Uvodnik

(Pr)osudite sami

Ponuda prijatelju

Milovan Brkić

Maksim Gorki je iz Rima pisao grofu Lavu Tolstoju: "Grofe, Vi znate da sam ja komunista, i da smo nas dvojica na različitim klasnim pozicijama. Ali, gde god pomenem Vaše ime, i kažem da sam Vaš prijatelj, svuda su mi vrata otvorena. Grofe, zašto je to tako?"

Posle 5. oktobra 2000. godine na vlast su došli mladi, nadobudni ljudi, bez znanja, morala, bez ikakvog ugleda u svojoj sredini, pa i u porodici.

Pokojni premijer Đinđić se okružio kontraverznim biznismenima, počev od svog kuma Dragoljuba Markovića, do Ljubiše Buhe Čumeta i Dušana Spasojevića. Većina ovih ljudi nije umela ni pismo majci da sroči.

Novi Gospodar Srbije Boris Tadić je za svoje savetnike postavio svoje bivše učenike, tek svršene studente.

Hiljade naučnika, univerzitetskih profesora, književnika, novinara, umetnika, lekara, sudija, diplomata ostalo je bez posla. Uprljani, oblaćeni, žigosani...

Hiljade junoša je zauzelo ključne pozicije u državnim organima, u bankama, u diplomatiji....

U januaru 2006. godine posetio sam predsednika Borisa Tadića, u njegovom kabinetu. Primio me bez čekanja, susret je bio srdačan.

Nisam išao kod predsednika da bilo šta tražim. Hteo sam  da mu kao drugu i prijatelju iz vunenih vremena saopštim šta značajni ljudi iz sveta misle o njegovoj politici. Mislio sam da je red da mu to kažem, da može da se u svom delovanju ravna prema tim saznanjima.

Ranije, kada je Srbija bila izolovana, servisirao sam informacijama  državne službe i političare informacijama o tome šta u svetskim centrima moći nameravaju da urade Srbiji i njenim građanima.

Nisam ništa kazao predsedniku Tadiću.

Evocirali smo uspomene iz mladosti. Učinio mi se detinjast, infantilan, i imao sam osećaj da ništa neće razumeti.

Počeo sam polako preko Tabloida da opisujem njegovu mladost, lične prilike i neprilike, a potom sve žešće da osporavam njegovu diletantsku politiku, kojom je sam sebe polako izolovao, učinio Gospodarom Ničega.

U listu koji uređujem sarađuje, bez dinara naknade, jer tih para nemam, mnogo značajnih i umnih ljudi, koji su profesionalno i stručno osposobljeni da razumno rasuđuju, sa brojnim kontaktima sa značajnim ljudima u svetu.

Evo, i ovom prilikom, nudim mom drugu iz mladosti Borisu Tadiću da se sretne sa mojim prijateljima, da u dokolici čuje njihova mišljenja. Neka sam potom odluči.

Svuda u svetu političari nastoje da za savetnike uzmu najumnije ljude, najobaveštenije i najsposobnije. DOS-ova vlast je promovisala mlade ljude i lumpene, koji su zajašili, koji nemaju nikakvu predstavu na koji način svet funkcioniše.

Ako predsednik savlada sujetu, i odluči da se sretne sa mojim prijateljima, otvorićemo mu mnoga vrata, ako je spreman da se suoči sa realnošću. Niko od nas ne traži od njega ništa, čak ni zahvalnost.

Hiljade umnih ljudi izopšteno je iz društvenog i političkog života, i njihova znanja i saznanja bila bi dragocena u svakom društvu, osim u današnjoj Srbiji.

Verujem da će do tog susreta brzo doći. Bilo bi mi žao da mu nosim cveće.