Kragujevac

 

Ko za koga i ko koga radi u fabrici kože "Partizan"

 

Gerilski rat među radnicima                                    

 

Blokadom radnih mesta u fabrici kože ''Partizan'' u Kragujevcu odnos između  štrajkača sa jedne strane i uprave i zaposlenih koji rade, sa druge strane, dodatno su zaoštreni. U takvim okolnostima nemoguće je organizovati proizvodnju. Radnici koji štrajkuju upali su u radne prostorije gde se proces proizvodnje normalno obavlja, isterali radnike. Veći sukob sprečila je policija koja je profesionalno obavila  svoj deo posla

 

Vlasnik fabrike kože "Partizan" nudi radnicima u štrajku mir pod naizgled prihvatljivim uslovima.  Povezivanje staža i izmirenje dugovanja do 30. juna ove godine. Radnicima koji budu proglašeni tehnološkim viškom isplatu otpremnina u skladu sa zakonom.  Radnicima koji ostaju, vlasnik će redovno izmirivati sve obaveze u skladu sa poslovnom politikom firme. Prvi rok za izjašnjavanje o ponuđenim uslovima je kratak, za tri dana.. Od 127 radnika, kaže vlasnik, radi  57 radnika, preko 30 ljudi je na bolovanju, godišnjem odmoru.

Zašto radnici u štrajku ne sklope primirje do juna, uslovi su povoljni? Kad firma trpi milionske gubitke, oni  najavljuju dalju radikalizaciju štrajka?

 

Izdajnik

 

Gruba računica pokazuje da će povezivanje staža za pet godina  koštati vlasnika oko pola miliona evra. Da vlasnik misli ozbiljno povezao bi staž  do 31. decembra 2008. Godine. To je moglo da mu donese  uštedu od oko 150 hiljada evra. Vlasnik tu zakonsku povoljnost nije iskoristio što, samo po sebi, govori da od povezivanja staža nema ništa. To svi znaju i svi se prave da to ne vide. Radnici kožare su u pravu kad kažu da bi prekid štrajka bio ravan samoubistvu.

Što je još gore, radnici traže neisplaćene zarade.

- Danas o nama govore najgore. Za nas kažu da smo neradnici. Tako govori vlasnik a nije nas ni isprobao kao radnike!

Ovo je glasno razmišljanje jednog radnika. Kako da vas isproba kad ste od prvog dana u štrajku,  treba da pitam, neću da  pitam.

Očerupane, nekad luksuzne stolice  u velikoj prostoriji, bivšoj sali za samoupravljanje. Po stolicama popadali radnici. Oni koji se ne predaju uredno sede za stolom.

- Može kafa, može sok, može rakija? Ušao sam komotno, rekao sam da ne može. Radnici su se pogledali. Shvatam šta to znači. Radnici  su pomislili: - Odbija. Znači, ima zakazan razgovor sa v. d. direktorom. Mladi v. d. direktor zove se Dejan Đorđević.

- Novinari dođu, odu kod direktora v. d. tamo se zadrže ceo sat. Pored nas samo prođu.

Nisam ni seo a postao sam izdajnik: - Izdajnik! Izdajnik! Nećemo te pustiti kod direktora. Nemoj da ideš kod  v. d. direktora. Obećao sam da neću. Ostaću kod v. d. radnika.

Imam izjavu v. d. direktora od juče. Šta bi danas novo imao da kaže?

Dok ulazim u fabriku kože diže se rampa. Automobil, tablice JA. Na portirnici je žena bez lica, kratka kosa. Žena poziva Vuksana. U fabriku ulazi  debeli čovek razbarušene kose. Vuksan je očajan: - Što si ga pustila? Što si digla rampu. Jao, jao šta mi radite! Jao, s kim ja radim.

- Uzela sam mu ličnu kartu.

Auto se zaustavio. Nepoznati se predstavio: - Ja sam Milan iz Ćuprije...

Vuksan je pružio ruku, nasmešio se: - Dobar dan, gospodine. Dobro nam došli. Kojim poslom? Ja odlazim pravo Vuksan i i Milan iz Ćuprije levo.  Ništa ne shvatam. Posle su radnici Milana iz Ćuprije najurili iz fabrike. Milan je bio kupac. Viljuškara je gomilala  tamnoplave hrpe kože. Radnici su jurili za Milanom. Radnik gura nespretnu ženu. : - Ajde, ajde šta se guziš kao da ćeš da sneseš jaja. Odnose nam kožu iz fabrike, ona se guzi.

