoj stočarske i voćarske proizvodnje. Na ovaj način bile su racionalno iskorišćene poljoprivredne površine u tadašnjoj Jugoslaviji.

Koncentracija proizvodnje obavljala se preko zadružnog sistema organizovanja, funkcionisanjem štedno-kreditnih zadruga preko kojih se povezivalo tržište roba i tržište kapitala i koje su bile osnov stabilnosti primarne poljoprivredne proizvodnje.

U cilju unapređenja proizvodnje, prerade, izvoza i organizovanog uvoza nedostajućih reprodukcionih materijala bile su formirane specijalizovane zadruge, koje su po funkciji bile složene zadruge i pokrivale su određene oblasti proizvodnje, kreditiranja i prometa. Po svojim rezultatima isticale su se žitarske, stočarske, nabavno-prodajne i štedno-kreditne zadruge.

Ove zadruge su činile poslovnu funkciju Zadružnog saveza Srbije, preko koga se koordinirao celokupan rad zadruga, a može se reći i poljoprivrede.

Brojke

Istorijski gledano to je bio period snažnog razvoja zadrugarstva i njegovog ukrupnjavanja, tako da je od 1.890 zadruga osnivača saveza ukrupnjeno i stvoreno novih 487 zadruga koje su u celosti poslovale preko specijalizovanih zadruga, a u okviru Zadružnog saveza Srbije.

,,Završtekom Drugog svetskog rata jasno se izdiferencirala poljoprivredna proizvodnja na velikim kombinatima i ozakonjena su tri oblika vlasništva poljoprivrednog zemljišta i to: državno, društveno i privatno. Kombinati su svoj razvoj bazirali na državnom i društvenom poljoprivrednom zemljištu, koje je bilo i najkvalitetnije. U okviru kombinata pored primarne proizvodnje razvijala se i prerađivačka industrija preko koje su kombinati bili dominatno prisutni na tržištu finalnih proizvoda.

Celokupna agrarna politika bila je usmerena ka razvoju kombinata. U tim uslovima praktično je napušten koncept razvoja poljoprivredne proizvodnje preko zadružnog sistema organizovanja'', kaže Nikola Mihailović, predsednik Zadružnog saveza Srbije.

Zadruge su se u najvećem broju integrisane u okviru kombinata pri čemu su gubile sujektivitet, obavljale su unos imovine koju su godinama sticale, a kasnije teško vraćale. Ostao je veoma mali broj zemljoradničkih zadruga koje su svoju delatnost vezivale za razvoj proizvodnje na individualnim poljoprivrednim gazdinstvima kao nosiocima poljoprivredne proizvodnje.

,,O ekonomskoj snazi individualnih gazdinstava najbolje govori činjenica da je utvrđen zemljišni maksimum od 10 hektara. U cilju ekonomskog opstanka gazdinstva individualnih poljoprivrednih proizvođača su bila prinuđena da se razvijaju na bazi govedarske, ovčarske, povrtarske i voćarske proizvodnje koje nisu bile interesantne za kombinate jer su oni razvijali na bazi žita, industrijskog bilja, tova svinja, živine i delimično proivodnjom mleka'', dodaje Mihailović.

U takvim društveno-ekonomskim uslovima preostale zadruge su organizovanjem proizvodnje i prometa za potrebe individualnih gazdinstava razvile određene vrste proizvodnje. Posebno se ističu rezultati u organizaciji proizvodnje malina, šljiva, tovu junadi i jagnjadi i stvaranju uslova za izvoz navedenih proizvoda.

Jasno su se izdiferencirali regioni zapadne Srbije za proizvodnju maline i šljive, a proizvodnja mleka i tov junadi bili su dominatni u centralnom delu Republike Srbije, dok je proizvodnja jagnjećeg mesa bila najzastupljenija u istočnoj i južnoj Srbiji.

U navedenom periodu preko 92 odsto stočnog fonda nalazio se na posedima individualnih poljoprivrednih proizvođača što je i opredelilo potrebu organizovanja i rada stočarskih zadruga.

Ove zadruge su bile ključne u širenju novih rasa goveda prvenstveno simentalske rase i ukrštanje domaćeg šarenog govečeta u predapanje u goveče simentalske rase, takođe zemljoradnike zadruge u jugoistočnoj, južnoj i zapadnoj Srbiji su bile nosioci oplemenjivanja domaćih rasa ovaca i poboljšanja njihovih proizvodnih osobina.

