(H)umorna priča

 

Kako mi da se spašavamo kada nam prigusti

 

Prvi televizor u ulici

 

Uvek sam se čudio starim ljudima kako se sećaju nekih događaja od pre pedeset godina, a sada ne mogu da zapamte šta se juče dogodilo. Što bi narod rekao, ne mogu da se sete šta su danas ručali.

 

Piše: Neša (čita onaj kome nisu odsvirali odjavnu špicu)

 

Kako godine odmiču sve mi to postaje jasnije. I sam počinjem da se sećam nekih događaja od pre trideset godina, pa naravno nije to tako davno bilo. Pa onda se setim i onoga što se dogodilo pre recimo, mislim da ima 49 ili 50 godina. Priznajem davno je bilo, a i ja nisam bio baš u nekim odraslim godinama. Bio sam deran, tu negde, osam-devet godina.

Te godine je moj stric kupio televizor, u drvenoj kutiji s vratima i ključem. U boji. Oker. To vam je ona žuta što vuče malo na braon. Tako je bio ofarban.

Bio je to prvi televizor u ulici. Prvi privatni televizor u mestu. Bila su još dva u zadrugama, a tamo  su karte naplaćivali za ulazak u salu.  Moj stric je tada imao negde oko 60 godina. Bila je to skupa sprava. Dogodilo se to kada su uveli struju od 220 volti. Nije znao kako kroz te žice od struje može da stigne slika za televizor. Kako kroz te iste žice može da se sluša radio. Kako dolazi svetlo u sijalicu i kako može da se greje pegla. Nije znao, ali nije žalio pare. Nije završio nikakve škole, ali je znao da vreme nosi novotarije, da se mora ići napred.

Kako je tada rekao kupio je televizor zbog nas dece u kraju. Da vidimo nešto novo. Da naučimo nešto. I svi smo bili tu na patosu, u prvom redu. Gledali smo program od početka do kraja. Dok ne odsvira onu pesmu o Beogradu.

A ta odjavna pesma o Beogradu u kasnijim godinama, mnogo kasnijim, dobila je posebno značenje. Program je bio sve duži. Pesma o Beogradu se sve kasnije svirala. Žena zove na spavanje, ja kažem još samo malo da pogledam program. Čekam do kraja programa ne bi li ona učvrstila san, pa da se ušunjam u krevet.  Vrlo često me ta odjavna špica Beograde nije spašavala. Čekala me je budna.

Program je tih šezdesetih trajao dva-tri sata. Dečja emisija,  Dnevnik, pozorišna predstava ili serija Lole Đukića ili film i .. gotovo..

Sve smo gledali i mnogo toga smo naučili. Naučili smo i brzo da čitamo, jer su se slova sa titlovima tako brzo sklanjala, da smo morali da se došaptavamo šta je ko pročitao. Program se nije emitovao svaki dan, pa smo imali i vremena za druženje, igramo fudbal, klikere i još što-šta. Veče se naravno završavalo prepričavanjem filmova odgledanih u bioskopu onih srećnika koji su mogli da dobiju kartu za neku od predstava. Televizor je bio tu, voleli smo da gledamo program, ali smo išli i na utakmice. Gledali i navijali nedeljom prepodne za rukometaše, a popodne za fudbalere.

Znali smo da čekamo i po pola sata na početak programa. Stariji su naravno, čim se nađu, prepričavali događaje iz rata, a mi klinci smo ih slušali otvorenih usta. Pričali su i pomalo preterivali. Pokazivali su i ožiljke od rana. Svi su bili prvoborci i narodni heroji, ali eto nije ih zadesilo da poginu pa da im dižu spomenike i daju nazive ulica po njima.

U to vreme program se emitovao kako kažu crno-belo. I filmovi su uglavnom bili crno-beli.

Ali, nama je bilo sve u boji - u super koloru. Na širokom platnu.

Danas se to platno suzilo, mada televizori zauzimaju pola zida. Digitalne slike u boji postaju sive i sve više vuku na crno. Čini mi se da ima i programa koliko i televizora. Nekada je bio jedan televizor  u ulici, a danas jedan na jednom zidu - četiri zida, četiri televizora. Deca ne znaju da hodaju, skaču kao Nindža kornjače. Omiljena muzika im je sa bliskog istoka. Što više zavijanja to se više pale na tu muziku. Turska krv je proradila u nama. Pa nisu oni džaba bili ovde 500 godina.

Možda bi moglo sa malog ekrana nešto da se nauči, ali avaj. Kad krene nešto pametno, tu je daljinski i odmah se traži nešto glupo. Gledaš televizor i postaješ sve gluplji.

Na kraju moja radna opsesija nije postao televizija već radio.