Radnici imaju u glavi sve moguće kombinacije. Nisu me povezali sa Milanom iz Ćuprije. Ušli smo zajedno, slučajno. Moglo bi se protumačiti da sam u dilu sa Milanom iz Ćuprije. Dok ja zagovaram  radnike,  Milan će kupovati  kožu.

A Vuksan? Na kraju shvatam da je Vuksan igrač duple igre. Radi za štrajkače, podržava štrajkače, uporedo radi  u korist vlasnika, prodaje kožu. Radnici komentarišu: - Ovaj je iz Jagodine. Jagodinske tablice. To je stara Perina linija.

 

Da se zna

 

Juče je vlasnik pozvao policiju. Da smiri štrajkače koji su ometali  proces proizvodnje. Došlo je devet policajaca. Policajci radnike  bacaju pozadi, drže po kontrolom,  ulaze tiho, neće da budu remetilački faktor. Kad su  oprezno ušli, po pravilu službe, imali su šta i da vide. Nema nikave proizvodnje. Nisu poremetili proizvodnju.

Danas  se situacija smirila. Pred fabričkom rampom stoji jedna marica. Policajci su brzo otišli. Ništa im nije jasno.

- Ćutite, neka priča Mitar samo!

- Po neko je primio neku platu, minimalni lični dohodak u proteklih osam godina. Privatizacija, koja je urađena 2004. godine raskinuta je sredinom prošle godine. Raskinuta je,  jer vlasnik, Slavoljub Rakić iz Kragujevca, nije ispunio ugovorne obaveze. Krajem novembra prošle godine akcije na berzi  kupio je Jovan Aleksić, vlasnik livnice ''O34''. Zapravo, kupac je, radnici ističu, kao fizičko lice,  Aleksandar Aleksić, njegov sin. Jovan Aleksić je sada predsednik Upravnog odbora fabrike kože ''Partizan.'' Akcije su tokom leta mirovale u Akcijskom fondu.

Livnica ''034'' nalazi se pored fabrike kože, jedna pored druge, u istoj ulici.. Preko puta se diže valoviti park. Vlasnik je srušio ogradu koja deli livnicu i kožaru ''Partizan.'' Sada se među radnicima vodi  fabrički gerilski rat. Iz livnice  radnici preskaču nevidljivu crtu i rade u kožari ''Partizan.''

Neko će reći kako -  livnica i prerada kože, to su, ipak, dva različita posla?

Livnica, srebrno brdo od gvožđa, ponosito stoji pored fabrike kože ''Partizan''. Blizina livnice omogućila  je rovovski rat među radnicima. Iz livnice povremeno se ubacuju ''padobranci'',  uskaču u fabriku kože, zaposedaju radna mesta, sedaju za mašine i počinju da rade. Radnici fabrike kože vrše osmatranja, povremeno intervenišu. Potiskuju neprijatelja koji se povlači.

Mitar je u dilemi da li sam novinar ili sam među radnike došao po zadatku: - Da te nije poslao Aleksić? Idi malo, ispitaj, ispipaj šta to Mitar oće.

Mitar priča istorijat fabrike kože: - Naši kapaciteti su negde oko 15 tona dnevnog ulaska sirove kože u proizvodnju. To treba da znade svako ko hoće da radi. Slavoljub Rakić, prvi vlasnik  posle privatizacije, jeste dobavljao sirovu svinjsku kožu, kvasio je u proseku 300 kila dnevno. A kapaciteti su, ponavljam, 15 tona. Znači, puštao je praznu burad da se okreće. I kako onda vlasnik misli da pozitivno posluje?

Slušam Mitra i ne ispravljam ga. Ovo što Mitar priča čisto je samoupravljanje. Ne mogu radnici vlasnika učiti kako će da posluje. Nedovoljno je samo proizvoditi kožu, kožu treba i prodati.

Mitre, šta će policija u fabrici?

- Policija je došla da kontroliše šta mi to u štrajku radimo. Radnici u štrajku su pošli u proizvodnju da oteraju ljude koji nisu radnici ''Partizana'', koje je vlasnik doveo sa strane.

Rekao  sam -  sa ulice.

Međutim, nisu dovedeni sa ulice.

- Dovedeni su naši radnici koji su otišli u penziju. Problem je što u Srbiji postoje dve velike kožare koje ne rade. Jedna je kožara u Kuli, druga je u Zrenjaninu. Vlasnik, koji o preradi kože ne zna ništa, našao je u Kuli i Zrenjaninu stručne ljude. Priznajem im da su izuzetno stručni.

Zakon, međutim kaže, da poslodavac ne može da primi nikog u radni odnos dok štrajk traje. On je doveo ljude sa strane, hoće da pokaže da fabrika radi.

 

Kum 1 i kum 2

 

Kad su policajci ušli u proizvodnju i videli da se ne radi ništa, raspršili su se kud koji, kao mehur od sapunice. Od privatizacije  2004. do danas, fabrika je četiri puta počinjala sa radom, ovo je peti put, ali  angažovanje radnika nikada nije prelazilo 30 posto.

Radničke nevolje počele su pre privatizacije, počele su od privatizacije. Slavoljub Rakić, većinski vlasnik, nestao je. Nigde ga nije bilo 13 meseci. - Našao je dvojicu ljudi kojima je podelio akcije da bi vodili važne poslove. Jednome je dao 11 posto akcija drugome 8 posto. Njihova imena ne želim da pominjem. Fizički nećemo dozvoliti uzurpatorima da budu na našim radnim mestima.

Zašto su radnici oklevali i izgubili dragoceno vreme. Mitar poznaje psihologiju radnika:  - Ovi ljudi, bilo ih je 140 pa 130, danas ih je 115 toliko su slabi ljudi. Nisu imali energije ni hrabrosti da nekome kažu da ih laže, da ih obmanjuje.

Jedan radnik dobacuje: - Domaće vaspitanje nije nam dozvoljavalo da naš glas podignemo!

Divio sam se domišljatosti vlasnika koji je u Kuli i Zrenjaninu pronašao stručne ljude. Kako? - Svi mi, kožari, se poznajemo. Poznaješ li ti novinare?

Kako su ljudi labilni. Mitar nije predsednik sindikata, uvažen je među radnicima, vidi se da Mitar poznaje tehnologiju prerade kože. U jednom trenutku Mitar se gubi:  - Nije on v.d. direktor, lažov, on je čovek iskren do bola, on nudi...

Radnici prekidaju Mitra, koji ima trenutke slabosti.

Radnici fabrike kože čuvaju svoju imovinu. Bivši vlasnik, Slavoljub Rakić, nije oterao ni jednu mašinu, ništa od inventara nije uništeno. Samo je lošim poslovanjem gomilao dugove i tako uništavao fabriku..

Jedan radnik se buni iz kome. Razmišljao je da li će štrajk uspeti: - Koga on ima, bre?  Ima neke penzionere, ima neke mrtve ljude, bre!

Povratio je moral sebi i drugima.

Prošlo leto je prošlo u iščekivanju kuma iz Švajcarske. Radnici nisu znali da postoji Kum 1 i Kum 2. Bivši vlasnik, Slavoljub Rakić, doveo je i postavio za komercijalnog direktora izvesnog Vladana Igrutinovića. Igrutinović je radio samo tri meseca onda su se vlasnik, Rakić i Igrutinović sukobili. Igrutinović je dobio otkaz, šutnut je na ulicu.

Srećna okolnost,  koju je Igrutinović umeo da iskoristi. Otkaz Igrutinoviću poklopio sa početkom  nezadovoljstva i štrajka  u ''Partizanu''.

Štrajk je završen uspešno, raskidom privatizacije.

Revoltirani, ogorčeni Igrutinović dolazi među radnike, stiče njihove simpatije, stavlja se na čelo štrajka. Radnici su procenili da bi Vladan Igrutinović mogao da bude spasilac fabrike kože. Igrutinović priča kako u Švajcarskoj ima Kuma, kako će njegov Kum sa dva miliona evra u tašni doći u Kragujevac, isplatiti plate, uplatiti staž, pokrenuti proizvodnju.

