Stav

 

Izbori

 

Decenijama se zalažem da izbori budu učestali. Predlagao sam da se održavaju svakih 15 meseci. U našem tranzicionom društvu to bi bio jedini i pravi spas za ozdravljenje društva. Političari bi imali godinu dana da pokažu šta znaju. Nakon završnog računa, održavali bi se izbori. Završni računi bi brojkama opravdavali uspeh ili neuspeh tekuće politike. Sva marketinška spinovanja bila bi promašena. Minusi u završnom računu ruše svaku politiku. Takva politika biva kažnjena od birača. Plusevi u završnom računu prijaju dobroj politici. Dobra politika se ne plaši učestalih izbora. Naprotiv, dobroj politici gode učestali izbori. Zato tražim učestale izbore. Dovoljno je dve nedelje kampanje. Naravno, zakonom bi se odredila nova pravila u izbornim kampanjama.  Doneo bi se i zakon o političarima. I novi zakon o izborima. Zabranjena bi bila lažna obećanja, potkupljivanje birača i manipulacija državnim institucijama. Građani bi se svake godine slobodno izjašnjavali. Bez pritisaka i bez stresa. Bez uslovljavanja i plašenja. Građani bi slobodno odlučivali... I tako bi nagrađivali ili kažnjavali političare.

 

Piše: Branko Dragaš

 

Najomiljeniji sprski političar Rasim Ljajić, koji je u vrhu vlasti od petooktobarske kontrarevolucije, izašao je u javnost sa idejom da su za današnje katastrofalno stanje u društvu krivi učestali izbori koji se održavaju i političke stranke koje učestvuju na njima. Iskoristio je priliku i da sebe okrivi, zato je i naomiljeniji političar, da je i on kriv za takvo stanje, jer je godinama u samom vrhu vlasti. I šta dalje? Ništa.

 Najomiljeniji srpski političar je rekao svoje i nastavio da vlada u zemlji u kojoj je društvo bankrotiralo. Ali, uprkos kritici i samokritici, kao vešt političar odmah je otpočeo pripreme za nove izbore da se, kojim slučajem, ne bi dogodilo da izbori budu raspisani iznenada i da on, najomiljeniji srpski političar, ostane nespreman i nepripremljen za te nove izbore, što bi, daleko bilo, dovelo u opasnost da on više ne bude najomiljeniji srpski političar. I to je ta dvoličnost naše političke stvarnosti. I to je dovelo do trovanja društva u celini. Poznavajući političare godinama, mogu da kažem da oni jedno misle, drugo govore, treće rade i da se ta njihova šizofrena raspolućenost prenela i na društvo. Otuda dolazi mentalna bolest našeg društva u tranziciji i tu treba da tražimo uzroke naše propasti. Tek kada uspemo da promenimo tu i takvu politiku, promeniće se i stanje društva u celini.

Ovde mi je svakako najinteresantnija teza omiljenog srpskog političara o štetnosti učestalih izbora, teza koju uporno decenijama ponavljaju svi vlastodršci, bez obzira na ideološke razlike, jer nikome ko se tek ustoličio na unosnoj vlasti ne odgovaraju učestali izbori i nesigurnost koju oni neprekidno donose. čemu izbori kada su se partijski feudalci dobro razmestili i kada su ogradili svoj feud i otimaju sve što se oteti može? čemu izbori kada se sve to može, u nestabilnom biračkom telu, preko noći brzo izgubiti? Otuda krik očajnika protiv učestalih izbora. Ne trebaju nam izbori u ovom trenutku, jer izbori mogu da ugroze našu demokratiju i svetli put ka evropskim integracijama. To je danas nova demagogija reformatora, koji, po svaku cenu, hoće da zadrže svoju vlast, jer svaki dan vlasti donosi ogromna materijalna bogatstva koja im više nikada, kada padnu sa vlasti, neće biti dostupna. I koja će im biti oduzeta novim zakonom o nacionalizaciji imovine koja je stečena na privilegijama i korupcijom u godinama tranzicije.

Političko iskustvo nam govori: da li na vlasti bili lažni nacionalisti ili lažne demokrate, bez obzira na to kakav predznak imali, svi pričaju istu priču - ne trebaju nam izbori! Zašto je to tako? Zašto se svi naši političari na vlasti isto ponašaju? Zašto dok su opozicija traže izbore, a na vlasti ne daju izbore? Zašto se naši političari ne modernizuju i ne demokratizuju? Zašto su zatucani?