Stočarske zemljoradničke zadruge su se nametnule kao neizostavan faktor u organizaciji proizvodnje, počev od sabiranja, rashlađivanja i distribucije sirovog mleka, tova junadi i jagnjadi prvenstveno namenjenih izvozu.

Ove zadruge predstavljale su oslonac i sigurnost razvoja stočarske proizvodnje na posedima individualnih poljoprivrednih proizvođača jer su im obezbeđivale tržište njihovih proizvoda, snabdevale ih neophodnim reprodukcionim materijalima i preko štedno-kreditnih službi omogućavale im kreditna sredsta pod povoljnijim uslovima za tekuću proizvodnju i razvoj.

Prelomni period agroindustrijske proizvodnje odigrao se 1989. godine, kada je počela privatizacija najvećeg dela kapaciteta prehrambene industrije koje su izašle iz sastava kombinata i postali samostalni privredni subjekti.

Privatizacijom primenjen je koncept tržišne ekonomije pri čemu su kombinati zemljoradničke zadruge i zemljoradnici postali sirovinska baza bez ikakvih čvrstih garancija za razvoj i stabilnost njihove proivodnje i samih njih. Interes privatizovanih preređivačkih kapaciteta da što jeftinije nabave kvalitetnu sirovinu, što je pred druge oblike organizovanja primarne poljoprivredne proizvodnje stavljala velike barijere i probleme u procesu proizvodnje, a samim tim i ekonomiju, odnosno održivost istih.

U ovom vremenu došlo je do privatizacije zadruga. I danas se postavlja pitanje, kako je mogla da se privatizuje privatna imovina, a to su zadruge? Jer, one su već bile privatna imovina i imale su titulare! Očito da je to bio deo pljačkaške privatizacije uz pomoć države. Ni danas kada je u Srbiji, na početku 2020. godine, kroz akciju ,,500 zadruga u 500 sela'' vraćen duh zadrugarstva u Srbiji nije počeo povraćaj te neopravdano oduzete zadružne imovine tokom privatizacije, posle devedesetih godina XX veka.

U delu povratka poverenja i obnove zadrugarstva akcija je dala rezuztlate. Jer, je osnovano 620 novih zadruga, i direktnu pomoć za bolji život dobilo je oko 6.120 porodica u Srbiji.

Ponajviše u pet najsiromašnijih regiona na jugu Srbije. Deo zadružne imovine je utopljen u kombinate, kojoj se izgubio trag preknjižavanjem i promenom vlasnika.

I kada bi hteli to je teško utvrditi. I kada bi utvrdili države nema novca da bi vratila tu imovinu. Jer,priemera radi imovina oduzeta posle Drugog svetskog rata, kroz proces restitucije se vraćala. Privatizacija nije dobro urađena jer oni koji su gradili kombinate, a to su individualni proizvođači, nisu postali vlasnici prerađivačke industrije.

Zato su oni danas ucenjeni, potcenjeni, a ceh plaćaju potrošači. U toku je i povratak neopravdano oduzete crkvene imovine posle Drugog svetskog rata. Crkvama je na osnovu postojećih dokumenata oduzeto oko 70.000 hektara zemlje, a do sada je vraćeno više od 65.000 hektara. Ali, na vraćanju neopravdano oduzete zadružne imovine nije ništa urađeno. Razlog se može tražiti u nepostojanju novca da se to nadoknadi.

Neravnopravan položaj zadruga

,,Istovremeno u tom periodu doneti su i novi zakoni o zadrugama, koji su davali mogućnost formiranja novih zadruga, kao i izlaska zadruga iz sastava kombinata, što je bio izuzetno osetljiv period za zadruge. Zadruge su formalno izašle iz kombinata ali bez imovine što ih je stavilo u izuzetno težak proces organizovanja. Privatizovani prerađivački kapaciteti uspostavljali su nove forme saradnje sa zemljoradnicima zaobilazeći zadruge.

