Natrag

Iz beležnice dopisnika

Medijski jahači srpske apokalipse

Hronika našeg propadanja

"Srbija meta medijske agresije zapada...?!. Glupost, još jedna teorija zavere". Pred kamerama Studija B pravo u lice, nadmeno mi se obraća zamenik ministra informisanja SFRJ, Hasan Čengić. Godina 1990.

Dragan Milosavljević (penzionisani novinar TANJUG-a)

Hasan je glavni gost na okruglom stolu „uloga medija u savremenim zbivanjima u SRJ i svetu", oko koga sam, uz pristanak direktora opozicionog TV Studija B, Kojadinovića , a asistenciju glodura Roganovića okupio ključne medijske aktere federacije. Direktore i glavne urednike vodećih glasila i glavne i odgovorne urednike TV medija.

Poručuje Čengić svima njima, ali i javnosti pred tv ekranima u ime vrha već uveliko raspadajuće federacije, da „tanjugovac nema druga posla nego izmišlja nekakav nepostojeći antisrpski medijski front." On odbacuje svaku pomisao da je Beograd, što kao medijator tvrdim „pred nezaustavljivom agresijom atlantističkih medija , falange budućeg NATO interevencionizma".

Temišvarski Račak

A savezne vlasti, koje su nešto ranije upregle Tanjug i saveznu televiziju RTB kao ekskluzivne „svedoke" za spin izveštavanje iz Bukurešta i Temišvara o nekakvim hiljadama žrtava režima tokom obaranja Čaušeskog, razume se, veruju svom funkcioneru Hasanu. Potonjem ministru vojnom Alije i bratu Mustafe Čengića. Najvećem trgovcu oružjem u građanskom ratu u BIH.

A ja, urednik Fono Servisa agencije Tanjug, verujući bezrezervno kolegi, njegovim telefonskim izveštajima sa lica mesta kao neposrednom svedoku događaja, to je inače biblija agencijskog novinarstva, vozan sam svakodnevno do studija u RTB, stavljen sam od direkcije na raspolaganje za potrebe BBC , CNN, EURONjUZ.

Obaveštavam ceo svet paralelno sa generalnim servisom agencije uz svedočenje RTB slikom o ekskluzivi događaja u „revolucionarnoj Rumuniji" i zasluženoj sudbini „krvavog kondukatora" da bude smaknut posle farse prekog suda.

Mnogo kasnije, prvo zapadni, dosta kasnije i izvori Putinove Rusije, otkrili su da su pod pritiskom i Jeljcinove Moskve i CIE Vašingtona vojska i policija tokom demonstracija napustili šefa države. I da se ne zna ni danas zvanično ko je naredio policiji da puca u masu. Baš kao i paravojska 10. diverzantskog odreda u Srebrenici.

Saznajemo od bivših pripadnika prevrata u Bukureštu da se njihov štab oslanjao samo na informacije o masakru u Temišvaru isključivo preuzete od „jugoslovenske" štampe Televizija i Radija. A da su se ovi opet čvrsto držali izveštača Tanjuga i RTB.

Iz prigodnog filma emitovanog iz RTS na godišnjicu streljanja para Čaušesku Rumuni sada i sami priznaju da je to bila „pucnjava sa pevanjem". Nameštaljka od revolucije, a u stvari puč.

Za potrebe operacije lažne zastave i potrebe TV svedočanstva izmišljenog masakra hiljada žitelja u Temišvaru iskopani su sveže sahranjeni leševi ili podmetnuta tela poginulih , dovezenih iz hladnjača i ponuđeni kamerama jugoslovenske televzije.

U TV filmu, emitovanom ovih dana na godišnjicu Bukurešta novinari sa tadašnje TV snimatelji i izveštači, progovorili su o umešanosti našeg konzulata u Temišvaru u distribuciji lažljaka, vesti o tobožnjem masakru. A infomacije o tome digle su na noge Bukurešt i definitivno opredelilo izdaju u redovima vojske i policije.

Toliko o osvedočenoj neutralnosti politike tadašnje savezne vlade koja je već tada, u saradnji sa CIA, uporno rušila, preko destabilizacije Miloševića, ustvari Srbiju . Sve držeći se nasleđa Broza tog faraona nesvrstanosti koji je sve vreme bio američki krupije za skupljanje žetona u korist Vašingtona , a za potrebe rušenja već uveliko destabilizovane Sovjetske imperije.

Svedočanstva novinara Tanjuga i ekipe novinara i TV snimatelja sa lica mesta, koji su kasnije svi redom postali NVO heroji postoktobarskog „nezavisnog novinarstva" bio je glavni adut prekog suda zahvaljujući čemu su „omrznuti Čašesku i Helena" završili u jarku.

U dokumentarcu na udarnom terminu ovi medijski „heroji" „ rumunske revolucije" otvoreno su se šegačili na račun nameštaljke temišvarskog Račka koji su uvalili Rumunima. Ta država članica EU danas ima 4 miliona odseljenih na zapad i 80 milijardi spoljnjeg duga. A bio je na nuli u vreme kada su se zapadni lihvari otarasili Čaušeskog.

Dakle nije demokratsko proleće ružičastih boja počelo 2000. u Beogradu. Sa „pluralizmom" i „slobodom štampe". Nego u Rumuniji. A kompradorski ansambl novinara u službi zapadne propagande imali smo na vratu i tokom građanskog rata i agresije NATO: Bili njihova meta a način da budu berićetno plaćani kao „stringeri" izveštavnja na štetu srpskog nacionalnog interesa. Koje se odvija i danas pod patronatom moćnih NVO fondova i bivšeg šefa CIE Petreusa

Afrička retorta

Moje izveštavanje iz Afrike, iz Akre i Najrobija tokom sedamdesetih i osamdesetih, gde sam bio svedok „revolucija iz kasarni", probnog modela ružičastih „demokratskih" pučeva, nije privuklo pažnju u Beogradu. A slao sam jasne nagoveštaje šta čeka Balkan u skorijoj budućnosti.

Pa ni izveštaji sa lica mesta o pogubljenjima 3 nesvrstana predsednika i 1978 u Akri, ubistva 198o linča predsednika Toberta u Liberiji. A sutradan streljanja cele njegove vlade na obali Atlantika, čiji sam, uz prisustvo izveštača Rojtersa, Frans Presa i Anse, bio svedok. A uspeo sam da o tom maskru 11 ministara vezanih za stubove na plaži prvi pošaljem agencijsku informaciju u svet. Stravičnu sliku o prekoj presudi mladih oficira koji su se rado ovim krvoprolićem odazvali na populistički horski krik desetina hiljada iz gomile. Vikali su okupljeni na gubilištu „hoćemo krv". Bili su to oni najsiromašniji žitelji grada podstaknuti od polupijane rulje vojnika izmešanih sa studentima. Liberijskim „otporašima".

Valja o takvom ishodu „ promena „ pokazalo se bez promena razmišljati kada se uporno radi na političkim i religijskim podelama kao detonatoru potpirivanja novih sukoba, čega smo ponovo svedoci na Balkanu. Danas kroz ponašanje Mila Đukanovića koji otima imovinu SPC po nalogu Vašingtona i Vatikana.I ponovo doziva sindrom Afrike na Balkan.

Baš tamo su pre više desetina godina u senci pučeva revolucija u „retortama" kasarni pripremane i razigravane metode opštih pobuna i haosa. Podsticanih od osoblja SAD i Britanske ambasade, čiji se broj uoči pedesetak uspešnih udara u Africi, poslednji je oduvao Roberta Mugabea, zarad pljačke dijamanata, redovno sa stotinak peo na preko hiljadu.

Niko naizgled nije želeo da zna u Beogradu da baš iz Afrike gde kao kegle padaju protežei Moskve, predsednici od Nkrumaha do Obotea, a po narudžbi neoliberalnih kartela, kopa lagum prema berlinskom zidu. Da dokrajči već urušenu sovjetsku imperiju. Niti se bavio pitanjem da na tom putu zapad teško da može zaobići Bukurešt , Beograd, Kijev.

Nije upalilo crvenu lampicu ni moje izveštavanje iz Ugande o „trijumfalnoj pobedi gerile" , ili terorista, kako ko voli, sadašnjeg predsednika Joveri Musevenija koji je 1987 uz pomoć oslobodilačkih terorista SPLA zauzimao prestoničnu Kampalu, pomagan godinama isporukama oružja i od Tripolija i od Vašingtona.

I tako je dokrajčio ostatke socijalističkog režima Miltona Obotea i generala Okela koji ga je na kratko smenio pučem. Verujući da će zaustaviti tok istorijske presude Vašingtona afričkom socijalizmu.

Museveni je uzeo vlast uz pomoć svojevrsnog od Broza kopiranog SKOJA, pokreta SPLA kao komandant na čelu trupa naoružane drogirane omladine, često i maloletnih dečaka, koji su po fanatizmu jako podsećali na Titove pionire. „Hrabro „ od komandanta kao male bombaše, slate na bunkere. U Ugandi umesto indoktrinacije marksizmom ta deca ratnici redovno su dobijali dnevna sledovanja vutre, marihuane i alkohola.

Sarajevo opomeni ne veruje

Prvi intervju emitovan u svet sa Musevenijem, drugi dan pošto se proglasio za predsednika, dobio sam na „poljima smrti" Luvera u ambijentu nepreglednih gomila kostura. Između bezbrojnih ćele kula u svakom od sela koja smo prošli na stotinak kilometara puta od prestonice Kampale. Lobanje su poređane u obliku piramida na posebnim platformama. Mnoge su zijale rascepljene udarcima mačeta, sa zarđalim ekserima zabijenim duboko u koštano tkivo.

Rečeno mi je da su živote u građanskom ratu Ačolija, muslimana i Langa, hrišćana izgubile stotine hiljada Uganđana. Naravno, uz arbitriranje i podstrekivanje sukoba spolja. Tek Klintonovi su objavili saznanja istraživačkih satelita SAD da cela Uganda pliva na nafti. Svo to bogatstvo do dana današnjeg još je nenačeto.

Činjenica da moj dokumentarac o istinskom autogenocidu pripadnika nahuškanih plemena Ugande, poslat 1987 u Sarajevo za emisiju „Horizonti" dobija godišnju republičku nagradu, pa me redakcija Televizije Sarajevo, o svom trošku, dovodi iz Najrobija iz Afrike da rastumačim poruke ovog bratoubilaštva TV gledalištu. Ali očito to nije uputilo žitelje BIH ,već naveliko zakrvljenih konfesija, da promisle o posledicama onoga što se bližilo Balkanu. A najstrašnije se ispoljilo baš na njihovim prostorima na balkanskim poljima smrti , tokom raspada SFRJ.

Ništa ne zvoni na uzbunu ni danas u Beogradu gde se konvertiti , koji sebe nazivaju intelektualcima poltičarima ili aktvistima, zalažu za politiku Đukanovića. Ma dižu glavu ponovo i secesonisti u Vojvodini .A njihovi korfeji autonomaški zlurado aplaudiraju udarima koje trpi SPC od režima u Titogradu.

Moj tekst iz 1981. iz Akre upozorenje na temu mogućeg afričkog sindroma na Balkanu pog naslovom „Formula za koroziju" završio u uredničkom košu 198o, a original u ličnoj dokumentaciji Urednici koji su mu sudili u završili su u NVO „ nezavisnom novinarstvu"kasnije agencijama oslonjenim na donacije Soroša.

Predskazanja iz Rima

Jedan od bivših dopisnika Tanjuga pretećom preporukom iz Zagreba na četiri mandata u Rimu poverio mi se u proleće 1992, na dan uvođenja sankcija, sada već kao dopisnik Tuđmanove HINE, bivše republičke redakcije Tanjuga, a na šanku udruženja novinara stranih dopisnika u Via Merćede 2. „Dragane, najveća mi je želja da Beograd bude bombardovan".

