Pomirenje
     
      Peti Samit Amerike najavio je da je budućnost već počela
     
      Zatvaranje vena Latinske Amerike
     
     
     
      Samit Amerika (pod ovim terminom se misli na sve, Severnu, Južnu i Centralnu Ameriku) održava se svakih tri ili četiri godine. Ove godine sastanak se održao od 17. do 19. aprila. Na Samitu su se sastali 34 predsednika i premijera iz isto toliko zemalja. Centralni događaji bio je upoznavanje novog predsednika Sjedinjenih Država, Baraka Obame, sa stvarnom slikom američkog kontinenta
     
     
      Milan Balinda
     
      Bivši američki predsednik sastajao se tokom osam godina predsedavanja u Beloj kući više puta sa svojim kolegama iz Meksika, ali nikada nije bio u glavnom gradu Asteka. Umesto u najvećoj prestonici na svetu, južni i severni susedi nalazili su se na nekoliko pograničnih rančeva. Barak Obama sastao se sa Felipom Kalderonom u Meksiku Sitiju. Imali su o mnogo čemu da diskutuju nakon osam Bušovih godina tokom kojih je Vašington zapostavio ne samo Meksiko, već i čitavu Latinsku Ameriku. Silom prilika glavna tema razgovora, koliko je javnosti poznato, bila je vezana za ilegalne droge i ilegalne imigrante, ali se zasigurno dogovaralo i o sveobuhvatnoj saradnji dve zemlje giganta na severnoameričkom kontinentu. Poseta Meksiku bila je dobra uvertira američkom predsedniku pre nego što je otišao u malecnu ostrvsku državu u Karipskom moru - Trinidad i Tobago, na peti Samit Amerika.
      Samit Amerika (pod ovim terminom se misli na sve, Severnu, Južnu i Centralnu Ameriku) održava se svakih tri ili četiri godine. Ove godine sastanak se održao od 17. do 19. aprila. Na Samitu su se sastali 34 predsednika i premijera iz isto toliko zemalja. Centralni događaji bili su upoznavanje novog predsednika Sjedinjenih Država i Kube. Kuba nije dominirala na programu Samita, a predsednik tog karipskog ostrva nije ni bio pozvan na sastanak, budući da je Kuba još 1962. godine izbačena iz Organizacije američkih država. Iako odsutna pokazalo se da je Kuba jedna od glavnih tema današnjih Amerika, kao što se pre samog Samita i predviđalo. Da li zbog te činjenice, ili nečega drugog, pred sam odlazak na Samit, američka administracija, odnosno Barak Obama, ublažili se neke efekte embarga protiv Kube. Naime, Obama je uklonio restrikcije koje je postavio Džordž Buš na Kubance državljanine SAD-a, da neograničeno posećuju Kubu i da šalju novčanu pomoć svojima na ostrvo.
      To ograničenje Buš je doneo sledeći zahteve kubanske emigracije, pre svega sa Floride, da bi se još više pojačao pritisak na vlasti u Havani. Američki političari uvek pred izbore pomno osluškuju komentare američkih Kubanaca jer je njihov novac i glas veoma važan na samim izborima. Ipak, došao je trenutak kada je većini američkih Kubanaca postalo jasno da tako nešto ne može da sruši kubanski režim i da su jedini koji snose negativne posledice oni sami, koji niti mogu da vide svoje rođake, majku, brata, oca, sestru i niti mogu da im pošalju novac i lekove. Takva odluka predsednika Buša uklonila je veliki deo licemerstva iz kubanskog tabora u Majamiju. Što se samog ekonomskog embarga tiče, a on je već napunio 47 godina, biće dosta teže i Bela kuća očekuje da Kuba povuče sledeći potez. Raul Kastro, predsednik Kube, u govoru koji je održao pred Parlamentom, insistirao je da je sve podložno diskusiji. Rekao je da može da se razgovara o slobodi štampe, o političkim zatvorenicima i o bilo čemu sve dok su obe strane u ravnopravnom položaju.
      Njegov stariji brat, penzionisani predsednik, u svojoj redovnoj novinskoj kolumni na internetu nije se baš toliko "zatrčao", već je iskoristio priliku da ponovi optužbe i gađenje protiv američkog ekonomskog embarga. Ekonomski embargo opravdan je u svoje vreme od strane Sjedinjenih Država stanjem ljudskih prava na Kubi. Vašington se u principu i dalje drži zahteva da "kubanski diktatorski režim" mora da se menja. Ne obavezno da preda vlast, ali da promeni svoju suštinu, što bi bilo, na kraju krajeva, gubljenje vlasti. Raul Kastro je insistirao da je Havana spremna da razgovara sa Vašingtonom, ali, istini na volju, nije precizirao da li je Kuba spremna da razgovara sa svojim građanima. U međuvremenu je Latinska Amerika odlučila da je vreme ukidanje embarga, a Sjedinjenim Državama neće nimalo biti lako da ignorišu tu odluku. Da li je Latinska Amerika, predvođena s nekoliko levičarskih predsednika, u pravu, ili nije - više uopšte nije važno. Vašington to zna i preostaju mu vratolomne bravure da taj embargo ukine, pri tome ne priznavši da je ekonomski embargo možda najviše doprineo održanju Kastrovog režima.
      Američki predsednik je u intervjuu, koji je dao za CNN na španskom, naglasio da će odleđivanje odnosa između Sjedinjenih Država i Kube biti moguće i da Vašington očekuje kubanski potez dobre volje: "Očekujemo neki znak da će Kuba promeniti svoj način delovanja i obezbediti slobodu političkih zatvorenika, da narod može slobodno da kaže šta misli, da može da putuje, da može da piše i da upražnjava religiju koju hoće, radi ono što svi ostali širom kontinenta mogu da rade, stvari koje se smatraju rutinskim delovanjem". Kuba bi mogla da bude ponovo primljena u Organizaciju američkih država jer principijalni razlog za njeno isključenje je bio taj što je pripadala Sovjetskom bloku. Budući da taj Blok više ne postoji, preko ostalog može da se pređe. Bez sumnje, Raul Kastro u svom indirektnom odgovoru predsedniku SAD-a podvukao je da Kubanci imaju pravo da izraze svoju volju. Kastro, drugim rečima, insistira da Kubanci hoće da žive u jednopartijskom sistemu.
      Budućnost je počela. U svom govoru na Samitu Obama je rekao da nije došao tamo da diskutuje o prošlosti. "Došao sam da razmatram budućnost", istakao je. Potom je dodao nešto što nije bilo u tekstu njegovog govora: "... To takođe znači da ne možemo da krivimo Sjedinjene Države za svaki problem koji iskrsne na našoj hemisferi. To je deo dogovora. To bi bio stari pristup, a nama je potreban novi način". Ta se Obamina opaska dogodila pre nego što mu je predsednik Venecuele Ugo Čaves utrpao u ruke jednu političku knjigu iz 1971. godine. Knjiga se zove "Otvorene vene Latinske Amerike"; vrlo je značajna, iscrpna, edukativna... Ipak, "Otvorene vene" okrivljuju za sve probleme samo Sjedinjene Države i, donekle, evropske sile. U njoj nema nijednog retka o mogućim greškama u prethodnih 500 godina samih Latinoamerikanaca ili španskog kolonijalnog sistema. Knjiga je jednostrana i politički obojena. Ona je strasna, a i po toj svojoj osobini zaslužuje i naslov "Biblija latinoameričkog levičarstva". Barak Obama se ne služi španskim, ali je vrlo moguće da je prepoznao naslov i da veoma dobro znao, neposredno nakon što ju je dobio, o kojoj se knjizi radi.
      Bilo je mnogo rukovanja u grljenja na Samitu. Obama i Čaves smeškali su se jedan drugom kao da su drugari iz školske klupe. Moguće je čak i da te dve zemlje ponovo postave ambasadore koje su krajem prošle godine povukle. Srdačan susret bio je i između američkog predsednika i Eve Moralesa, bolivijskog predsednika sa levice. Ipak, da bi Bela kuća bolje kontaktirala sa levičarskim latinoameričkim vladama biće potreban neki posrednik, a to će najverovatnije biti najpopularniji predsednik na svetu, predsednik Brazila - Luis Inasio Lula da Silva. On jeste glavešina Brazilske radničke partije, ali je pokazao da se snalazi u struji socijalizma isto toliko dobro kao u buri kapitalizma. Lulin intelektualni pogled usmeren je na ljude više nego na političke teorije. Njegov savet Sjedinjenim Državama je da nije mudro biti bogat, a opkoljen s toliko siromašnih ljudi. Mada mnogi aplaudiraju Čavesu i njegovom suprotstavljanju velikom susedu sa severa, činjenica je da Brazil ima najveću ekonomiju u regionu i najjači diplomatski tim. Samo Brazil može na donekle ravnoj nozi da se suoči sa Sjedinjenim Državama, a da obe države imaju koristi od tog "duela". Nezgodno je što je Luli ostalo samo još dve godine vladanja.
      Lulu veoma ceni i novoizabrani predsednik El Salvadora. Maurisio Funes, na čelu levičarske partije i bivšeg gerilskog pokreta FMLN, izjavio je dok je bio u Brazilu, u poseti svojoj brazilskoj supruzi i sinu, da će se kada stupi na vlast 1. juna, ugledati na Lulu da Silvu. I dok je Funes na umerenoj levici, FMLN je jedna od najradikalnijih levičarskih partija Latinske Amerike. Mnogi bivši lideri te gerilske organizacije, jedan od njih Hoakin Viljalobos, izrazili su sumnju da će Maurisio Funes biti u stanju da kontroliše partiju. Drugi navode više priloga za tezu da u El Salvadoru ekstremna levica neće moći da komanduje. Zemlja zavisi od SAD-a, a sa cenom barila nafte ispod 50 dolara, Čaves neće moći da im mnogo pomogne. Ipak, pobedom Funese stavljena je tačka na poslednjih 130 godina tokom kojih je vladala oligarhija ili vojska. Zemlja ima sedam miliona stanovnika, a od tog broja oko tri miliona nalazi se, legalno ili ilegalno, u Sjedinjenim Državama. Nakon trijumfa Funesa narod je proslavljao parolom "Moglo se!". Baš kao što je bio slogan Obamine kampanje: "Možemo!".
      Zahvaljujući atmosferi koja se pojavila nakon pobede Baraka Obame, ali pre svega dolasku novih vremena koji su i izgurali Obamu na površinu, Amerike su počele da shvataju da žive skupa. Mada se prethodni predsednik Buš nakon što je ušao u Belu kuću prvo susreo s meksičkim predsednikom, nakon terorističkog napada od 11. septembra Latinska Amerika više nije dominirala u spoljnopolitičkoj šemi Sjedinjenih Država. U razvoju ta dva kontinenta prethodnih osam godina bilo je sasvim izgubljeno vreme. Čini se da se sve promenilo - na bolje. Moglo se u Brazilu, moglo se u Boliviji, moglo se u Sjedinjenim Državama, moglo se u Salvadoru... može se steći utisak da je budućnost već počela. To neće moći jasno da vide konzervativci u sjedinjenim Državama, kao ni režim u Havani. Ipak, većina Severnoamerikanaca i Latinoamerikanaca zna da su svi oni Amerikanci, termin koji se tamo ionako primenjuje na stanovnike oba kontinenta.
     
     
      Bilo je mnogo rukovanja i tapšanja po ramenu. Obama i Čaves smeškali su se jedan drugom kao da su drugari još iz školske klupe
     
      Latinska Amerika je odlučila da je vreme ukidanje embarga prema Kubi
     
     
     
      Umro je Raul Alfonsin
     
      Raul Alfonsin bio je predsednik Argentine od 1983. do 1989. i veliki borac za ljudska prava. Umro je u 82. godini života. Nakon izgubljenog rata sa Velikom Britanijom oko spornih ostrva Malvinas (Folkland) vojska je 1982. godine bila prinuđena da skine zabranu o političkim partijama i preda vlast civilima. Alfonsin je bio simbol povratka demokratije u zemlju gauča. Preživeo je tri neuspela vojna udara, hiper-inflaciju i nemire prouzrokovane nedostatkom hrane u zemlji. Kada je predavao dužnost sledećem predsedniku, Karlosu Menemu, Argentina je doživela prvu demokratsku smenu predsednika nakon 61 godine.
      Kao advokat branio je mnoge političke zatvorenike. Prošlog oktobra pojavio se javno po poslednji put rekavši: "Ideje se nastavljaju, ljudi ne. Ljudi uspevaju ili ne uspevaju, ali je ideja koja samu sebe transformiše u baklju koja održava demokratiju u životu".
     
     
     
      Pokušaj atentata?
     
      Južnoamerička država Bolivija našla se prošle godine pred građanskim ratom. Tenzije između pristalica predsednika Eve Moralesa, indijanskog porekla, i bele elite pretile su da se pretvore u oružane sukobe. Prošlog 19. aprila u gradu Španska Luka, na Trinidadu i Tobagu, Morales je izjavio da se prethodne nedelje spremao atentat na njega, potpredsednika zemlje, inače belca, i šefa kabineta. Nekoliko dana pre te izjave Morales je rekao da je policija tokom puškaranja ubila trojicu muškaraca u bolivijskom gradu Santa Kruz, kao da su još nekolicina zaverenika u begu.
      Među ubijenima nalazili su se jedan Hrvat bolivijskog porekla, Mađar i Rumun.
      Paramilitarne grupe nisu retka pojava u Južnoj Americi, pre svega u Peruu i Kolumbiji, ali njihovo prisustvo nije ranije primećeno u Boliviji.
      Barak Obama je povodom tog događaja izjavio da Sjedinjene Države ne podržavaju nasilno sklanjanje sa vlasti bilo kojeg demokratski izabranog predsednika, niti da odobravaju ubistvo bilo kojeg lidera u bilo kojoj zemlji na svetu.
      Samo desetak dana pre tih nemilih događaja bolivijski predsednik sedeo je sa sindikalnim vođama u Zgradi vlade gde su zajedno štrajkovali glađu. Morales je izjavio da se na gladovanje odlučio da bi prisilio Kongres da izglasa zakon po kojem bi se generalni izbori održali sledećeg decembra. Kongres je popustio. Nema podataka koliko je kilograma Morales izgubio, mada ga je premijer Trinidada ukorio što je štrajkovao glađu pre nego što je probao čuvena jela sa tog malog karipskog ostrva.