Natrag

Feljton

Posle Jasenovca - Lora (15)

Surovost koja se ne može objasniti

Kada je čovek veliki on je veliki na svakom mestu i u svakoj situaciji. Dr Voja Subotić je svoju veličinu dokazao svojom humanošću, svojim rodoljubljem i brigom za heroje ove napaćene Srbije.Ove knjige sigurno ne bi bilo bez Vojinog nagovora i njegove pomoći. Još jednom mu veliko hvala. Ovo je knjiga zapisa srpskih oficira koji su mučeni u splitskoj Lori i koji pokazuju ljudsku nakaznost. Nije Jasenovac slučajan. Njihovi zapisi treba da posvedoče, da ne zaboravljamo olako, da nam se opet to ne ponovi.

Željko Vasiljević

Slavko je kvalifikovani metalostrugar. Vojsku je služio 1961. u Mostaru. Na jednoj vežbi povredio je nogu, lečen je u sarajevskoj Vojnoj bolnici, a zatim se vratio kući.

Slavko priča da je u toku rasta i školovanja morao proći „kroz trnje" do stasavanja. Zbog „golootočkog kompleksa" otac Milan je bio prestrog u vaspitavanju dece. Kada je čuo priču da njegov Slavko „isteruje pravdu pesnicama" u školi, uzeo ga je za ruku i odveo pravo u Dom za socijalno ugrožene u Belu Crkvu. Ali, Slavko beži iz tog vaspitnog doma, vraća se kući i nastavlja sa „prestupništvom".

Godine 1975. upućuju ga u Zavod za vaspitanje mladeži u Negotin, gde je završio zanat. U Zavodu je „pozajmio" motor i dovezao se kući, ali, to je već krivično delo. Osuđen je 1976. godine i odveden u zatvor KPD Kruševac. Po njegovom delu i liku snimljen je film. Posle služenja vojnog roka u potrazi za poslom odlazi u Nemačku.

Posle godinu dana vratio se u zemlju i u Bečmenu zaposlio kao konobar u jednom restoranu. Međutim, nestašni i u reagovanju prebrzi Slavko upada u nove nevolje. Presuđuje i deli pravdu onako kako je on shvata, ne vodeći računa o posledicama. Jednog dana povredio je nožem svog gazdu. Nije mogao da podnese gazdine uvrede na račun oca i majke. Opanjkao je Slavkove roditelje da mu nisu vratili pozajmljeni novac. Slavko je znao da to nije tačno i odmah reagovao.

Udarac nožem u gazdina prsa odveo je Slavka u Zabelu. Posle 4, 5 godina robijanja vratio se u svoj Bečmen.

U zatvoru je izučio mnoge zanate pa nije imao problema oko zapošljavanja. U početku je radio kao seoski berberin, upoznao mnogo ljudi i stekao nova prijateljstva. Zatim menja posao: bravar, pa računovođa, itd. Slavko se ženio tri puta: 1977. godine Milevom, 1986. Žanom i 1994. Zdenkom. Žana i Zdenka su rođene sestre. Sa Žanom ima tri sina, a sa Zdenkom tri kćerke. Kada je Žana bila u blagoslovenom stanju noseći trećeg sina, muž Slavko se zaljubio u svastiku Zdenku, maloletnu.

Pristala je na ljubav i odmah ostala u drugom stanju. Zdenka je prvu kćer rodila pre nego što se Slavko razveo sa Žanom. Tako je Slavko 1994. zamenio ženu Žanu svastikom Zdenkom, tj. razveo se od Žane i venčao Zdenku, koja kaže da je njen bivši zet i sadašnji muž izuzetan i dobar čovek.

svojim ratnim danima i tragičnim događanjima 1991. i 1992. godine Slavko nerado priča. Pre nego što je krenuo na ratište svakodnevno je pomno pratio politiku i vojnu situaciju u Jugoslaviji i razmišljao o nevolji srpskog naroda koji se našao pod udarom separatističkih sila, podržavanih iz inostranstva. Učinilo mu se da se septembra 1991. Jugoslavija nalazila u kolapsu.

Oružane paravojne grupe i cele formacije separatističkih partija napadale su jedinice Jugoslovenske armije u garnizonima, van naseljenih mesta, na putevima i na drugim tačkama, posebno na nekim prostorima Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Sabor Hrvatske 25. juna 1991. doneo je deklaraciju o suverenosti i samostalnosti, što je podrazumevalo da na teritoriji Hrvatske važe samo zakoni koje je doneo Sabor.

Još avgusta 1990. Srbi u Kninskoj Krajini organizovali su blokadu puteva i prometa, što je bio znak da su predosećali teške dane i godine koje dolaze. Jugoslovenska armija inače sastavljena od pripadnika svih naroda i narodnosti pod zakletvom, imala je zadatak da brani granice i suverenitet cele „Juge", sve više se osipala. Veliki broj vojnika i oficira hrvatske i muslimanske pripadnosti prebegava na separatističku stranu.

Starešinski i borački sastav srpske i nekih drugih nacionalnosti trudi se svim snagama da ispoštuje zakletvu vernosti voljenoj Jugoslaviji. Napori da se sačuva zemlja stvorena pre 80 godina i to krvlju, uglavnom, srpskih armija, koje su zajedno sa saveznicima 1918. porazili Austro-Ugarsku imperiju, sve više su slabili. Zemlja se do kraja 1991. uveliko raspadala. Svesni stradanja i genocida iz 1941. i kasnije u Drugom svetskom ratu, Srbi u Hrvatskoj grupišu se na prostorima gde su činili većinu stanovništva, uspostavljaju vlast i proglašavaju Republiku Srpsku Krajinu, uključujući delove istočne i zapadne Slavonije.

Posmatrajući kolaps voljene Juge, priča Slavko, odlučio je da pomogne onima koji brane zemlju. Otišao je u Bubanj Potok i prijavio se u dobrovoljce. Posle mesec i po dana obuke, pregleda i drugih pripremnih radnji, rečeno mu je da je sposoban za izviđača i snajperistu. Krenuo je zatim u Liku i posle nekoliko dana obreo se u 6. ličkoj diviziji.

Kraće vreme izvodi intenzivnu obuku u blizini fronta, a zatim učestvuje u prvoj borbenoj akciji. Njegova jedinica upućena je na Kozjak. Energičan napad s obuhvatom protiv paravojnih formacija hrvatske vojske urodio je plodom. Neprijatelj je uz gubitke pobegao sa položaja. Slavko je komandovao grupom dobrovoljaca koja se istakla u toj akciji.

Zbog uspešno izvedene prve borbene akcije, njen komandir Slavko Lukač dobio je čin mlađeg vodnika. Zatim slede nove borbe i manje akcije protiv HVO, akcija za akcijom. U borbama na širokoj kuli protivnički kuršum zario se u Slavkovu nogu. Rana je bila dosta teška, stavili su mu gips i poslali na lečenje u bolnicu. Pre nego što je izlečen, sa gipsom na nozi, vratio se na ratište, na Udbine.

Zahtevao je da mu lekari skinu gips kako bi što pre pomogao svojim drugovima i narodu, neposredno na frontu. Istog časa posle skinutog gipsa krenuo je u nove okršaje. Do kraja 1991. učestvovao je u nekoliko manjih i jednoj većoj borbi.

Početkom 1992. vratio se u Beograd i proveo neko vreme u jednoj komandi na Sajmištu. Skoro godinu dana boravio je daleko od svojih drugova koji su branili srpski narod u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, ali nikada nije prestao da misli na borce i narod koji je živeo u strahu od iznenadnih kaznenih ekspedicija. Slavko je odlučio da početkom 1993. ponovo ide u krajeve ratom zahvaćene.

Došao je u Korenicu i javio se 15. korpusu Republike Srpske Krajine. Uključen je u specijalnu formaciju „Grupa štit", koja je imala zadatak da štiti srpski narod u Krajini, s težištem da obezbeđuju naselja koja su ugrožena od upada paravojnih i vojnih formacija protivničke strane i da obavljaju izviđačke zadatke.

Oko mesec dana je u čestim akcijama na Velebitu. Sa Velebita je otišao u Turjanski, u Komandu korpusa. Posle tri dana boravka u pomenutoj komandi, sa grupom starešina i vojnika krenuo je na odmor kući. Nije mogao ni naslutiti šta ga očekuje. Kroz nekoliko časova posle odlaska sa tog dela ratišta u narednim nedeljama i mesecima preživeće ratna mučilišta u hrvatskim zatvorima.

Na raskrsnici puteva kod Vojinića Slavka i grupu saputnika sačekali su vojni saobraćajci i neke starešine vojske RS i uputili ih pravcem koji vodi pravo u Karlovac. Slavko i drugovi, koji su bili s njim, misle da je to namerno učinjeno kako bi se kasnije mogla izvršiti neka razmena.

Ne veruju da vojni saobraćajci nisu znali koji put obilazi vojne punktove HVO ili UNPROFOR-a, da nisu smeli pogrešiti tako nešto. Posle 2 km puta naišli su na spuštenu rampu UNPROFOR-a. Na ovom punktu bili su Nigerijci i Česi. Pre te rampe, kaže Slavko, bile su postavljene dve rampe sa srpskim i unproforovim vojnicima, koje su namerno podignute kako bi grupa upala u Unpa zonu.

Slavko dalje tvrdi da postoje dokazi da su te rampe svesno podignute, zemljište razminirano, s ciljem da grupa upadne u zarobljeništvo radi razmene. Ovo je preozbiljna tvrdnja čiju verodostojnost nismo uspeli da utvrdimo. Slavko i njegovi prijatelji, koji su bili s njim, tvrde kako je na Batinskom mostu uhvaćena tzv. hrvatska „Somborska grupa" prilikom miniranja mosta.

Pripadnici te grupe osuđeni su na po 20 godina robije i prebačeni u somborski zatvor. Hrvatske vlasti su želele razmeniti tu grupu za odgovarajuću. Navodno, Dragan Kovačić iz te grupe bio je upoznat sa tim slučajem. Ovaj problem i navode svakako treba proveriti, jer priča nije uverljiva.

Sa Slavkom u kombiju bilo je 13 ljudi. Pri zaustavljanju vozila na rampi većina Slavkovih drugova je spavala. Slavko je primetio Nigerijca kako rukom daje znak vozaču da se povuče nazad, ali se vozilo zaustavilo čim je krenulo u rikverc. Istovremeno, primetio je vojnika u uniformi HVO koji kamerom snima vozilo i grupu.

Drugi hrvatski vojnik uperio je mitraljez u vozilo, a nešto dalje i drugi vojnici HVO sa uperenim oružjem na grupu. Tu je bila i „Zolja", uperena na vozilo, pa je postojala opasnost uništenja vozila i grupe u slučaju pokušaja bekstva.

Slavko Lukač stavlja prst na obarač svog „škorpiona". Brzo razmišlja šta valja činiti u tom slučaju. Da puca u neprijatelja? Ne, stradaće cela grupa, pomisli. Izbacio je okvir od 10 i ubacio od 20 metaka i uperio cev oružja u svoje čelo. „Neću živ neprijatelju u ruke", odluči Lukač. Primetio je to njegov blizak prijatelj Golubović, Golub, energičnim pokretom ruke povuče Lukačevu desnicu s oružjem na dole. „Ne pucaj, čoveče, šta to radiš?"

Kapetan Marković, vođa grupe sedeo je pored vozača, također viknu na Lukača da ne puca. Slavko je poslušao drugove, bacio oružje i tiho rekao: „I ovako će nas pobiti". Za tren oka oko kombija se sjati cela četa hrvatskih vojnika. Češki vojnici pobegoše u kanal, a Nigerijci viču Hrvatima: „Nou Fire". Jedan od Nigerijaca poziva telefonom višu komandu. Lukač dalje kaže: „Izvedoše nas iz kombija napolje. Komandir jedinice HVO naredio nam je da se skinemo do pojasa, postrojimo pored zida i podignemo ruke u vis, okrenuti leđima prema uperenim mitraljezima. Već je počeo sa komandom da njegovi vojnici otvore vatru u leđa polunagih vojnika, ali su im tu nameru osujetili Nigerijci".

Lukač je u svom prsluku imao neke predmete za brzu likvidaciju. Znao je, ako ga uhvate da ima žicu za davljenje da će ga streljati, a pre toga i mučiti. Brzo je skinuo dupli prsluk u kome se nalazila žica i bacio je na gomilu odeće koju su skinuli njegovi drugovi. Hrvatski policajci su kasnije našli tu žicu, ali grupa nije odala ko je njen vlasnik iako je bila izložena batinjanju, prebijanju i mučenju raznim predmetima.

Zatvorenike su pod stražom odveli u karlovačku kasarnu, smestili ih u neku izolovanu prostoriju i jednog po jednog izvodili, saslušavali, tukli i zlostavljali. Rekli su im da će ih odmah sve postreljati. Kada je jedinica za egzekuciju već počela pripreme za taj čin, stigao je Tuđmanov savetnik i sprečio zločin, jer im je grupa trebala za razmenu. U toku prve noći ponovo su ih saslušavali, jednog po jednog i ponovo tukli. Zatim su im vezali oči, ubacili u neko vozilo i prebacili u robijašnicu Kerestinac. Ubacili su ih u dve zatvorske sobe. Na svakom koraku su dobijali batine: tukli su ih pesnicama, nogama vrhom cipela, kundakom, palicama i drugim tvrdim predmetima. Nisu birali mesto udara. Neki su ostali bez zuba, dvojici su polomljene vilice, jedan od njih je ostao bez uveta, a svi ostali sa velikim ožiljcima na licu i telu. Svaki od zatvorenika je imao rane i velike modrice na leđima, trbuhu, slabinama, po nogama. Narednih dana mučitelji su mnogima spalili kosu i bradu.

Lukača su pitali koju je dužnost obavaljao u srpskoj vojsci. Odgovorio im je da je bio komandir voda na obezbeđenju komande. Nastavili su sa batinama i psovkama. Ponovo su im vezali oči, ubacili u neko vozilo i prebacili u karlovački zatvor. U nedelju 15. marta 1993. robijaši su doživeli jednu od težih tortura. Ubacili su ih u minibus sa kerovima, mlatili i prisiljavali da nauče neke ustaške pesme. Muslimana S. S. su tukli do iznemoglosti. Uz batine morao je da peva „Oj, vojvodo Sinđeliću…". U 22,00 izveli su ih iz minibusa i postrojili pored reke Korane. Preko motorole Lukač sluša razgovor jednog ustaše sa pretpostavljenima. „Ne streljajte ih, već odložite streljanje za sutra". Uz batine su ih ubacili u minibus i vratili u Karlovac. Razmestili su ih u neke sobe i nastavili sa prebijanjem. Lukač se odlučio da štrajkuje glađu, očekujući bilo kakve povlastice. Strpali su ga u samicu, psovali i tukli. Jednog dana stražar je iznenada otvorio vrata. Ušao je upravnik, a svaki zatvorenik bio je dužan da se predstavi. „Zarobljenik pokorno!" „Šta je HDZ?", pita upravnik zatvora. Odgovor mora biti glasan i jasan „HDZ je Hrvatska od Zagreba do Zemuna". Lukač se zbunio pa onako poluglasno reče: „HDZ je Hrvatska od Zagreba do Karlovca". Upravnik izbeči oči, nasrnu nogama i rukama na Lukača. „To te je Šešelj naučio, je… te on", pa nastavi sa tučom.

Kada je Lukač video da ode sve dođavola doseti se trika da odglumi epilepsiju. Negde u zatvoru video je taj čin i setio se svih detalja. Jednog trenutka, prikupi pljuvačku u ustima, škripnu zubima, zgrči lice i udari glavom o beton. Valjao se po zatvorskoj sobi sa balama na usnama. Na udare stražara po telu nije reagovao. posipali su ga hladnom vodom, ali je Lukač i dalje glumio bolesnika. To je ponavljao više puta, mada je i dalje dobijao batine. Jednog dana se odlučio da štrajkuje glađu. Mislio je da će na taj način naterati zatvorske vlasti da zatvorenike iz samica smeste u zajedničku sobu. Uputili su njegovog kapetana da ga ubedi da ne štrajkuje glađu, jer su se bojali da to ne saznaju predstavnici UNPROFOR-a. Lukač je prihvatio sugestije kapetana Markovića, ali je uslovio da ih grupno smeste.

„Karlovačka grupa" zatvorenika vođena je nekoliko puta na razmenu, ali se uvek nešto isprečilo. Sredinom juna 1993. zatvorske vlasti pozovu Lukača i još tri zatvorenika: Gljuka, Subašića i Čebinca i kažu im da njih trojica nisu čisti Srbi i da će ih zameniti. Odveli su ih u Split u zatvor „Lora" da čekaju razmenu. Smestili su ih u samice vojnog zatvora u Lori. Umesto brze razmene u Lori su nastupila još veća mučenja nego u Karlovcu i Kerestincu. Postrojili su zatvorenike, opteretili tegovima, vezanim na leđa i tako opterećene, uz batine, terali da trče. Uz trčanje morali su pevati razne pesme. „Umesto razmene i slobode u Lori sam preživeo 45 dana pakla, neviđenih tortura, iživljavanja i batine", priča Lukač.

Opisujući prvi dan u zatvoru „Lora", mučenju, ponižavanju, batinama, Lukač kaže:

„Skinuli su nas do pojasa gole, postrojili uza zid s rukama na gore i tako smo stajali preko šest sati. Tako gole uza zid držali su nas do samog jutra. Šmrkom vode su nas prskali uz strašne bolove. Posle toga su me tukli do pada u nesvest. Ni sada ne znam koliko je udaraca bilo. Znam da nijedno mesto na mom telu nije bilo pošteđeno. Kada su se batinaši umorili, vikali su da smo četnici, treba da zapamtimo šta je „Lora" i kakve su ustaše. Posle tih batina i vike odvojili su me sa još dvojicom vukovarskih boraca i prebacili nas u jednu sobu u kojoj je bila baba (Srpkinja). Naterali su nas trojicu da onanišemo gledajući u tu babu. To je trajalo preko dva sata uz obaveznu porciju batina.

Babu su isto tako batinali, uz izgovor ustaša (kakva si ti riba) kada tri četnika ne mogu ništa da ti urade. Zatim su nas izbacili na krug da skupljamo borove iglice. Nisu nam davali ni hranu, ni vodu. To je trajalo čitava dva dana. Većina je iznemogla od mučenja, gladi i žeđi. Usta su nam popucala i stvorile su se otvorene rane. Kasnije su nas terali da sami stavljamo so na ispucale krvave usne. I dalje su nas tukli.

Posle 78 dana takvog mučenja počeli su nam davati po jedan obrok. Na 13 ljudi jedan hleb i zdenka sir (6 kom.) i litar vode za čitav dan". Lukač dalje priča da su zatvorenici morali da pevaju ustaške pesme. „Ako pogrešim reč dobijao sam žestoke batine uz jedan teg od 30 kg koji sam morao da nosim preko celog igrališta". Lukač misli da nijedan čovek ne može sve to da izdrži. Neki su podlegli batinama, a jedan pilot Srbin, čijeg imena se ne seća, izvršio je samoubistvo. Zaleteo se i glavom udario na betonski stub. Lobanja je pukla kao da je u njoj bio eksploziv. Zarobljen je sa još nekim ljudima, koje su uz batine prisiljavali da lete za njih.

On je uporno odbijao. Ja ga se sećam odlično i stvarno mu se i sada divim kako je hrabro podnosio mučenja. Kada je pilot mučenik video da će ga ustaše ubiti, doneo je odluku da oduzme sebi život. Bio je i jedan dobrovoljac koji se zvao Dule iz Beočina. Taj mali čovek, a tako veliko srce. Dobijao je batina više od nas, čak su mu davali mokraću da pije posle batina. Kada su nas terali da pevamo ustaške pesme, a on kaže „hoću da pevam vaše, ali prvo ja da otpevam svoju pesmu". Zatim, počne da pevuši: „Harmoniko moja", a onda peva njihovu pesmu. Posle toga su ga tukli. Po dva do tri dana ga nismo videli, jer nije mogao da hoda od batina. On je do zadnjeg dana pevao „Harmoniko moja". Od stražara smo čuli da se i oni potajno dive i kažu „ovo je pravi Čeda".

Nakon svih tih muka i batina Lukača su obavestili da treba da ide na razmenu. Odveli su ga sa još nekim zatvorenicima na mesto razmene (31. 08. 1993.).

„Mene je razmenila Republika Srpska uz zamenu za jednog majora i četiri oficira. Posle toga sam otišao za Beograd (Surčin), gde su me dočekali prijatelji, rodbina i moja deca. Tek tada sam shvatio da ću ipak videti svoju decu i ženu", kaže Lukač.

Miloš Sima Čedomir, rođen 1950. u Vrbniku, Knin

Krajišnik, publicista i satiričar Čedomir Miloš dopao je zatočeništva u toku operacije „Oluja", 16. avgusta 1995. godine. Tada je hrvatska vojska zauzela Knin, a Republika Srpska Krajina prestala da postoji. U hrvatskim zatvorima proveo je od 1995. do 2002. godine. U zatvorima je mučen i prebijan. Posledice su brojne: polomljene kosti i rebra, psihofizički stres, poremećen metabolizam, unutrašnja krvarenja. Jedva priča o tome šta mu se dešavalo u hrvatskim zatvorima.

„Zarobljen sam u operaciji hrvatske vojske „Oluja", koja je počela 5. avgusta 1995. godine i u kojoj je Republika Srpska Krajina prestala da postoji. Bio sam običan vojnik, a u JNA sam bio obučen za bolničara. Posle opšteg rasula vojske gledao sam iz svog rodnog sela Vrbnika, koje je neposredno iznad Knina, kako ustaše ubijaju ljude na ulicama, pale, ruše. Krio sam se tu desetak dana. Preko dana sam boravio u obližnjoj šumi, a uveče sam često spavao i u svojoj kući. Nisam hteo da bežim u Bosnu, jer su mi supruga i ćerka, koja je bila u drugom stanju, ostale u Drnišu. Nisam od njih imao nikakvih vesti, a bojao sam se da se ne raziđemo ako se one vrate u selo, a ja krenem dalje.

Zarobljen sam 16. juna, usred bela dana, kada sam saznao da su ćerka i supruga na sigurnom. Zatekao sam se u selu jer sam nameravao da se prebacim u kasarnu UNPROFORa kod Knina, u kojoj su bili Kenijci.

Kod prvih seoskih kuća čuo sam dve seljanke koje su izbegle u Knin, ali su svakodnevno dolazile u selo da nahrane stoku, kako razgovaraju sa nekim muškarcima. Znao sam da su ustaše jer Srba muškaraca u selu nije bilo. Iznenada smo se susreli na nekih pet, šest metara. Panično sam zapucao iznad njihovih glava i ispred njih, da ih uplašim. Oni su utekli na jednu, a ja na suprotnu stranu prema šumi. Nisam želeo da se predam ni po koju cenu.

Tu sam upao u neki jarak i slomio nogu. Ubrzo je tu, ispred mene, eksplodirala i ručna bomba, za koju su ustaše kasnije tvrdile da je meni ispala. Ja se ničega ne sećam, ali me je dobro potkačila. I danas nosim gelere u telu. Kada su me zarobili, nedaleko od jarka, već je pao mrak. Sećam se samo svetla baterijske lampe i grubog drmanja. Stavili su mi lisice i ubacili u gepek. Za mene je počeo period života koji bih želeo da zaboravim. Stigao sam u Loru, nekadašnju pomorsku bazu Jugoslovenske narodne armije kod Splita. Sa slomljenom nogom i telom punim gelera od ručne bombe bacili su me u katakombe Lore. Tu su se već nalazili naši borci koji su ranije zarobljeni u operaciji hrvatske vojske „Bljesak", u istočnoj Slavoniji. Policajci su me terali da se prvo sa zatočenim izljubim po tri puta, po „srpski", a zatim su me, umesto moje krvave i iscepane odeće, odenuli u staru letnju „esembe" uniformu koja je na leđima imala oznaku „RZ" ratni zarobljenik. Bio sam u podrumu u kome, sem tračka svetlosti koji je dolazio kroz prozorče na vratima, nije bilo skoro nikakvog svetla. Nekoliko puta je dolazio islednik i dok sam bio u skoro besvesnom stanju, postavljao mi je pitanja. Naravno, nisam znao ni šta me pita, niti sam mogao da odgovaram na njih.

Bolje ti je da govoriš, nego da te ispituju vojni policajci navaljivao je islednik. Tada još nisam bio svestan šta me sve čeka. Nekoliko dana su zaboravili na mene. Ni vode, ni hrane, ni islednika, ni previjanja rana, ni dželata… Samo pomrčina i smrad. Onako izlomljenog, raspamećenog, u modricama, zagnojenih rana, iz podruma su me prebacili u splitsku bolnicu Firule, da me koliko-toliko pripreme za ozbiljnija isleđivanja.

U toj, civilnoj bolnici, već su ležali naši zarobljeni i ranjeni, ali i prebijani borci. Svakodnevno mi je u posetu dolazio jedan pravi „grmalj", policajac iz Lore, koji je kroz zube siktao: „Ja sam te zarobio, ja ću i da te ubijem. Ne daju mi ovi doktori, ali sačekaću te u Lori." Dolazile su i njegove kolege, sedeli mi na krevetu i požurivali doktore da me što pre otpuste, da mogu da počnu iživljavanje. Moram da kažem da je lečničko osoblje, svi, od lekara do sestre i bolničara, bilo veoma korektno i čuvalo me od nasrtaja krvnika.

Nisam ni bio svestan šta me čeka kad se vratim u Loru, ali su mi neki Hrvati, ranjeni u Bosni, koji su ležali u susednoj sobi i koji su navraćali da kao atrakciju vide nas „žive zarobljene četnike", očigledno znajući šta se događa u Lori, govorili da bi se radije ubili nego da tamo leže. Kasnije sam shvatio da su potpuno bili u pravu.

Sa nogom u gipsu, posle nedelju dana provedenih u bolnici, vratili su me ponovo u Loru, na opšte zadovoljstvo policajaca i islednika tog zatvora. Tek tada nastaju moje neopisive muke. Doskakutao sam na jednoj nozi, niz stepenice do samice koja se nalazila u podrumu, jer nisam imao ni štaku.

Kao lešinari odmah su pristigli krvnici i dok sam ležao na smrdljivom trodelnom dušeku na kome je pre mene ležalo ko zna koliko do krvi pretučenih ljudi, počeli su da skaču po još svežem gipsu na nozi. Kao ljuska od jajeta raspao se gips, a još nezarasli prelom je ponovo pukao. Nekoliko dana, ponovo zaboravljen, boravio sam u memljivoj prostoriji bez svetlosti.

Visoke letnje temperature, velika vlažnost vazduha, kao i težak vonj usirene krvi, znoja i mokraće učinile su da sam jedva disao. Hranu i vodu niko nije donosio, niti je ko navraćao da me bilo šta pita. Počeo sam da se gubim… da haluciniram.

Svašta mi se priviđalo. Izgubio sam pojam o vremenu. Poželeo sam čak da se ponovo pojave krvnici, samo da vidim ljudsko biće. Ubrzo su se i pojavili. Naoružani drvenim „bezbolnim" palicama, kako su ih zvali, počeli su da me ispituju. Ponavljao se uobičajeni ritual. Naredili bi mi da se naslonim ispruženih, široko raširenih ruku, na prozorčić na vratima, a bezbol palica mi je lomila rebra.

„Podseti ga", podsticao je islednik da mi osveži pamćenje. Jedan se specijalizovao za „tretiranje" mog desnog bubrega. Ni danas ga ne osećam.

Nisam znao ni kako se zovem, a kamoli da odgovorim na njihova pitanja koje tamo nešto organizovao, ko je glavni, gde i ko je ratovao u Bosni… Jednog jutra, bili su posebno inspirisani za ispitivanje. Verovatno im se žurilo da nešto priznam, jer su mene i još nekoliko zatočenika odvodili u naj zabačenije kutke Lore, a kasnije smo saznali da je dolazila delegacija Međunarodnog Crvenog krsta da registruje zatočenike.

Kako nisam bio registrovan, mogli su sa mnom da rade šta su hteli, pa čak i da me ubiju, a da niko za mene ne sazna. Jedan krvnik, a imao je najmanje 150 kilograma, dok sam ležao, skočio mi je na zdravu nogu, a drugi, sedeći na nozi u gipsu, lagano je gasio cigaretu između prstiju.

„Pričaj", govorio je treći, navodni islednik. Valjda, od velikog bola, naglo mi se razbistrila svest i iz mene je progovorio dugogodišnji satiričar. Kako da pričam, gospodine, kada me ova dvojica dekoncentrišu rekao sam. Sva trojica su navalila ko besni psi.

Na bol sam oguglao već posle nekoliko tretmana u Lori, tako da sam tada samo potonuo u tamu. Po mojoj proceni, u samici sam proveo dvadesetak dana, a zatim su ono što je preostalo od mene odneli do sobe u kojoj je bilo dvadesetak zatočenika.

Pre nego što sam se smestio, okupali su me u dvorištu zatvora. Jedva sam stajao i zato me je jedan zarobljeni oficir prvo posuo deterdžentom za veš, a zatim istrljao. Istuširali su me snažnim mlazom iz šmrka koji su koristili za pranje kola tako da me je svaka rana ponovo zabolela. Okupan, krenuo sam u prostoriju u kojoj se nalazilo staro, izlomljeno ogledalo.

Uplašio sam se lika koji sam ugledao u ogledalu. Neobrijan i dugokos, koža na licu posivela, oči upale duboko u glavu, bez nekoliko prednjih zuba. Jedva sam se prepoznao u liku živog mrtvaca. Međutim, mojim mukama se nije nazirao kraj. Mislio sam da je najgore prošlo i da su fizička maltretiranja koja su me snašla nešto najteže, ali sam se grdno prevario.

Grupne i pojedinačne seanse mučenja smenjivale su se danonoćno. Da sam imao čime, ubio bih se da prekratim muke, ali su nas dželati dobro pazili. Oni mučenici, zarobljeni u „Bljesku", koji su imali tu sreću da ih je registrovao Crveni krst, uglavnom su radili na čišćenju stadiona, ali nekolicina nas, neregistrovanih, divljački smo mučeni i prebijani. Terali su me da jedem kojekakve bube, crve, gliste, stonoge kojih su memljive prostorije bile prepune.

Posebno sam im bio interesantan jer mi je nadimak bio „Čedo" i onako zarastao u kosu i neobrijan, ličio sam im na četnika. Izgubio sam svaku nadu da ću živ izaći. Svakodnevno su maštovito svom repertoaru mučenja dodavali neke nove cake.

Morao sam da pevam ustaške pesme, kao i da se pre svakog obroka krstim kao katolici otvorenom šakom, a zatim da se pomolim Bogu. Ako bih molitvu završio sa „amin" umesto „amen", sledile bi batine.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane