Puc-puc

Rezervativ

Ranisan

Olga Stojanović

Gornji naslov je naziv leka koji "oblaže" želudac kako ne bi bio iritiran hranom. Zbog smetnji od čira i gastritisa.
Ako ste pomislili da sam "prolupala" i prešla na tekstove o medicini, još i promoterske, naravno da ste se prevarili. Zauvek, odnosno još dugo, ostajem verna staroj, dobroj socijali.
Naime, moj drug iz kraja čija penzija iznosi osam hiljada dinara, nema pare baš i da jede.. Glete, molim vas, još bi i da jede. Pa imajmo meru, ne moramo udovoljiti baš svakoj želji i potrebi. Valjda možemo neko vreme barem bazalni metabolizam ostaviti po strani.
Zato je moj drug iz kraja - koji na sreću nema /?!/ matične želudačne probleme - dosetio da svoj prehrambeni organ "oblaže" preparatom "Ranisan", kako bi ga zaštitio od hrane koju ne poseduje. Ali, zbog toga ima probleme sa lekarom opšte prakse, koji iste neće da mu prepiše jer "ne postoje indikacije", te je moj drug iz kraja izračunao kako mu je jeftinije da ovaj lek kupuje bez recepta jer za petnaestodnevnu upotrebu košta koliko i 200 grama "čajne"... tako se moj drug iz kraja uspešno "kompenzuje" ovim magičnim lekom, sve dok ne dođe do mene i prosto izusti: "Ja sam gladan, ali sam mnogo gladan!"
Možda pomišljate kako sam nemarna i neobzirna prema drugu iz kraja, ja, dole potpisana, koja jurim dijete za mršavljenje po štampi, ali grdno se varate, jer se moj drug iz kraja oglušuje o moje pozive, racionalnom rečenicom: "Neću da se navikavam na hranu, jer šta ako me ne više ne pozoveš?!"
Jednostavno moj drug iz kraja, NEĆE DA SE NAVIKAVA NA HRANU, pošto, kao razuman čovek, ne želi da se "navlači" na nešto što neće biti u prilici redovno da konzumira.
I tako se moj drug iz kraja "navukao" na "Ranisan", a u apoteci ga pitaju (umesno): "Da li ga vi, komšija, jedete?" "Da, baš tako, upravo sam ga ručao, ali ga nemam za večeru..."
U sumanutom crnomhumornom ludilu, nekada zajedno kujemo "recepte" na bazi "Ranisana", u stilu RANISAN SA PAHULJICAMA BENSEDINA, RANISAM NA LEŠO, RANISAN U SOSU OD SODE BIKARBONE i , napose, RANISAN SA CRNIM PIVOM, što je konzumirano kad je gradonačelnik Beograda udelio jednokratnu pomoć najugroženijim penzionerima. Umesto, da uz "Ranisan" kupi i nešto alpske kobasice, moj drug iz kraja je častio poštara, jer je čovek od reda. Zahvalni i lojalni građanin.
Međutim, moj "ranisandžija" ima i strasti, a one se uglavnom odnose na nesebičnu i ničim izazvanu ljubav prema novinama, te čovek gaji veliki strah, ali i trepet, prema vlasniku obližnjeg kioska, koji mu daje novine "na čitanje", ali samo one bez plastične omotnice, jer moj drug iz kraja ne voli prevare tipa selotejp i "kao da nisam ni otvorio"....
Voli i radijske emisije, pošto TV ne konzumira, jer su mu isekli struju, ali nikad ne dobaci do kraja "Peščanika", jer mu iscuri baterija, a ovima tek počinje da curi završna psovka. Voli i Drugi program radio Beograda, ali ne stigne do Trećeg, kad su Radomir Konstantinović i Svetislav Basara u žešćoj polemici, recimo....
Sve značajnije koncerte u gradu, moj drug iz kraja, posećuje redovno, "preko veze'' i tada obuva svoje kultne cipele u čiju unutrašnjost stavlja najlon-kesu, ali im je zato spoljašnjost besprekorna. Tada se, na veresiju, obrije i kod obližnjeg frizera i časti kuče duplom porcijom granula, da kučetu ne bude dosadno dok je samo.
Dakle, taj moj drug iz kraja je radio odgovoran posao trideset i kusur godina, ali su ga proglasili invalidom druge kategorije, te ne može (niti hoće) da zatraži bilo kakav dodatak. Jer nije "u prvoj", a i građanin je od reda i poretka. Dok čeka novine, ponekad sretne komšiju, čija je penzija 40.000, a ovaj mu se dobar pohvali: "Častim te Tabloidom, dobio sam dodatak za telesno oštećenje!" Tada moj drug iz kraja komšiju časti "Politikom" koju zove "Rolikita".