Automobili, vozovi i avioni

Ljubica Jentl Tinska

Mislila sam da neću preživeti kraj školske godine. Sav taj stres, poniženja na roditeljskim sastancima, preslišavanje lekcija, zabrane i tortura mog deteta koje je tinejdžer, dakle, mučenik. Pa onda, vrućina. Neki ljudi se raduju letu, ja ne. Leto na moru - ah, bilo nekada! - ali ko još odlazi na more od naših sirotih građana. Uglavnom izbor između Turske (dokaz da su Turci 500 godina bili pod nama a ne mi pod njima, što reče moja mama) i Grčke gde ćete stići ako nemate ništa protiv da kao ovce u oboru čekate red za vizu, dok odlazak na najbliže nam, Crnogorsko primorje, predstavlja životnu opasnost, bilo da putujete automobilom, vozom ili avionom.
Naši putevi su skandalozni (a i usput se susrećete sa neizbežnim čučavcima i najmračnijim smrdljivim toaletima koje ljudski njuh može doživeti), železničke pruge kao iz "mosta smrti", autobusi (samo za najhrabrije), avioni - Bože pomozi.
Oni što i stignu na more, ostanu desetak dana. Ali leto u gradu, i to našem prljavom, zagađenom gradu, na visokoj temperaturi i u kombinaciji sa visoko raspaljenim strastima naše ponižene nacije, sa nezadovoljstvom i gnevom, sa prljavim i bučnim, nefunkcionalnim saobraćajem, prašnjavim trotoarima po kojima mlade Romkinje zlostavljaju svoju decu (naočigled prolaznika koji nikada ne urade ništa i vlasti koje to zlostavljanje dozvoljavaju. Baš me zanima da li bi tako prošli i pored silovanja - kad je već njeno dete, šta fali, njeno dete njena odgovornost. Interesantno je da ljudi ne misle da pod zlostavljanje detenceta spada sedenje u kartonskoj kutiji na trotoaru na četrdeset stepeni), pretrpanim autobusima u kojima siroti ljudi padaju u nesvest, i smrdljivim taksijima u kojima se često ne mogu otvoriti prozori jer se taksista, mamin sin Balkanac, plaši promaje pa je počupao ručke za otvaranje prozora. Preskupe pijace i deca željna jagoda, pa malina, pa kajsija...
Dva dana pošto je nastava završena, krenuli smo na put. Jutarnja panika, prezirem da letim, jedem na silu da smirim zver u sebi, deca, torbe, vrućina. Taksi nije bilo teško naći. Kada idete do aerodroma to nikad nije problem. Naši taksisti poznati su po tome što su veoma izbirljivi, morate dosta da se potrudite da ih zadovoljite. Kratke, petnaestominutne relacije ih ne zanimaju. Jednom sam prilikom tako besomučno okretala sve brojeve taksija koji postoje i kako baš nijedno vozilo nije bilo slobodno, pozvala sam prvi od brojeva i naručila taksi od susedne ulice do aerodroma,"Da li želite veće vozilo?","Da, sa velikim gepekom, molim vas","Dolazi za tri minuta". I tako, jedan po jedan, okrenula sam svih, ni sama ne znam koliko prethodno uzalud pozvanih beogradskih taksi kompanija, i svaka je poslala veliko vozilo (sa prostranim gepekom) za Lole Ribara 10, ali avaj, tamo nikog nije bilo! Možete zamisliti tu gužvu ispred ulaza. I danas se smejem kad se toga setim i priznajem da sam se poslužila istim trikom još nekoliko puta u životu, i svaki put bilo je podjednako zabavno.
Na aerodromu haos. Sve je fantastično precenjeno, osvežavajuća pića i čokoladice. Svuda gde krenem, makar i do toaleta, haos. Kad imate malu decu uvek je tako. Deca, torbe, tinejdžer sa rukom u gipsu (ne može da nosi), jednogodišnjak koji ne želi da sedi u kolicima već da trči po aerodromu, ne osvrćući se; gitara, teniski reketi, mačevi, ručne torbe, koferi. U  avionu moj jednogodišnjak sedi na uzletanju i sletanju žestoko se rvući sa mnom, u međuvremenu trči gore dole po avionu, zavlači se ispod sedišta, otima deci igračke i biskvite, ja pijem viski ali ne pomaže.
U avionu naši ljudi koji putuju, prave retke zverke, neki direktno do Londona, neki dalje, u tranzitu, neki u jednom pravcu, sa celom porodicom, da bi deca imala budućnost. Tužno. Ja se uvek vraćam i uvek odlazim. Ne mogu da se opredelim a i kasno je za to.
U Londonu čarobnih dvadeset stepeni, svež ostrvski vazduh, galebovi, džin i tonik, i šeširi. Deca prave haos na aerodromu. Prave haos do kuće. Nedelju dana kasnije moj mlađi sin dobio je šarlah, tu srednjovekovnu bolest, od nekog finog Engleščeta, verovatno dok mu je otimao igračku. Evo me, već danima, u kućnom pritvoru. Od sebe nikako ne mogu pobeći.