Diplomatija
     
      Znaju li srpski ministar spoljnih poslova i njegov politički mentor kuda idu
     
      Čiji si ti mali?
     
      U nameri da diplomatskim putem poruči novom predsedniku SAD kako se Srbija popravila, nedavno je ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić još jednom doživeo poniženje nakon kojeg bi morao da napusti funkciju, za koju je inače i po godinama i po iskustvu neprikladna ličnost. Šta ustvari radi srpska diplomatija, i da li zna šta radi, šta je Bosna za Jeremića, i u ime koga je zagovarao vojne vežbe u Gruziji, šta je stvarno, a šta nestvarno u vezi sa Kosovom, i kako njegov posao vidi jedna nevladino-obaveštajna agencija.
     
      Nikola Vlahović
     
      Državna sekretarka SAD Hilari Klinton i potpredsednik SAD Džozef Bajden izbegli su nedavno susret sa Vukom Jeremićem, osujetivši ga u nameri da diplomatskim putem saopšti novom šefu Bele kuće kako se Srbija popravila. Ovaj skandal, takođe, treba da opomene svakoga ko se bavi politikom u Srbiji, da je došao trenutak susreta sa istinom.
      Srbija danas ima nedefinisane odnose sa Rusijom, poremećene odnose sa Amerikom i tragikomične pokušaje odnosa sa Evropskom unijom. Nijedna od ove tri imperije nema Srbiju kao svoj prioritet. Celokupna spoljna politika bivšeg studenta fizike sa Harvarda svela se na odbranu Kosova, a celokupan njegov učinak na tom poslu je više nego tragičan.
      Dokaz za to je i poziv Međunarodnog monetarnog fonda predstavnicima vlade Kosova da učestvuju na prolećnom zasedanju (25. i 26. april 2009. godine). Predstavnici Kosova, ministar za privredu i finansije Ahmet Šalja u pratnji guvernera Nacionalne banke Kosova Hašim Redžepija, na čudesan način su se pojavili čak i na zvaničnoj prezentaciji Ministarstva spoljnih poslova Srbije! Tu je detaljno opisan protokol prema kome je bio predviđen susret Šalje i Redžepija sa brojnim izvršnim direktorima Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, ali i sa guvernerima nacionalnih banaka.
      Za razliku od Jeremića, i Šalja i Redžepi su bili primljeni na znatno višem nivou u Beloj kući (mada nisu ničiji diplomatski predstavnici), a glavna tema im je bila učlanjenje u MMF i Svetsku banku koje će se desiti tokom maja meseca 2009. godine.
      Zašto ovo nije vest u srpskim medijima, i zašto ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić, shodno svom običaju da "šamara i levo i desno" nije negde tim povodom protestovao? Naravno, stvar je jasna, nije se šaliti sa MMF-om. Ali, čemu onda celokupna ova sprdnja, trošenje državnog novca na silna putovanja i cirkuska predstava pred biračima u Srbiji?
      Jer, Kosovo je u Ustavu Srbije, Kosovo će neko priznati a neko neće, i od te stvari se u ovom trenutku ne može više dobiti. Šta će se u daljoj budućnosti događati, to svakako neće imati veze sa današnjim aktivnostima Vuka Jeremića. Ovde je reč o jednoj kvazipatriotskoj estradi, jednom cirkusu koji očigledno postoji zbog udvaranja biračima u Srbiji. Čemu je, zaista, koristio privremeni prekid diplomatskih odnosa sa zemljama koje su priznale Kosovo, i kakve su posledice te diplomatske "ofanzive" bile?
      Konačno, tu je i pitanje: kad bi u nekoj nemogućoj situaciji celokupno albansko stanovništvo priznalo administraciju Republike Srbije na celokupnoj teritoriji Kosova, da li su ova vlada i ova država spremni da Albancima kao i drugim građanima Srbije, stave na raspolaganje zdravstvo, školstvo i sve što proističe iz građanskih i ljudskih prava, i to na celokupnoj svojoj teritoriji, a ne samo na Kosovu?
      Može li infantilni Jeremić, inače neprikladan za funkciju ministra spoljnih poslova, da zamisli takvu situaciju? Nedavno je Ministarstvo unutrašnjih poslova izdalo prvih 1.000 pasoša Albancima sa Kosova koji su se odlučili da ga uzmu. Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić je nastupio državnički, kako i dolikuje ovoj delikatnoj temi, rekavši da vrši svoju ustavnu dužnost, a da je u pitanju pravo koje albanski narod na Kosovu ima prema Ustavu Srbije.
      Jednu dobru diplomatsku lekciju Jeremić je mogao nedavno da nauči od ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića, koji je nedavno bio, takođe u važnoj diplomatskoj misiji, kad je u Nemačkoj, u Garmiš-Paretnkirhenu, o bezbednosnim pitanjima razgovarao sa predstavnicima centra "Džordž Maršal", kojom prilikom je i dogovoreno organizovanje zajedničke konferencije o graničnoj bezbednosti i borbi protiv organizovanog kriminala, koja bi bila održana u Beogradu. Dačić se tada sastao sa direktorom centra Džonom Rouzom, profesorima i članovima osoblja.
      Ali, Vuku Jeremiću, i njegovim političkim mentorima, ali i celokupnoj srpskoj političkoj eliti, nimalo ne smeta što je Ustav na koji se pozivaju donošen bez javne rasprave u referendumu koji je trajao dva dana, i to uz ogroman medijski pritisak, niti im smeta da se pozivaju na njega kao da je demokratska tekovina. Pozivajući se na velike ciljeve i dalekosežne interese, najveći deo te nadrielite, kroz usta blagoglagoljivog i tragikomičnog Jeremića, zapravo laže javnost u Srbiji gde se mi zapravo nalazimo, šta nam se desilo, i u kom pravcu idemo.
      Sabina Frejzer programska direktorka u skandaloznoj nevladino-obaveštajnoj organizaciji pod imenom Međunarodna krizna grupa, takođe je Jeremiću i duhovnim ocima njegovog neobičnog patriotizma na posredan način stavila do znanja kako rade zaludan posao pa je prenela mišljenje najvažnijih centara moći na Zapadu koje se tiče predstojećeg procesa pred Međunarodnim sudom pravde, da ako od toga suda i bude koristi za Srbiju, "...teško da će te zemlje preinačiti odluku i reći, mi smo pogrešili, povlačimo priznanje. Za većinu zemalja EU, SAD, Kanadu i sve druge koje su priznale Kosovo to je završena stvar i ništa se neće desiti, bez obzira na odluku tog suda".
      O beznadežnom poslu, u jednom drugom smislu, Frejzerova je govorila pred kamerama glavnog TV kanal u Belgiji (iz priloženog je jasno i zašto srpska javnost nije bila upoznata sa ovim): "Ako Sud podrži stav Beograda, Srbija će reci da ne priznaje Kosovo i da iza toga stoji odluka Međunarodnog suda pravde, više neće biti raspoloženja da se razgovora o granicama, o podeli, a Beograd će ostati na svom stavu da je Kosovo sastavni deo Srbije".
      O visokom riziku Jeremićeve diplomatske "ofanzive", duboko grlo tajne svetske diplomatije putem nevladino-obaveštajne organizacije po imenu Međunarodna krizna grupa, saopštava nedotupavom i nedoraslom srpskom ministru spoljnih poslova još i ovo: "... Ako Sud oceni da je proglašenje nezavisnosti Kosova bilo legalno, Srbija će svakako biti u težem položaju, jer će uslediti nova priznanja. Sada je proces priznavanja Kosova suštinski usporen. Većina zemalja, čini se, čeka na odluku Suda. Ako ona bude u korist Kosova uslediće novi talas priznavanja, mada je prerano za prognoze da li će mišljenje Međunarodnog suda pravde biti u korist Beograda ili Prištine. Ma kakav bio stav Međunarodnog suda pravde o Kosovu neće moći da se primenjuje na druge slučajeve, pa tako ni na Republiku Srpsku ili druge entitete koji bi da proglase secesiju" .
      Zaista, uprkos činjenici da je Međunarodna krizna grupa jedna prava nevladino-obaveštajna agencija (treba se setiti zanimljivih iskustava u Beogradu sa izvesnim Džemsom Lajonom i jednom poluhisteričnom ženom, domaćeg porekla), da li je Vuk Jeremić zajedno sa svojim nastavnikom iz gimnazije sposoban da stane "na crtu" i da opredeli kurs spoljne politike?
      Ako je sve ovo što kroz usta izvesne Sabine Frejzer govore svetske velesile, šta je nedorasli ministar spoljnih poslova Srbije morao da uradi? Izvesno je da ga već duže vremena ne izbegavaju samo predstavnici američke spoljne politike, nego ga je sada već nemoguće zamisliti u društvu ministra spoljnih poslova Rusije Sergeja Lavrova zbog niza grešaka koje je počinio.
      Umesto njega u sedište Evropske unije sve češće odlaze ljudi poput Milice Delević i Božidara Đelića, a obavezno ih prima sa učiteljskom strpljivošću finski diplomata Oli Ren, koji ovdašnjim evroslepcima potura neku "mapu puta" kao da je reč o gustoj i mračnoj šumi, pa da se čeljad ne izgube...
      Sa druge strane, Jeremić je već pripremio izjavu za slučaj da celokupna njegova diplomatska avantura padne u vodu: "...Ako Međunarodni sud pravde bude presudio u korist Prištine, vlada u Beogradu neće priznati Kosovo ni po koju cenu". Tu je još i ovo dodao: "...sve dok je u ovoj zemlji na snazi demokratski poredak zasnovan na Ustavu Srbije".
      Vuk Jeremić je danas u Srbiji sinonim za potpunu političku konfuziju. Da je to tako, treba se samo setiti pisma koje je pre godinu dana ministar odbrane Dragan Šutanovac poslao predsedniku vlade Srbije u kome od njega traži da predloži Ministarstvu spoljnih poslova da promeni odluku o učešću pripadnika Vojske Srbije na vežbi NATO u Gruziji, zbog "spoljnopolitičke situacije u regionu Kavkaza".
      Šta se zapravo tada desilo? Prema zaključku Vlade od 25. decembra 2008. godine koji je predložilo Jeremićevo Ministarstvo spoljnih poslova, iako su u avgustu bili sukobi u Gruziji, u Individualnom programu Partnerstva za mir, predviđeno je bilo učešće u Gruziji u planu partnerstva sa NATO paktom, i to u 2009. i 2010. godini. Predsednik Rusije Dmitrij Medvedev je tada ocenio je da je vojna vežba NATO u Gruziji, "opasna" i da ometa napore za obnovu odnosa Rusije sa Severnoatlantskom alijansom. Jeremić se tada naglo ućutao. Ućutala je i ruska diplomatija. Ućutala, ali nije zaboravila na ovaj skandalozni propust maloletnog ministra spoljnih poslova Srbije.
      Dalekosežne posledice koje proističu iz njegovog netaktičnog i nepromišljenog delovanja očite su na svakom koraku. Ne tako davno, Jeremić u Vašingtonu daje jednu krajnje nediplomatsku izjavu, da Bosna i Hercegovina nije država, već protektorat. Ako je hteo da kaže da je Bosni i Hercegovini evidentan protektorat smetnja na putu suverenitetu, ovo je bio ubedljivo najgluplji način da to saopšti.
      Ministar spoljnih poslova BiH je tada rekao onu opštu opasku o "neprimerenom mešanju u unutrašnje stvari BiH" i na tome bi se sve i završilo, ali...
      Odmah nakon toga, čim je stigao u Beograd, Vuk Jeremić je brže-bolje saopštio zvanični stav srpske politike pa pred nebrojenim medijima rekao da vidi BiH kao "nezavisnu, suverenu državu, s kojom želi da gradi najbolje moguće odnose na putu ka članstvu u EU", te da "Srbija snažno podržava Dejtonski mirovni sporazum i sve o čemu se dogovore tri naroda u BiH".
      Poslednji veliki cirkus sa nedozrelim ministrom spoljnih poslova desio se prilikom posete hrvatskog premijera Ive Sanadera srpskom kolegi Mirku Cvetkoviću.
      Prethodno je Dragoljub Mićunović, predsednik Spoljnopolitičkog odbora Skupštine Srbije, posetio Zagreb i ugovorio dolazak Sanadera za 20. mart 2009. godine. Zašto je ocvali Mićunović morao da radi Jeremićev posao postaće jasno nekoliko dana kasnije.
      Sanader je sa sobom poveo i kompletnu privrednu privredno-političku delegaciju Hrvatske, a u isto vreme, predsednik Hrvatske Stjepan Mesić je izrazio želju da što pre poseti Beograd pre isteka predsedničkog mandata.
      Na dan dolaska Sanadera u Beograd, svi mediji u Hrvatskoj su objavili da je jedan od uslova da Sanader uopšte poseti Beograd, da Vuk Jeremić ne bude nigde prisutan! I zaista, istog dana kad je hrvatska delegacija došla na sastanak sa članovima vlade Mirka Cvetkovića, Vuk Jeremić je "našao" sebi posao: bio je na službenog putu u Turskoj. Ne u Bodrumu nego u Istambulu. Uzrok svemu bilo je neodmereno i nediplomatsko ponašanje prema zvaničnoj Hrvatskoj, isto kao i u slučaju BiH. Ali, ako je to zaista tako, i ako treba u misiju dobre volje slati Dragoljuba Mićunovića, ako jedan ministar spoljnih poslova nije dobrodošao u razgovorima sa jednom susednom državom, kako su onda predstavnici te susedne države dobrodošli u Beogradu? Ili Jeremićevo istupanje nije istovremeno i stav srpske vlade? Čiji je ustvari taj mali?
     
     
      Kako žive srpske patriote
     
      Dok se ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić bavi kreacijom diplomatske budućnosti u veku koji je tek počeo, koalicija njegovih političkih učitelja taj svet već sada vide kao jedno ekskluzivno mesto za sebe i svoje istomišljenike. Slikovito, njegova koleginica, ministarka Verica Kalanović, kao predsednik vladine stambene komisije, neoprezno je saopštila kako Vlada Srbije raspolaže sa 59 službenih i 69 državnih stanova, ali do današnjeg dana nije otkrila ko ih koristi. Vlada, prema izvorima ovog dvonedeljnika, koristi samo 21 stan za smeštaj visokih državnih funkcionera.