Jer, započinje proces direktnog otkupa žitarica, industrijskog bilja i mleka od proizvođača, a veći broj klanica otpočinje svoj tov svinja, junadi, a posebno živine. Na ovaj način zadruge i zemljoradnici se stavljaju i inferioran položaj jer zadruge nemaju prerađivačke kapacitete kako bi mogle da pariraju prerađivačkoj industriji u procesu prerade i plasmana proizvoda'', navodi Mihailović.

U navedenim uslovima ubrzano se gase posedi malih gazdinstava gde prvenstveno nestaje govedarska i ovčarska proizvodnja što ima dalekosežne posledice na razvoj ukupne poljoprivredne proizvodnje.

Pored malih gazdinstava u ravničarskom delu nestaju i gazdinstva srednjih veličina koja se bave prvenstveno biljnom proizvodnjom jer na svom posedu ne ostvaruju ekonomiju obima, a istovremeno nisu u mogućnosti da investiraju u svoj razvoj.

Ovo je period snažne koncentracije poljoprivredne proizvodnje, prvenstveno na ravničarskom području koje ima za posledicu odustajanje od stočarske proizvodnje, uz istovremeno povećanje neobrađenih poljoprivrednih površina, pogoršanje fizičkih, hemijskih i bioloških osobina zemljišta zbog nedostatka stajnjaka.

Navedene tendencije uticale su i na gubljenje poslovnih aktivnosti brojnih stočarskih zadruga naročito u centralnom delu Republike Srbije. Gašenjem ovih zadruga evidentno je smanjena i proizvodnja goveđeg i ovčijeg mesa sa jedne strane, a sa druge smanjenjem broja priplodnih grla goveda smanjen je i potencijal za proizvodnju mesa i izvoz.

Gluvi na ponudu

Prema projekcijama potrošnje poljoprivredno-prehrambenih proizvoda sačinjenih od strane FAO i OECD-a u narednom periodu iskazan je apsolutni deficit u goveđem i ovčijem mesu. Jer, samo Evropska unija godišnje uvozi oko 700.000 tona ovog mesa. Pre nekoliko godina nadležni iz EU su Srbiji nudili da u narednih pola veka svake godine izvozi po 50.000 tona ,,bebi bifa''.

Kreatori ekonomske politike ostali su gluvi na taj zahtev kupaca iz EU. I dok su oni tražili najkvalitetnije crveno meso ,,bebi bif' nadležni iz Srbije su njima nudili svinjetinu koju EU neće ni danas da kupuje u Srbiji. Umesto junetine nudili su svinjetinu, jer u stajama nije bilo junadi! Neće da je kupuje zbog toga što se ona vakciniše protiv bolesti kuge.

Godišnja vrednost uvoza vakcina je oko 20 miliona dolara i to je ogroman novac koga niko neće da se odrekne. Jer, se, pre svega, u njega ugrađuje moćan uvozni lobi, koji sve to veoma dobro kontroliše. Aktuelni ministar poljoprivrede (koji je 13. na toj funkciji od demokratskih promena 2000. godine) je dva puta javno bio obećao da će ukinuti vakcinaciju, ali je to ostalo samo obećanje. Jer, nema hrabrosti to da uradi.

Uz sve to u EU danas postoji višak od 50 miliona tovljenika. Uz sve to prevara je bila data ,,Tenisu'' iz Nemačke za obećani izvoz četiri miliona tovljenika po povlašćenom položaju Srbije za prodaju u Rusiji. Jer, nije mu bilo rečeno da se svinjsko meso iz Srbije ne može izvoziti ni u Rusiju preko zemalja EU, a to je Mađarske, Rumunije, Bugarske i Grčke...

Može samo avionom ili obrađeno na temperaturi ne višoj od 70 stepeni celzijusovih! Kada je to saznao on je odustao od doslaska u Srbiju i gradnje obećanih farmi na već dobijenim njivama u Vojvodini. Mi smo ponekad svinjsko meso izvozili u Rusiju, ali tako što se ono otpremalo u luku Bar u Crnoj Gori, tovarilo na brodove i transport je trajao 45 do 47 dana...

Kada se to saznalo ni Rusiji nije trebalo to meso! Tako je Srbija danas ostala na oko tri miliona tovljenika godišnje (pre dve decenije ih je bilo više za preko dva miliona) za lične potrebe. Proizvodi se u Srbiji ukupno oko 400.000 tona svih vrsta mesa i troši manje od 30 kilograma godišnje po stanovniku. U tome je do 320.000 tona svinjsko, oko 76.000 tona juneće, ostalo je živinsko...