Igrutinović koristi mobilni telefon. Često pred radnicima zove Kuma, priča o situaciji u fabrici. Kum je bio oduševljen. Nije  utvrđeno da li je Igrutinović pričao u prazno, nije utvrđeno da li  je tajanstveni Kum sedeo u nekoj kragujevačkoj kafani ili se izležavao u krevetu i gledao u televizor.

Mitar zaokružuje priču: - Igrutinović je, zbog jakih kumovskih veza, postavljen za v. d. direktora. Radnici kasno shvataju da je Igrutinović celo vreme radio za Jovana Aleksića. Sve je bilo kasno, kad smo shvatili da Igrutinović nema Kuma u Švajcarskoj.

Nećemo dalje razvijati priču. Da li je Igrutinović nosio sliku u novčaniku. Na slici on i kum,  zagrljeni. Ili je poturio radnicima lažnu sliku sa lažnog venčanja.

Kad je Kumu izgorela kesa. Tašna, kesa, u kesi dva miliona evra u kešu!

Kad su ljudi opstali bez kuma. Teže im je bilo nego Kumu.

Teško im je palo kumstvo a bez kuma.

- Kume, gde si? Ako si iz Švajcarske, što ne dođeš na godišnji odmor! Kume, zar si zaboravio Srbiju?

-  Po želju radnika, po želji svih, Igrutinović je postavljen za v. d. direktora u Akcijskom fondu. On celo vreme radi za Jovana Aleksića a mi to ne znamo

Padobranci

 

 

U zadimljenu salu ulazi sve više radnika. Ovo je fabrika kože, nije kasarna. Nema trube. Ali u jednom momentu nastaje uzbuna. Trčim sa radnicima da sretnem padobrance.

Tri žene su se neopaženo uvukle  u kancelarije. Ne znam kojim putem su došle. Otišle su tri senke ulicom pored fabričke ograde.

Radnici me huškaju: - Slikaj ih, slikaj! Jesi ih slikao?

- To su radnici koje je vlasnik doveo sa ulice! To su padobranci!

Ne izgledaju tako. Ne deluju kao  da su sa ulice. Ušle su tri gospođe. Jedna je našminkana jakim karminom, u  elegantnom, dugom crnom kaputu. Nosi fasciklu u ruci. Gusta crna kosa,  prvo dugme na  beloj košulji raskopčano. Ne mogu da verujem da je i ona bez posla.

- Ajde, ajde, gospođo! Napolje! Šta tražite ovde? Mi smo nešto rekli, čini mi se

- Pustite ih, samo da izađu.

- Joj, što ste tvrdoglavi. Samo da izađemo. Nećemo ljudi ništa, samo smo papire donele.

Zbilja, u ruci drže neke papire a šta su donele ne vidi se. Ništa nisu donele.

- Više puta dnevno dođu. Samo se okreneš, eto ih opet! I ovde i dole.

Posmatram tužnu sliku. Kroz fabričku ogradu vidim tri  posramljene tri žene kako se vraćaju u livnicu. Ulaze  na kapiju livnice, među gvožđe hladno i plavo kao led. Sada će referisati vlasniku.

Vlasnik izdaje naređenja. Njega ne interesuje što u fabrici kože ključa nezadovoljstvo. Vlasnik, kao ratni komandant, šalje ljude u minsko polje. Možda će se vratiti živi,  možda neće. Možda će se vratiti celi, možda  beo odeće, počupane kose. Bio sam prisutan. Ništa im se nije desilo. Tri našminkane žene su napustile prostorije. Potonule su u mraku stepeništa.

U sećanju ostaje samo karmin. Karmin, kome ovde nema mesta. Ovde se vodi borba za goli život,  vodi se borba  za radna mesta.

Ko je ženu u sjajnim čizmicama i elegantnom kaputu uputio  u osinje gnezdo? I zašto je ova kancelarijska gospođa stavila karmin? Da li je karminom dala važnost svom izgledu? Možda će joj karmin dići ugled među radnicima? Kad je ona figura bez važnosti. Kad, sama po sebi, ona ne znači ništa.

Crni kaput, karmin, čizmice - to je napravilo kontrast. Sa karminom i fasciklom,  bežiš niz stepenište. Da je došla bez karmina  izgledalo bi to obično, normalno.

Padobranci upadaju i gore i dole. U kancelarije i u proizvodnju. Ne bi bilo čudno da  vlasnik  preko noći iskopa podzemne tunele. Da organizuje rad u noćnoj smeni.

Sišli smo u proizvodnju. Tamo smo zatekli  na delu Milana iz Ćuprije. Milan seda u auto i beži  pred radnicima.

- Ko ga je pustio? Zoki?  Onog Zokija treba isterati!

- Ništa vi ne brinite! Ići će neko da izvidi situaciju.

Jedna radnica kritikuje  koleginicu: - Obukla mantil i radi. Treba joj. A nama ne treba? Oće da radi. Oće da joj ćerka bude kod direktora!

Po naglasku se vidi da je riđi radnik iz Sjenice: - Ne mogu ja da budem protiv onoga s kojim radim dvadeset godina. Dvadeset godina delili smo koru leba. Ja ne mogu.

Mitar objašnjava da su radnici koji rade svi plaćenici: - Oni primaju pare. Njih je gazda unapred plaća samo da razbije štrajk.

Pitanje je koliko je to tačno. Ljudi rade iz straha. Mlađi ljudi. Mladi ne razmišljaju u povezivanju staža, daleko je njima do penzije. Mlad je radnik što je viljškarom  gomilao kože za Milana iz Ćuprije.Mlad je, na viljuškari sedi ozbiljan i ukočen. Kao da uopšte nije živ.

Pošto je, zbog nagomilanih dugovanja žiro račun fabrike ''Partizan'' u blokadi formirana je  nova firma ''Partizan promet'' preko koje fabrika posluje.Radi se o dugovanju od oko tri miliona evra, priča Mitar. Dve fabrike imaju ugovor o poslovno tehničkoj saradnji. Vlasnik sada pominje novi ugovor od 19. februara. Po ovom ugovoru radnici ''Partizan prometa'' dobijaju pravo korišćenja, mogu da se kreću  po celoj fabrici ''Partizan.'' Za radnike, penzionere koje je doveo, za radnike iz Kule i Zrenjanina vlasnik  kaže da su radnici ''Partizan prometa.'' Po  vlasniku, sve je po zakonu. I kad laže vlasnik je pravu jer je vlasnik.

 

Opasnost vreba

 

Lokalna samouprava pokušala je da posreduje između štrajkača i vlasnika. Gradonačelnik Veroljub Stevanović, smiruje situaciju, gasi požar,  nagovara radnike da se vrate u proizvodnju jer novi vlasnik prema njima nema nikakvih obaveza. Gradonačelnik je organizovao sastanak, pozvane su sve strukture u gradu.

- Protestvovali smo ispred opštine jedno mesec dana. Onda smo  ušli u zgradu opštine. Presudio je faktor iznenađenja. Nije bilo policije da nas zaustavi. Radnici ''Partizana'' su polegali ispred kancelarije gradonačelnika. Onda se gradonačelnik pojavio, otvorio je vrata. Rekao je da će nam pomoći. Zakazan je razgovor. Ništa nam nije pomogao.Ubeđuje nas da prekinemo štrajk.

Fabriku ''Partizan'' zaklanja dugački šleper na kome piše ''034'', radnici i dalje tvrde da je sve to njihovo. Livnica ''034'' poznata je  po sporu sa Mesnom zajednicom. Livnica zagađuje okolinu. Kad je kišno ljudima uz kuće i kroz dvorišta teku otrovni  potoci.  Dugogodišnji spor završen je porazom Mesne zajednice. Grad je stao na stranu biznismena.

Ali postoji nešto drugo što je ostalo nepoznato. Cena ljudskog života je nemerljiva. - Napišite i to da je Jovanu Aleksiću radnik izgoreo pre devet godina. To je sakriveno od javnosti. Jovan Aleksić zbog toga nije odgovarao.

Mitar glasno razmišlja: - Ne, ne nema kompromisa. Prvo povezivanje staša pa tek onda pregovori!

- Povezivanje staža? Biće to, Mitre, na "kukovo leto"!.

Radnike sam uvredio po četvrti  put. Na paletama u krugu fabrike visi sirova koža. Radnici misle da to ne treba slikati. -  Nemoj da slikaš, ta koža je pokvarena. U pravu su. Fotografija može pokazati da ima sirovina. - Ta koža je pokvarena. Koža nije kvaliteta da zadovolji tržište u Italiji. Ta koža ne može  da pokrije ni sirovinu koja je ušla.

Mitar me ubeđuje da  gomile kože koju vidim ovde ima mogućnosti nedelju dana rada  kožare.-  U ''Partizan'' svaki dan treba da dođe šleper od 15 tona sirove kože! Verujem da je nekada bilo tako.

- I danas danji prave gubitke! Prave dugove da budemo jeftini.

Tako šapuću radnici, tako dižu sebi cenu. Pred njima se rasprostire cerada šlepera. Na njoj piše ''034.'' Radnici štrajkuju i većaju na spratu padobranci upadaju u prizemlje: - Isključuj, isključuj struju! - Ma nemoj struju. Ko zna koja su oni firma. - U naš krov je postavio bandere. Neka naslov bude -  bandere u krovu. - Mi smo od usta odvajali. Napravili dole fabriku obuće. To je propalo. To je Jovan Aleksić kupio, napravio livnicu. Posle se širio.

Dugački šleper stoji ispred mene. Ja vidim šleper kako se širi, stalno se širi. Širi se trula mešina šlepera. Neko ga pumpa kao balon.

Fabrika ''Partizan'' ima menzu. Štrajkači su gladni. Ideja  domišljatog vlasnika  bila je izvrsna. Da menza počne sa radom. Miris hrane će iritirati gladne  štrajkače i natera ih da  počnu da proizvode. Vlasnik livnice  je u krugu fabrike ''Partizan''  otvorio  menzu za svoje radnike: - Doveo je svoje radnike da jedu u našoj menzi. Mi smo to zabranili.

Drvenim banderama vlasnik improvizuje otvorenu garažu za svoj vozni park. Prve bandere u nizu su, kao pečurke, provrtele ivicu krova.

Radnici u štrajku imaju svoje, vlasnik ima svoje brojno stanje. Po evidenciji vlasnika u fabrici kože trenutno  radi 127 radnika. Radnici znaju da ih ima 115: - Razliku od 12 radnika čine padobranci, to su ljudi koje je vlasnik doveo.

Trenutna situacija je povoljna. Radnici, koje predvodi Mitar Vukelić, drže fabriku pod kontrolom. Vlada radničko samoupravljanje. Čiste fabriku od  padobranaca, kontrolišu kancelarije i proizvodnju.

Šta li će biti sutra? Razumem radnike fabrike kože. Nije lako biti u njihovoj koži.  Radnici smatraju da fabrika kože pripada njima, trenutno tako i jeste.

Štrajkači stanuju na spratu. Mada žive u nekom drugom vremenu,   radnici su u pravu u jednom - prekinuti štrajk, bilo bi to ravno samoubistvu.

Povezivanje staža, uplata fondu PIO, samo je mamac bačen pred radnike. Povezivanje staža, to je šarena laža.

Što se Kragujevca tiče, radnici mogu biti bez brige. Kragujevac nema drugih kožarskih radnika. Tačno je procenio onaj  radnik: - Koga ima on, bre? Ima neke penzionere, mrtve..

Opasnost vreba sa druge strane. Opasnost dolazi iz Kule, iz Zrenjanina. Tamo ima kožarskih radnika. Radnika, koji će obraz i kožu jeftino prodati. Tamo sede besposleni ljudi koji poznaju kožarsku struku.

Na Kuma iz Švajcarske više niko ozbiljno ne računa. Kum neće doći, kum je trenutno u Švajcarskoj. Švajcarci jesu tačni. Da je Švajcarac, kum bi već stigao, uplatio bi staž.

Švajcarci su priča za sebe. Nego, ko zna s kim je direktor Igrutinović pričao. Da li je baš pričao sa kumom? Vodili su duge razgovore. Duge ali uspešne pregovore. Kao da se poznaju, kao da nisu kumovi. Švajcarska nije daleko, kum nije daleko. Nego,  da  mi uđemo prvo u Evropu. Kad uđemo, Kum neće da izostane.

Milan iz Ćuprije, i on je nečiji kum. Milan sede u auto, upali kola i ode.Da sam ja Milan iz Ćuprije, došao bih noću. Ne bih prekidao štrajk.