Ostajem bez reči. Da ga bijem, nema ni pedeset kila, izjedene od alkohola i „jala" hrvatskih purgera. A samo će se u Rimu potvrditi priča, puštena među zapadne novinare „Stigao četnik iz Beograda".

Upravo su uvedene sankcije Snage za brzu intrevenciju NATO STANAMFORD, treba svaki čas da krenu iz Napulja u blokadu Otranta.Vidim iskren je prema meni Ilija Mimica prvi put za 22 godine od kada ga poznajem.

Potpuno sam odsečen u Rimu. Desetak dana posle dolaska iz Beograda niko me ne kontaktira. Pa ni posebni izaslanik predsednika Ćosića, akademik iz Beograda Nikša Stipčević, koji mimo zvaničnih diplomatskih kanala i znanja Miloševića pokušava da mudracu iz Drenove ostvari kontakte sa Vatikanom.

Najčešće u udruženju, koje je neka vrsta berze infomacija i špijunske meke, viđam pored brojnih crnogorskih delegacija na putu za Vatikan jednog raščinjenog pravoslavnog sveštenika u zgužvanom civilnom odelu. Za čast jedne bepsplatne rakije grape priča o „neverovatnoj nepravdi koja mu je počinjena kada mu je na pravdi boga oduzet svešteneički čin od strane Vaseljenske patrijaršije".

Zove se Miraš Dedajić. Kaže mi posle treće čašice „ Videćeš Crna Gora će biti država i dobiće svoju autokefalnu crkvu." I stvarno ovih dana osvedočujem dalekovidosti njegovog proročanstva. Mada postoji ozbiljniji kandidat za patrijarha od njega.Možda neko iz potajno osnovane „Italijanske pravoslavne crkve", čije je postojanje iznenada isplivalo. Video sam , tada u Rimu, brojne kolege sa zapada ozbiljno shvataju Dedajića i rado ga citiraju u svojim dopisničkim predskazanjima o sudbini SFRJ.

Kada sam napustio Rim u znak neslaganja sa uređivačkom politikom redakcije, koja je ignorisala moje procene o neminovnom širenju rata i na Srbiju, a nakon izjave pape Pavla petog da „srpsku agresorsku ruku treba odseći" na moje mesto došao je đetić iz Titograda. Tako je sve leglo u okvire plana da Italija i Vatikan budu sponzori i ocepljenja Đukanovića a ovih dana i stvaranja „pravoslavne crkve montenegrina"..

Ženevske hijene

Četiri godine posle okruglog stola Studija B kada je neslavno propao moj naivni pokušaj da pokrenem komiranu sluđenu javnost a dve godine po povratku iz Rima, obreo sam se 1994. u laboratoriji proizvodnje „pravde i istine za Balkan" , u Palati nacija u Ženevi.

Lica iskrivljena od besa, isplaženi jezici, bukaranje grlenim riganjem uuu.. ua... nekakvo režanje, mumlanje iz koga se dalo razabrati da se radi o povicima, govna, ubice, fašisti, oči ispunjene opakom mržnjom ..

Nešto nalik lajanju besnog psa, to je bila je emotivna splačina koja se na izlaznim stepenicama sale za pregovore u palati sručila na Mladića, Karadžića i Krajišnika. Na zvaničnu delegaciju RS. Godina 1994. Avgust, Ženeva.

Bio sam potpuno zatečen. Tek pristigao kao dopisnik Tanjuga u obećanu Švajcarsku, zemlju kukavica, čokolade i „pregovoranja o miru na Balkanu". Zaprepašćen tim varvarskim nastupom zapadnjačke žurnalističke konjice naoružane atavističkim mrziteljstvom prema Slovenima. Usmerenog besa ka Rusima, pre svega, ali ako nisu nadohvat ruke, dobri su i Srbi. Ipak nedovoljno za zadate ciljeve poniziti do kraja taj, po njima, navodno inferioran deo bele rase.

Kao da su dopisnici i „dopisnice" neprijatno muškobanjaste, držali sve vreme pored uzglavlja Majn Kampf a ne Bibliju, ili povelju o ljudskim pravima i slobodi štampe. U šta se oni, inače, u svim tekstovima zaklinju u svom lažnom čovekoljublju i navodnoj borbi za istinu.

Bahato su u staklenoj palati na ćuviku iznad Ženevskog jezera, obrubljenog luksuznim VIP klubovima, jahtama, ovi preplaćeni pripadnici „sedme sile" izigravali bogom dane delioce pravde i istine. Kopirajući Amampurovu opredeljeni bez izuzetka za jednu antisrpsku stranu.

Za tu sramnu rabotu svakodnevno su asistirali im „stringeri", honorarci sa terena, potplaćeni novinarski kompradori iz Beorada, Zagreba i Sarajeva slali sirovine za ubitačnu municiju medijskog rata protiv Srba i Srbije. Još mi odzvanja u ušima dreka u glavnom holu palate Leona Daviča, bivšeg dopisnika Politike, pa posle raspada novinara soroševske Bete u „Milošević bombardovao raketama Zagreb".

Inače bio je zadužen, kao predsednik Udruženja stranih dopisnika u Palati Nacija, za organizovanje novinarskih ekskurzija u Bosnu da svedoče pisanjem o „masovnim silovanjima muslimanki od strane Srba".

Posle godinu dana rada u Ženevi, oproštajni izveštaj o zasedanju organizacije OUN za ljudska prava, najduži u istoriji OUN, u kome su taksativno na 17 strana rezolucije nabrojani izmišljeni razlozi zboh kojih će SRJ, a zbog „nepoštovanja ljudskih prava manjina, biti meta NATO, ako se ne promeni politika Miloševića", poslao sam, 12. maja 1995. izveštaj o nagoveštaju agresije koja je usledila 1999. Završio je u fioci, kako mi je urednik spoljnopolitičke redakcije saopštio „otišao je na adrese rukovodioca". Ali ne u javnost. Povukao sam se u znak protesta, a kolega Davičo trijumfalno odmah posle 5 oktobra doveden je iz Ženeve kao počasni gost „oslobođene" prestonice da nazad u Ženevu afirmiše DOS „pobednike nad tiranijom."

Bili su u mu u Beogradu domaćini soroševci i gotovo svi najbolji đaci Kumrovačke političke škole, ta deca Titove nomenklature, ključni nosioci postoktobarskog novinarstva podeljenog na dva tima istog kluba. Proverenih driblera koji igraju nameštene utakmice one između vlasti i opozicije i sluđuju narod. Oni su glavni katalizatori postoktobarske „promene svesti" . U ulozi preletača iz titoizma u neoliberalizam pripremala se i kadrovski razmeštala ta družina medijskih babuški, još od vremena priprema za raspad Jugoslavije. Pogotovo u agenciji u kojoj su kadrirali Mikulić, Dolanac, i ostale glavešine nomenklature, zadužene da dovrše posao Brionske Sednice.

Stasali su nereteko odgajani i pupčanim vrpcama povezani sa „centralama" novi idoli nove žurnalistike. .Oni su započinjali u tranzicionoj „Demokratiji" Đinđića, a obreli se danas kao korifeji, infomeri medijske despotokratije. Da ga ili podrže ili otvoreno ili napadaju i zapravo pritiskaju da požuri kako je već strateški poželjno da ono briselsko obavi do kraja. Izgleda de će u malom šengenu to konačno biti obavljeno.

Oktobarski sumrak Beograda

Nema razloga da se čudimo onome što nas snalazi danas u „informisanju koje je u rukama Soroša i Petreusa". Nije osvanuo u štampi, još početkom januara 1995, ni izveštaj ovog dopisnika iz Ženeve o sramotnom dočeku Nove godine u glavnom holu evropske OUN, gde su strani dopisnici, maskirani u Radovana i Ratka, sa srpskim šapkama na glavi u prisustvu svoje „novinarske vojske" šutirali u guzicu specijalnog izalasnika OUN Jasuši Akašija.Zato što je navodno prosrpski orijetisan. Samo zato što je pokušao da bude makar malo nepristrasan u poverenoj mu misiji u BIH.

Svi su se gromko smejali. Osim mene. Bila je to glavna tačka svečanog dočeka nove ratne godine na Balkanu koja je krunisana Srbima nameštenim „genocidom" u Srebrenici.

Dalje, ne do kraja rasvetljene misterije zajedničke operacije CIA i odmetnutih delova službi bivše SFRJ .Privrženih tiotizmu. A da, redovno su za ratni bilten sa Balkana stizali u Ženevu izveštaji novinara svedoka sa lica mesta sa ratišta u BIH, sa preciznim podacima o broju i vrsti teškog naoružanja JNA.

A kada neko i progovori istinu o svemu o tome , o putu izdaje bez alternative i u žurnalizmu, čak i upola glasa , vojska plaćenika instaliranih u NVO i kupljenih novinara, po kratkom postupku mu natiču ludačku košulju.Proglašavaju za fašistu. Mada je upravo neofašizam i neonacizam u punom zaletu na onoj drugoj strani, globalističkoj, koja zagovara holokaust nad svima koji ne žele da se sagnu i pokore njihovim NATO poslodavcima.

Sve će ipak onoj agenciji „Nove Jugoslavije", a bez Jugoslavije, „ poštovanoj kao pouzdanoj sve do onog oktobra kada je u ponoć na kratko bila ugašena, između petog i šestog, od mene ipak biti oprošteno.

Makar zbog brzog tačnog i ubitačno preciznog i hrabrog, posebno sa Kosova herojskog izveštavanja tima tanjugovih novinara, na čelu sa kolegom Sinišom Ljepojevićem tokom agresije 1999.

Isti taj novinar, javio mi je samo par minuta pošto su šleperi natovareni hiljadama kalašnjikova uoči raspada prešli mađarsku granicu, a isposlovao je taj posao nastanka nove NDH ministar ino poslova savezne vlade Budimir Lončar. Jedan od onih na spisku koji danas podržavaju Mila u agresiji na imovinu SPC, čovek koji je uoči rata kadrirao u Tanjugu.

Odmah je vest o krijumčarenju oružja puštena u etar, vanredno oko1o časova u emisiji "Tanjug javlja", preko našeg linka sa Radio Beogradom 2. Savezna vlada se odazvala ćutanjem, kao i štampa sutra dan. Tek kasnije je usledio fijasko sa aferom Špegelj i kontraobaveštajnim kolapsom u Hrvatskoj operacije „Opera", koje nisu omele naoružavanje Tuđmanovih secesinista. Onih koji danas tvrde da su vodili narodnooslobodilački odbrambeni rat, a tim kalašnjikovima su opsedali kasarne JNA. i likvidirali srpsko stanovništvo dok nije proterano u bljesku Oluje.

Inače meni je vođenom instinktom agencijskog psa tragača postalo jasno da se u skupštini 5. oktobra događa Afrika onog trenutka kada mi je na stepenicama skupštine iz koje je kuljao dim i iz ruku jednog „demonstranta" gurnut u ruke poluspaljen koverat. U njemu su, kako sam kasnije utvrdio, bili glasački listići sa izbora održanih nešto ranije, čiji su rezultati na kraju oterali u Hag „balkanskog kasapina".

U informativnom centru, pola sata kasnije, zatekao sam štab „slobodnih novinara" koji prati sve događaje oko Skupštine preko TV monitora i uz pomoć kamera okačenih ranije na drveću ispred skupštine.I medjusobno dele obeveze koji će ko medij „ zauezeti" „

Čuo se glas Tijanića iz Budimpešte, gde se sklonio u izbeglištvo pre puča koji tvrdi za svog predsednika: „Znam tipa, taj diktator će proliti krv u Beogradu". Nije bio u pravu. U prestonici se nije ponovila Monrovija. Mada, verovatno je bila planirana.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane