Iz mog ugla

Krupne "sitnice"

I advokati plaču

Živan Haravan

Svaki čovek je hodajući, prigušeni vulkan. Kada, kako, koja vrsta "lave" će prokuljati iz njega, zavisi od karaktera, okolnosti, povoda, obrazovanja, "tačke ključanja" i dubine "grotla" u kome se ta lava krčka. A, kada je reč o vrsti lave ona se javlja ili kao plemenitost, ili kao očaj, ili kao prostakluk, ili kao bes, ili kao nemoć, ili kao...

Onaj, ne tako davni, javni plač uglednog advokata Vladimira Gajića treba, ako, već, nije, da uđe u anale domaće i svetske advokature! Da se podsteimo: Čovek je zaplakao u trenutku kada je saznao da je njegov klijent, uzbunjivač, Aleksandar Obradović oslobođen kućnog pritvora.

Gajić nije likovao kao pobednik u sporu sa državom, a mogao je. Ne! Iz njega su prokuljali osećaj nepravde nanete njegovom klijentu, patnja koju je preživeo Aleksandar Obradović, najfinija osećanja ljudske dobrote i solidarnosti. Nije mi poznato da je ikada kod nas i u svetu neki advokat pokazao da se ispod one advokatske toge ili u civilu, krije običan čovek koji ima srce i dušu, kao što je to javno pokazao naš advokat Vladimir Gajić.

Na advokate naša javnost gleda kroz stereotip koji je oslikan u onom vicu: vraća se sin, advokat, sa prvog ročišta u životu i sa vrata se, sav ushićen, obraća ocu, tek, penzionisam advokatu. "Tata, onaj spor na kome si ti 20 godina radio ja sam ga, danas, okončao!" "E, moj sinko! Nikada od tebe neće biti advokat! Pa, ja sam te na tom sporu odškolovao" - reče mu rezignirano otac.

Naravno, u svakoj profesiji ima i žita i kukolja. Daleko od toga da zbog postupka advokata Gajića treba idealizovati ovu profesiju. No, gotovo da sam siguran da i mnogi advokati zaplaču, ali ne javno, već, u svoja četiri zida kada se pogledaju u ogledalu, kada zagrizu hleb za kućnim stolom. Advokat mora da brani svog klijenta, jer, plaćen je za to. Šta on privatno misli o svom klijentu koji je, recimo, seksualni manijak i napasnik, ubica, lopov to ostaje u njemu, a u toku postupka služiće se i nečasnim radnjama, ako može i ako treba da ih odradi u korist svog klijenta.

Ako je, recimo, advokat žena i brani nekog seoskog-lokalnog zadriglog, tupavog, polupismenog bilmeza, lokalnog moćnika koji, da mu nije državne pozicije koju je zauzeo, ne bi znao ni kako izgleda gola žena uživo, elem, žena-advokat takvog vol(k)astog klijenta mora da bude protivnik njegove žrtve - žene koja brani svoju neokaljanu čast. Kada se, nakon suđenja, vrati svom domu i porodici sa zarađenim parama u novčaniku, žena-advokat, siguran sam da uz osećaj gađenja, pusti koju suzu da je niko ne vidi.

E, u tome je veličina i značaj onog javnog, spontanog gesta advokata Vladimira Gajića. Srećne ti suze - ljudino!

Šta to beše ljubav?

Da je Vilhem Rajh (1897-i957) psihijatar, psihoanalitičar, kritičar potrošačkog društva i totalitarnih režima mogao, bar, da nasluti do kojih granica će njegovo učenje biti vulgarizovano, izopačeno, da će ga proglasti ocem seksualne revolucije(?!), a sve to posle njegove smrti, nikada ne bi napisao knjigu "Funkcija organizma". Ako je, baš, neophodno proglasiti ga ocem nečega onda bi Rajh mogao biti otac čovekove slobodne samosvesti o svojoj seksualnosti kao prirodnom-biološkom nagonu. A, onda je, 60-ih godina, narastajući bunt mladih, američki kapitalizam preusmerio u seksualnu revoluciju(?!) stvorivši hipi pokret. "Hoćete slobodu? Evo vam slobodnog seksa, evo vam LSD u izobilju, pa, uživajte!"

I mladi, gotovo, širom sveta su se "primili". Umesto poruke Svetu koja bi trebalo da glasi "Negujte ljubav, a ne rat" lansiran je proglas "Vodite ljubav, a ne rat."

Tako je stavljen znak jednakosti između ljubavi i seksa. Jer, ljubav se ne vodi! ljubav je najfinije osećanje između muškarca i žene koje se Božjom hemijom stvara u njihovim srcima, njihovoj duši, njihovom biću.

Danas, na globalnom nivou i kod nas, ljubav "nije u trendu" i malo ko, uopšte, zna šta je to ljubav između dvoje. Danas su "ljubav" javne bahanalije, javni promiskuitet, javna prodaja devojačke nevinosti, pa, ko da više, javni oralni seks... Evo kako jedna naša starija pevačica savetuje svoju ćerku: "Šta ćeš u šopingu, samo ružne žene hvataju na garderobu.

Zgodna žena i lepa može da obuče gaće moga dede... E moja, svi vole bandare (valjda: noge - prim. aut.), guzove, dobru ribetinu, kad vide da ljulja." Pod uslovom da sam dobro razumeo ovu brižnu majku to bi u prevodu značilo da se "ljubav vodi" i rađa ribetinom, bandarama, guzovima, ljuljanjem...

Današnji video spotovi naših estradnih "umetnica" nisu ništa drugo do svojevrsni propagandni katalozi prostitucije sa tekstovima u kojima dominiraju: "moje telo", "ja umem da volim"(voleti je, dakle, veština?!), "ja sam ti najbolja" i čitav arsenal ostalih, sličnih "ljubavnih" poruka.

Ako je za utehu sav ovaj brlog od "ljubavi" nije nastao juče, kako rekoh na početku ovog osvrta. Da je, kod nas, sve krenulo dođavola naslutio sam u jednom od mojih aforizama objavljivanih u "Politici ekspres" 80-ih godina. Taj aforizam, objavljen 1. 7. 1981 godine, glasi: "Nekada smo trčali prema ljubavi. Onda smo je stigli i prestigli. Sada ljubav trči za nama."

Pa, salmonelo, dobro nam došla

Izvanredan dokumentarac "Pipači Hleba", snimljen 2010 godine, registrovao je pasionirane pipače hlebova u rafu prodavnica sve dok ne nađu onaj hleb koji je, po njihovoj "stručnoj" proceni - najbolji. Osnovna karakteristika pipača je njihova agresivnost prema svakom ko im ukaže na tu nepohvalnu naviku.

No, ako se osvnrete uočićete, ako već niste, da u svim marketima, kada je reč o potrošačima, postoje još dve vrste pasija. To su pasionirani pljuvači i pasionirani lizači. Njih ćete uočiti u dve varijante: prilikom plaćanja računa na kasi i prilikom otvaranja najlon kese.

Da se ne bi iz novčanika platilo sa dve novčanice, nasigurnije je pljunuti na prste i tako vlažnu-upljuvanu novčanicu predati u ruku kasirki koja će vama, tom istom rukom, da vraća kusur ili da vam kupljenu robu zapakuje u torbu ili kesu. Blaža forma ovih pasija, u odnosu na pljuvače, su lizači kojih je u ogromnom broju.

Prsti se ližu i prilikom plaćanja na kasi i prilikom otvaranja plastičnih kesa. Agresivnost nije karakteristika samo pipača. Ona je neraskidiv deo biološkog identiteta pipača, pljuvača i lizača. Zato, kada ih vidite u akciji prećutite i pustite ih da uživaju u svojoj pasiji, a kod kuće popite jedan bensedin.

Teško je prećutati pasiju jedne druge vrste ljubitelja salmonele, a to su - usluživači. Njih ćete videti u mesarama, ćevabdžinicama, pekarama... Veoma su osetljivi ako im skrenete pažnju da golim rukama, kojima su predhodno uzimali novac, ne seku lepinju da bi vam ubacili pljeskavicu ili ćevap, ne dodiruju vaš hleb ili burek, ne seku i stavljaju na vagu neki suhomesnati proizvod, da se ne nakašljuju u šaku dok vas uslužuju...

Prateća pojava, uz njihov bes i prezriv pogled kojim će vas ošinuti, je redovna i glasna podrška usluživaču nekog, u redu iza vas: "Daj, bre, pusti ženu-čoveka da radi svoj pos'o. Ako ti se ne sviđa idi u drugu radnju!" A, onda, kada izađete iz objekta, sačekaće vas jedna-dve mušterije koji će vam tiho, kao u ilegali, gotovo šapatom: "Svaka vam čast gospodine-komšija!" Na vaše pitanje: "Pa, zašto mi to niste rekli u radnji?", odgovoriće vam: "Neću da im se zameram. Znate, kupujem tu svaki dan."

Pipači, pljuvači, lizači, usluživači su, dakle - trovači, a mi, njihovi malobrojni protivnici smo - uzbunjivači. A, uzbunjivači su izdajnici salmonele!