Natrag

Psihopolitika: priručnik za ispiranje mozga (4)

Psihopolitički operativci

Predgovor srpskom izdanju napisao je urednik Aleksandar Dramićanin, radi boljeg razumevanja pitanja koje pokreće ovaj spis, koji je na srpski jezik prevo Dušan D. Stojanović

Piter Sedžvik

Poglavlje 9

Organizacija kampanja za promociju mentalnog zdravlja

Psihopolitički operativci bi u svakom trenutku trebali da budu spremni da organizuju klubove ili grupe posvećene mentalnom zdravlju „za dobrobit društvene zajednice". Pozivajući na ovaj način najšire mase na saradnju kroz programe mentalnog zdravlja, čitavo stanovništvo može da bude upoznato sa užasom odstupanja od „normalnog" mentalnog stanja. Štaviše, svaka od ovih grupa za mentalno zdravlje, uz odgovarajuće vođstvo, može na kraju da izvrši pritisak na zakonodavnu vlast da na odgovarajući način osigura položaj psihopolitičkog operativca i da izdejstvuje od vlade povlastice i sredstva koji su mu potrebni, postižući time da državna vlast finansira sopstveni pad.

Organizacije koje se bave mentalnim zdravljem moraju pažljivo da odstrane iz svojih redova ma koga ko je zaista sposoban da leči mentalna obolenja. Otuda moraju biti isključeni svi sveštenici, pravi psihoanalitičari, dobri hipnotizeri ili obučeni dijanetičari. Svi oni bi, uz nešto znanja o mentalnim poremećajima i njihovom lečenju, i uz nešto iskustva u posmatranju mentalno obolelih osoba, ukoliko im se dopusti da to češće čine i ako im se omogući odgovarajuća literatura, pre ili kasnije mogli da posumnjaju u aktivnosti kojima se bavi psihopolitički operativac. Oni moraju biti oklevetani i isključeni kao „nestručni", „nevični", „šarlatani" ili „varalice".

Nijedan pokret za mentalno zdravlje kome je pravi cilj mentalno izlečenje ne sme da opstane u ma kojoj državi. Na primer, upotreba kineske akupunkture u lečenju mentalnih i fizičkih poremećaja mora u samoj Kini biti potpuno suzbijena i diskreditovana jer pokazuje izvesnu efikasnost i, još važnije, oni koji se njome bave shvataju mnoge principe pravog mentalnog zdravlja, odnosno bolesti.

Na planu mentalnog zdravlja psihopolitičar mora da zauzima, na osnovu najrazličitijih razloga, položaj presudnog autoriteta. Uvek postoji opasnost da probleme u vezi sa mentalnim zdravljem može da reši neki pojedinac ili grupa, koji bi onda mogli da poremete program psihopolitičkog operativca u njegovim klubovima mentalnog zdravlja.

Gradski zvaničnici, poznate ličnosti i drugi pojedinci koji nisu upućeni u predmet mentalnog zdravlja trebalo bi da budu pozvani da sarađuju u aktivnostima grupa za mentalno zdravlje. Ali pravi cilj toga bi bio da se obezbedi dodatno finansiranje sredstava za psihopolitičkog operativca. Ovim grupama mora biti neprestano naglašavano da je čitava oblast mentalnih bolesti toliko kompleksna da niko od njih, van svake sumnje, ne bi bio u stanju da shvati ma šta od svega toga. Otuda bi ovakve klubove trebalo ograničiti isključivo na društveni i finansijski nivo.

Tamo gde su grupe zainteresovane za zdravlje šire zajednice već obrazovane, trebalo bi se infiltrirati u njih i preuzeti rukovodeći položaj, a ako bi se to pokazalo nemogućim, trebalo bi ih diskreditovati i izdejstvovati njihovu zabranu, dok bi lokalne organe trebalo pozvati da ih suzbijaju kao opasne po društvo.

Kada otkrije nečiju drugu grupu posvećenu mentalnom zdravlju, psihopolitičar bi trebalo da pribegne upotrebi pejotla, meskalina i drugih droga koje izazivaju privremenu neuračunljivost. Trebalo bi da pošalje osobe, najbolje one koje su potpuno pod njegovom kontrolom, u grupe koje se bave mentalnim zdravljem, bilo da se radi o hrišćanskoj nauci ili dijanetci ili verskim propovednicima, kako bi prikazali svoje sposobnosti posredstvom te nove osobe. One bi, prikazujući svoje sposobnosti, najčešće nastupale sa entuzijazmom. Negde na sredini postupka izlečenja koji primenjuju, neprimetno data injekcija pejotla, meskalina ili neke druge droge, ili elektro-šok, izazvaće simptome mentalne poremećenosti kod pacijenta poslatog ciljanoj grupi. Pacijent koji je pokazao trenutnu neuračunljivost trebalo bi odmah da bude prijavljen policiji i odveden u neku ustanovu zatvorenog tipa kojom upravljaju psihopolitički operativci, i na taj način sklonjen sa lica mesta. Zvanični organi će na taj način steći utisak da u toj grupi ljude dovode do ludila, pa će njene aktivnosti biti izložene društvenom preziru i zakonski zabranjene.

Vrednosti jedne raširene mreže organizacija za mentalno zdravlje postaju jasne kada se shvati da ma koja vlada može biti naterana da obezbedi sredstva za psihopolitičke operativce u vidu psihijatrijskih odelenja u svim bolničkim ustanovama, u nacionalnim ustanovama koje su potpuno u rukama psihopolitičkih operativaca i u klinikama gde se može doći u dodir sa omladinom i vršiti njeno usmeravanje u skladu sa ciljevima psihopolitike.

Takve grupe obrazuju političku snagu, koja onda može da legalizuje ma koji zakon ili nadležnu vlast koja je potrebna psihopolitičkom operativcu.

Obezbeđivanje vlasti nad takvim organizacijama za mentalno zdravlje se uglavnom postiže zahtevima za odgovarajućim obrazovanjem. Psihopolitički operativac bi trebalo da bude siguran da su oni psihijatri koji se nalaze pod njegovom kontrolom, koji izvršavaju njegova naređenja, prošli dugotrajnu obuku. Što je duži period obuke koji se može zahtevati, utoliko je sigurniji psihopolitički program, jer ni jedna nova grupa za lečenje mentalnih bolesti ne može da se pojavi kako bi razotkrila i uništila psihopolitičke programe koji su u toku. Štaviše, ni same grupe za mentalno zdravlje na ovaj način ne mogu očekivati da steknu ma kakvo kompletno znanje o ovoj problematici jer nemaju iza sebe mnogo godina intenzivne obuke.

Psihopolitika je sa najvećom pažnjom održavala Bečku školu, jer je ona kolevka psihoanalize. Mada su naše aktivnosti odavno poništile svaki napredak koga su grupe Frojdovih sledbenika postigle i preuzele ih pod svoju kontrolu, relativna blizina Beča Rusiji, gde je psihopolitika preneta, kao i neophodnost za „daljim proučavanjima" psihopolitičkih operativaca u mestu porekla psihoanalize, omogućuju povremene kontakte sa centrom psihopolitičkih aktivnosti. Otuda reč „psihoanaliza" mora da se naglašava svo vreme, i mora da se predstavlja kao tobože temeljni deo psihijatrijske obuke.

Psihoanaliza ima na raspolaganju vrlo koristan stručni rečnik, ali i dovoljno slabe praktične mogućnosti da se izbegne izbijanje usađenih psihopolitičkih sadržaja na površinu. Organizacije za mentalno zdravlje je mogu učiniti veoma popularnom, a naučivši njene šablone i verujući da su stvarno videli neke od njenih fenomena, članovi ovih grupa mogu da poveruju kako su postali upućeni u problematiku mentalnog zdravlja. Kako je akcenat psihoanalize na seksualnosti, ona sama po sebi dovoljno izopačuje karakter, i predstavlja korisno oruđe u cilju opšte degradacije. Iz ovih razloga bi, prilikom organizovanja grupa za mentalno zdravlje, trebalo obezbediti i odgovarajuću literaturu iz psihoanalitike.

Ukoliko bi po jedna grupa osoba zainteresovanih za suzbijanje maloletničke delinkvencije, zbrinjavanje mentalno poremećenih i promociju psihoanalitičkih operativaca i njihovih aktivnosti mogla da se obrazuje u svakom većem gradu zemlje koja je određena za potčinjavanje, uspeh psihopolitičkog programa bi bio osiguran, jer ove grupe nastupaju kao predstavnici najvećeg dela populacije. Neprestanom propagandom koja se bavi pitanjima zavisnosti od droge, homoseksualnosti i izopačenosti omladine, čak će i pravosuđe biti navedeno da reaguje krajnje oštro protiv mladeži, otuđujući ih od sistema i privlačeći njihovu podršku na našu stranu.

Komunikacione linije psihopolitike, ukoliko takve organizacije za mentalno zdravlje mogu biti solidno utemeljene, mogu da se protegnu od najistaknutijih građana sve do organa vlasti. Ne bi bilo nerealno očekivati da bi uticaj ovakvih grupa mogao da dovede do otvaranja psihijatrijskog odelenja u svakoj bolničkoj ustanovi u zemlji, ubacivanje psihijatara u svaku četu i bataljon nacionalne vojske, kao i čitave vladine ustanove gde bi bili zaposleni isključivo psihopolitički operativci, u koje bi bili smeštani visoki zvaničnici kada se razbole, pružajući psihopolitičaru izvanredne mogućnosti.

Ako bi psihijatrijsko odelenje moglo da se osnuje u svakoj bolnici, sigurno je da bi kad-tad svaki istaknutiji građanin te države dospeo u nadležnost psihopolitičkih operativaca ili njihovih poslušnika.

Visoko vrednovanje položaja psihijatra u oružanim snagama i bezbednosnim ustanovama države koja je određena za potčinjavanje moglo bi da osigura priliv informacija koje ni sa jednim drugim programom ne bi mogao da se uporedi. Ukoliko bi svaki pilot koji leti na novom tipu aviona mogao da bude poslat kod psihopolitičkog operativca na ispitivanje, jednostavna procedura kojom bi informacije bile izvlačene pomoću droga, tako da vojnik uopšte ne bude svestan šta se dogodilo, potpuno bi onemogućilo ma kakve operacije protiv komunizma. Ukoliko bi celu državu tako vaspitali da psihopolitičkim operativcima izručuje večito neposlušne ili buntovne vojnike, ona bi ostala bez potencijalno najboljih boraca. Tako možemo da vidimo prednosti koje omogućuju organizacije za mentalno zdravlje, jer one, vršeći pritisak javnosti na vladajuće krugove, mogu da ostvare ove namere i ciljeve.

Finansiranje psihopolitičkih operacija nije lako, osim ako se ne mobilišu građani i vlada. Mada se ogromne sume novca mogu izvući od privatnih pacijenata, kao i od rodbine koja želi da „skloni" izvesnu osobu, ipak je teško doći do miliona, osim ako se ne obezbedi saradnja vlade. Saradnja vlade, potrebna da se obezbede ove ogromne sume novca, najlakše će biti obezbeđena organizovanjem grupa za mentalno zdravlje sastavljenih od najistaknutijih građana, koji će upotrebiti uticaj kojim raspolažu za lobiranje i pritisak na državne vlasti. Na ovaj način se mogu finansirati mnogi programi, od kojih bi psihopolitičar inače morao da odustane.

Psihopolitički operativac bi stoga morao da vrši uporne i neprekidne napore na stvaranju i aktivnostima bezbrojnih grupa za mentalno zdravlje.

Isto tako psihopolitički operativac ne bi trebalo da štedi na izdacima potrebnim da se zbriše, svejedno kojim sredstvima, svaka grupa koja se zaista bavi mentalnim lečenjem, kao što je akupunktura u Kini; kao što je hrišćanska nauka, dijanetika i isceljenja verom u Sjedinjenim Američkim Državama; kao što je katolicizam u Italiji i Španiji; ili grupe koje se bave praktičnom psihologijom u Engleskoj.

Poglavlje 10 - Šta raditi u slučaju otvorenog otpora

Psihopolitičar može lako da se suoči sa otvorenim napadom, kao pojedinac ili član grupe. Mogu da ga napadnu kao komunistu, ukoliko se dogodi da negde u organizaciji „procure" informacije, ili zbog nedozvoljene prakse. Mogu da ga napadnu porodice ljudi koje je povredio. U svim slučajevima njegovo ponašanje u datoj situaciji mora biti staloženo i uzdržano. Morao bi da se osloni na autoritet koji obezbeđuje višegodišnja obuka i da bude uključen u sve faze razrade odbrane na planu mentalnih poremećaja, što će mu omogućiti da ima poslednju reč kada je u pitanju stanje ljudskog uma.

Ako ne obavi svoj posao na najbolji način, neprijateljski raspoložene grupe mogu da razotkriju prave ativnosti psihopolitičara. Oni mogu da dovedu u pitanje efikasnost pojedinih metoda psihijatrijskog lečenja kao što su elektro-šokovi, droge i operacije na mozgu. Prema tome, psihopolitički operativac mora da raspolaže ogromnim brojem zvaničnih dokumenata sa izuzetno ohrabrujućim rezultatima u pogledu oporavka pacijenata koji su lečeni šokovima, hirurškim operacijama mozga, drogama i drugim metodama. Ni jedan od navedenih slučajeva ne mora da bude istinit, ali bi trebali da budu dokumentovani i štampani na takav način da zajedno obrazuju izvanredan dokazni materijal.

Kada dovedu u pitanje njegovu lojalnost, psihopolitički operativac bi trebalo da objasni svoje veze sa Bečkom školom, na osnovu toga što je Beč čuven kao centar proučavanja svih važnih pitanja u vezi sa ljudskim umom.

Još važnije, trebalo bi da nastoji da, pozivajući se na svoj autoritet, otvoreno dovede u pitanje prisebnost osobe koja ga je napala, a ako su psihopolitičke arhive u toj zemlji dovoljno iscrpne, sigurno će moći da pronađe mnoštvo podataka na osnovu kojih će biti u stanju da okleveta napadača i opovrgne njegove tvrdnje.

Ukoliko bi ma ko pokušao da raskrinka psihoterapiju kao čisto psihopolitičku aktivnost, najbolja odbrana je dovesti u pitanje uračunljivost samog napadača. Posle toga, najbolje sredstvo predstavlja pozivanje na stručni autoritet. Na trećem mestu je vrednovanje psihijatrijskih metoda na osnovu ‚impresivnih' rezultata iz dugogodišnje prakse. Sledeći metod odbrane je bukvalno uklanjanje napadača tako što će biti podvrgnut ‚lečenju' u meri dovoljnoj da ga učini neuračunljivim bar tokom kritičnog perioda preispitivanja. To će ga (ili njih) diskreditovati u očima javnosti više od ma čega drugog, ali bi pribegavanje ovom metodu u ekstremnoj meri moglo da se pokaže opasnim.

Psihopolitika bi trebalo da izbegava ubistva i nasilje, osim ako su upotrebljeni radi njene sopstvene bezbednosti, i to na osobama za koje je dokazano da su neuračunljive. Ako se pokaže da je smrtni slučaj u bolničkoj ustanovi neizbežan, ili da su učestali u „nerazumnom broju", gradske vlasti ili zakonodavstvo bi od toga mogli da naprave politički kapital. Ako je sam psihopolitički operativac, ili cela grupa u kojoj se nalazi, dobro obavila svoj posao, podaci koji optužuju pojedinca, njegove veze ili eventualnog napadača trebalo bi da se već nalaze u dokumentaciji, i da budu upotrebljeni na takav način da obeshrabre svaku podrobniju istragu.

Posle perioda indoktrinacije, zemlja koja joj je bila izložena će očekivati da neuračunljivost bude suzbijana psihopolitičkim nasiljem. Psihopolitičke aktivnosti će postati jedini priznati način lečenja mentalnih poremećaja. Ustvari, čitav fenomen se može toliko rastegnuti da se nametne zakonska obaveza da se prilikom lečenja pacijenata upotrebe električni šokovi i operacije na mozgu.

Kako bi se psihopolitičke aktivnosti lakše odbranile od kritike, psihijatrijske, psihoanalitičke i psihološke tehnologije bi trebalo učiniti što komplikovanijim. Ma kakvo saslušanje bi trebalo opteretiti stručnim izrazima, suviše složenim da se mogu lako prevesti na običan rečnik. Trebalo bi dići veliku prašinu oko izraza kao što su šizofrenija, paranoja i druga relativno nedefinisana stanja.

Rezultati psihopolitičkih testova koji dospeju u javnost ne moraju biti bezuslovno podudarni. Trebalo bi smisliti komplikovane nazive za razne tipove mentalnih devijacija. Pravo stanje pacijenta bi uvek trebalo da bude nejasno, ali bi uz pomoć složenih stručnih izraza na sudu ili pred istražnim organima moglo da se pokaže kako nesumnjivo postoji ‚naučni' pristup, suviše složen da bi ga oni razumeli.

Teško je zamisliti da bi sudija ili nekakva istražna komisija suviše čačkali oko slučajeva neuračunljivosti, delom zato što i sami predstavljaju deo indoktrinirane mase, delom iz straha da bi štampa mogla da iznese dokaze u vezi sa užasima psihopolitičkih aktivnosti.

U slučaju da dođe do saslušanja ili suđenja, užas od samog gubitka razuma kao i opasnosti koju predstavlja po društvo trebalo bi naduvati sve dok sud, odnosno, komisija, ne postanu ubeđeni da je psihopolitički operativac nezamenljiv i da ga ne treba ometati povodom aktivnosti neuračunljivih osoba.

Najbolja moguća odbrana je odmah dovesti u pitanje uračunljivost napadača, pre nego što uopšte može da bude saslušan. Trebalo bi da postane opšte važeće pravilo da „samo neuračunljiva osoba napada psihijatre." Čitavo društvo bi moralo da pod paranojom podrazumeva stanje „u kome pojedinac zamišlja da ga ugrožavaju komunisti." Ovakva odbrana će se neizostavno pokazati efikasnom.

Sastavni deo efikasne odbrane trebalo bi da bude i potpuno odsustvo ma kakve prave psihoterapije u društvu. Ona mora biti sistematično uklonjena, jer bi prava psihoterapija mogla da izbaci na površinu prave rezultate psihopolitičkih aktivnosti.

Pravosuđe u kapitalističkoj zemlji je toliko nespretno i komplikovano da se istaknutijim slučajevima u stvari sudi u njihovim javnim glasilima. U Rusiji imamo mnogo bolji postupak u ovakvim slučajevima, gde po pravilu izvodimo pred sud lica koja su već priznala sve što se traži (tj. priznanja su im unapred ‚usađena') još pre početka suđenja.

Ukoliko bi do javnosti dospele ma kakve glasine ili pamfleti upereni protiv psihopolitičkih aktivnosti, bili bi ismejani sa prezirom, smesta žigosani kao prevara, a oni koji bi ih širili ili objavljivali prvom prilikom bi bili proglašeni neuračunljivim, da bi se potom i dokazalo da jesu, uz upotrebu droga.

Poglavlje 11 - Upotreba psihopolitike u širenju komunizma

Reakcionarne države reaguju tako što napadaju određenu reč ili izraz a da ne razumeju njihovo pravo značenje. Kako pokoravanje neke države komunizmu zavisi od usađivanja komunističkih principa u najšire mase njenog stanovništva, uopšte nije neophodno da se izraz „komunizam" već u početku pominje u primenjenim merama prevaspitanja.

Primera radi, u Sjedinjenim Američkim Državama smo uspeli da izmenimo radove Vilijema Džejmsa i drugih autora kako bi došli do prihvatljivijeg obrasca, kao i da ubacimo principe Karla Marksa, Pavlova, Lamarka i načela dijalektičkog materijalizma u užbenike psihologije u toj meri da svako ko temeljno proučava psihologiju istovremeno postaje spreman da prihvati komunističke rezone.

Kako svaku katedru psihologije u Sjedinjenim Američkim Državama zauzimaju osobe koje su povezane sa nama, dosledna upotreba takvih tekstova je već obezbeđena. Njima je dat pečat naučnog autoriteta, strogo vodeći računa da lekcije iz njih budu dobro naučene.

Neprekidni pritisak na zakonodavstvo u Sjedinjenim Američkim Državama može da postigne čak i to da svaki student viših škola ili univerziteta mora da pohađa časove psihologije.

Na ovaj način intelektualni slojevi sa lakoćom mogu biti podučeni principima komunizma, i kada im se omogući izbor između kapitalističkog i komunističkog poretka, oni će u komunizmu iznenada videti mnogo više smisla nego u kapitalizmu, za koga će do tada biti prihvaćena naša definicija.

Poglavlje 12 - Lečenje nasilnim metodama

Kako široke mase, po pravilu, shvataju da je nasilje neophodno u ophođenju sa mentalno poremećenim osobama, nasilne metode lečenja izgledaju kao razumno rešenje. Počinjući sa relativno niskim nivoom nasilja, kao što je upotreba „ludačkih" košulja i drugih vidova ograničenja, lako je preći granice suzdržanosti koju javnost ispoljava prema nasilju dodajući sve više i više nasilja u metode lečenja mentalno poremećenih osoba.

Povećanje brutalnosti prilikom „lečenja" ustvari olakšava njeno prihvatanje od strane javnosti, dok je ma kakav protest pojedinca koji joj je izložen nemoguć, s obzirom da je posle ovakvih tretmana potpuno onesposobljen. Porodica pojedinca podvrgnutog „lečenju" je već pod sumnjom da se u njoj pojavila neuračunljiva osoba. Prema tome, ma kakvi protesti koje bi uputila bili bi unapred diskreditovani.

Što se više nasilja upotrebi prilikom terapije, to će psihopolitički operativac doći do veće kontrole nad pacijentom. Operacije na mozgu bi trebale da postanu standardna procedura i sasvim obična stvar. Dok bi prave podatke o broju smrtnih slučajeva trebalo suzbijati kad god je moguće, psihopolitički operativac ne bi trebao da se obazire na to kolika je smrtnost.

Javnost bi postepeno trebalo privići na terapiju elektro-šokovima, u početku tako da veruje da je ona veoma delotvorna, onda ubeđujući je da ona smiruje, zatim bi je trebalo obavestiti da električni šokovi obično nanose povrede kičmi i zubima, i, na kraju, da vrlo često završava smrću pacijenta, ili, u najmanju ruku, trajno oštećuje kičmu i ostavlja pacijenta bez zuba.

Sumnjamo da bi ma ko iz redova laičke javnosti mogao da podnese posmatranje samo jedne terapije elektro-šokovima. Sigurno je da ne bi podneli prizor prefrontalne lobotomije ili trans-orbitalne leukotomije. Međutim, morali bi da budu dovedeni dotle da prihvate mogućnost ovakvih zahvata, gde je to očekivana vrsta terapije i gde detalji samog lečenja mogu da budu otkriveni javnosti, povećavajući prestiž psihopolitike.

Što se više nasilja primeni tokom lečenja, to će mentalni poremećaj izgledati beznadežniji.

Čitavo društvo bi trebalo dovesti dotle da svaki neposlušni mladić može da bude izveden pred sud i prepušten psihopolitičkom operativcu, da mu se daju električni šokovi i da bude doživotno sveden na nivo tupe poslušnosti.

Uz neprekidno i sve intenzivnije reklamiranje nasilnih metoda lečenja javnost će na kraju početi da toleriše dovođenje ljudi u stanje živih mrtvaca, u toj meri da će verovatno i zapošljavati takve osobe ukoliko im ih daju. Na taj način široki slojevi društva, naročito oni koji su bili najskloniji pobuni, mogu da budu stavljeni u službu psihopolitičara.

Javnost raznim sredstvima mora biti uverena da, u najmanju ruku, za mentalni poremećaj nema drugih metoda lečenja osim šokova, torture, prinudne oskudice, optužbi i diskreditovanja, nasilja, raznih vrsta sakaćenja, kažnjavanja u svim oblicima, pa čak i smrti. Istovremeno, čitavo društvo mora biti naučeno da veruje kako sve veći broj njegovih članova oboljeva od mentalnih poremećaja. To stvara stanje napetosti i postavlja psihopolitičara u ulogu spasioca, da bi na kraju stekao kontrolu nad čitavim društvom.

podeli ovaj članak:

Natrag