Kada se raspadala Jugoslavija proizvodilo se godišnje oko 650.000 tona svih vrsta mesa i trošilo po stanovniku oko 65 kilograma na prostorima Srbije. Posle toga godišnji pad stočarstva u Srbiji je imao stopu od oko tri odsto godišnje.

Ako se razvoj jedne zemlje meri po stočarstvu, onda se za Srbiju može reći da je mnogo nerazvijena i da bi stigla EU u današnjim uslovima trebaće joj više od šest decenija. Jer, u Srbiji stočarstvo u BDP poljoprivrede učestvuje sa oko 30 odsto. U svetu se ističe da su nerazvijene zemlje sve koje imaju taj udeo ispod 60 odsto!

Šta nam je činiti...

Ove tendencije potvrđuje i interes stranih kompanija za goveđim i ovčijim mesom iz Srbije, podvlači Mihailović. Potpisane kvote bezcarinskog izvoza junećeg mesa u EU i Tursku, kao i interes iskazan od strane predstavnika NR Kine ukazuju na neophodnost pripreme programa oživljavanja i povećanja proizvodnje u funkciji korišćenja raspoloživih resursa i zadovoljenja dela potreba navedenih zemalja.

Svega toga je u Srbiji bilo i proteklih decenija i danas. Ali, je stočni fond uništavan pa nije bilo stoke, da bi imali mesa za izvoz. Mesa ni danas nema. Dakle, ministar poljoprivrede više treba da se bavi da u Srbiji stvori uslove za tov stoke, junadi i svinja bez upotrebe vakcine poriotiv bolesti kuge, koja je ukinuta od 15. decembra 2019. godine. Ali, sad je potrebno da prođe tri godine da bi se obnovio stočni fond. Takve uslove postavlja EU.

Za prodaju tog mesa nikada nije bilo problema. Ali, ga nije bilo! Pa nema ni danas. Jer, na početku 2018. godine godine imali smo samo 12.000 junadi. Sve je poklano i izvezeno. A, u tovu nema ih toliko. Jer, Srbija od 1996. godine ima kvotu za izvoz ,,bebi bifa'' u EU od 8.875 tona godišnje.

Nikada se nismo primakli toj brojci. Najbolje govore podaci da je recimo, u prvoj godini primene aktuelne Strategije razvoja poljoprivrede Srbije od 2014. do 2024. godine, bilo izvezeno samo 315 tona kvalitetnog crvenog mesa ,,bebi bifa'', zatim 2016. godine 420 tona, a 2017. godine 480 tona ,,bebi bifa'' i oko 1.800 tona govedine. Koliko je to malo najbolja potvrda je činjenica je, recimo, 1990. godine iz tadašnje SFRJ, koja je bila pred raspadom bilo izvezeno 54.450 tona ,,bebi bifa'' na tržišta od 40 zemalja.

Od toga čak 30.000 tona bilo je sa prostora današnje Srbije. Dakle, sad je taj izvoz manji za 100 puta! Nezvanično se ukazuje na problem da se juneće i goveđe meso uvozi iz Poljske u Bosnu i Hercegovinu, a potom stiže u Srbiju gde se prepakuje i izvozi kao proizvedeno u Srbiji.

To može da ide dok nas ne uhvate, a posle neće biti dobro! Jer, reeksport nije dozvoljen. Zato je najbolje rešenje - da se odlučno krene u tov u Srbiji. Tad za manipulacije kao što postoje poslednjih decenija neće biti potrebe. A, kada budemo imali stoke i mesa, neće biti problem prodaje.

Prodaju će obavlajti komercijalisti iz Srbije. A, neće obavljati prodaju onog što nemamo ministre! To je tužno. On treba da stvori uslove da se napune staje i obori, da se proizvede meso, da potpisuje protokole. Prodaju će obavljati, komercijalisti, odnosno trgovci. Jer, narod zna šta ko treba da radi!

Rešenje, zadružni sistem

Iz tih razloga nameće se kao mogućnost i potreba da i jedan od oblika organizovanja ove proizvodnje bude i zadružni sistem, organizovan preko specijalizovanih stočarskih zadruga. Pre pristupanja izradi programa neophodna je detaljna analiza postojećeg stanja prostora na kome bi se organizovala proizvodnja, a koga karakteriše slaba infrastruktura, staračka gazdinstva, neobrađene i zapuštene obradive površine, a pre svega specifičnost stočarske proizvodnje koja može biti rešavana preko specijalizovanih zemljoradničkih zadruga.

Mogućnost organizovanja ovih vrsta zadruga u navedenim uslovima je olakšana, jer postojeći Zakon o zadrugama predvideo je i mogućnost formiranja radničkih zadruga, koje mogu biti deo rešenja u devastiranim područjima. Ovaj vid organizovanja podrazumeva i drugačiji pristup osnovnom resursu zemljištu sa stanovišta vlasničke strukture, poreske politike i razvojnih mera lokalnih samouprava i agrarnih mera na nivou Republike.

Najbitnije na devastiranim područjima je organizovati i stabilizovati matične zapate goveda kao osnove sigurne proizvodnje goveđeg mesa. Pored navedenog neophodna je i podela rada između brdsko-planinskih područja i ravničarskih u kojima je moguće proizvesti dovoljno kabaste i koncentrovane hrane.

Ta podela rada podrazumeva da se na brdsko-planinskim područjima organizuje prva faza tova kojim bi se iskoristili resursi tih područja, a u ravničarskim područjima završna faza. Formiranje matičnih zapata je moguće na više načina o čemu nauka i struka treba da daju završnu reč, a specijalizovane stočarske zadruge to realizuju u praksi.

Izazov je pred svi nosiocima agrarne politike, a što pre se započne sa rešavanjem ovih krupnih pitanja ona će se sa manje napora i ulaganja realizovati i početi da efektiraju na dobrobit svih učesnika u tom budućem procesu. Prvi korak je učinjen, kaže Čedomir Keco, predsednik Udruženja tova junadi, namenjene, pre svega, izvozu. Udružili smo se, punimo staje, kreiramo politiku i predlažemo nadležnom ministarstvu. Sami smo uzeli da rešavamo svoje probleme. Imaćemo i naše klanice u područjima gde se tovi stoka, kako bi se smanjili troškovi transporta. Među prvima će biti klanica u Divcima... Radi se to po ugledu na Hrvatsku u kojoj ima u tovu 120.000 junadi! Doduše ni oni nisu zadovoljni, jer uvoze oko 80.000 teladi, pa ih kasnije hrane do 650 kilograma težine. Dobar deo izvoze, a deo i ostane za hotele u Hrvatskoj gde gosti dolaze i po navici već traže domaću junetinu.

Za seljake u Srbiji ovo je značajan trenutak jer, ukoliko se ne udruže u zadruge, kooperative ili neka ih zovu kako god hoće, da bi bili konkurentni, ne da će propasti, nego će nestati!

Orijentacija Vlade Srbije da poljoprivredni razvoj bude fokusiran na srednja gazdinstva je dobra. Međutim, treba naglasiti da njih u Srbiji ima suviše malo da bi se postigli vidljivi rezultati u dogledno vreme. U Srbiji ima oko 200.000 srednjih gazdinstava i bez obzira na obim državne pomoći koju bi mogli da dobiju očekivani rezultati ne mogu da se iskažu u toku četvorogodišnjeg mandata Vlade.

Taj broj srednjih gazdinstava nije dovoljno veliki da bi ona sama mogla da poboljšaju razvoj i stanje agrara u kratkom vremenskom periodu. Ako bi se država ograničila samo na pomoć njima, prvi pozitivni efekti bi bili zabeleženi tek za 50 do 60 godina.

Stoga tu bazu poljoprivrednih gazdinstava treba proširiti i na ona manja. Tako bi se dostigla cifra od 350.000 gazdinstava (u zemlji ih ima ukupno 570.000) koja bi uz adekvatnu podršku unapredili poljoprivredu i postali konkurentni.

U tom procesu od izuzetnog značaja je obnova zadrugarskog sistema, koji se širom sveta pokazuje kao valjan način organizovanja poljoprivrednika. Primera radi, 63 odsto proizvodnje i otkupa mleka u Evropskoj uniji dolazi iz zadrugarskog sektora.

Bez udruživanja, propast i nestanak!

Za seljake u Srbiji ovo je značajan trenutak jer, ukoliko se ne udruže u zadruge, kooperative ili neka ih zovu kako god hoće, da bi bili konkurentni, ne da će propasti, nego će nestati. Jer, udruživanje je snažna ekonomska okosnica u ekonomijama sveta, a udružuju se i veliki i mali. Koliko je udruživanje značajan svetski proces ukazuju činjenice da je milijarda zadrugara koji su udruženi u više od 750.000 zadruga. Bilo bi apsolutno pogrešno mala gazdinstva demotivisati da prestanu da se bave poljoprivredom.

Posebno je važno inkorporirati ih i stimulisati da se sa drugim malim poljoprivrednicima udružuju u zadruge. Razvoj zadruga ne bi samo unapredio poljoprivredu Srbije, već bi značajno doprineo ruralnom i ujednačenom razvoju zemlje.

Ako se daju subvencije za otvaranje novih radnih mesta stranim poslodavcima (do 10.000 evra po zaposlenom), zašto istovremeno na isti način država ne pomognemo poljoprivrednike koji žele da se udruže u zadruge.

Zato je data podrška akciji da se osnuje ili revitalizuje 500 zadruga. Posle sedam decenija uništavanja zadrugarstva u Srbiji vlada je odlučila da u ovom krugu uloži 25 miliona evra za razvoj zadrugarstva koje treba da doprinese ravnomernijem regionalnom razvoju Srbije. Od 2017. do kraja 2019. godine biće uloženo 1,7 milijardi dinara. Taj novac će da pokrene oko 153 mala, zadružna preduzeća u selima koja nestaju.

U Srbiji postoji 4.709 naselja - sela, a njih 1.200 će nestati za deceniju i po. Jer, u 86 odsto opada broj stanovnika. Šokantno je da je u Srbiji 2018. godine rođeno samo 64.890 beba (što je najmanje u poslednjih 100 godina), a umrlo više od 102.000.

Dakle, svake godine nestane po jedan grad veličine Negotina ili Bačke Palanke. Razvoj zadrugarstva, treba da bude i spasavanje sela, seljaka i Srbije. To je značajan zadatak i za nacionalnu bezbednost Srbije.

Jer, ponajviše izumiru sela u pograničnom području. Potrebno je stvoriti iste uslove života na selu kao i u gradu. To će biti uslov da ljudi opstanu i ostanu na selu. Jer, u selu je prazno 50.000 kuća bez vlasnika i 150.000 njih u kojima trenutno niko ne živi. To ne znači da povratak na selo treba da znači vraćanje ralu i motici, već posvećivanje modernoj poljoprivredi i oko nje.

Proteklih godina i decenija Srbija je bila zemlja u kojoj se godišnje gasilo po 100 zadruga. Od kada se vodi akcija ,,500 zadruga u 500 sela'', koja je započeta sredinom 2017. godine, osnovano je oko 620 novih zadruga. Dakle, vraćen je zadružni duh. Ali nije imovina.

U Vojvodini je samo oko 60.000 hektara zemljišta vraćeno zadrugama, dok se kod privatizovanih poljoprivrednih preduzeća nalazi više od 130.000 hektara zemljišta u zadružnoj svojini.

Poseban značaj je što je najveći broj zadruga osnovan na jugu Srbije u nerazvijenim područjima. Veoma je važno definisati šta su to srednja gazdinstva u Srbiji.

U razvijenim zemljama Evrope pod prosečnim gazdinstvom se smatra ono od 20 hektara. Kada je reč o Srbiji, mora se odrediti šta je to srednje gazdinstvo, a najbolje bi bilo da su to ona koja imaju 10 i više hektara obradivih površina. Kriterijume treba ustanoviti po principu šta je to srednje gazdinstvo u Vojvodini, a šta u ostatku Srbije gde je prosečan posed 2,5 hektara.

Za razvoj poljoprivrede u Srbiji neophodno je i podizanje budžeta za tu privrednu granu. Jer, učešće poljoprivrede u BDP-u direktno iznosi 11 odsto, što je karakteristika nerazvijenih zemalja. Agrarni budžet zakonski iznosi pet odsto budžeta Srbije. Ali, to je samo neostvareno obećanje poljoprivrednicima.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane