Natrag

Ekonomija

Otvorene nacionalne privrede i svetski novac-podsticaji, ograničenja i sukobi (3)

Dolar izvor dominacije i zloupotreba

Savremene ekonomije su više ili manje otvorene prema svetskom tržištu (robe,novca, rada i kapitala). Autarkičnih privreda i privreda dovoljnih samih sebi nema. Komplementarnost i uzajamna povezanost privreda postaju sve veći. Otvorenost privreda nameće i potrebu ovladavanja saznanjima o složenim tokovima novca i kapitala u međunarodnoj ekonomiji, sistemu i instrumentima plaćanja, efektima promena deviznih kurseva, garancijama, promenama kamatnih stopa na finansijskim tržištima, kursnim i valutnim rizicima, inflaciji i dr. Manipulisanje deviznim kursevima, devalvacije i revalvacije nacionalnih valuta, politika izvoza i uvoza roba i kapitala su sastavni deo svakodnevnih politika, fundamentalni problemi platnog bilansa, zaduživanje u inostranstvu, efekti upotrebe kapitala i dospeće obaveza (kumulisanje obaveza po dugovima), otežani pristup svetskom tržištu novca i kapitala, velike promene na svetkim finansijskim tržištima i u poslovnoj filozofiji međunarodnoj finasijskih institucija - kao imperativ nalažu i potrebu njihovog detaljnog izučavanja.O tome za Magazin Tabloid piše prof. dr Slobodan Komazec

Prof. dr Slobodan Komazec

4. Dolar je istovremeno svetska i nacionalna valuta

1.Dolar u svetskoj privredi - likvidnost i konflikti

Dolar je postao istovremeno nacionalna valuta jedne države (SAD) imeđunarodni novac. Iz navedene funkcije ukidanja konvertibilnosti dolara u zlato i nestankom zlatne poluge ili pokrića, otvorena je mogućnost zloupotrebe dolara u međunarodnim plaćanjima.

Dolar je „istisnuo" zlato iz opticaja, postao hegemon na pijedestalu svetskog sredstva obrčuna i plaćanja, a zatim osnovni oblik novca u kojem se drže devizne rezerve centralnih banaka drugih država. Oslobodivši se „okova" zlatnih granica dolar se mogao koristiti neograničeno od strane SAD u međunarodnim plaćanjima.

SAD-e su kao jedina finansijska imperija mogle da sve svoje kupovine u svetu (realna dobit i usluge) plaća sopstvenim novcem. Stvoren je gotovo sistem perpetuum mobila u monetarnoj sferi. Sve potrebe uvoza u SAD finansirane su emisijom dolara. Druge zemlje su za svoja realna dobra dobijale dolarska potraživanja na SAD, a zatim ostvarene dolare izvozom, držale u svojim deviznim rezervama da bi održavale potrebnu likvidnost u međunarodnim plaćanjima. Države se čak i hvale visinom svojih deviznih rezervi u dolarima, čime ustvari kreditiraju SAD kao jednu od najrazvijenijih privreda u svetu.

Masa ukupno emitovanih dolara više se nalazi u svetskoj privredi nego u nacionalnoj privredi SAD.

Istovremeno SAD gube kontrolu nad dolarskom cirkulacijom u svetu, pošto se plaćanja između niza drugih zemalja vrše u dolarima. Nastaje svojevrsni proces dolarske multiplikacije u svetu nezavisno od primarne emisije dolara. Tako je u zemljama Zapadne Evrope cirkulisalo više dolara na evrodolarskom tržištu u odnosu na novčanu masu u SAD.

Na evrotržištu 1980. cirkulisalo preko 600-700 milijardi dolara, dok je u isto vreme novčana masa (M1 u SAD iznosila svega 371 milijardu). Protivrečnost situacije u kojoj je jedna nacionalna valuta istovremeno i svetski novac pokazuje da je teško povući granicu i staviti barijeru između mase domaćeg i mase svetskog novca.

Stvaranjem „evrodolara" dolazi do njegovog stalnog slabljenja . Izvan SAD cirkuliše ogromna masa dolara, a preko 75-81% se obračuna i plaćanja vršilo u dolarima. Prepunjavanje prometnih kanala dolarima dovodi do toga da na kurs dolara sve više deluju faktori izvan privrede SAD.

Slabost dolara istovremeno je i slabost međunarodnog monetarnog sistema (na kojem se on i dalje zasniva). Dolar je doveden do duboke krizne situacije posebno ogromnim intervencijama države i FED-a u novoj finansijskoj krizi (od preko 24 biliona dolara). Povremeno i sve češće izbijanje kriznih stanja, potencira zahteve da se reformiše postojeći monetarni sistem, da se da veća uloga SPV, ali i da se pronađe novi jedinstveni medij međunarodnog monetarnog sitema.