Kada sam kao mlad novinar krajem sedamdesetih došao da radim u Pokrajinskom radiju,  prvo na šta su me upozorili je bilo da postoji programska šema, da postoji neki red i da se tog reda moramo pridržavati. Sve u ime slušalaca. Jer, bože moj slušaoci su tražili da se tako koncipira program, mada ih niko nije pitao. Ali, forma je bila zadovoljena. Organizovale su se rasprave o programima radija i televizije. Slušaoci preko svojih predstavnika govore šta bi oni to voleli da slušaju i gledaju i mi to kao prihvatimo. Informativne emisije su se merile sekundama. Ako je bilo puno događaja onda je urednička krilatica bila "samo kratko", a to je značilo do dva minuta. Eh, šta sve može da se kaže u dva minuta.

Danas se televizijski program pravi tako da najgluplje emisije zauzimaju najbolje vreme. I to bez razlike na svim kanalima. Svi liče jedan na drugi pa ti je svejedno koji gledaš. Skupe se neki ljudi, uglavnom ista lica, pričaju po dva sata i ništa ne kažu. Eh, gde su ona dva minuta.

Ovi današnji prvoborci, koji misle da autoput od Horgoša do Požege, treba da nosi njihovo ime - kao na primer u Italiji autostrada sunca, ovde bi mogao da se zove na primer Velimira Ilića, a drugi beščanski most, koji će očito biti završen posle roka Milutina Mrkonjića. Fabrika nevidljivih automobila u Kragujevcu bi pod hitno mogla da promeni ime u "Zastavnik Mlađan". Ili umesto dinara naša moneta trebalo bi da se zove "Dinkić" (čitaj kao Dinkić iz milošte), a ono sitno za podkusurivanje "ban Jelašić". Za razliku od onog hrvatskog bana Jelačića, koji se brinuo o hrvatskoj državi, ovaj naš ban Jelašić uz pomoć valute "Dinkić", je rešio da sruši državu.  Nikako da zaustavi propadanje ove čvrste valute zvane dinar.

Setio sam se prvog televizora, ali još dobro pamtim i ono od juče, nema tome ni godina, a ponovio je i pre tri četiri meseca "štedite u dinarima".

Štedite pa ćete se zajebati. Jednom je upalilo sa markama kod Dafine i Jezde, upaliće opet ovoga puta sa dinarima. I upalilo je.

Ovaj narod ima kratko pamćenje. Kolektivna amnezija. Šta su nam sve napričali. Svetska kriza će zaobići Srbiju. Mi smo spremni. Naše banke su spremne. Svetska ekonomska kriza će slomiti kičmu u Srbiji. Napravili smo takav program spašavanja da će drugi prepisivati od nas.

Čujem ovih dana nestašica para u budžetu. Država duguje silne pare privredi, spominje se neka cifra od čak 700 milion evra. Kažu u Republičkoj vladi nemaju novca ni za toalet papir. Jadni ljudi kako će tako usrani pred narod da mu objasne kako neće biti otpuštanja i da će se radna nedelja skratiti sa pet na četiri dana i da oni taj isti narod ništa neće raditi četiri, kao ni pet dana. I kao plate će ostati iste, a ko će da plaća radnike za to što ne rade, to nisu objasnili. Znam, opet smo najebali.

I onda se neko setio programa vađenja iz krize i kako da reši problem nestašice toalet papira u Vladi. Pokupio sve primerke programa i odneo u klozete. Eto tako se spašava ne obraz nego dupe onih u vladi. A nama opet ništa. Ni jednog programa. Kako mi da se spašavamo kada nam prigusti. A već je dobro priteralo.

Neko je već pustio odjavnu špicu.

Pola privrede u blokadi. Radnici ne primaju plate mesecima. Doprinosi se ne plaćaju. Posla nema. Para nema.

Pošto sam davno batalio novinarstvo, čim je Familija  došla na vlast, i shvatio da u dva minuta ne može da stane ništa pametno, počeo sam da radim nešto drugo. I eto to radim već skoro dvadeset godina. Mislio sam da sam naučio posao, ali nisam. Gledam završni račun za 2008. i ne shvatam. Toliko truda i rada. Dvadeset godina odricanja i nespavanja da bi se nešto ostavilo u amanet deci i unucima. A u računu - kamate, kursne razlike, dugovi i gubici. Niko ništa ne plaća. Živimo na božiju  veresiju. Dokle. Pregurao sam u uniformi ne svojom voljom, ne znam koliko ratova, jer svaki dan je bio rat za sebe. Osvojili smo Vukovar, pobedili Amerikance i NATO, nismo dali Kosovo. Sačuvali smo.... Šta smo to sačuvali?

Sačuvali smo crno-bele slike u boji sa starih televizora. Sačuvali smo crno-bele filmove u boji na širokom platnu. Fudbal i klikere.

Može ta svetska kriza i da zaobiđe nas, ali šta mi sami sebi (ili šta ova vlast nama) možemo da uradimo, to ne može nijedna svetska kriza. Što rekao pokojni Branko Ćopić (možda su mu samo pripisali da je on) "Znam ja nas, jebo ti nas".

I na kraju nagradno pitanje za političare, da li oni u opšte znaju kako se zarađuju plate?