Objašnjenje se nalazi u karakteru politike koja se vodi u Srbiji. Naime, politika se ne doživljava kao javna delatnost koja treba da donese dobro zajednici, nego se politika doživljava kao unosan biznis za političku stranku i političare. Politika se doživljava kao borba na život i smrt. Jer ako niste u politici, niste niko i ništa i sva vaša beznačajnost postaje javno ruglo. I tu je osnovni problem naše politike i naših političara. I tu se ništa nije promenilo već decenijama. I to svi građani znaju. I otvoreno o tome pričaju. Ali, nažalost, nemaju hrabrosti da se odupru takvoj primitivnoj politici i onda, verujući da nemaju nikakvog drugog izbora, izlaze na izbore. I uvek glasaju za pogrešne. Jer im se nudi uvek jedna te ista politika. Politika koja je državu i naciju dovela do propasti. Bez obzira na to kako se zvala stranka u kojoj su bili, svi današnji političari bili su na vlasti i direktno su učestvovali u uništavanju države i naroda. Kako mogu oni koji su nas već upropaštavali i pljačkali, koji su nam pretili i cenzurisali, koji nisu davali izbore i monopolizovali su medije, kako mogu oni da nas danas izbave iz ove katastrofe. Gospodo građani, to nije moguće.

Ti ljudi su nesposobni i nedorasli istorijskom trenutku. Oni misle samo na sebe i svoje interese.

Dokaz za to je opšte osiromašenje naše zajednice i najvećeg broja pripadnika te zajednice, dok političari, zajedno sa njihovim tajkunima, predstavljaju najbogatiji sloj u društvu. I tu se decenijama ništa ne menja. Samo su prvi sve siromašniji, dok su političari i tajkuni sve bogatiji.

I to je svetski problem. I zbog toga je izbila planetarna kriza, koja se ne može rešiti dok je takav nesklad u društvu. Planeta je ugrožena zbog pohlepe, bahatosti i diletantizma političara. Ako bi se izbori ostavili da se održavaju samo svake četvrte godine, onda bi se umrtvio politički život.

Dakle, najomiljeniji srpski političar je protiv učestalih izbora. Nije jasno kako bi se prekidala vlast neuspešnih? Da se čeka četri godine? Da se ništa ne preduzima? Da se zabija glava u pesak? Kako da se spreči dalje pljačkanje i uništavanje društva? Na koji način da građani izraze svoju volju? Revolucijom? Državnim udarom? Nekim novim totalitarizmom? Kako dalje? Kako ka boljem društvu? Kako ka slobodnom i pravednom društvu? Kako odbraniti zajednicu?

Istina je upravo obrnuta: učestali izbori su jedini spas za društva u kojima institucije nisu zaživele. Učestali izbori su jedino rešenje da se razbiju monopoli političkih stranaka. Učestali izbori ogoljavaju našu političku scenu i pokazuju da su svi političari isti. Da svi na isti način kradu, lažu, muljaju, petljaju i obmanjuju javnost. Nema više nikakve ideologije. Svi savezi u pljačkanju države i nacije su mogući i dozvoljeni. Svako sa svakim može. Sve kombinacije su dozvoljene. Nema više nikakvog morala u politici. šta će moral u politici? Kome je do morala neka ide u crkvu. Ta pogrešna teza je bila pogubna. Umesto morala, važno je usaglasiti partijske i lične interese. Interese koji su uvek na štetu opštedruštvenog interesa. I to prokletstvo naše politike treba prekinuti. Kako? Samo održavanjem - učestalih izbora.

Decenijama se zalažem da izbori budu učestali. Predlagao sam da se održavaju svakih 15 meseci. U našem tranzicionom društvu to bi bio jedini i pravi spas za ozdravljenje društva. Političari bi imali godinu dana da pokažu šta znaju. Nakon završnog računa, održavali bi se izbori. Završni računi bi brojkama opravdavali uspeh ili neuspeh tekuće politike. Sva marketinška spinovanja bila bi promašena. Minusi u završnom računu ruše svaku politiku. Takva politika biva kažnjena od birača. Plusevi u završnom računu prijaju dobroj politici. Dobra politika se ne plaši učestalih izbora. Naprotiv, dobroj politici gode učestali izbori. Zato tražim učestale izbore. Dovoljno je dve nedelje kampanje. Naravno, zakonom bi se odredila nova pravila u izbornim kampanjama. Doneo bi se i zakon o političarima. I novi zakon o izborima. Zabranjena bi bila lažna obećanja, potkupljivanje birača i manipulacija državnim institucijama. Građani bi se svake godine slobodno izjašnjavali. Bez pritisaka i bez stresa. Bez uslovljavanja i plašenja. Građani bi slobodno odlučivali... I tako bi nagrađivali ili kažnjavali političare. Političari bi imali samo godinu dana da pokažu svoje sposobnosti. Period od četri godine je poguban za mlade demokratije, jer direktno utiče na porast korupcije u društvu. Kada znaju da pred sobom imaju duge četri godine vladavine, naši političari se opuste i tako dobro ušeme da ih niko više ne može skinuti sa funkcije. Tako nastaje parazitizam u politici. Parazitizam u politici ubija politiku kao javnu delatnost. U društvu u kome nastaje parazitizam u politici dolazi do atrofiranja institucija i stagnacije društva u celini.

To se nama danas dogodilo. I zbog toga smo propali. Parazitizam u politici je doneo truljenje i nesnosan smarad. To je privuklo političke lešinare. Ali to političko vonjanje je oteralo zdrave, slobodne i pravedne ljude koji, upravo zbog tog nesnosnog političkog parazitizma, ne žele da uđu u politiku i ne mogu da postanu lešinari. Jednostavno, oni nemaju želudac za takvu politiku. I ne mogu da idu protiv sebe, jer je to jače od njih. Nema ozdravljenja društva bez ozdravljenja politike. Iz tog razloga treba uvesti učestale izbore. Uostalom, razvoj srpske demokratije u periodu 1903-1914. jasno je pokazao da učestali izbori vode ozdravljenju društva. Taj period u našoj istoriji je bio period najveće ostvarene demokratije. Tako istoričari govore.

Ponoviću za one zaboravne političare i za najomiljenijeg srpskog političara, da je u tom periodu od 11 godina održano pet izbora i da je bilo 18 vlada, tako da je vlada u proseku opstajala 7,3 meseca. A kada se pogleda kraći period 1903-1906, vidimo da je bilo šest vlada i da je prosečno trajanje tih vlada bilo 165 dana.

šta nam svi ovi podaci govore?

Moje zalaganje da izbori budu svakih 15 meseci, dvostruko je duži period od perioda kada su se vlade učestalo menjale i kada je bilo procvat demokratije.

šta nam, dakle, treba?

Učestali izbori.

To je jedini način za brzo ozdravljenje našeg bolesnog društva. To je jedini način da se moral vrati u politiku i da dobijemo politiku kao odgovornu javnu delatnost. To je jedini način da se provetre augijeve štale. To je jedini način da politika više ne bude unosan biznis i da političari rade u interesu građana koji su ih birali.

Drugi srpski političar, Tomislav Nikolić, koji je, kako sam ističe, predsednik najveće opozicione stranke, najavljujući vanredne izbore za mart naredne godine, izjavio da je došlo vreme da se ukrupni politička scena u Srbiji i da se naprave dve partije koje će se u izbornim godinama smenjivati na vlasti. Ova teza me neodoljivo podseća na sličnu tezu koju je izgovorio, na sastanku bankara iz 1987. godine, tada prvi čovek komunista Beograda, politička zvezda u usponu, kako su mi objašnjavali, Slobodan Milošević, tvrdeći da Srbiji trebaju dve banke.

Bio sam zaprepašćen. Javno sam ga pitao. ko određuje koliko će banaka biti u Srbiji? Tržište ili Gradski komitet komunista? Kako su došli do baš dve banke treba da budu u Srbiji? Zašto ne tri ili četiri? Ili jedna? Možda je i jedna banka višak? Možda nam uopšte ni ne treba bankarstvo? šta će nam banke? Odgovora nije bilo. Osim zaprepašćenosti ulizica i mekušaca da neko sme da se usudi Vođi nacije da postavi takva pitanja. Isti slučaj je danas i sa tezom o dve političke stranke u Srbiji. Kako je Nikolić došao do te matematike? Zašto dve? Zašto ne tri ili četiri? Zašto ne samo jedna? Ili da ukinemo i tu jednu? Uostalom, već se najpopularniji političar u zemlji izjasnio da nam ne trebaju učestali izbori.

Sada nam se nude dve partije. Koje bi se smenjivale na vlasti. Ali to smenjivanje istih ljudi na vlasti imamo već tačno dvadeset godina. Uprkos potpunom krahu politike koju su vodili, isti političari nam se nude da budu naši spasioci. Tačnije rečeno, svi dosadašnji političari su bili na vlasti. I svi su bili neuspešni. I svi su doveli da propadne država i nacija. I svi uporno pokušavaju da ponovo dođu na vlast. I da nastave tamo gde su njihovi neuspešni prethodnici stali. Danas čitam izjave Koštunice i ne mogu da verujem šta priča ideolog verbalnog legalizma - govori kao da nikada on nije bio na vlasti. Kao da se u njegovo vreme nije kralo, privatizovalo, delili stanovi i sedelo sa tajkunima, koji su sve političare finansirali i kontrolisali. Zar se to zaboravilo? Zašto tako brzo? Vidim da se i neki despotovi političari pripremaju da se vrate na političko tržište? U kojoj od dve stranke će igrati? Pa, to je potpuno svejedno.

Ako se budu dve stranke stalno menjale na vlasti, postoji mogućnost da neki političar stalno menja stranu i tako stalno bude na vlasti. U Srbiji je sve moguće. Zar Tadić nije tvrdio da se neće vraćati u devedesete? Ipak, napravio je savez sa Miloševićevom partijom. I napraviće savez i sa Nikolićem. To se danas jasno vidi. Savez će objasniti borbom za Srbiju i njene interese. To će biti nova prevara birača. Posle toga sve kombinacije su na političkoj sceni isprobane.

Ekonomska kriza će kulminirati. Niko nema rešenja za izlazak iz krize. Možete, gospodo drugovi, da napravite jednu ili dve partije, to vam neće pomoći. Srbija će bankrotirati. Sve mere koje se preduzimaju su pogrešne. One samo dolivaju ulje na upaljene vatre. Oktobarske vatre se nisu ugasile. One su samo tinjale i sada se razgorevaju. Plameni jezici nezadovoljstva i siromaštva će zapaliti sve političke nagodbe i kalkulacije. Vatra pobune će spržiti sve političke predrasude i zablude. Građani Srbije više ne mogu da izdrže politička konbinovanja propalih političara. Nama treba - nova politička ideja. I - novi ljudi. Ljudi koji će da grade - novu politiku. Kako da dođemo do tih ljudi i takve politike? Samo učestalim izborima i postavljanjem novih političkih pravila. Pravila koja će da važe za sve. Bilo da su na vlasti ili u opoziciji. Pravila koja će država braniti i neće dozvoliti političke manipulacije političarima na vlasti. Treba nam državna i nacionalna politika koja će otvoriti perspektive društvu do kraja ovog veka. Treba nam državna i nacionalna strategija u XXI veku. Kako će država i nacija da izgledaju na kraju veka? Koliko će da nas bude? Koje granice će nam biti? Od čega ćemo da živimo? Kakva će biti naša pozicija u svetu? Na sva ova pitanja odgovore treba da pronađe naša elita.

Iz tog razloga treba pokrenuti održavanje crkveno-narodnog sabora, na kome će učestvovati naumniji i najpošteniji predstavnici naroda i predstavnici univerziteta, akademici i crkveni velikodostojnici. Oni moraju da pokažu put izbavljenja. Oni moraju svojim primerom da pokažu da su elita ovoga naroda. Elita koja je spremna da se žrtvuje za dobrobit svoga naroda. Isus Hrist je korbačem proterao trgovce iz Hrama. Učestali izbori su najbolji korbač za neuspešne političare i pogrešnu politiku. Vlada nacionalnog spasa može da bude prelazno rešenje ka uspešnim vladama koje rade u interesu društva. Naravno, političari moraju da pokažu svoju imovinu i da je založe kao garanciju za uspešnu politiku. Zašto da im verujemo na reč? Neka založe imovinu. Ako njihova politika propadne, neka im se uzme imovina. Tako će se politička scena uozbiljiti. Mnogi prevaranti i špekulanti će ispasti iz politike. I otvoriće se prostor za dobre, poštene i moralne ljude. Koji će raditi u interesu zajednice. I kada zajednica bude bogata, neka i političari budu bogati.