Problem je u tome što se redovno ciljevi nacionalne makroekonomske politike SAD stavljaju iznad međunarodnih obaveza, što stvara određeni paradoks dolara. Naime, slabljenje dolara u domaćoj privredi i preterana emisija dovode do inflatornih tendencija, porasta potrošnje i nominalnog bruto domaćeg proizvoda. Konkurentnost privrede opada, izvoz slabi po osnovi inflacije troškova. Međutim, sada nastaje dihotomija sistema. Deviznim kursom (devalvacija) podstiče se izvoz i konkurentna moć privrede SAD , osvajaju tržišta u svetu po dva osnova, čime se podstiče razvoj domaće privrede. SAD su masovno koristile ovaj mehanizam za osvajanje svetskog tržišta, porast konkurentnosti privrede SAD i pored pada efikasnosti i produktivnosti u odnosu na druge zemlje. Svet je součen sa fenomenom da svetska privreda zavisi od sudbine i politike dolara, odnosno monetarne politike SAD.

To je jedan od snažnih argumenata da se doalrski svetski moneatrni sistem treba iz osnova reformisati, a dolaru ostaviti samo „nacionalno ruho", čime bi delio sudbinu svih ostalih valuta.

o 2. „POPLAVA" DOLARA I „NEUSPEH" SENTRALNIH BANAKA

Alen Grinspen (guverner FED-a u dugom nizu godina, a poznat je kao veliki pristalica monetarizma i neoliberalne doktrine), je smatrao da se može osigurati upravljanje ekonomskim razvojem preko centralnih banaka. Smatralo se da se u razvijenim privredama menadžment kriza doveo do perfekcije. Centralnoj banci SAD (FED-u) pripisivana je gotovo neograničena moć. Grinspena su nazivali „dirigent ekonomije" i „čarobnjak tržišta", jer je spadao u ekstremne monetariste.

Politikom jeftinog novca (niske kamate) i eksplozijom novca i kredita preko naduvavanja novčanog opticaja (rapidno povećanje novčanog opterećenja) jeste podsticao tražnju, potrošnju i ekonomski rast sa rastom zaposlenosti. Politika ekstremno niskih kamata i poplava dolara dovela je pre svega do rasta spekulativnih investicija (hartije od vrednosti, hedž fondovi, nekretnine), što je dovelo do naduvavanja spekulativnog mehura, ali ne i likvidnosti privrede i rasta realne ekonomije.

Gotovo istu politiku FED-a vodi Pol Voker, Alan Grinspen od 2000. do 2003. godine smanjio kamatnu stopu (Federal Fund Rate) sa 6,5% na 0,98% pri čemu je snabdeo ekonimiju sa visokom likvidnošću (novcem i kreditom) preko politike „jeftinog novca" i niske kamatne stope od preko 10 biliona dolara. Gde se sada nalaze ograničenja u emisiji dolara koja najvećim delom završava u drugim državama?

Ko banke može u procesu deregulacije da spreči da atonomno stvaraju i multiplikuju novac, posebno sekundarnog tipa (finansijski derivati).

Dugovi su dostigli astronomske visine, deficit budžeta (sa uključenim autonomnim multiplikatorom rasta), deficit platnog bilansa, uz virtuelnu ekonomiju uslužnog karaktera - moguće je takvu piramidu razvoja održavati samo sa sopstvenim dolarom kao bazi te građevine.

Dužnički teret SAD je prosto eksplodirao, čime se ruši i poverenje u dolar. Mnogi pribegavaju plasmanu novca u zlato, srebro, dijamante i druge realne vrednosti, koji indirektno preuzimaju ulogu novca.

Poplava dolara u borbi protiv ogromne deflacije, koja karakteriše novu finansijsku krizu, u spasavanju najvećeg dela posrnulih i nelikvidnih banaka u „šupljim" i naduvanim bilansima, očito je, vodi urušavanju bankarskog, finansijskog i monetarnog sistema.

Možete li zamisliti da Kongres SAD odobri Iraku (posle američke invazije) pomoć od 61 milijardu dolarara (nakon totalnog rušenja ekonomije), pri čemu je nestalo 6,6 milijardi dolara. Šta ih je sprečavalo da iz „samousluge" u Federalnom rezervnom sistemu odštampaju i 100 milijardi? Mogu se u svetu vršiti svakakve intervencije i kupovine dok je „svemogući" dolar na neograničenom raspolaganju.

Poverenje u dolar kao rezervnu valutu je izuzetno poljuljano, ali i bekstvo od dolara u drzge valute (evro) i realna dobra je sve širi proces. Učešće dolara u svetskim deviznim rezervama permanentno opada, ali i spremnost drugih država da drže svoje devizne rezerve u dolarima i trajno kreditiraju SAD i njenu potrošnju i uvoz.

Ako je ukupna novčana masa (M1) u SAD dvostruko manja od mase dolara koja cirkuliše na evrotržištu (evrodolari), a istovremeno se u deviznim rezervama glavnih država u svetu nalazi 5-6 biliona dolara, mora se postaviti pitanje: može li FED da kontroliše masu dolara (koji se u međubankarskim plaćanjima automatski multiplikuje i van je uticaja FED-a, njegove obavezne rezerve, rezerve likvidnosti i eskontne stope). Nema tu nikakave kontrole, osim indirektnog delovanja - kada FED povećanjem kamatne stope želi da privuče kapitale i novac iz sveta u SAD.

Međutim, odluka o upotrebi kumulisanih dolarskih deviznih rezervi u svetu konačno se nalazi u rukama drugih država koje drže takve devizne rezerve. I ovde nema kontrole centralne banke nad novcem koji je sam stvorila (samo delom), a još manje nad masom dolara u funkciji svetskog novca.

Dihotomija je potpuna.

4. Dominacija dolara i koristi za SAD-blagostanje i visok standard na račun drugih

Monetarna emisija dolara u uslovima apsolutne dominacije

Dominacija dolara SAD u svetskom monetarnom sistemu je neosporna, kako po plaćanjima, tako i po sastavu svetskih monetarnih rezervi . U strukturi monetarnih rezervi, nakon demonetizacije zlata, uloga i značaj dolara su povećani i do 75-80% ukupnih rezervi. Dolar nije postao „bumerang valuta", naime da se svaka emisija dolara u svet (plaćanjima roba i usluga) ponovo javlja na tržištu SAD vršeći pritisak tražnje na domaća robna tržišta. Zadržavajući se u deviznim rezervama ustvari se trajno emituje likvidnost u svetsku privredu, čime dolar ostaje trajno u toj cirkulaciji i „blokiran" u deviznim rezevama.

Država koja ima nacionalni novac istovremeno i kao svetski novac (SAD) ima ogromne koristi u odnosu na druge države. Ovo se odnosi na sledeće:

o Emisija novog dolara nema realna ogranišenja, osim monetarne politike i ukupne politike SAD,

o Kupovna snaga SAD na svetskom tržištu gotovo nema ograničenja-sve se može finansirati novom emisijom dolara,

o Običnim papirom („papirnim vinjetama") mogu se u svetu kupovati realna, finansijska i intelektualna dobra, ali i finansirati svi podobni režimi,

o Preko finansijskog tržišta i novčanih derivata i surogata novca, kroz budžet SAD, mogu se finansirati astronomski izdaci za vojne potrebe i vođenje ratova u svetu, brojne intervencije, rušenje režima u nepodobnim državama,

o Dolar se koristi kao stimulans i doping (uz nisku kamatnu stopu) razvoju domaće privrede, a zatim se izvozi inflacija u svet i nezaposlenost,

o Briga za stbilnost dolara se prenosi na sve ostale države koje imaju devizne rezerve u dolarima ili su plasirale nacionalnu štednju u kupovinu trezorskih zapisa SAD. Time druge zemlje finansiraju budđetski deficit i platno bilansni deficit SAD koji dostižu astronomske razmere, bez nužnog ograničavanja nacionalne javne potrošnje,

o Sve svoje ogromne vojne i paravojne rashode SAD mogu finansirati dolarima, koji se zatim odliva u svet,

o Ne postoji kontrola monetarne emisije, kao ni kontrola kapitala, što vodi prelivanju krize na druge države,

o Da bi došle do dolara i vršile plaćanja obaveza druge države moraju izvesti robu i usluge ili dobiti kredit u dolarima, čime se tražnja dolara stalno povećava.

Dolar se ustoličio kao rezervna valuta još od formiranja MMF 1944. godine u Breton Vudsu, mada tada u početku kao alternativa zlatu. Postepeno je, videli smo, zlato nestajalo iz prometa, istiskivano od dolara, čime je dolar postao osnovno međunarodno srestvo obračuna i plaćanja.

Direktori FED-a (Ben Barnanke, Pol Voker i dr.) su u osnovi na području finansiranja i bankarstva kao Henri Kisindžer na području politike (širenje dolarske imperije koja prati politiku vojne i geostrateške aspiracije Imperije SAD).

Federalni rezervni sistem (FED) kao centralna banka SAD osnovan je 1913. godine, nakon ogromnog broja propalih banaka 1907.godine. Otpor formiranju centralne banke SAD u javnosti bio je pre toga ogroman. Kongres je doneo odluku da se formira centralna banka koja će garantovati zdrav i siguran bankarski sistem. Guverner se bira na 14 godina, dok bankom upravlja Odbor guvernera od sedam članova koje imenuje predsednik, a potvrđuje Senat. Dug period na koji se bira guverner je iz razloga da bi se osigurala nezavisnost od kratkoročnih političkih pritisaka kada se formuliše moneatrna politika. FED se sastoji od 12 banaka distrikata sa sedištem u glavnim gradovima SAD, a funkcioniše kao banka banaka.

Banke FED-a su poluprivatne institucije koje nadgledaju direktori iz privatnog sektora iz tih regiona. Dakle, dvanaest regionalnih banaka federalnih rezervi ili regionalni centar banaka povezane su u sitemu FED. Strahovalo se da će giganti (kompanije i velike privatne banke) sa Vol Strita moći da manipulišu takvom institucijom i kontrolišu privredu (i državu), a da će federalno upravljanje centralnom bankom omogućiti i previše uplitanja vlade u poslovanje privatnih banaka.

Ozbiljne su nesuglasice postojale da li takva banka treba da bude privatna ili državna. Rešenje u Zakonu o federalnim rezervama je da je to mešovita banka (mada pod dominantnim uticajem krupnog privatnog kapitala).

Da li direktori FED-a kontrolišu novac (dolare) ili se nalaze određeni „ljudi iz senke" koji upravljaju Federalnim rezervama i Njujorsšom berzom? Da vidimo neke činjenice.

Sada ustvari Rotšildi kontrolišu novac u SAD, a time kontrolišu i državu. „Nije važno kakva marioneta sedi na tronu bankarske imperije, čovek koji kontroliše puštanje novca u Britaniju, kontroliše i britansku imperiju, a kontrolišem puštanje novca u Britaniju" (Natan Rotšild). Da navedemo i drugog autora koji je to vrlo otvoreno rekao.

„Oni koji kontrolišu tokove novca u svakoj državi su apsolutni gospodari cele industrije i trgovine. I kada shvatite da je celi sistem veoma lako kontrolisati... sa nekoliko moćnih ljudi na vrhu, vi počinjete shvatati kako niču periodi inflacije i deflacije". (Džejms Gerfild, predsednik SAD 1818.). Kao da je Gerfild živeo u naše vreme i to u periodu početka globalne finansijske krize i upravo takvih aktera krize u bankama i berzama SAD.

„Ako američki narod nekad reši da kontroliše štampanje novca prvo kroz inflaciju, a zatim kroz deflaciju, banke i korporacije... će lišiti narod sve svojine do tada, dok se njihova deca ne probude bez svojih kuća na kontinentu koje su zauzeli njihovi očevi". (Tomas Džeferson, 1878.).

Misao kao da je izrečena juče! Scenario nove krize upravo se odvijao po navedenom objašnjenju i najavi.

U krizi 1907. godine bankari Rotšild, Morgan, Šifa, Varburg i Kun su insistirali na sledećem: „Dok u nas ne bude centralne banke sa adekvatnom kontrolom kreditnih resursa, ta zemlja će preživljavati najteže dugoročne posledice finansijske krize u svojoj istoriji". Kriza (1907.) je počela, Morgan je pustio u opticaj tada ogromna sredstva, ni iz čega i to oko 200 miliona dolara i postao heroj. Prethodno je uništio tržište fondova.

Upravljači novcem iz senke

Da vidimo dalje kako „upravljači novcem" i bankama deluju iz senke, ali sa ogromni, gotovo sudbonosnim efektima.

Pol Varburg je, poznato je, izlobirao da se stvori privatna Centralna banka u SAD. Jedna porodica (Rotšild) upravlja centralnim bankarstvom SAD. Zakon je „dao bankarima izuzetno opasnu vlast pravljenja novca". Zakon o Federalnom rezervnom sistemu potpisan je 1913. godine (gotovo na prevaru za vreme božićnih praznika 23.12.1913., mada je obećano da se tada neće donositi).

Smatra se da je to bila velika zavera međunarodnih bankara - grupe stvorene za uništavanje nacionalnih država-preko izazivanja ratova, revolucija i kriza. Kakva strategija i vidovitost! Rotšildi vladaju Federalnim rezervnim sistemom SAD, ali i Engleskom bankom (Bank of England).

Nosioci akcija FED-a su krupne privatne banke i finansijski magnati. Tu se nalaze: Rotšild, Braća lazar, Izrailj Mozes, Šifi banka, Varburg banka, Braća Leman, Morgan, Goldman - Saks. Najveći deo su stranci, koji vladaju FED-om, a preko FED-a i dolara drže u rukama i kroje sudbinu najvećem delu planete. Da li je čudno da ova grupa moćnih finansijskih magnata i bankara povremeno kreira i krize, lomove na berzama, bankrotstvo konkurentnih banaka - zgrćući pri tome ogromne milijarde dolara na špekulacijama.

Oni upravljaju krizama, a ne savremene državne vlade. SAD su postale „bankrot država" koja je u potpunosti prešla u vlasništvo kreditora. Osnovana je tvrdnja da je za najtežu ekonomsku krizu i finansijsku katastrofu od Velike depresije do danas krivo 25 ljudi upravo iz ovog finansijskog sloja - finansijske svetske oligarhije. Postoje tvrdnje da oni stoje i iza procesa ujedinjenja evropskih država u EU.

Da li će odlušiti i režirati raspad ovog objedinjenog dela Evrope? Kada im zapreti integracija Evrope i ugrozi im vitalne interese ne treba odbaciti ni takvu strategiju.

5. Dolar kao svetski novac i nacionalna valuta - izvor dominacije i zloupotreba

Dolar kao svetska i nacionalna rezervna valuta-dolarski paradoks

Dolar je, videli smo, od 1944. godine postao osnova svetskog monetarnog sistema, paralelno sa zlatom. Od sastanka grupe od 44 države u američkom gradu Breton Vudsu o uspostavljanju novog svetskog monetarnog sistema. Od dva predloga američkog ili Vajtovog plana i engleskog ili Kejnzovog (kreditni novac - bankor), prednost je dobio Vajtov plan zasnovan na zlatu. Pri tome treba naglasiti da je 92% svetskih rezervi zlata posle drugog svetskog rata bilo koncentrisano u SAD.

Američka privreda je tada učestvovala u svetskoj privredi sa 40%, koliko i u izvozu - uvozu (u međuvremenu u 2008. to je palo na 20%). Mehanizam zasnovan na dolaru (čija je vrednost određena u zlatu sa 35 dolara za jednu finu uncu zlata, kasnije je to u 1973. u naftnoj krizi povećano na 38 dolara) funkcionisao je, sa povremenim monetarnim krizama, sve do 1971. godine.

Pokrivenost dolara zlatom, kada je De Gol počeo da konvertuje dolarska potraživanja Francuske u zlato, videlo se, da je dolar imao svega oko 22% pokrića u zlatu. Tu je tada i uticaj i ogromnih vojnih rashoda za vejtnamski rat i sve veće emisije dolara za ratne potrebe.

Od januara do avgusta 1971. iz SAD je izneseno 20 milijardi dolara u zlatu, čime je pokriće dolara palo na oko 10% u zlatu.

Nikson nije imao kud - ukida konvertibilnost dolara u zlato (povećava se i cena unce na 38 dolara, uvodi se carina od 10%, na sav uvoz, zamrzavaju nadnice i plate na 90 dana). Bretonvudski sistem je došao do svog kraja. Uskoro nastaje i prvi naftni šok 1973. godine, a cena nafte raste za 3 dolara po barelu na 12 dolara. Rast cena nafte dovodi do globalne recesije, uz rast inflacije.

Dakle, pojava stagflacije. Razvijene privrede protiv recesije se bore politikom „lakog novca". Ogromne količine dolara upumpane su proizvođačima nafte (OPEC). Najveći deo ovih dolara (petrodolari) završio je na računima banaka Evrope i SAD. Stvaraju se evrodolari i petrodolari koji nisu pod kontrolom FED-a, a time ni obaveznih rezervi.

„Pokrivenost" dolara, koji se sve više emituje, zlatom, palo je 1971. na 22%, a po nekim izvorima i ispod 10%. Tada je odlukom Niksona dolar definitivno odvojen od zlata i nema nikakvo „zlatno pokriće". Postao je manipulisana valuta, ali nacionalna i rezervna svetska valuta. Sistem iz Breton Vudsa došao je do stvarnog kraja. Tu je osnov za sve „krize dolara" koje su usledile gotovo svakih 8-10 godina. Zlato je u međuvremenu demonetizovano (Skupština MMF u Manili 1976.godine).

Pokušaji sa uvođenjem „specijalnih prava vučenja" (SPV), osim prevođenja statistike MMF na SPV, nisu dali rezultate. Dolar ostaje kao dolarski standard i rezervna valuta sveta. U njemu se nalazilo i do 81% svetskih deviznih rezervi (danas je to palo na 63%) i vršio najveći obim obračuna i plaćanja u svetskoj trgovini. Svetski novac u stvarnosti postoji - javnost o tome malo zna. To su „specijalna prav vučenja" (SPV), a videli smo, nisu uspela da se razviju, istisnu dolar i postanu „standard SPV" kao globalni unificirani svetski novac.

Otpor širenju uloge i jačanju SPV, posebno njegovog posebnog „investicionog" oblika, dale su razvijene zapadne države na čelu sa SAD. Nerazvijeni svet nije mogao srušiti tu barijeru. Najveći problem je ostao da se svaka slabost dolara i potresi u privredi SAD automatski prenose na svetsku privredu.

Svetska privreda postaje ranjiva na krize u privredi SAD, koje se automatski prenose preko dolara. Kina npr. drži devizne rezerve u visini od 3,2 biliona (sredinom 2011.godine) najvećim delom u dolarima. Kina sada nastoji da diversifikuje devizne rezerve konvertujući dolare u evro, ali i kupujući po svetu sirovine i nalazišta nafte. Ne kupuju više američke hartije od vrednosti.

Osnovni problem je u tome što je dolar istovremeno i nacionalna i svetska valuta. Ona daje mogućnost SAD da ga zloupotrebljavaju, posebno kada je odvojen od zlata, čime je ukinuta osnova i ogranišenje za nekontrolisanu emisiju dolara za sve namene, pa i vojne rashode, ratove i budžetsko deficitarno finansiranje. Više ni Federalni rezervni sistem SAD (centralna banka) nema kontrolu nad masom, razmeštajem u svetu i cirkulacijom dolara, a još manje berzanskim lomovima kojima je u osnovi dolar.

Zloupotreba dolara u nacionalne ciljeve SAD-a

SAD kupuju realna dobra od drugih država za svoj dolar - koji se štampa po volji i sopstvenim potrebama. Svojom valutom SAD finansira svoj ogroman uvoz, ali i ogromne vojne i paravojne rashode širom sveta. Ta zelena novčanica dobila je natprirodnu moć da se njom kupuje sve u svetu, ruše vlade i države, vode ratovi i dr. Nisu postojale granice emisije dolara. Niko to pitanje nije ni mogao postaviti.

Prevrat dolara nastao je onog trenutka kada je dolar kao nacionalni novac, postao i svetska rezervna valuta i poluga uticaja i moći u svetu. Finansijska dolarska moć i zloupotreba dolara u nacionalne ciljeve SAD, kojim se sve kupuje u svetu, finansira sve u sopstvenoj privredi - čak iz čiste emisije - najveća se suprotnost savremenih svetskih finansija. „Kriza dolara" je automatski i finansijska kriza u svetu.

Finansijski slom SAD prelio se i oslabio ostatak sveta, pri čemu je dolar trenutno „ojačao". Cilj „jačanja" dolara u krizi je poznat, kao i postepeno povećanje kamatne stope.

Dolar se koristi za finansiranje ogromnih vojnih rashoda, vojne inrtervencije u svetu, pokriće budžetskog deficita, izvoz kapitala i ogromnih kupovina realnih dobara po svetu, bez da se odrazi na nacionalnu privredu (SAD). Uspon i zloupotreba dolara doveli su konačno do njegove krize i sloma sistema zasnovanog na njemu.

„Šakom i kapom se izdvaja za vojsku i ratove" iz budžeta SAD. Vojni rashodi doživljavaju astronomske iznose. Tako se u fiskalnoj 2008. godini iznosili 480 milijardi dolara, za 2009. planirani u visini 516 milijardi, a u 2010. godini preko 700 milijardi.

Finansiranje protivraketnog štita u Poljskoj i Češkoj zahteva 720 miliona dolara (u 2008.godini to je iznosilo „svega" 225 miliona). Celi projekat će koštati 4,7 milijarde dolara. Tu je i dva puta po 70 milijardi dolara za „globalni rat protiv terorizma". Koja bi to država bez „rezervne valute" mogla finansirati? Takva država i moć ne postoji nigde u svetu.

Samo rat u Iraku i Avganistanu do sada su koštali 1,7 biliona (ili hiljadu i sedamsto milijardi dolara).

„Naše oružane snage moraju prestrojiti svoj potencijal i reformisati druge"(Obama). „Reforme drugih armija koje sprovode SAD u okviru raznih programa „obuči i ojačaj" ustvari predstavljaju stvaranje kolonijalnih armija u strategiji zauzimanja svetskog gospodarenja i puku predaju suvereniteta zemalja koje su SAD priznale za globalnog lidera". Pomoć prijateljima se svodi na marionetske režime koje su doveli na vlast kroz lokalne ratove, izazvane „revolucije" i prevrate, koji priznaju globalnu ulogu SAD, a sve pod parolom „širenja demokratije" i slobode, odnosno „zaštite naroda od totalitarnih režima" u tim zemljama.

Da li bi bilo moguće da SAD potroše za vođenje otvorenih ili prekrivenih ratova širom planete u 124 države i da za ratne operacije potroše od 2001-2020 godine 5.050 milijardi dolara - da nemaju na raspolaganju „svoju" valutu? Dodamo li tome i hiljadu milijardi dugovanja i rashode za veterane tih ratova - to je astronomskih 6.410 milijardi.

Pod geslom „rata protiv terorizma" posle novembra 2001. godine takve operacije su proširene na 80 država. Budžet za vojsku za novu fiskalnu godinu iznosi oko 890 milijardi dolara. Kamata, koja se plaća na javni dug već iznosi godišnje preko 500-600 milijardi, tako da budžetski teret ratnih operacija za „očuvanje demokracije" i ljudskih sloboda" i dalje stalno raste (i sve teže se finansira).

Vojno-industrijski kompleks je glavni nosilac ove politike, jer bi bez proizvodnje oružja i moderne opreme cela privreda ušla u duboku krizu. Njveći korisnici ovih porudžbina su velike korporacije za proizvodnju oružja koje uzimaju od 890 milijardi budžetskih vojnih rashoda čak 590 milijardi.

Ove korporacije bez ratnih sukoba i proizvodnje naoružanja ne bi opstale, a osiguravaju ogroman novac za izborne kampanje političara. Tako se zatvara „krug pakla" i razaranja u svetu, a zatim se dalje ponuda za obnovu razorenih privreda (uz izvlačenje profita).

Najveći deo država držeći devizne rezerve u dolarima finansiraju SAD kao jednu od najrazvijenijih privreda u svetu (Kina, Japan, Rusija, Tajvan, Južna Koreja i dr.). Ustvari te zemlje dugoročno beskamatno finansiraju potrebe SAD.

Upravo su Kina, Rusija i Japan najveći kupci američkih vrednosnih papira na berzama. To je dovelo do velikih potresa u bankama ovih država kada je izbila kriza na Volstritu.

Brojni pokušaji do sada da se izvrši reforma svetskog monetarnog (i finansijskog) sistema, nešto kao „novi Breton Vuds" do sada nisu dali rezultate. Namernom deprecijacijom dolara SAD povećavaju svoju konkurentnost i izvoz, ali to ugrožava izvoz drugih država. Pri tome i dizanje i spuštanje kamate služi za privlačenje i „usisavanje" kapitala iz sveta u SAD.

Dizanjem kamate u cilju borbe protiv inflacije SAD preko hartija od vrednosti(akcije, obveznice i dr) privlače strani kapital koji u osnovi finansira ogroman platno-bilansni i budžetski deficit SAD. Visoki standard se održava na ogromnoj masi kredita, liberalnoj kreditnoj politici FED-a, ali i neto prilivu kapitala u SAD (koja kao „upijač" apsorbuje ogromne kapitale). Bez dolara kao svetskog novca takvi troškovi bili bi nemogući.

Da se podsetimo visine ovih deficita.

Privreda SAD ima sve veći spoljnotrgovinski deficit. Da svakog dana pozajmljuje 4 milijarde dolara od drugih država. Deficit stalno raste tako da je od 217 milijardi iz 2001.godine povećan na 750 milijardi u 2009. godini i 779 milijardi u 2018.godini. To iznosi oko 10% bruto domaćeg proizvoda. Spoljnotrgovinski deficit se finansira emisijom dolara i dolarskih hartija od vrednosti koje kupuju one države koje imaju veliki izvoz u SAD, čime povećavaju svoje devizne rezerve i HOV u SAD. Time ove države finansiraju spoljnotrgovinski deficit SAD i visoku nerealnu potrošnju i standard.

Najveći deo uvoza se finansira dolarom. Posebno se to događa od 1981. godine nastankom reganomike i tačerizma (neoliberalizma poznatog kao tržišni fundamentalizam).

Dolarski paradoks i emisija novca bez pokrića

Radi se „o dolarskom paradoksu" i sistemu emisije novca bez pokrića.

Dolar kao svetki novac je omogućio ovakve rashode i život u SAD iznad mogućnosti, na kreditnoj osnovi. Emisija dolara najvećim delom je završavala u deviznim rezervama drugih država, koje su tim iznosom finansirale SAD. Manji deo je završavao na domaćem tržištu. Kada je trebalo obarao se kurs dolara kao i bazna kamata (kao sada). Rusija i Kina (kao članice BRIKS-a) međusobnu trgovinu ubuduće će obračunavati u nacionalnim valutama, rublji i juanu, a ne u američkom dolaru. Umesto monopolskog položaja i uloge dolara, stvara se multipolaran sistem valuta i plaćanja.

Dolarske rezerve u svetu su veće od mase dolara u SAD (samo Kina drži 3,2 biliona dolara u deviznim rezervma), Rusija isto tako drži ogromne dolarske devizne rezerve, Japan, Tajvan i dr. Kina pokušava da smanji rizik od devalvacije dolara i veliku zavisnost od njega preko diversifikacije svojih deviznih rezervi. Kina nastoji da formira strukturu rezervi u odnosu 40:40:40, što znači učešće dolara, evra i svoje valute juana.

Federalni rezervni sistem SAD kao njihova centralna banka (Alen Grinspen kao istaknuti neoliberal i njen dugogodišnji direktor) je godinama provodio ekspanzivnu i liberalnu monetarnu politiku, niske kamatne stope, ekspanziju kredita, što je dovodilo do ekspanzije potrošnje, gotovo nestanka štednje, manjih poreza i sve veći budžetski deficit, ali i deficit spoljne trgovine. To je bio proces koji je destruktivno bdelovao na američku privredu i sistematski je vodio u krizu. Može li kurs dolara da raste na svetskim deviznim berzama u situaciji kada je privreda SAD u dubokoj recesiji, a finansijski sistem pred slomom?

Kako je moguće da se desi da su SAD doživele finansijski slom, koji je oslabio svetsku privredu, banke i finansije, a da njena valuta i pored ogromne emisije ojača.

Otkriveno je da je to „vešta spekulativna akcija američke monetarne vlasti, koja nastoji da sadašnju veliku finansijsku krizu iskoristi za svoje ciljeve i interese. Pošto je tražnja kredita opala, kamata se može podići naviše, da bi se naglo vratio kapital u SAD i povećala tražnja dolara, čime bi se u uslovima svetske finansijske krize i krize na berzama obveznice američke vlade prikazale kao ulaganje za investitore.

Možete li zamisliti potrese u svetskoj privredi i finansijama da slučajno dolar devalvira. Devizne rezerve i sva potraživanja drugih država prema SAD bila bi za taj procenat obezvređena, a kupovna moć smanjena. Time bi se SAD jednim potezom oslobodio ogromnog tereta spoljnih dugova, ali i platnobilansnog deficita. Ko je u tome može sprečiti, osim unutrašnjih prilika u SAD.

Posle 11. septembr 2001. FED je emitovao više novca i ubacio u opticaj nego u celoj prethodnoj istoriji dolara od preko 200 godina.

Poslovne banke su ubacile daleko više novca preko „inovativnih finansijskih proizvoda" - čisto virtuelno zabeleženi u kompjuterima. Ovi bankarski finansijski proizvodi (fjučersi, opcije, hedž-transakcije) postali su opasni onog monenta kada su se dalje mogli prodavati, ali i osiguravati kod vodećih osiguravajućih društava. Ovi proizvodi stvaraju sopstvenu cirkulaciju, umnožavajući se bez kontrole i gotovo neograničeno.

Zbog zloupotrebe dolara u nacionalnoj i svetskoj privredi , nova finansijska kriza ponovo izbacuje na površinu „problem dolara" i nužnost reforme svetskog monetarnog sistema. Dolar već gubi poziciju glavne svetske valute, uz jačanje uloge evra (i učešće evra u svetskim deviznim rezervama).

Sve veći značaj evra kao jedinstvene valute 18 država Evropske unije je realna „nova globalna valutna stvarnost". To predstavlja kraj ere dominacije dolara - koji treba u ovoj fazi da se svede na novac regionalnog značaja, a kasnije isključivo nacionalnog značaja.

Rađaju se ideje o stvaranju više valutnih zona sa regionalnim valutama u međusobnim obračunima i plaćanjima (zona rublje,zona jena, zona juana, latino-američka zona sa novom zajedničkom valutom i dr.). Zahvaljujući ekonomskoj snazi Brazila, naftnim rezervama Venecuele, ogromnoj poljoprivrednoj proizvodnji Argentine - mogla bi se stvoriti sopstvena valutna zona.

Svet sve više traži suštinsku reformu svetskog finansijskog monetarnog sistema i svetskih institucija koje su postale i ostale proizvod grupe najrazvijenijih zemalja, ali i MMF, Svetske banke i STO.

Odgovor najrazvijenijih je bio da se samo poveća uloga i sredstva MMF (sa 250 na 500 milijardi, a kasnije i na 750 milijardi dolara), bez bilo kakve reforme mehanizma funkcionisanja Međunarodnog monetarnog fonda (mehanizam glasanja, kvote, odlučivanje).

Dok dolar ne „siđe sa trona" svetske rezervne valute, svetska privreda će periodično ulaziti u krize i lomove, bez obzira da li će se po spoljnoj manifestaciji javljati kao kriza berzi, kriza dolara, ekonomska kriza, finansijska kriza i sl.

Neoliberalizam i monetaristički model i dolar

Neoliberalni i monetaristički model doživeo je svoj potpuni slom, što je iz temelja poljuljalo sve stubove neoliberalnog kapitalizma. Kapitalizam nije „idealan i večiti sistem", kako su smatrali mnogi ekonomisti-klasičari. Neoliberalizam je „otvorio" nacionalne privrede, učinio ih ranjivim i nezaštićenim za prodor zapadnog kapitala i neviđenu eksploataciju realnih dobara preko virtuelnog kapitala i dolara bez bilo kakve realne osnove ili pokrića.

Bezvrednim papirom kupovalo se po svetu sve do čega se dođe, vode se ratovi, vrši astronomsko naoružavanje . lome „neposlušne" i nepoćudne države - sve u interesu izmišljene „demokratije"- koja se izvozi u te zemlje.

U osnovi, radi se o stvaranju „perifernih privreda i država" u interesu krupnog zapdnog finansijskog kapitala. To je i osnovni smisao Vašingtonskog konsenzusa i „novog svetskog poretka".

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane